„Kina proizvodi, a svet kupuje.“ Ovo je već decenijama geslo kineske privrede, koja se zasniva na nepreglednoj ponudi robe ostatku sveta. Ali ovih dana oseća se potreba da se to promeni. Tokom nedavne posete Aziji, Barak Obama se založio za „rebalansiranje“ svetske ekonomije, što znači da bi Kina trebalo manje da štedi a više da troši, dok je kineski predsednik, Hu Đintao, naglasio „snažne“ napore koje njegova zemlja čini na promovisanju potrošnje. Svi bi želeli da potrošači u Kini troše više. Ali zašto oni to ne rade?

Nije da Kina uopšte ne troši: Kina je trenutno najveće tržište automobila, a lična potrošnja je u poslednjih deset godina rasla 8% godišnje. Ali u odnosu na veličinu svoje privrede, Kina ne troši dovoljno. Potrošnja čini samo 35% BDP-a, što je znatno niže od većine azijskih zemalja, i dvaput manje od procenta u Americi. Kineska domaćinstva odvajaju na stranu četvrtinu svojih raspoloživih prihoda, a zajedno uzev, potrošači i institucije uštede 2.5 biliona dolara godišnje. U poslednjih deset godina, potrošnja je zapravo pala u odnosu na BDP. Zbog svega ovoga privreda više nego ikada zavisi od izvoza i investicija, što stvara neravnotežu u svetskoj ekonomiji. To takođe znači da kineski potrošači ne koriste u punoj meri plodove svoga rada. Dok su Amerikanci navikli da troše više nego što zarađuju, Kinezi su navikli da troše manje.

Moguće objašnjenje za ovu štednju jeste da je ona rezultat „konfučijanskih vrednosti“. Ali Kina nije oduvek bila tako štedljiva – osamdesetih je udeo potrošnje u BDP-u bio veći od 35% – i danas druge „konfučijanske“ države troše mnogo više od Kine. Pravi razlog nedovoljne potrošnje u Kini leži u organizaciji njene privrede. Do kredita se ne dolazi lako. Zbog kineske politike veštačkog održavanja kursa cene su više nego što bi inače bile, što očigledno otežava potrošnju. I kako se navodi u nedavno objavljenom istraživanju McKinsey Global Instituta, izvan najvećih kineskih gradova nema dovoljno maloprodajnih objekata i robe. Potencijalne potrošače takođe sputavaju i sistemski problemi. Paradoksalno, u ovom navodno još uvek komunističkom društvu, porodice moraju da se brinu same o sebi. Zdravstveno osiguranje je daleko od univerzalnog, i pokriva vrlo ograničen broj usluga, pa tako bolest može da bude vrlo skupa. Samo deo nezaposlenih prima nadoknadu od države, a za penzije u budžetu nikad nema dovoljno novca i isplata je neredovna. Nema dovoljno ni studentskih zajmova i kredita, što znači da je za fakultet potrebna velika ušteđevina. Neadekvatna socijalna odgovornost primorava Kineze na „obazrivu štednju“, kojom se brane od moguće katastrofe. Nedavno objavljena studija organizacije Brookings Institution za povećanje štednje domaćinstava krivi povećanje troškova lečenja, kao i troškova stanovanja i obrazovanja.

Kineska vlada preduzima određene mere u borbi protiv ovih problema. Na primer, devedeset posto stanovništva navodno će biti zdravstveno osigurano do 2011. Pa i pored toga postoji još jedna prepreka da kineski potrošači postanu pokretači privrednog rasta: mnogi radnici jednostavno ne zarađuju dovoljno. Iako je procvat države bio neverovatan, obični radnici nisu doživeli očekivano poboljšanje standarda. U proteklih deset godina, udeo plata u BDP-u je pao, dok je udeo profita porastao. Iako uobičajena predstava o Kini podrazumeva krcate fabrike, u kojima brojni radnici izgaraju nad zastarelim mašinama, veći deo investicija išao je u kapitalno intenzivne fabrike i projekte, što stvara manje radnih mesta. Dakle, iako je kolač brzo rastao, deo koji ide domaćinstvima je smanjen.

Na kraju, sve kineske barijere koje sprečavaju veću potrošnju proizilaze iz činjenice da je u poslednje tri decenije čitava privreda imala jedan jedini cilj – proizvodnju stvari. Kineska i američka privreda su dijametralno suprotne. Američka privreda orijentisana je na potrošača. Najvažnije su niske cene, a krajnji cilj je zadovoljstvo potrošača. S druge strane, u Kini se sve vriti oko proizvođača: investicije su glavni cilj, a najvažnija je izgradnja. Pogledajte samo stimulativne planove koje su početkom godine usvojile ove dve države: u Americi je veći deo novca odvojen na poreske olakšice za pojedince i popravljanje socijalne stabilnosti slanjem pomoći državama. Kina je skoro sav novac uložila u infrastrukturu i izgradnju.

To ne znači da bi Kina trebalo da sledi američki model. Nesporno je da je ekonomska strategija Kine dala značajne rezultate. Ali postoji tačka kada se sa štednjom i investicijama pretera, i izgleda da ju je Kina dosegla. Trenutna strategija zasniva se na želji zemalja poput Amerike da kupe sve što Kina proizvede, dok same malo šta prizvode, što je i rizično i najverovatnije neodrživo. Što je još važnije, to je nepotrebno: iako neki misle da bi postizanjem  ravnoteže investicija i potrošnje kineski privredni rast bio usporen i da bi to dovelo do veće nezaposlenosti, upravo je obrnuto. Bolja socijalna stabilnost, veći porast primanja, veći izbor za potrošače – to će stvoriti radna mesta. Za Kinu će manja štednja a veća potrošnja popraviti životni standard običnih ljudi, i dodatno ojačati privredu u budućnosti. To je ono što se u ekonomiji najređe viđa: besplatan ručak. Kina bi trebalo da ga pojede.

James Surowiecki, The New Yorker, 07.12.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 05.12.2009.