Dvadeset šestog avgusta, Izrael i Palestinska samouprava (PA) su prihvatili sporazum o primirju posle 50-dnevnog izraelskog napada, koji je za sobom ostavio 2.100 ubijenih Palestinaca i ogromna razaranja. Sporazum poziva na okončanje vojne akcije Izraela i Hamasa, kao i popuštanje izraelske opsade koja godinama guši Gazu.
Međutim, ovo je samo još jedno u nizu primirja postignutih nakon još jedne izraelske eskalacije neprekidnog napada na Gazu. Kroz čitav ovaj period, uslovi svih sporazuma bili su u suštini isti. Izrael se najčešće ne pridržava uslova sporazuma, dok ga Hamas poštuje – što je Izrael zvanično priznao – sve dok pooštravanje izraelskog nasilja ne izazove Hamasov odgovor, nakon koga sledi još gori talas brutalnosti. Ove eskalacije, koje podsećaju na lovljenje ribe u buretu, u izraelskom žargonu nazivaju se „košenjem travnjaka“. Poslednju epizodu je jedan visoki oficir američke vojske, zgrožen ponašanjem samozvane „najmoralnije vojske na svetu“ preciznije nazvao „preoravanjem“.
Prvi u nizu bio je Sporazum o kretanju i pristupu između Izraela i Palestinske samouprave iz novembra 2005. Taj sporazum je propisivao „prelaz između Gaze i Egipta u Rafi za izvoz robe i tranzit ljudi, kontinuirano funkcionisanje prelaza između Izraela i Gaze za uvoz/izvoz robe, kao i tranzit ljudi, smanjenje prepreka za kretanje unutar Zapadne obale, autobuske i kamionske konvoje između Zapadne obale i Gaze, izgradnju luke u Gazi i ponovno otvaranje aerodroma u Gazi“, porušenog izraelskim bombardovanjem.
Taj sporazum je postignut nedugo nakon što je izrael povukao svoje doseljenike i vojne snage iz Gaze. Motiv za povlačenje objasnio je Dov Vajsglas, bliski saradnik tadašnjeg premijera Arijela Šarona, zadužen za pregovore i sprovođenje sporazuma. „Značaj plana primirja je zamrzavanje mirovnog procesa“, objasnio je Vajsglas izraelskim novinarima, „Kada zamrznete taj proces, sprečavate uspostavljanje palestinske države i sprečavate diskusiju o izbeglicama, granicama i Jerusalimu. Praktično, čitav ovaj paket koji se zove palestinska država, sa svim onim što to podrazumeva, skinut je na neodređeno vreme s našeg dnevnog reda. I sve to sa dozvolom. Sve to uz američki predsednički blagoslov i ratifikaciju oba doma Kongresa“. Tačno tako.
„Prekid vatre je zapravo formalin“, dodao je Vajsglas, „On nam pruža neophodnu količinu formalina da izbegnemo politički proces sa Palestincima“. Izraelski jastrebovi su takođe naveli da je, umesto da ulažu značajne resurse u održavanje nekoliko hiljada doseljenika u ilegalnim naseljima u razorenoj Gazi, logičnije da se oni prebace u ilegalna subvencionisana naselja u oblastima Zapadne obale koja Izrael namerava da zadrži.
Primirje je opisivano kao plemeniti pokušaj postizanja mira, ali stvarnost je potpuno drugačija. Izrael se nikad nije odrekao kontrole nad Gazom i shodno tome je prepoznat kao okupaciona sila od strane Ujedinjenih nacija, Sjedinjenih Američkih Država i drugih zemalja (osim Izraela, razume se). U svojoj detaljnoj istoriji izraelskog naseljavanja na okupiranim teritorijama, izraelski naučnici Idit Zertal i Akiva Eldar opisuju šta se zapravo dogodilo kada je ova zemlja obustavila vatru: ta uništena teritorija nije oslobođena „ni na tren vojnog stiska Izraela niti cene okupacije koju žitelji svakodnevno plaćaju“. Nakon prekida vatre „Izrael je za sobom ostavio spaljenu zemlju, razrušene ustanove i ljude bez sadašnjosti i budućnosti. Naselja su uništena u beskrupuloznom naletu primitivnog okupatora, koji zapravo još uvek kontroliše ovu teritoriju i ubija i zlostavlja žitelje svojom zastrašujućom vojnom silom.“
Operacije Liveno olovo i Stub odbrane
Izrael je ubrzo našao izgovor za još ozbiljnije kršenje novembarskog sporazuma. U januaru 2006. Palestinci su počinili ozbiljan zločin. „Pogrešno“ su glasali na strogo kontrolisanim slobodnim izborima, predajući parlamet u ruke Hamasu. Izrael i Sjedinjene države su smesta nametnuli oštre sankcije, vrlo jasno pokazujući svetu na šta misle kada govore o „promovisanju demokratije“. Evropa je na to, na svoju sramotu, pristala.
SAD i Izrael su uskoro počeli da planiraju vojni udar za rušenje neprihvatljive izabrane vlade, što je dobro poznata procedura. Kada je Hamas sprečio državni udar 2007, opsada Gaze postala je mnogo ozbiljnija, kao i redovni vojni napadi Izraela. Pogrešno glasanje na slobodnim izborima samo po sebi je predstavljalo ozbiljan prekršaj, ali sprečavanje američkog vojnog puča se pokazalo kao neprihvatljiv prestup.
Novi sporazum o primirju sklopljen je u junu 2008. On je opet propisao otvaranje graničnih prelaza koji će „omogućiti transport zabranjene i ograničene robe u Gazu“. Izrael je formalno pristao, ali odmah je najavio da neće poštovati sporazum i otvoriti granice sve dok Hamas ne oslobodi Gilada Šalita, izraelskog vojnika koji je držan u zarobljeništvu.
Sam Izrael ima dugu istoriju otimanja civila u Libanu i na moru i njihovog dugog držanja bez uverljive optužbe, ponekad u svojstvu talaca. Naravno, hapšenje civila pod sumnjivim optužbama, ili bez ikakve optužbe, redovna je praksa na teritorijama pod izraelskom kontrolom. Ali uobičajena zapadnjačka distinkcija između ljudi i „neljudi“ (prema Orvelovoj korisnoj terminologiji) sve ovo čini beznačajnim.
Ne samo što je Izrael održavao opsadu kršeći sporazum iz juna 2008, već je ta opsada bila izuzetno brutalna, pri čemu je čak i agenciji Ujedinjenih nacija za palestinske izbeglice, koja brine o ogromnom broju zvaničnih izbeglica u Gazi, bilo zabranjeno da obnovi svoje rezerve.
Četvrtog novembra, dok su mediji bili fokusirani na američke predsedničke izbore, izraelska vojska je ušla u Gazu i ubila šestoricu Hamasovih boraca. To je izazvalo raketni odgovor Hamasa i razmenu vatre. (Svi poginuli bili su Palestinci.) Krajem decembra, Hamas je ponudio da obnovi primirje. Izrael je razmotrio ponudu, ali ju je odbacio, opredelivši se da umesto toga pokrene operaciju Liveno olovo, tronedeljnu invaziju izraelske vojske na pojas Gaze, u kojoj su počinjena šokantna zverstva, dobro dokumentovana od strane međunarodnih i izraelskih organizacija za zaštitu ljudskih prava.
Osmog januara 2009, dok je operacija Liveno olovo divljala punom snagom, Savet bezbednosti UN-a jednoglasno je usvojio rezoluciju (Sjedinjene države su bile uzdržane), u kojoj se traži „hitan prekid vatre i potpuno izraelsko povlačenje, neometano pružanje hrane, goriva i medicinske nege Gazi i pojačavanje međunarodnih sporazuma za sprečavanje krijumčarenja oružja i municije“.
Novo primirje je i postignuto, ali uslovi, slični prethodnim, ponovo nisu poštovani. Zatim je primirje potpuno napušteno u sledećoj velikoj epizodi košenja travnjaka u novembru 2012, operaciji Stub odbrane. Razvoj događaja u međuvremenu može se ilustrovati brojem žrtava od januara 2012. do pokretanja operacije – jedan Izraelac je ubijen iz vatrenog oružja iz pravca Gaze, dok je od izraelske vatre poginulo 78 Palestinaca.
Prvi čin operacije Stub odbrane bilo je ubistvo Ahmeda Džabarija, visokog funkcionera Hamasovog vojnog krila. Aluf Ben, glavni urednik vodećeg izraelskog dnevnog lista Haaretz, opisao je Džabarija kao izraelskog „podizvođača“ u Gazi, koji je tamo gotovo pet godina omogućavao relativnu tišinu. Kao i uvek, postojao je izgovor za ubistvo, ali izraelski mirovni aktivista Geršon Baskin naveo je najverovatniji razlog. On je godinama učestvovao u direktnim pregovorima sa Džabarijem i napisao je da je Džabari, svega nekoliko sati pre nego što je ubijen, „dobio nacrt sporazuma o trajnom primirju s Izraelom, koje bi podrazumevalo mehanizme za održavanje primirja u slučaju izbijanja raketnog sukoba između Izraela i frakcija u pojasu Gaze.“
Izrael ima dugu istoriju akcija osmišljenih da spreče pretnju diplomatskog rešenja. Nakon ove epizode košenja travnjaka ponovo je sklopljen sporazum o primirju. Ponavljajući sada već uobičajene uslove, sporazum je tražio obustavu vojne akcije obeju strana i praktično ukidanje opsade Gaze, pri čemu je Izrael trebalo da „otvori prelaze i omogući kretanje ljudi i robe, i da se uzdrži od ograničavanja slobodnog kretanja meštana i napada na meštane u pograničnim oblastima.“
Šta se zatim dogodilo opisao je Nejtan Trol, viši bliskoistočni analitičar Međunarodne krizne grupe. Izraelska obaveštajna služba priznala je da je Hamas poštovao uslove primirja. „Izrael zato“, kako piše Trol, „nije imao previše podsticaja da poštuje svoj deo pogodbe. U naredna tri meseca od prekida vatre, izraelske snage su redovno ulazile u Gazu, pucale na palestinske seljake ili sakupljače sekundarnih sirovina preko granice, i otvarao vatru na čamce sprečavajući ribolovcima pristup najvećem delu morske oblasti Gaze“. Drugim rečima, opsada nije ni prestala. „Prelazi su redovno zatvarani. Takozvane tampon zone u Gazi (gde je Palestincima zabranjen pristup i koje obuhvataju trećinu ograničenog obradivog zemljišta u pojasu Gaze) ponovo su uvedene. Uvoz je smanjen, izvoz je blokiran i sve manji broj stanovnika Gaze dobijao je izlazne dozvole za Izrael i Zapadnu obalu.“
Operacija Zaštitna oštrica
Tako su stvari tekle do aprila 2014, kada se dogodilo nešto značajno. Dve velike palestinske grupacije, Hamas u Gazi i Palestinska samouprava (PA) kojom dominira Fatah na Zapadnoj obali potpisale su sporazum o jedinstvu. Hamas je načinio velike ustupke. U vladi palestinskog jedinstva nije sedeo nijedan njihov član ili saveznik. U velikoj meri, kako primećuje Nejtan Trol, Hamas je prepustio vođenje Gaze Palestinskoj samoupravi. Nekoliko hiljada pripadnika bezbednosnih snaga PA razmešteno je u Gazi i PA je postavila patrole na granicama i prelazima, dok za bezbednosni aparat Hamasa na Zapadnoj obali nije bilo takvih uzvratnih položaja. Na kraju, vlada nacionalnog jedinstva je prihvatila tri uslova na kojima Vašington i Evropska unija već dugo insistiraju: nenasilje, poštovanje ranijih sporazuma i priznavanje Izraela.
Izrael se razbesneo. Izraelska vlada je smesta objavila da odbija saradnju sa vladom nacionalnog jedinstva i otkazala pregovore. Još više su se razbesneli kada je Amerika, uz većinu država sveta, signalizirala da podržava vladu nacionalnog jedinstva.
Postoje dobri razlozi zašto je Izrael protiv ujedinjenja Palestinaca. Jedan je to što je sukob Hamasa i Fataha bio koristan izgovor za odbijanje ozbiljnih pregovora. Kako se može pregovarati sa zavađenom suprotnom stranom? Još važnije, Izrael je preko 20 godina radio na odvajanju Gaze od Zapadne obale, suprotno sporazumima iz Osla 1993. u kojima stoji da su Gaza i Zapadna obala neodvojiva teritorijalna celina.
Jedan pogled na kartu otkriva ovu logiku. Odvojene od Gaze, enklave na Zapadnoj obali prepuštene Palestincima nemaju pristup spoljnom svetu. Obuzdavaju ih dve neprijateljske sile, Izrael i Jordan, obe bliski američki saveznici – a nasuprot opštem mišljenju, SAD je daleko od neutralnog „poštenog posrednika“.
Pritom, Izrael sistematski preuzima dolinu Jordana, proterujući Palestince, gradeći naselja, zatrpavajući bunare i trudeći se na svaki način da se ova oblast – otprilike trećina Zapadne obale, koja obuhvata veliki deo ukupne obradive zemlje – na kraju pripoji Izralelu, uz druge oblasti koje ova država preuzima. Tako će preostali palestinski kantoni biti potpuno okruženi. Ujedinjenje sa Gazom bi poremetilo ove planove koji datiraju iz prvih dana okupacije i imaju doslednu podršku najvećih političkih blokova, uključujući ličnosti koje se obiično izdaju za mirotvorce, poput bivšeg predsednika Šimona Peresa koji je bio jedan od arhitekata naseljavanja duboko u Zapadnoj obali.
Kao i obično, tražio se neki izgovor za prelazak na sledeću eskalaciju. Takva prilika se ukazala u brutalnom ubistvu trojice izraelskih dečaka iz kolonije na Zapadnoj obali. Izraelska vlada je po svemu sudeći ubrzo shvatila da su dečaci mrtvi, ali pretvarala se da to ne zna, što joj je pružilo priliku da pokrene „akciju spasavanja“ – zapravo divljanje upereno protiv Hamasa. Netanjahuova vlada je od samog početka tvrdila da je Hamas odgovoran, ali nije se potrudila da iznese dokaze.
Jedan od vodećih izraelskih stručnjaka za Hamas, Šlomi Eldar, napisao je praktično odmah da su ubice najverovatnije pripadnici otpadničkog klana u Hebronu koji već dugo zadaje glavobolje rukovodstvu Hamasa. Dodao je: „Siguran sam da nisu dobili zeleno svetlo od rukovodstva Hamasa, nego su pomislili da je sada pravi trenutak da nešto urade.“
Izraelska policija od tada traga za pripadnicima ovog klana i hapsi ih, još uvek bez dokaza, tvrdeći da su u pitanju „Hamasovi teroristi“. Drugog septembra, Haaretz je objavio da su posle veoma intenzivnih isleđivanja, izraelske bezbednosne službe zaključile da je otmicu tinejdžera „izvršila nezavisna ćelija“ bez poznatih direktnih veza sa Hamasom.
Osamnaestodnevno divljanje Izraelskih odbrambenih snaga uspešno je poljuljalo omraženu vladu nacionalnog jedinstva. Prema izraelskim vojnim izvorima, vojska je pohapsila 419 Palestinaca, uključujući i 335 povezanih sa Hamasom, i ubila šestoricu, nakon pretresa hiljada lokacija i zaplene 350.000 dolara. Izrael je izvršio i desetine napada na Gazu, usmrtivši pet pripadnika Hamasa 7. jula.
Hamas je konačno reagovao prvim ispaljenim granatama u poslednjih 18 meseci, što potvrđuju izraelski zvaničnici, dajući Izraelu izgovor da pokrene operaciju Zaštitna oštrica 8. jula. Pedesetodnevni napad pokazao se kao dosad najekstremnije košenje travnjaka.
Operacija (još uvek bez naziva)
Izrael je danas u poziciji da preokrene svoju decenijsku politiku odvajanja Gaze od Zapadne obale, suprotno svom obećanju, i da prvi put poštuje sporazum o primirju. Trenutno je opasnost od demokratije u susednom Egiptu donekle ublažena, jer je brutalni egipatski vojno-diktatorski režim generala Abdul Fataha al Sisija pouzdan saveznik Izraela u održavanju kontrole nad Gazom.
Vlada palestinskog jedinstva, kao što je već pomenuto, razmešta svoje snage duž granica Gaze i uprava bi mogla da pređe u ruke PA, čiji opstanak i finansije zavise od Izraela. Izrael možda smatra da preuzimanje palestinske teritorije na Zapadnoj obali ide dobro i da nema mnogo razloga za strah od neke vrste ograničene autonomije za enklave koje su preostale Palestincima.
Ima istine i u onome što je premijer Benjamin Netanjahu rekao: „Mnogi elementi u regionu danas razumeju da u borbi koja im preti Izrael nije neprijatelj, nego partner“. Međutim, Akiva Eldar, vodeći izraelski diplomatski dopisnik, dodaje da „svi ti ‘mnogi elementi u regionu’ takođe shvataju da na vidiku nema nikakvog sveobuhvatnog i hrabrog diplomatskog poteza bez pristanka na osnivanje palestinske države po granicama iz 1967, i bez pravičnog sporazumnog rešenja za problem izbeglica“. To nije na izraelskom dnevnom redu, ističe on, i zapravo predstavlja direktno kršenje izbornog programa koalicije Likud iz 1999, od koga se ne odstupa, koji „oštro odbacuje osnivanje palestinske arapske države zapadno od reke Jordan“.
Neki obavešteni izraelski komentatori, naročito kolumnista Deni Rubinštajn, veruju da je Izrael spreman da promeni kurs i popusti pritisak na Gazu.
Videćemo.
Podaci iz proteklih nekoliko godina ukazuju na suprotno, a prvi pokazatelji nisu povoljni. Po završetku operacije Zaštitna oštrica, Izrael je najavio najveću aproprijaciju teritorije Zapadne obale u poslednjih 30 godina, od skoro 400 hektara. Radio Izrael je izvestio da je preuzimanje odgovor na ubistvo trojice jevrejskih tinejdžera od strane „Hamasovih boraca“. U odmazdu za ovo ubistvo jedan palestinski dečak je živ spaljen, ali Palestinci za to nisu dobili nikakvu izraelsku zemlju, niti je bilo reakcije kada je izraelski vojnik 10. avgusta ubio 10-godišnjeg Halila Anatija u jednoj mirnoj ulici u izbegličkom kampu nadomak Hebrona, pa zatim seo u džip i odvezao se, ostavljajući ovo dete da iskrvari na smrt, dok je najmoralnija vojska na svetu svojim napadima razbijala Gazu.
Anati je bio jedan od dvadeset troje Palestinaca (uključujući troje dece) koje su izraelske okupacione snage ubile na Zapadnoj obali tokom napada na Gazu, prema podacima UN-a, uz više od 2.000 ranjenih. „Nijedna od ovih žrtava nije ugrozila život vojnika“, napisao je izraelski novinar Gideon Levi. Ni na to nije bilo nikakve reakcije, kao što nema reakcije na činjenicu da je Izrael u proteklih 14 godina ubijao u proseku više od dvoje palestinske dece nedeljno. Ipak su to neljudi.
Obično se tvrdi, ukoliko je dvodržavno rešenje propalo posle izraelskog preuzimanja palestinskih teritorija, da će ishod biti jedna država zapadno od Jordana. Neki Palestinci se tome raduju, predviđajući da će onda moći da vode borbu za jednaka prava po ugledu na Južnu Afriku pod aparthejdom. Mnogi izraelski komentatori upozoravaju da će „demografski problem“ većeg arapskog nataliteta i slabljenja jevrejskog doseljavanja ugroziti njihov san o „demokratskoj jevrejskoj državi“.
Ali ovakva uverenja su podložna sumnji.
Realna alternativa dvodržavnom rešenju je da će Izrael nastaviti da sprovodi planove koje je sprovodio godinama, preuzimajući sve što ima bilo kakvu vrednost na Zapadnoj obali, izbegavajući gusto naseljeno palestinsko stanovništvo i uklanjajući Palestince sa područja koja pripaja Izraelu. Tako će se rešiti „demografski problem“.
U područja koja se pripajaju Izraelu spada i znatno prošireni Veliki Jerusalim, oblast unutar ilegalnog „zida razdvajanja“, koridori koji presecaju regione na istoku, a verovatno i dolina Jordana. Gaza će verovatno ostati pod uobičajenom nemilosrdnom opsadom, odvojena od Zapadne obale. I sirijska Golanska visoravan – poput Jerusalima pripojena nasuprot naređenju Saveta bezbednosti – tiho će postati deo Velikog Izraela. U međuvremenu, Palestinci sa Zapadne obale držaće se u neizdrživim kantonima, uz specijalan tretman za elite po tipičnom neokolonijalnom obrascu.
Ove mere se sprovode od osvajanja 1967, po načelu koje je izložio tadašnji ministar odbrane Moše Dajan, jedan od najvećih prijatelja Palestinaca među izraelskim liderima. On je svojim kolegama iz vlade rekao da Palestincima na Zapadnoj obali poruče: „Nemamo nikakvo rešenje, i dalje ćete živeti kao psi, i ko god poželi može da ode, pa ćemo videti gde će nas odvesti ovaj proces.“
Ovaj predlog je bio sasvim logičan u okviru šireg koncepta koji je 1972. artikulisao budući predsednik Haim Hercog: „Ne negiram pravo Palestinaca ni da žive, ni da imaju stav ili mišljenje o bilo čemu… Ali sigurno nisam spreman da ih smatrama partnerima u bilo kom smislu u zemlji koja je hiljadama godina pripadala našem narodu. Jevreji u ovoj državi ne mogu imati nikakvih partnera“. I Dajan je tražio izraelsku „trajnu vladavinu“ (“memshelet keva”) nad okupiranim teritorijama. Kada Netanjahu danas iznese isti stav, to nije nikakav presedan.
Poput drugih država, Izrael navodi „bezbednost“ kao opravdanje za svoju agresivnost i nasilje. Ali obavešteni Izraelci nisu naivni. Njihovo prepoznavanje realnosti jasno je artikulisao 1972. zapovednik vazduhoplovnih snaga (i kasniji predsednik) Ezer Vajcman. On je objasnio da ne bi bilo nikakvih bezbednosnih problema da Izrael prihvati međunarodni apel i povuče se sa teritorija koje je osvojio 1967, ali ta država onda ne bi mogla da „postoji u razmerama, duhu i kvalitetu koje danas podrazumeva“.
Već čitav vek, cionistička kolonizacija Palestine odvija se prvenstveno po pragmatičnom načelu tihog uspostavljanja činjenica na terenu, koje će svet pre ili kasnije prihvatiti. Ovo je bila vrlo uspešna politika. Nema razloga da se ona ne nastavi sve dok joj Sjedinjene države pružaju neophodnu vojnu, ekonomsku, diplomatsku i ideološku podršku. Za one zainteresovane za prava ugnjetenih Palestinaca, nema većeg prioriteta od rada na promeni američke politike, a to više nije nemoguć san.
Alternet, 09.09.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.09.2014.
IZRAEL / PALESTINA