Radio emisija 08.06.2007, gosti: Dejan Ilić, Marija Todorova, Marko Milanović, Vesna Pešić i Miloš Vasić.
Svetlana Lukić: Samo baksuz danas nije zadovoljan. Osvanuo je divan letnji dan, vozači su izbacili levi lakat kroz prozor, stavili lažne Ray Ban naočare za sunce i vozikaju se do posla. Karla del Ponte nas je pohvalila zbog hapšenja generala Tolimira s kojim, tim hapšenjem, naša vlada nema veze. Nastavljaju se pregovori sa Evropskom unijom, švrća Đelić kaže da ćemo već u julu potpisati Sporazum o asocijaciji i stabilizaciji i veoma brzo istaći zvaničnu kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji. Ova DSS-ova maskota je rekla da bismo, ako sve ide po planu, a ide od kako je DS ušao u vladu, za 6-7 godina mogli postati Katar na Balkanu. U stvari, ne znam da li je pomenuo Katar, Oman, Mjanmar ili neku drugu Abu Dabi republiku ili monarhiju. Ne znam zašto je pomenuo tu neku pustinjsku, petrolejsku državu, ali nema veze, zvuči kao da ćemo se sve vreme sunčati ili plivati u dolarima.
Kao kruna naših ovonedeljnih pobeda došla je i jučerašnja pobeda Ane Ivanović i njen ulazak u finale Rolan Garosa. I ko bi, osim mizantropa, srbofoba, DSS-foba i DS-foba, bilo šta mogao da zameri ovom uzletu svoje domovine?
Pomenula bih samo nekoliko sitnica, tek da ne ureknem ovu lepotu. Na primer, nije lepo da vlada laže da je general Tolimir uhapšen u Bratuncu, nije lepo što ljudi koji vode ovu državu toliko ne veruju jedan drugome da je samo nekolicina njih znala za akciju hapšenja, nije lepo da predsednik odbrusi kako su znali svi koji je trebalo da znaju. Nije lepo da se jedan koalicioni partner prodemokratske vlade toliko stidi što je jednog srpskog generala morao da preda u čeljusti Karle del Ponte da ni reč ne progovara o ovome, dok se drugi koalicioni partner hvali da je to isključivo njegova zasluga.
Nije u redu da u danima kada najavljuje promenu vrednosnog sistema u zemlji, predsednik Tadić na sednici glavnog odbora svoje stranke prepričavajući ćaskanje sa Oli Renom u poluvremenu fudbalske utakmice Srbija – Finska kaže – Kaže meni Oli Ren: da vam ne bude mnogo pobeda ovih dana. Evo, nastavili ste saradnju sa Hagom, nastavljate pregovore sa Evropskom unijom, Jelena Janković pobeđuje, Ana Ivanović pobeđuje, Đoković pobeđuje, sada pobeđujete i u fudbalu, da vam ne bude mnogo. A njemu naš predsednik odbrusi – Nije mnogo, nama je potrebno još mnogo pobeda da nadoknadimo poraze iz devedesetih.
Ako je ovo koncept kojim predsednik namerava da menja vrednosni sistem u Srbiji, mi smo na konju. Ako Ana Ivanović pobedi na Rolan Garosu, poništili smo Ovčaru, a ako pobedi Đoković, izbrisasmo i opsadu Sarajeva. Ostaje nam Srebrenica, ali ima dana za megdana, biće još Gren Slem turnira i pesmi Evrovizije.
A u nedelju, baš onog dana kada Tadić energično govori pred svojim glavnim odborom, Politika je objavila svoj manifest o dve ekstremističke Srbije koje hoće da upropaste sve što pošteni Srbi i umereni nacionalisti tako mukotrpno grade. Politika je tim povodom pozvala u pomoć razne eksperte i najnoviju zvezdu među analitičarima, Milana Nikolića. Oglasio se i bivši sudija Ustavnog suda Srbije, Momčilo Grubač, koji nam je objasnio da je lepljenje plakata sa imenom Ratka Mladića isti prekršaj kao i lepljenje plakata sa imenom Zorana Đinđića i da zakon mora biti jednak za sve. O tome će, između ostalog, govoriti Dejan Ilić iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: To mi liči na neku dobru špijunsku priču. Danas u svim novinama imamo vest da počinje lov na Caneta Subotića; da je u akciji Mreža uhapšeno osmoro ljudi iz duvanske mafije i da se sada traga za Subotićem. Ta vest nam stiže dan-dva posle vesti da je uhapšen general Tolimir. Sasvim je nejasno zašto ljudi imaju problem sa tim da li je on uhapšen na Novom Beogradu, na granici Srbije i Republike Srpske ili u Republici Srpskoj. Ako je zaista uhapšen na Novom Beogradu, treba pitati te ljude – zašto lažete da je uhapšen negde drugde. Ali gde god da je uhapšen, bitno je da je uhapšen. E sad, nekoliko dana posle toga imamo ovu priču o Canetu Subotiću. Ako se ne varam, Cane Subotić je bio čvrsto vezivan za premijera Zorana Đinđića i govorilo se o njegovim avionima kojima je, je li, Zoran Đinđić putovao i o vezama Demokratske stranke i Caneta Subotića. Kada bih o tome pisao priču, rekao bih da su ljudi iz DSS-a i DS-a seli i da je pao dogovor – jedan vaš, jedan naš. Stvarno izgleda kao da su se oni na taj način dogovarali da bi se u javnosti napravila ravnoteža: ako treba uhvatiti DSS-ove generale, zaključno sa Ratkom Mladićem, šta se nalazi na ovoj drugoj strani, koje ljude DS može da ponudi u zamenu za generale? Naravno, ovo je potpuno neutemeljena priča, ali meni deluje verovatno. Oba hapšenja su vremenski bilizu i na sličan način se prezentuju obe vesti.
I onda nas to uvlači u jednu takođe zanimljivu priču: ko će imati pravo da zadrži bogatstvo koje je stekao tokom devedesetih, kada niko nije radio po zakonu, a ko će ipak nastradati zbog toga, jer je napravljen takav dogovora. Koliko god mi je gnusna pomisao da se neko bogatio u vreme kada su ljudi ginuli, toliko mi je još gadnija pomisao da je neko ratovao, ubijao, rušio ljudima kuće i ubijao im porodice. Čini mi se da se tu uspostavlja nekakva ravnoteža. Možda ona ne postoji činjenično, možda je ona proizvod moje bolesne mašte, ali ako je to tačno, nije mi jasno zašto se to radi. Mogu da se setim bar nekoliko ljudi koji su tokom devedesetih stekli enormno bogatstvo i koji i dan danas uživaju privilegije u ovom društvu. Može se reći da oni upravljaju ovim društvom i ništa im se ne događa. I imamo ljude koji su pušteni niz vodu. Ljudi koji su pušteni niz vodu uglavnom su bliski Demokratskoj stranci i uglavnom se vezuju za premijera Zorana Đinđića. Da li se zaista pregovara na taj način, da li se kaže – jedan vaš, jedan naš. Ako je to tačno, onda su mi oni čiji je Cane Subotić mnogo bliži od onih čiji su Tolimir, Ratko Mladić i Radovan Karadžić.
Stvar je u tome da Srbija nije nikakav izuzetak. Kada pogledaš istoriju evropskih država, od Italije u kojoj se pravi nekakva tajna organizacija političara, poslanika u parlamentu, ljudi iz državne bezbednosti i iz vojnog vrha, koji onda podstiču i organizuju terorističke akcije širom Italije, preko Španije, gde se na jedan nepošten način eliminiše komunistička partija koja je pružala najjači otpor Frankovoj diktaturi i platila desetinama hiljada života i prognanih ljudi i koja je na kraju bila potpuno marginalizovana i sklonjena sa javne scene, pa sve do Nemačke, u kojoj se krajem šezdesetih postavlja pitanje ratnih zločina, ali u kojoj u isto vreme država čini niz nečasnih stvari kako bi ugušila levičarski pokret. Kada Srbiju smestiš u taj kontekst, vidiš ne samo da mi nismo najgori, nego shvatiš da smo mi baštinici nečasnog dela evropske istorije. Da li je to neka uteha? Pa jeste, utoliko što ne moramo baš sa stidom da izgovaramo odakle smo, jer znamo da su se i drugde dešavale slične stvari. Problem je što u Srbiji ne postoji dogovor o tome šta je naš uzor. Neko mi kaže da će za 200 godina biti super ako Srbija danas sačuva Kosovo unutar svojih državnih granica, ali da bismo to postigli, moramo da učinimo neke vrlo nečasne i ružne stvari. Na primer, da poubijamo sve kosovske Albance, jer ne vidim kako bismo ih drugačije integrisali u srpsko društvo. I onda mi kažu – ali znaš, za 200 godina zbog toga će sve biti super i da li ti to prihvataš. Moj odgovor je ne, i onda dolazimo do pitanja šta su to osnovne vrednosti oko kojih nema nadglasavanja i oko kojih nema spora. Zašto se podrazumeva da je Kosovo vrednost sama po sebi. Meni se to ne podrazumeva, meni se podrazumeva da je ljudski život vredan sam po sebi, a sve ostalo se posmatra u odnosu na tu vrednost. I šta onda dobijamo, pa dobijamo potpuno nerazumnu situaciju, u kojoj je neka osoba u stanju da izgovori da je lepljenje plakata Bulevar Ratka Mladića i lepljenje plakata Bulevar Zorana Đinđića prekršaj iste vrste i da i jedni i drugi treba da budu prekršajno procesuirani. Najiskrenije mislim da je to jedna imbecilna izjava.
Zakon i demokratske procedure funkcionišu samo ako smo se dogovorili oko minimuma vrednosti. Postoji minimum vrednosti o kojima nema demokratske rasprave. Taj koji kaže da je Bulevar Ratka Mladića isto što i Bulevar Zorana Đinđića, kaže da je isto kada kažem Nož, žica, Srebrenica i Volite se ljudi. Zašto to nije isto? Pa kada kažem Nož, žica, Srebrenica, ja sam stao iza onih ljudi koji misle da je sasvim legitimno ubiti nekoga zato što je druge nacije i vere. I ne samo to, hajde da prihvatimo argument da se u Srebrenici radilo o osveti. Onda neko ko kaže da je u redu reći Nož, žica, Srebrenica, zapravo kaže da je osveta u redu. Ako ti prihvatiš da je osveta u redu, ti si tog trenutka izašao iz institucija koje ti garantuju da živiš u civilizovanom društvu, jer osveta nije deo uređenog društva. Osveta je čin kojim ja sam, lično, po svojim subjektivnim merilima ocenjujem da li mi je neko učinio štetu ili ne i odlučujem na koji način ću da mu se revanširam. Osveta nije čak ni deo hrišćanskog korpusa, već spada u moralni korpus starozavetnog vrednosnog sistema. Novi zavet donosi novu vrstu morala koji eliminiše osvetu i koji kaže – ako te je neko oštetio, nemoj da mu se svetiš, okreni mu i drugi obraz. Ako se bacio na tebe kamenom, ponudi ga hlebom. Ali mene to ne zanima budući da sam ateista i voleo bih da živim u državi koja je regulisana tako da postoje ustav, zakoni i poznata pravila igre. Zašto mora da postoji taj minimum? Pa taj minimum čuva prava manjine, jer ako bi se demokratija sastojala samo od toga da većina odluči šta treba da se radi, onda bi većina mogla da odluči da svi ljudi plave kose treba da budu u zatvoru, zašto – zato, mi smo tako odlučili, mi smo većina, demokratija je poštovanje volje većine, svi plavi ljudi u zatvor. E pa ne može, to nije demokratija, to je nasilje.
Kada ti kažeš Bulevar Ratka Mladića, kada kažeš Nož, žica, Srebrenica, ti zapravo kažeš da neki ljudi imaju pravo da žive, a neki mogu da budu ubijeni, a da ubice za to ne snose nikakve posledice. Nije demokratija kada se kaže – Srpska radikalna stranka isprobava, proverava, ispituje granice demokratije u Srbiji. Nije tačno, ona ih ruši. Kažu i – Ratko Mladić nije osuđen. Pa čekaj malo, doneta je odluka o tome šta se dogodilo u Srebrenici, to je bio genocid i utvrđeno je ko je za to odgovoran. Odgovorna je vojska Republike Srpske, a znamo ko je bio na čelu te vojske, postoji presuda čiji je on deo. Sada neko može da mi kaže – ali to su međunarodni zakoni, pa dobro, je l’ nećemo međunarodne zakone. Hajde onda da donesemo odluku da međunarodni zakoni za nas ne postoje, postoje samo zakoni Srbije i hajde da proglasimo Ratka Mladića herojem. Neka se Terazije zovu Trg Ratka Mladića. Zašto to ne urade? To bi značilo da živimo u državi u kojoj za svoj život ne treba da strpe samo Srbi, ali ne baš ni svi Srbi, nego samo oni Srbi koji misle isto kao i oni koji su u poziciji moći, koji određuju kako Srbi treba da misle. Je li to demokratska država? Pa nije, to se zove malo drugačije. Imaš tekst u takozvanom najuglednijem dnevnom listu, koji započinje rečenicom – demokratija je glupost. Pazi, danas u Srbiji ti kažeš – demokratija je glupost, a onda u celom tekstu braniš akciju Srpske radikalne stranke u ime demokratskih vrednosti.
Hajde da vidimo šta znači sam čin imenovanja ulica. Ako nazovem ulicu nekim imenom, valjda time hoću da čuvam sećanje na tu ličnost i da pošaljem poruku da je ta ličnost uradila nešto dobro u svom životu, nešto na šta bi trebalo da se ugledamo. Tako društvo kanonizuje vrednosti do kojih mu je stalo. I sada ti kažeš – Bulevar Ratka Mladića. Čovek je branio srpstvo, kako ga je branio, koje su to moralne vrednosti koje je on u toj odbrani srpstva demonstrirao. Držao je jedan grad pod opsadom tri godine i pucao na ljude u tom gradu i ubijao ih bez ikakvih problema. Je l’ se tako brani srpstvo? Je l’ odbrana da pobiješ ne znam koliko ljudi u ime osvete? Valjda je odbrana kada uradiš nešto časno, kada kažeš – vi nas ugrožavate, napali ste nas, a mi se nećemo ponašati zverski kao vi i branićemo se zato što smo ljudi. Odbrana srpstva nije pokazati svoj životinjski lik. Valjda to srpstvo ima smisla zato što smo mi nekakvi ljudi, koji sa sobom nose nekakve vrednosti. Da li Ratko Mladić, Radovan Karadžić i ti ljudi oličavaju te srpske vrednosti? Ja mislim da ne i ako neko misli da deo demokratske procedure treba da bude glasanje o tom pitanju, mogu samo da kažem – dobro, hajde da glasamo, jer će tim glasanjem biti poveden i taj elementarni razgovor o osnovnim vrednostima. A ako pobede ljudi koji misle da ti ljudi oličavaju srpske vrednosti, meni će biti jasno da živim u jednoj totalitarnoj državi u kojoj ljudski život ništa ne znači i to će mi biti jasan signal da, ako ne sebe, onda svoju decu moram da sklonim iz te države. Ako u Srbiji demokratske procedure nastave da se razumeju na ovaj način, u jednom trenutku će biti ugrožen i opstanak samih Srba, jer ako ljudski život ništa ne znači, ako teritorija znači više od ljudskog života, onda tu na dugi rok nema prostora za mnogo ljudi. I onda prestaje da bude važno da li taj koji kaže da je Kosovo najbitnije to govori zato što zaista u to veruje ili zato što je to sredstvo za dobijanje moći.
Oni kažu – mi sve to radimo zbog Kosova, i onda ja kažem – u redu, a gde je tu ljudski život, kako sa idejom o Kosovu vi uokvirujete ideju o ljudskom životu i šta je važnije. Kada mi se to objasni, možda ja kažem – aha, nisam to tako video, sada mi se odjednom prosvetlilo, prihvatam ili ću da kažem – ljudi, to što vi pričate je budalaština, jer vi zagovarate ideju da svi treba da umru, jer je nečasno živeti ako Srbija izgubi Kosovo. Dešavalo se da države gube svoje teritorije, pa ljudi nisu činili kolektivna samoubistva. Ali meni je gadno da vodim raspravu na tom nivou, jer mi je to besmisleno. Ja stvarno vidim državu kao servis njenih građana. Država postoji samo zato da bismo mi kao njeni građani mogli da živimo koliko toliko udobnim i sigurnim životima i ni zbog čega drugog. Ona ne može vući legitimitet iz toga što zaposeda neku teritoriju i tu je meni kraj svake priče.
Imaš čoveka koji se bavi teorijom književnosti, Petra Milosavljevića, koji predaje književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji je posle smrti Svetozara Petrovića, koji je iz Zagreba došao u Novi Sad i predavao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na Filološkom fakultetu u Beogradu, napisao tekst u kojem Svetozara Petrovića naziva hrvatskim špijunom, čovekom koji je imao dve misije u životu. Prva je da kao Srbin dokaže da je dubrovačka književnost hrvatska i druga je da kroatizira srpsku nauku o književnosti. Zamisli veće Filozofskog fakulteta u Zagrebu kako zaseda i kaže – profesore Svetozare Petroviću, mi vam dodeljujemo jednu časnu dužnost, vi sada idete u Srbiju i treba da je kroatizirate. On se tu ispostavlja kao misionar, koji ide i pokrštava. Pri tom, pazi, srpska nauka o književnosti, kada izuzmeš Svetozara Petrovića – ne postoji, ali onaj čovek kaže da je došao jedan Srbin izdajnik da je kroatizira. I što je najstrašnije, on je to napisao pošto je Svetozar Petrović umro. Mislim da kada se razgrnu te priče o Kosovu i naciji, dobiju se ove priče sitnih duša, koje iz vlastite nesposobnosti imaju potrebu da zgaze, uprljaju, ubiju ako treba, sve što prepoznaju kao vrednost.
Presrećan sam zbog pobeda Jelene Janković, Ane Ivanović, Novaka Đokovića, Nenada Zimonjića. Čak ni fudbalska reprezentacija nije odigrala rđavu utakmicu. Uspeli su da vežu 20 dodavanja, što je za njih stvarno uspeh. Ali onda neko počne da mi te uspehe predstavlja kao kompenzaciju za sve ono što mi zarad ljudi bez vizije i bez pameti koji vode ovu državu ne možemo da ostvarimo u svojim životima. Oni nam u stvari kažu – e znaš šta, mi smo glupi i ne umemo da vam omogućimo da živite ispravnim, normalnim, vrednim životima, ali desilo se čudo, pa neki ljudi koji se zovu Srbima pobeđuju. Time vaši životi ipak dobijaju smisao. E onda mi postane gadno, ali neću da mi oni to isprljaju, neću da mi oduzmu modele koje bih rado preporučio svojoj deci. Kada znam da bih svoj posao mogao da radim sto puta bolje u normalnim okolnostima, ne može da mi bude kompenzacija to što je neko pobedio na Rolan Garosu. Ja se bavim izdavaštvom u Srbiji koja ima 20 knjižara. Kako da budeš uspešan izdavač u Srbiji? Pa samo tako što ćeš na neki nečastan način da sklopiš dogovor sa nekim državnim funkcionerom, koji će ti iz budžeta direktno ubrzigavati novac u izdavačku kuću – nema drugog načina. I sad ja treba da budem srećan i da kažem – ma nije to problem, Ana Ivanović je pobedila. To samo debil može da izgovori, to nije normalno.
Kada smo već kod izdavaštva, kakva su uteha sportske pobede za ljude koji rade u knjižari Beopolis, koja je zatvorena na najdebilniji mogući način. Petoro ljudi je ostalo bez posla, bez plate, ne zato što je knjižara loše radila, ne zato što nije ostvarivala dobit, nego zato što neko smatra da nema nikakvu obavezu prema njima i da može da im kaže – mi sada renoviramo Dom omladine, pa ćemo vas da zatvorimo, a to što vi imate ugovor do 2012, to što izmirujete svoje obaveze nas se ne tiče i ne moramo nikakvu štetu da vam nadoknadimo i ne moramo nikakvo rešenje da vam pružimo. Na drugom nivou ti vidiš da nikome nije bitno što te knjižare više nema, a ja recimo mislim da svako ko ima pretenziju da se nazove intelektualcem, a ne kupuje knjige u knjižari Beopolis – nema pojma ni o čemu. I ispostavlja se da mnogo ljudi nema pojma ni o čemu, jer svi ćute. Čoveče, najbolja knjižara u gradu više ne radi i to nikome nije bitno. Da sam ja gradonačelnica Beograda, ja bih, bre, otišao i rekao – daćemo vam neki prostor po pristojnoj ceni, vi ste bitni za duh ovoga grada i njegovu kulturu. Ja mislim da ta žena ne zna da ta knjižara postoji. I kad smo već kod tih stvari koje nestaju, gde nema utehe, gde samo možeš da osećaš bes – izgleda da će Feral Tribune prestati da izlazi. Nije moje da pričam kako radi hrvatska država, ali je očigledno da ta država nema sluha za ono što je u njenom suštinskom interesu. I očigledno je da ljudi koji u ovom trenutku vode tu državu smatraju da im je u interesu da taj list ugase. Oni ih guše tako što im blokiraju račun i naplaćuju poreze koji su imbecilno visoki. Toj državi Feral nije potreban. Čemu služe donatorske organizacije u regionu ako se Feral Tribune ugasi. Ako se Feral zaista ugasi, svi oni mogu da se pokupe i da odu odavde. Jedva se borimo sa ovim našim vladama i nije nam potrebna istovremena borba sa donatorima. Neko nam se bar neko skine s grbače. Svoju vladu moram da trpim, ali bar donatore mogu da zamolim – zatvorite kancelarije i terajte se odavde. Kako možete da dopustite da jedan takav list prestane da izlazi, šta imate u tim svojim glavama? I onda treba da se radujem zato što su naši sportisti pobedili. Pa radujem se, ali mi to nije kompenzacija ni za šta.
Priča o Kosovu je toliko nametnuta da postaje uslovni refleks, nešto što ide preko granica razuma. Podrazumeva se da ujutru ustaneš i kažeš – Kosovo. To je tačno ono što je rekao Vojislav Koštunica – ovde se deca rađaju sa svešću o Kosovu u svojim genima. Gledam intervjue koji su pravljeni sa Marijom Todorovom, koja je ovih dana gostovala u Beogradu. Veliki broj ljudi je došao da je čuje, žena je ovde zaista zvezda zahvaljujući naravno Ivanu Čoloviću, koji je objavio njenu knjigu Imaginarni Balkan. Ta žena se bavi otomanskom imperijom i knjiga Imaginarni Balkan ne ulazi u središnji tok njenih interesovanja. I sada je svi pitaju, i u Politici i u Vremenu, šta ona misli o Kosovu. To je kao da nam dođe fudbalska reprezentacija Portugala i mi pitamo Ronalda – šta misliš o Kosovu. I onda Todorova kaže – znala sam da ćete me to pitati, ali ja nemam odgovor na to pitanje. Onda na kraju nema kud, pritisnu je i ona kaže – reč je o oslobodilačkom pokretu Albanaca na Kosovu. Onda to uporedi sa Palestinom i otporom koji palestinski narod pruža Izraelu i kaže – to vam je ista stvar. Kada novinar na to izrazi svoje zgražanje, ona kaže – oslobodilački pokreti nikada nisu lepi, uvek su nasilni i proizvode nesreću. Ne razumem tu potrebu da mi od nje čujemo šta ona misli o Kosovu, makar nam se to vratilo kao šamar. A žena najpristojnije, najučtivije pokušava da izbegne taj odgovor. I niko je ne pita – a čime se vi bavite. Drugo pitanje koje joj je postavljano glasui – šta Srbi da rade sa nametnutom krivicom. Kakvo je to pitanje, pa ta žena se ne bavi tranzicionom pravdom. A i rešenje tog pitanja je sasvim jednostavno – krivicu pripišeš onima kojima je treba pripisati i procesuiraš je, a odgovornost prihvatiš, jer jesi odgovoran. Taj odgovor smo mnogo puta dobili, ali nam se ne dopada, pa stalno ponavljamo pitanje. Ne znam, za 50 godina će doći neka druga Marija Todorova a mi ćemo opet da je pitamo – a šta Srbi da rade sa nametnutom krivicom. Tada više neće biti Kosova, ali mi ćemo još uvek pričati o nekom Tolimiru i o nekom Canetu.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Dejan Ilić, koji je sa Marijom Todorovom napravio intervju za splitski Feral. Čućemo jedan deo tog intervjua.
Marija Todorova: Duboko verujem da će u narednih 20 godina sve zemlje Balkana neminovno biti u Evropskoj uniji. Nisam uvek tako mislila, jer kada se na moje veliko iznenađenje dogodila 1989, bilo je jasno da će zemlje srednje Evrope biti prihvaćene, makar i nevoljno, ali da za Balkan niko ne mari i mislila sam da će tako i ostati. Onda se zapad upleo u raspad Jugoslavije i bombardovanje Srbije, a uz to je i Grčka nastojala da ne bude jedina zemlja sa Balkana u Evropskoj uniji. Sada kada su Bugarska i Rumunija unutra, mislim da je neizbežno da i ostale zemlje budu primljene, prvo Hrvatska, pa Makedonija, Srbija, Albanija. I onda ostaje pitanje Turske. To je veliko pitanje, to je stvar izbora. Biće mnogo razloga za i protiv i velikih rasprava, uglavnom u zapadnoj Evropi. Mislim da Turska mora biti primljena, ako ni zbog čega drugog onda zato što ako ne bude, to će biti loše po vrednosni sistem Evrope. Tada bi ispalo da Evropa od sebe pravi konzervativni hrišćanski klub i to bi bila tragedija. S druge strane, ne treba biti preveliki idealista i misliti da je multikulturalizam najpreča stvar. Treba biti oprezan i svestan rizika. Turska je velika zemlja i nije stvar u tome da je reč o muslimanskoj zemlji. Reč je o vrlo velikoj zemlji sa ogromnim demografskim potencijalom i neravnomernom ekonomijom. U Turskoj imate džepove ekonomije iz XXI veka i srednjovekovne džepove i teško je prilagoditi, progutati i svariti tako veliki entitet. Lako je nas svariti, mi smo mali.
Politički je opasno prihvatiti paradigmu postkolonijalizma, jer se ona na kraju svodi samo na jednu stvar – shvatanje sebe kao žrtve. Oduvek smo bili okupirani, kolonizovani. Moram reći da se ni sa svojom bliskom prijateljicom Ketrin Verderi, koja sve zna o Rumuniji, ne slažem u toj stvari. Kada god ode u Rumuniju, Rumuni joj se žale kako su ih kolonizovali Rusi. Ona to uzima zdravo za gotovo, a ja joj kažem da su to gluposti. To je pokušaj da se odgovornost za sve loše što se dogodilo svali na kolonizatora. U slučaju Bugarske i Srbije to su Turci ili Nemci, a u slučaju Rumunije Rusi i Sovjeti. Mislim da moramo biti pažljivi kada određujemo šta je kolonijalna imperija, u suprotnom mogli bismo da kažemo da su stare Grke kolonizovali Rimljani, zašto da ne. To su emotivne izjave kojima se krivica za loše stvari svaljuje na druge. To je politički opasno.
Od kada znam za Jugoslaviju i razmišljam o njoj, postojale su dve škole, čak i pre nego što se ona raspala. Jedni kažu da je to bila veštačka tvorevina osuđena na propast, a druga škola smatra da je Jugoslavija bila veoma zanimljiv eksperiment. Ja spadam u drugu školu. Dok Nemačka nije zavrnula ruku Evropskoj zajednici da prizna nezavisnu Sloveniju i Hrvatsku nisam verovala da će se Jugoslavija raspasti, ali bilo je ljudi koji su u to verovali. Kao što danas ima onih koji misle da je Evropska unija veštačka tvorevina, koja ima veze samo sa ekonomijom i na kraju neće uspeti. Drugi ljudi, među kojima sam i ja, vide Evropsku uniju kao eksperiment koji traje i ko zna, možda neće uspeti, ali je to ipak zanimljiv pokušaj. Tako sam se odnosila i prema Jugoslaviji i naravno da ima sličnosti između Evropske unije i Jugoslavije, jer strukturno se radi o istoj stvari. Ne treba ismevati Evropsku uniju. Broj strukturnih rešenja je ograničen kada organizujete čitav svet. Šteta je za Jugoslaviju što je njen raspad bio krvav. Mogao je to biti raspad s mnogo buke, pa i uvreda, ali krv je neoprostiva.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Marija Todorova, a u nastavku Peščanika imamo novog sagovornika, što će obradovati one razmažene koji se žale zašto stalno nemamo neke nove, pametne sagovornike, koji, kao što je poznato, u Srbiji rastu na drvetu. Dakle, slušate novinara Ivana Torova, bivšeg kolumnistu listova Danas i Politika. Njegove tekstove u poslednje vreme možete čitati u Ekonomistu, Republici i Helsinškoj povelji.
Ivan Torov: Kada pogledate malo bolje Srbiju ovih dana, učiniće vam se da nam je država u velikom tranzicionom previranju. Sugeriše nam se kako smo, doduše, dobili starog premijera, ali i novu politiku. Sve nekako vrca od optimizma da ćemo koliko sutra u Evropsku uniju, a sasvim sigurno na belu šengensku listu, da ćemo konačno i za sva vremena skinuti taj haški teret sa vrata, uspostaviti vladavinu prava i institucija, demokratiju učiniti normalnim, čak dosadnim stanjem stvari. Sve je to lepo i krasno, samo kada postoji politička volja, a nje ovih dana kao da ima u izobilju. E, upravo ta politička volja uspostavljena je kao vrhunsko merilo dokle se u nečemu može ići, koliko nam je istinske demokratije i tolerancije, a koliko surogata, laži i obmana potrebno, do koje se i čije prošlosti može doći. Stvoren je privid da smo konačno na pravom putu. Doduše, još nismo sigurni da li nas taj put vodi ka Rusiji, Belorusiji i Kini, ili pak Briselu i Vašingtonu, ali to su nijanse koje ćemo otkloniti čim saznamo šta će biti sa Kosovom. U toj prepoznatljivoj, patetičnoj i kvazipatriotskoj euforiji specifičnoj za društvo koje jako dobro artikuliše šta neće, a apsolutno je konfuzno oko toga šta hoće, stvorena je jedna krajnje zabrinjavajuća, skoro psihodelična situacija. Njena svrha je da nas stalno drži u napetosti i kontinuiranom, neproglašenom vanrednom stanju. Građani Srbije preživljavaju od danas do sutra, batrgamo se, imamo želju da se izvučemo i učinimo nešto dobro sa našim životima, ali neka moćna, nevidljiva sila nas vuče natrag u mračne prostore začaranog srpskog kruga.
Lakoća s kojom je Srbija u onoj stresnoj, kompromitujućoj sedmici prešla put od pretećeg ambisa da izborom Tomislava Nikolića dobije i vladu takozvanog nacionalnog i patriotskog jedinstva do nazovi hepienda, odnosno izbora takozvane demokratske i proevropske vlade, uverava nas da se ovde ništa novo i ništa korisno ne dešava, da ćemo i dalje živeti u hroničnom strahu šta nas sve može zadesiti od ove sklepane i zbrdadolisane vlade. Koje ćemo još šokove doživeti ako rešenje za Kosovo bude ovakvo ili onakvo, šta će biti ako priča o generalu Ratku Mladiću zajedno sa kosovskom postane povod za nove, još drastičnije podele, obračune i progone političkih i nacionalnih protivnika.
Dobili smo repliku stare Koštuničine feudalne vlade. Stvorena je iluzija da je vlada ovoga puta demokratska i proevropska, koja se pothranjuje pričom da Tadić ima većinu ministarstava, da će konačno kao šef države svakoga jutra na stolu imati dnevne izveštaje službi bezbednosti, a i dobru volju da ih kontroliše. Shodno tome, više nema šansi da Koštunica, iako premijer, vodi neku svoju politiku. Stvari su ipak nešto drugačije. Prenaglašenih pet principa na kojima su se navodno okupile stranke Koštunice, Tadića, Dinkića i Ilića, zapravo su dimna zavesa za uspostavljanje onog ključnog, šestog principa podele plena i ekskluzivnog vlasništva nad njim. Iz činjenice da je vlada formirana po merilima obimnog ucenjivačkog potencijala stranaka koje čine vladu i da u njoj svako svakoga u bilo kom trenutku može da uslovljava preteći obaranjem vlade, proizlazi da nismo dobili jedan harmonizovani, pa čak ni dva, već bar četiri samostalna kabineta, na čijem su čelu ministri sa ingerencijama premijera. Oni imaju svoje državne sekretare, direktore i funkcionere profitabilnih javnih preduzeća, a da bi se otklonila bilo kakva opasnost od podrivačkog dejstva onog drugog, svi premijeri-ministri, od Koštunice do Ilića, formirali su kompletne savetničke timove čija uloga nije toliko da savetuju svoje šefove, koliko da ih štite od štetnog upliva konkurencije. To su njihove mini obaveštajne službe.
Najveći paradoks navrat-nanos skrojene vlade jeste to da može pasti za minut, ali se može desiti i da odradi čitav mandat. Ovo prvo je manje verovatno, jer se nikome od njih ne ide na nove izbore, a ovo drugo sasvim moguće ukoliko, kako kažu neki eksperti, vlada pregrmi kosovsko iskušenje. Zato i očekujem da će se ova skupina vlada u vladi, više baviti time kako sačuvati sebe, a ne oboriti drugog, jer bi time oborili sebe. Zato je Tadića i Dinkića baš briga za to što je Dejan Mihajlov ponovo gensek vlade, a Zoran Balinovac, ekspert za volšebnu formulu – što politika poželi pravo realizuje, opet na čelu sekretarijata za zakonodavstvo. On je bio jedan od vodećih egzekutora monstruoznog zakona o medijima, nekadašnji šef beogradskih prekršajnih sudija, koji su nepodobne medije i novinare progonili kao zečeve. I Dobrivoje Glavinić će možda i dalje biti član republičke izborne komisije i određivati pravila demokratske izborne trke. I dalje će se ćutati o mogućem udelu ministra Velimira Ilića i njegovih stranačkih kompanjona u pljačkama takozvane drumske mafije, jer pobogu, potegnete li to ili pitanje misterioznog sadržaja koncesionog ugovora za autoput Horgoš – Požega, ode vlada. A zna se da su državni i nacionalni interesi iznad dnevno pljačkaških. Što bi rekao onaj ministar policije – samo što nam nisu oteli Kosovo, a vi se bavite kraduckanjem. Tako feudalno, i vodoravno i uspravno, ustrojena vlada svoju provizornu homogenost zasad pokazuje na temi Kosova i tu dominantnu ulogu igra njen predsednik, Vojislav Koštunica. U stvari, njega sada, kada se svojim impozantnim ucenjivačkim ili, u zvaničnoj formi, koalicionim potencijalom ponovo dokopao premijerske titule i vlasti, jedino to i zanima. Daleko su od njegovog interesovanja i senzibiliteta ekonomske reforme, evropske integracije, socijalna situacija, nezaposlenost, penzije. On je na sebe preuzeo istorijsku brigu da odbrani teritoriju koju je Milošević jednom već prokockao. Započeo je, reklo bi se, novu svetu borbu protiv vetrenjača, ali će krajnji efekat biti da ćemo, ovako ili onako, Kosovo po ko zna koji put izgubiti, a težina istorijske odgovornosti neće pasti ni na Miloševića, još manje na Koštunicu, već na sve nas.
Slobodan Milošević je posle Gazimestana umislio da je car Lazar i videli smo kuda nas je poveo i odveo. Ali izgleda da se na ovim prostorima istorijske lekcije ne shvataju ozbiljno sve dok se jedna mitska zabluda ne ponovi tako što će i sadašnji premijer na sebe navući Lazarevo ruho, sa ambicijom da Srbija zbog Kosova ponovo upadne u sivu zonu samoizolacije i svojom voljom postane moneta za potkusurivanje u donekle obnovljenom hladnoratovskom rusko-američkom preganjanju. Koštunica misli da su Srbija i njeni građani Gavrilo Princip XXI veka, koji će novi, a već istruleli svetski poredak oboriti na kolena. Homogenost vlade u vezi sa Kosovom je u stvari potencijalno njena najveća slabost. Realno je pretpostaviti da ishod sadašnje potrage za statusom neće biti povoljan za Srbiju. Da li će se Buš i Putin u međuvremenu nešto dogovoriti, hoće li se koliko danas u Savetu bezbednosti glasati o američkoj rezoluciji, pa Rusi uložiti veto, a Albanci proglasiti nezavisnost, ili će se čitava ujdurma odložiti za jesen, pitanja su na koja Beograd više ne može da utiče. Ali može i te kako da utiče na odnose unutar Srbije, da svima nama zagorča život. Svaki ishod koji ne odgovara Koštuničinoj slici Kosova, a upravo ta varijanta ima najmanje izgleda da prođe, biće ozbiljan razlog za strepnju kakva će reakcija srpske političke elite biti. Hoće li pustiti da stvari idu kako idu ili će premijer ispuniti svoju pretnju i prekidati diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale nezavisno Kosovo, uvoditi nekakve sankcije, uplivati u samoizolaciju. Tadićeve demokrate uporno tvrde da nisu za takvu vrstu revanšizma, pa treba verovati da će se u pogodnom trenutku povući i prepustiti Koštunici da svoju kosovsku bitku nastavi sa drugim partnerima.
Premijeru bi eksperiment sa Tomislavom Nikolićem i najava ovog potonjeg da uvođenje vanrednog stanja zbog Kosova nije isključeno, bio sjajna uvertira i recept da se još jedna radikalska ideja pretoči u delo. Bez demokrata i G17 plus, ali sa radikalima i socijalistima, lider DSS-a će imati većinu s kojom bez ikakvih problema, bez obrazloženog predloga vlade i uticaja šefa države, sa 126 glasova može uvesti vanredno stanje. A desi li se tako nešto doći ćemo u situaciju da ni sam bog neće moći da nam pomogne. Više od godinu dana smo zbog Koštuničinog prkošenja Hagu bili isključeni iz Evrope, a onda se taj isti prkosni, samozvani nacionalni lider odjednom prepodobio, ne zna se da li više zbog računice da bi omekšavanje prema Haškom tribunalu promenilo odnose Evrope prema Kosovu ili zbog straha da bi mu dalja opstrukcija mogla uskratiti vlast u Srbiji. Koštunica je onim driblingom i jednokratnom upotrebom radikala preplašio Solanu i Rena primoravši ih da Beogradu daju i više nego što je zaslužio. I sve je ispalo kako je premijer hteo: oni nama nastavak pregovora sa Evropskom unijom, mi njima obećanja, pokaznu vežbu u Deligradskoj ulici i tragikomično hapšenje i isporučivanje Zdravka Tolimira. Tragično, jer Mladićev prvi obaveštajac ne ide u Hag zato što je bio jedan od vodećih aktera srebreničkog masakra i zato što je Srbija konačno shvatila razmere zločina iz prošlosti, već samo zbog toga što je to naša međunarodna obaveza. Komično, jer smo opet bili svedoci jedne krajnje nespretno izvedene obmane da se po svaku cenu održi Koštunicin imidž nacionalnog vođe koji svoje ratne heroje neće vijati i hapsiti po Srbiji, sem kada se oni iz patriotskih motiva dobrovoljno predaju. Pa kako to Tolimiru nije palo na pamet, on je po svemu sudeći uhapšen u Beogradu, predat uslužnom Dodiku i iz Banjaluke poslat u Hag. A radikali neka crknu u dokazivanju da se hapšenje nije odigralo u Republici Srpskoj. Sada su svi zadovoljni, i Karla del Ponte i Oli Ren, jer su makar formalno dobili krunski dokaz da u Beogradu konačno postoji politička volja da se sarađuje sa Hagom, i Koštunica, jer misli da je sačuvao čist nacionalni obraz, i Tadić, jer je ovim učvrstio sopstveno uverenje, a pre iluziju, da je sve što se u Srbiji ovih dana korisno desilo njegovo delo.
Slučaj Tolimir, međutim, bolje nego ijedan drugi razobličava jednu drugu veliku prevaru, čiji smo taoci već nekoliko godina. Najpre da je Karla del Ponte bila u pravu kada je upozoravala da se haški optuženici kriju u Srbiji, a mi to stalno i uvređeno negirali, a zatim i da su neki od njih bili pod zaštitom, sve dok nam politička volja nije došapnula da bi se ti štićenici mogli valjano iskoristiti u trgovačkim aranžmanima sa Evropskom unijom. Zato me uopšte neće iznenaditi ako već za koji dan ili nedelju Hadžić, Župljanin, a možda i sam Mladić budu locirani i uhapšeni u Crnoj Gori, Makedoniji ili opet Republici Srpskoj, samo ne u Srbiji. Da vreme obmana i laži nije prošlo, pokazuje i najnovija priča o lustraciji. Samo se u tom slučaju famozna politička volja nije menjala od 6. oktobra 2000. do danas. Čak i u maju 2003, kada je izglasan zakon o lustraciji, parlamentarna većina od 126 poslanika nije bila dovoljna da savlada onu drugu, pravu većinu, koju su činili Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije. Ni usvajanje zakona nije ovu grupaciju omelo da osujeti svaki pokušaj suočavanja sa zločinima i drugim ogrešenjima iz prošlosti. Naravno da je dobro što je LDP pokrenuo ovo pitanje, naravno da je tačno i da od lustracije i ovoga puta neće biti ništa, jer, pobogu, ni okolnosti, ni politička klima, a pogotovo politička volja ne pogoduju tome da se jedan važeći zakon primenjuje. No sama debata pomoći će da se još jednom, makar i poslednji put, pokuša da se bolje shvati istina o promašenoj petooktobarskoj revoluciji i uspostavljenom kontinuitetu sa Miloševićem i diskontinuitetu sa Đinđićem, vaskrsavanju one iste memorandumske ideologije, koja u nešto prosvećenijem obliku takozvanog demokratskog nacionalizma nastoji da nas konačno uveri da je srpska politička oligarhija nepopravljiva.
To da su radikali, socijalisti i Koštuničini protiv lustracije nije neka novost, a i zašto bi bili za nju, ako će primena zakona makar na izvesno vreme mnoge njihove istaknute funkcionere eliminisati iz javnog političkog života. Naročito one iz Demokratske stranke Srbije, koja je posle 5. oktobra, a naročito nakon osvajanja vlasti posle ubistva Zorana Đinđića, usisala mnoge socijalističko-julovske kadrove. Međutim, činjenica da vlada u kojoj većinu ima Demokratska stranka bira Dejana Mihajlova i Zorana Balinovca i još pride odbija da ovog potonjeg ukloni sa položaja ovlašćenog predlagača zakona, upućuje na zaključak da je pravi problem zapravo među demokratama. Ako šef države i lider DS-a Tadić kaže da je kasno za lustraciju, ako njegov potpredsednik vlade Đelić pokazuje apsolutno neznanje kada izjednačava krivičnu i moralnu odgovornost, ako ministar pravde Petrović nagoveštava ukidanje neprimenjivog zakona, a predsednik skupštine Dulić kaže da je lustracija danas na samom dnu lestvice prioriteta, šta očekivati nego da se priča o lustraciji zatvori brže nego što je otvorena. Ma jesmo i mi za lustraciju, diskretno kažu demokrate, ali eto, sada to ne možemo da uradimo, jer smo u koaliciji. Nije li ova izjava možda najbolji indikator kuda svemoćna politička volja, neutoljiva žeđ za vlašću gura Srbiju.
Svetlana Lukić: Zaboravila sam da sa vama podelim vest da je Koštunica Vojislav otišao u Petrograd da vidi Vladimira Vladimiroviča Putina. Kao u ruskim romanima, on sačekuje vozove, avione i kamione iz kojih bi mogao da izađe čovek koji je vratio ponos Rusiji, a samim tim i Srbiji. Nedostaje samo sneg da idila bude kompletna. E sad, da li će Pinki videti Tita, to se ne zna, ali njegovo je da čeka, pa ako ga se ovaj na dan KGB-a seti, seti. A u nastavku Peščanika čućete mlađanog Marka Milanovića. On je radio u Beogradskom centru za ljudska prava, završio je magistarske studije u Americi, a poslednjih godinu dana radio je u Međunarodnom sudu pravde u Hagu kod sudije koji se izuzeo iz predmeta Bosna protiv Srbije. Od jeseni Marko po pozivu ide na doktorske studije na Kembridž. Marko Milanović je u ovoj emisiji predvideo sadržaj presude Međunarodnog suda pravde po tužbi BIH.
Marko Milanović: Problem je u tome što ja više nemam pravo da sudim o Srbiji, jer ne živim stalno ovde. Uvek sam mrzeo one tipove kao što je onaj fudbaler iz Pariza, koji kažu – idite na Kosovo, borite se. Kada ne živiš u Srbiji gubiš pravo da imaš neko preterano bitno mišljenje o njoj. Ali opet, pogledaj ti sad ovu vladu, stvarno je tuga božija videti Koštunicu ponovo kao premijera sa 10 odsto glasova i Borisa Tadića koji mu je dao skoro sve što je ovaj tražio. Ali ako ta vlada zaista uspe da uhapsi Mladića, onda i taj odvratan kompromis ima smisla, jer bez hapšenja Mladića nikada ništa nećemo uspeti da uradimo. Zato sam u stanju blagog optimizma, a nisam ušao u bedak kao ti.
Svetlana Lukić: Na kojim osnovama ga gradiš?
Marko Milanović: Imam osećaj za filing! Pa ne znam, ne možeš da kažeš da ljudi ne žive bolje nego što su živeli pre pet godina. Nata Mesarević je ipak osudila na 40 godina ove zlikovce, mada joj tužilac nije podneo optužnicu i protiv onih koji su inspirisali ubistvo. I ratni zločinci se i dalje šetaju po ulici. Mi smo u vrlo rovitom periodu i sve još uvek može da sklizne natrag u ono što se dešavalo. Mi možemo da budemo indijanski rezervat u Evropi, nama nije osigurana budućnost u Evropi, šta god o tome pričao Oli Ren. Turska je neuporedivo pripremljenija za ulazak u Evropu od nas, pa je pitanje da li će ikada ući. Mi vrlo lako možemo da ostanemo bubuljica na licu Evrope. S druge strane, seti se Nemačka koja se nije promenila preko noći. Oni nisu odmah poverovali da je Hitler ubijao Jevreje i da je u tome bila njegova zloba. Oni su, kao što i većina ljudi u Srbiji mrzi Miloševića zato što je izgubio rat, mrzeli Hitlera zato što je izgubio, a ne zato što je vodio rat. Promena se desila 60-ih godina, kada je umrla generacija ljudi koja je Hitlera glasala. I u Srbiji imaš biološki problem koji se neće rešiti sledećih 20 godina, a imaš i dodatni problem, a to je da u mojoj generaciji imaš kretena kakve svet nije video. A Evropa, umesto da toj mladoj generaciji pomogne da vidi svet, da vidi Evropu, da nešto nauči, da shvati da nije sve 1389. i Kosovo, drži Srbiju u toru.
Znaš, ne možeš da napraviš elitu preko noći. Na Pravnom fakultetu u Beogradu vladaju isti oni ljudi koji su njime vladali i u Miloševićevo vreme. Samo Šešelj više nije gospodin profesor i to je sve. Ali pravac je dobar, osuđeni Škorpioni, osuđeni Legija i Zvezdan Jovanović, uhapšen Tolimir. Problem je u tome postoji i sila koja vuče u suprotnom pravcu. Ko će nadjačati, ne znam.
Od kada je postao predsednik Jugoslavije, on se odmah uhvatio za vojsku. Mi smo zaboravili koliko dugo je on Pavkovića držao na uzici. Ista stvar se desila kada je postao premijer, odmah je uzeo državnu bezbednost, jer Udba u ovom ili onom vidu vlada ovom zemljom decenijama. I samo je pitanje da li ćeš držati Udbu kao što ju je Milošević držao ili će se Udba u jednom trenutku okrenuti protiv tebe. Tako je u svim bivšim komunističkim zemljama. Pa pogledaj Rusiju, šta tamo radi KGB. Pazi, truju onog mučenika u Engleskoj, pa ga ne truju obično, nego nekim radioaktivnim polonijumom. To je ta vrsta osionosti, to je ta vrsta vlasti. Način da se s tim suočiš je da to prosto razvališ. Mi smo bili obmanuti Koštunicom, nismo videli o kome se tu zaista radi. Onda uvek kažem – dobro, ima gorih zemalja, vidi Haiti, tamo su sve upropastili, od drveća do države, tamo nema više ničega. Uvek ima gorih zemalja od Srbije, uvek možeš da dosegneš neko gore dno, možda da postaneš Kongo. Ovde postoji i problem psihološke prirode, jer ljudi koji su glasali za Miloševića toliko godina ne mogu sebi da priznaju da je on od njih napravio kretene. Ne mogu sebi da priznaju da su ispali budale, da žive loše zato što su to sami sebi smestili. Na zapadu imaš 10 odsto takvih ljudi, koji glasaju za britansku nacionalnu partiju, ali kod nas ih je 35 odsto. I ko god da je premijer, sa time ne može da se izbori. Đinđić je bio premijer kakvog dugo nije imala nijedna evropska zemlja, ali ni on nije mogao da se izbori sa njima. Čak i da je ostao živ, pitanje je da li bi uspeo.
Svetlana Lukić: Koji je tvoj argument kada tvrdiš da se lustracija neće desiti?
Marko Milanović: Nemam argument i bilo mi je drago što je LDP u skupštini pred svima pokazao ko je taj Balinovac. Problem sa lustracijom je to što je ona faktički neizvodljiva, suviše je vremena prošlo, suviše su se ljudi oprali. Ti Balinovci su se vratili, iz JUL-a su prešli u navodno demokratske stranke poput DSS-a. U ovoj zemlji nema energije da se to obavi i zato nam sleduje spor proces i nada da će ti ljudi nestati. Problem Srbije je u propuštenim prilikama, mi smo zemlja propuštenih prilika. I to je tako.
Imao sam beskrajno zadovoljstvo da živim u haškom kazamatu. Radio sam za onaj drugi, Međunarodni sud pravde, ali sam posećivao tribunal. Jedno od suđenja kojima sam prisustvovao je bilo suđenje ovoj šestorici za Kosovo. I doživeo sam prosto fizičko zadovoljstvo kada sam video kako je Milan Milutinović jadan propao. Pavković je bio u teget odelu sa žutom svilenom kravatom i žutom svilenom maramicom u džepu. Lepo je videti ih tako postrojene, kada moraju da traže dozvolu da idu u wc. Gledam tako Pavkovića i sećam se one njegove divne žene Glorije, koja mu je uzela hektare stanova. I sada ti meni sediš tu sa tom žutom svilenom mašnom, a Glorija te izradila, mislim – pozdrav. Moram da priznam da mi je to bilo veliko zadovoljstvo. Tribunal ima problema sa suđenjem Haradinaju, jer su svedoci koji dolaze zastrašeni. Taj slučaj, nažalost, neće imati zadovoljavajući ishod, ali najstrašnije stvari se dešavaju sa slučajem Šešelj. Ljudi koji rade u tribunalu me ponekad toliko iznerviraju da prosto nemam reči. Njemu je predsedavajući bio odličan sudija, Alfonso Ri iz Holandije, koji je pokušao da se suoči sa Šešeljevom vrstom opstrukcije suđenja. Za razliku od Miloševića, Šešeljeva opstrukcija je vrlo primitivna. To je ono što imaš u svakom opštinskom sudu, kada dobiješ podnesak – molim vas da me poljubite u guzicu. To je ta vrsta primitivnosti, pritužbe na odeću španske inkvizicije sudija, ili – hoću optužnicu na srpskom i na ćirilici i nije točka nego tačka. Sudija Ri i sudsko veće mu je dva puta nametalo branioca, što je potpuno logično, jer kada si optužen za takva dela, ti i u Srbiji moraš da imaš branioca po našem Zakonu o krivičnom postupku. Onda je on ušao u svoj čuveni štrajk glađu, pa su oni dva meseca cinculirali oko toga da li ga prinudno hraniti ili ne, jer bože moj, to su njegova ljudska prava, je li tako, da bi mu na kraju žalbeno veće dalo sve što je tražio.
Za pretresnog sudiju je onda imenovan jedini sudija iz tribunala koji je na istoj talasnoj dužini kao Vojislav Šešelj. I taj tip mu je dozvolio da sedi u klupi za branioca, a ne u klupi za optuženog. On se založio da sekretarijat suda tim njegovim pravnim savetnicima isplati onih, by the way, 6 miliona dolara koje je on tražio za Tomu, Aleksandra Vučića i ostale pravničke korifeje. Onda je Šešelj pokrenuo postupak protiv Karle del Ponte, jer ona navodno ugrožava njegove svedoke. I rekao je – pošto ona odlazi u septembru, postoji rizik od njenog bekstva i ja hoću da je vi odmah uhapsite i da joj sudite. I znaš šta je rekao sudija, umesto da kaže – marš bre, budalo, on mu je rekao – ne, ne, gospodine Šešelj, mi nju uvek možemo da nađemo i uhapsimo. I stvarno ti kažem, taj proces će se završiti tako što će on da dobije neku kaznicu u koju će biti uračunato vreme koje je proveo u pritvoru i taj čovek će za 5-6 godina da bude ovde. I za to niko nije kriv osim tribunala. Moraš da budeš budala, pa da sebi dozvoliš da te na magarca pravi Vojislav Šešelj i da piše knjige U kandžama kurve del Ponte i kurve del Koštunice. U svakom međunarodnom sudu je prisutna politika. Bilo koji vrhovni ili ustavni sud u bilo kojoj zemlji je pod uticajem politike, to je nesporno, ali da budeš takav beskičmenjak, kakvim su se oni pokazali pred takvim tipom, je preterano. On je nesporno inteligentan, ali on nije Milošević. Milošević je bio suptilan, prefinjen u svom osporavanju suda. On nije pravio skandale u sudnici. Njegova zloba je izvirala samo s vremena na vreme, sećaš se, kao onda kada je svedoku u kolicima, bivšem crnogorskom ministru inostranih poslova kojem su amputirane noge, rekao – jeste li vi čuli za srpsku poslovicu da su u laži kratke noge. Te epizode si imala samo povremeno na Miloševićevom suđenju. Njegova opstrukcija se sastojala u tome da sudiju Meja oslovljava sa gospodine Mej, a ne sudija Mej i da neprekidno sebe pretvara u žrtvu tog strašnog tribunala. To je bio njegov metod i treba da budeš mnogo pametan da se sa time izboriš.
To je, by the way, metod svakog diktatora koji se ikada našao na suđenju. Sada Čarls Tejloru počinje suđenje u Hagu. On je napravio užas u Liberiji i Sijera Leoneu. Paravojne formacije su tamo odsecale ljudima udove i ostavljale ih živima, tako da imaš čitava sela osakaćenih ljudi. I evo, ista stvar, na početku suđenja njegov advokat je pročitao njegovo pismo – ja osporavam vaše pravo da mi sudite, jadan ja, hoću sam sebe da zastupam. Svi diktatori primenjuju istu metodologiju. Sadam Husein je ista priča. Ali Šešelj, to je primitivno i zna se kako se to rešava. Tribunal nema snage da se sa time bori. Jedini problem je što će on da se vrati ovde. Ne znam samo da li će Toma da bude srećan zato što mu se šef vraća, ali on će doći.
Svetlana Lukić: Kako objašnjavaš činjenicu da ovi naši izgleda lažu da je Tolimir uhapšen u Republici Srpskoj? Ne razumem, hvališ se da si izašao u susret Haškom tribunalu, a bacaš ga preko Drine da ga uhvate bosanski Srbi.
Marko Milanović: Postoji veoma vulgaran način da se opiše to što oni hoće, ali ja ću se uzdržati. U pitanju je psiha Koštunice, on neće da hapsi Srbe, a istovremeno hoće da ih hapsi. Kada je Đinđić uhapsio Miloševića, DSS je insistirao na celom postupak, da on mora da se izvede pred istražnog sudiju, da istražni sudija mora da donese rešenje i da ministar to mora odobri. DSS je insistirao da se donese zakon o saradnji sa Haškim tribunalom i taj zakon je donet. Ali sada oni neće da ga poštuju. Zašto neće, zato šte se, između ostalog, zna ko je skrivao Tolimira, zna se ko je radikalima rekao gde je on uhapšen – to je Udba, BIA. Da li je to obavljeno pod direktnom kontrolom Radeta Bulatovića, nemam pojma, ali to je to. Uvek su radikali najbolje obavešteni, a zašto – zato što su oni Udba. Tolimir je isporučen u neku bosansku selendru i tamo su ga kao uhapsili. On se skrivao ovde, kao što se i Mladić ovde skriva. Mladić će biti uhapšen onog trenutka kada Udba bude rekla da on mora da bude uhapšen. Oni ga skrivaju i nisam siguran ni da Koštunica zna gde.
Svetlana Lukić: Da li ima izgleda da se to dogodi relativno brzo?
Marko Milanović: Nadam se da će se to desiti uskoro. Postoje neke indicije. Pazi, Karla del Ponte je ovde četiri dana i postala je praktično naša. Ono što je sigurno je da ako on ne bude uhapšen ili ubijen u postupku hapšenja, mi u Evropsku uniju nećemo ući još 20 godina. Problem je i to što se u javnosti kod nas, i u Bosni i u Hrvatskoj, suviše insistira na reči genocid. Srebrenica je bila strašna, 7 ili 8 hiljada ljudi je ubijeno, ali ubijeno je još 100 hiljada drugih ljudi. Ona jeste najgori zločin u tom ratu, ali bilo je mnogo, mnogo, mnogo drugih zločina. Mladić je najodgovorniji za skoro sve njih, ali posebno za Srebrenicu. Ona je i zapadu postala simbol sopstvenog nedelanja, kao što je i Kosovo postalo njihov simbol. Oni su ušli u taj rat i sada ne mogu sebi da dozvole da Kosovo ostane u Srbiji, čak i kada bi to bilo super, a nije. Oni ne mogu da dozvole da im se gomila nekih prdavaca sa Balkana odupire toliko dugo braneći pri tom najgoreg mogućeg zlikovca. Mada je ovaj Tolimir možda i gori od njega.
Presuda iz Međunarodnog suda pravde u Hagu je u našoj javnosti prikazana potpuno pogrešno. Srbija je nevina – to je potpuna nebuloza. Jedini razlog zašto je ta presuda takva je to što taj sud ima vrlo, vrlo ograničenu nadležnost samo na genocid. Oni nisu nadležni ni za jedan drugi zločin, ni za zločin protiv čovečnosti, ni za ratne zločine, niti imaju nadležnost da prosuđuju opravdanost upotrebe sile u agresiji na Bosnu. Zabunu stvara i različito značenje koje pojam genocida ima u svakodnevnoj upotrebi i kada ga koriste međunarodni pravnici. Da parafraziram bivšeg ministra – ti kažeš frogs, a ja grandmothers. U pitanju je specifičan zločin, za koji je tribunal ustanovio da se u Bosni desio samo u Srebrenici. Onda se i presuda međunarodnog suda bavila samo Srebrenicom. Srbija jeste odgovorna za čitav rat u Bosni i sud bi to i rekao da je imao nadležnost da to kaže. Onda je presuda predstavljena kao uspeh srpske diplomatije. To su prihvatili i u Bosni, pa sam čitao neki članak u kojem se kritikuje bosanska vlada zato što se nije ugledala na srpsku vladu i lobirala za svoju stvar. Ne mogu da ti objasnim kolika je to glupost. Sudije u mom sudu nisu moroni kojima njihove vlade govore za koga da glasaju. U tom članku su čak pominjali i sudije po imenima. Kao japanski sudija Ovada, pazi, čovek je otac buduće japanske carice, ali neki mučenik iz srpskog SMIP-a je otišao u Japan i ubedio Koizumija da zove Ovadu i da mu kaže – glasaj, brate, za Srbiju. To je nemoguće, mislim, to se prosto nije desilo. Problem je u tome što je ceo slučaj bio predstavljen kao spor o ratu u Bosni i neprekidno se govorilo o ratnoj odšteti. To je bio slučaj samo o genocidu, i to o vrlo usko definisanom genocidu. Sve osim toga je iskrivljavanje onoga što je sud rekao. Predsednica suda je u javnoj izjavi medijima rekla – mi smo imali ozbiljnih indicija da su učinjeni zločini protiv čovečnosti, ali mi nismo bili nadležni za to. Sramota je ovo što se radilo u Srbiji. Postoji predlog koji je potekao od Vojina Dimitrijevića da se uvede krivično delo poricanja genocida, ali sumnjam da će se to desiti.
Svetlana Lukić: Taj predlog me navodi na priču koja je reaktivirana na nekoliko strana u nedeljnoj Politici, koja nije bilo koji list, kao što ni njegova urednica nije bilo koja urednica, a to je da se ljudi koji imaju takve predloge smatraju protivnicima demokratije. Stalno se vraćamo na legitimizovanje rasprave tipa – ja mislim da je to bio genocid, ti misliš da nije, hajde da razgovaramo o tome. Ja mislim da je Ratko Mladić zločinac, ti misliš da je heroj, hajde da razgovaramo. Uvek iznova se sve relativizuje, a ideja da se, na primer, uvede krivično delo poricanja genocida tretira se kao kršenje elementarnih ljudskih prava.
Marko Milanović: U toj simplifikaciji postoji zrno istine. Takav zakon ograničava slobodu izražavanja. U svetu postoje različite koncepcije slobode izražavanja. Američki ustav štiti apsolutnu slobodu govora. Ti u Americi možeš da kažeš sve, do granice neposrednog pozivanja na čin nasilja. Kju Kluks Klan može da zapali krst na nekoj poljani, nacisti i neonacisti održavaju proteste. Tamo se nepoželjni govor suzbija tako što nijedan američki medij neće preneti poruke sa neonacističkog skupa. Tamo vlada jedna vrsta autocenzure u medijima. U Evropi je druga priča, jer smo mi u Evropi doživeli Drugi svetski rat koji je bio baziran na propagandi, kao i ovaj rat ovde. I za Ruandu važi isto, jer je tamo radio RTLM vršio klasičnu genocidnu propagandu. Mi u Evropi prema slobodi govora imamo stav da ona mora biti ograničena kada su u pitanju vrste zločina do kojih je dovela upravo zloupotreba slobode govora. A u našem parlamentu nisu u stanju da izglasaju običnu deklaraciju, nego bože moj, osuđuju sve zločine, i u Tunguziji i u Mongoliji. To je politička realnost Srbije.
Svetlana Lukić: Koje naše obaveze proističu iz presude Međunarodnog suda pravde i ako ih ne ispunimo, koje su sankcije?
Marko Milanović: Jedina eksplicitna obaveza koja proistiše iz te presude je da se Mladić i svi drugi optuženi za genocid pred tribunalom tamo izruče. To je jedina eksplicitna obaveza koju imamo. Sve ostalo spada u morale obaveze, na čije ispunjenje nismo pravno obavezani. U Bosni je posle te presude nastao problem, jer je ona neposredno uticala na rešenje ustavnog aranžmana te zemlje. Pravnički gledano, to je nonsens, jer je potpuno svejedno da li si ti kao država nastao na ratnom zločinu ili na genocidu. Razlika između genocida i ratnog zločina je samo u tome šta ti kada to radiš misliš, ne koliko si ljudi ubio. Znači, ta Republika Srpska je nelegitimna i ako je nastala na ratnom zločinu, a ne na genocidu, ali to je postalo retoričko oruđe tamošnjih političara. Ja bih najviše voleo da Republike Srpske nema, ali pitanje je koliko je to realno i koliko je pametno forsirati to u Bosni. Ova presuda je uticala na te posledice, bez obzira što se u njoj ništa od toga ne pominje.
Svetlana Lukić: Da li u presudi postoji rok u kojem mi treba da ispunimo svoje obaveze?
Marko Milanović: Odmah. Odmah moraš da uhapsiš Mladića. Svaki trenutak koji mi provodimo sedeći ovde, a on nije uhapšen, je kršenje presude, obaveze koju Srbija ima prema presudi, a to je da čim bude u stanju uhapsi Mladića i druge optužene. A to, da mi neko priča da Srbija ne zna gde je Mladić i da mi jadni dokazujemo da on nije tu, to je glupost. Srbija sigurno zna gde je on, to zna bar neko u srpskoj vlasti i to može da se uradi danas. Ta vlast to neće učiniti danas, ali je u obavezi da to učini. To je jedna od najvećih i najznačajnijih presuda koje je taj sud ikada doneo. Škoti u svome pravosuđu imaju jednu divnu stvar. Postoje presude – kriv, nisi kriv, nije dokazano da si kriv. E, to treće je mnogo dobro, jer to znači da sudija misli da si ti nekoga ubio, ali kaže – tužilac nije uspeo to da dokaže, oslobođeni ste, ali samo da znate da mi mislimo da ste vi to uradili. Ako bih tumačio stvarno značenje te presude, to bi bilo ovo treće. Srbiji nije dokazano učešće u genocidu u Srebrenici, ali to ne znači da ona nije odgovorna i za Srebrenicu i za mnogo, mnogo, mnogo toga drugog.
Svetlana Lukić: Mi smo ušli u udžbenike studija prava.
Marko Milanović: Kada se baviš međunarodnim pravom, činjenica da si Srbin ti je big plus. Polovina te materije je zasnovana na radu tribunala. Mi smo odavno ušli u udžbenike.
Svetlana Lukić: Za kraj Peščanika slušate šta su na promociji osme knjige Peščanik FM u Mladenovcu rekli Miša Vasić i Vesna Pešić.
Miša Vasić: Naši prijatelji legalisti su došli do zaključka da sada treba nešto baciti u ralje Karle del Ponte. Koga imamo prvog na redu i koji nam je najzgodniji, bolestan je, u redu, ajmo Tolimira. Danas sam razgovarao sa jednim mojim izvorom iz Službe: digli su ga na Bežaniji, pa su ga odveli tamo, pa su kukali i bogoradili policiji Republike Srpske – dajte, molim vas, vi ga uhapsite, samo da ga ne hapsimo mi. I onda smo, dakle, tog Tolimira spakovali i rekli ovako – izvolite, gospođo del Ponte, ovoga smo uspeli da uhvatimo, krv smo propljuvali, nemate pojma koliko nas je koštalo da ga klepimo. A sledećeg, to ćemo za jedno 6 do 8 meseci da vidimo, znate, imamo tragove, da li će to biti Hadžić, da li Župljanin, ne znamo. Koliko ja vidim, oni imaju ozbiljnu nameru da to razvlače u narednih nekoliko godina, dok ne crkne sablja ili kamila, što bi rekao Muja. To je ono što se eufemističkim rečnikom nove srbijanske političke klase zove završavanjem odnosa sa Hagom, kao što se umesto – mi hoćemo vlast, kaže – mi hoćemo da preuzmemo odgovornost. I kada smo kod preuzimanja odgovornosti, dolazimo do jedne stvari koja me strašno iritira i baš mi je milo što imamo ovaj usmeni Peščanik ovde u Mladenovcu, usmene novine kako se to nekad zvalo, da zakukam na Demokratsku stranku, koja trpi jedan niz beskonačnih poniženja. Prvo poniženje Demokratske stranke je bilo ona nesrećna ustavna kampanja, kada su oni legli na rudu Koštunici i izvikali taj ustav, koji je jedan od najgorih ikada napisanih. Onda su se posle iznenadili kada je Toma Nikolić postao predsednik skupštine i rekao – mi možemo da odložimo izbore, kako, pa postoji mogućnost vanrednog stanja koje proglašava skupština. Onda ja pitam ove iz Demokratske stranke – dobro, jeste li vi čitali taj ustav, je l’ vam jasno šta unutra piše, ljudi, pa to čak ni Sloba nije sebi smeo da dozvoli. u Slobinom ustavu vanredno stanje se proglašava na predlog vlade i uz supotpis predsednika republike, alo bre. Nije Sloba bio blesav da prepusti nekoj narodnoj skupštini da proglašava vanredno stanje kada joj padne na pamet. A šta je pojam javne opasnosti, nije razjašnjeno nigde. Javna opasnost smo Ceca, ja i Vesna, vi ovde.
Onda stiže naredno poniženje – ajde, Vojo, budi premijer, pa naredno poniženje – ajde, neka Jočić ostane ministar. I mnogo dublje poniženje – izabrali smo Dejana Mihajlova zvanog Guza, čuvenog sudski uglavljenog lažljivca iz Pančeva. Podsećam vas na njegovo svedočenje u specijalnom sudu, gde je skrušeno priznao da je lagao u predizbornoj kampanji 2004. Ko je ubio Zorana Đinđića, ko zna, ako nećete vi, ja ću da kažem, a kada su ga pozvali da kaže, on je rekao – izvinite, ja sam lagao. Znači, jedan sudski uglavljeni lažljivac je ponovo izabran za generalnog sekretara vlade glasovima ministara iz Demokratske stranke. Pazite, generalni sekretar vlade nije mala stvar. Naredno poniženje je Zoran Balinovac, svi znamo ko je, pogotovo mi iz novina i onda mi danas Andreja Mladenović mrtav hladan kaže na televiziji – pa znate, on je dobar čovek. Vodi ga kući kada je dobar. Naredno poniženje, koje mogu odmah da proreknem je da će Rade Bulatović ostati direktor BIA još najmanje godinu dana. Pre desetak dana je Ljilja Smajlović to pukla na naslovnu stranu Politike, kaže, Rade Bulatović je poznata nestranačka ličnost. Ali dobro, neka sedi drug Rade, njima je jako važno da imaju i Radeta i Jočića misleći da će ih to mnogo spasiti kada jednog dana bude došlo do pitanja ko je šta sa kime kada pričao, gde su papiri i ostalo. Kada smo kod papira, čujem da Rade Bulatović ovih dana s nekom svojom komisijom malo pročišćava dosijea i arhive – da vidimo šta je za čuvanje, šta je za bacanje, pa u rezanca idu papirići i briše se iz kompjutera ovo i ono. Ali dobro, videćemo i na šta će to izaći.
Taj Savet za nacionalnu bezbednost je odlična ideja zato što je to najbolji način da se službe bezbednosti parališu podjednakim učešćem i jednih i drugih i trećih. Ovi u savetu će da se motre između sebe, pa ko god bude imao bilo kakvu ideju o bilo čemu, ostali će da kažu – nemoj to, polako, ne znaš ti, druže. Tako da ni od toga ne očekujem ništa.
Vesna Pešić: Od početka sam videla da je taj akcioni plan nešto jako sumnjivo. I dalje u Srbiji niko živ ne zna gde je Ratko Mladić, a preko akcionog plana ćemo pokazati da on nije u Srbiji. To smo slušali čitavih godinu dana, da ćemo dokazati da on nije u Srbiji. Jedini logičan način da se dokaže da on nije u Srbiji je da kažeš – u Španiji je. Ako apstraktno dokazuješ da neko ko se krije nije tu, to je van mozga i van pameti. Neprekidno mislim o tome kako smo mi tako strašno pokorni, kako mi godinu dana slušamo da ćemo mi dokazati da on nije tu. I sinoć Rasim Ljajić kaže ovako – znate šta, nema više smisla da dokazujemo da Mladić nije u Srbiji. Pazi, posle godinu dana on kaže – od sada ćemo da se ponašamo kao da je on u Srbiji. Pa koji sam ja čovek, zašto se nisam pobunila i rekla – zašto nas prave budalama.
Kada je uhapšen Zdravko Tolimir u četvrtak, evo ga opet Ljajić da kaže kako to nema nikakve veze nema sa dolaskom Karle del Ponte, da je to čista koincidencija. I da je i to što se Oli Ren i Boris Tadić sastaju da proglase nastavak pregovora takođe koincidencija. Pa čoveče božiji, pa što ne kažeš – je l’ se vlada sastavila – jeste, je li postavljeno pet ciljeva – jeste, i šta je jedan od tih ciljeva – da se završi saradnja sa Haškim tribunalom. Mislim, kakva koincidencija, lepo kaži – zbog toga što smo napravili novu vladu, zato što hoćemo da se završi saradnja sa Haškim tribunalom, uporno radimo i našli smo gospodina Tolimira i on je predat Hagu zato što treba da nastavimo pregovore. Učinili smo to i zato da bi Karla del Ponte podnela pozitivan izveštaj Savetu bezbednosti i sve je to u skladu sa planom vlade. Ne, oni uporno tvrde – to nema nikakve veze. Tako je lagala moja baba Desa, da komšinice ništa ne saznaju. Kao dete sam se uvek čudila tim glupim lažima, kao nisam ja dobila trojku, ne, moja Vesna je dobila peticu. Ja kažem – pa što baba lažeš, a ona kaže – šta se nje tiče. Imam utisak kao da je i ovde u pitanju neka običajna laž, kada sakrivaš da je neko bolestan, da je dobio lošu ocenu.
I konačno, kome se to oni izvinjavaju zato što je Tolimir uhapšen? Nama se izvinjavaju, kažu – izvinite građani, ali mi smo to morali da uradimo i nismo ga mi uhapsili nego je tamo uhapšen. Onda isti gospodin Ljajić otvoreno kaže – valjda će im ovo biti dovoljno. Šta je dovoljno, vi sarađujete ili ne sarađujete, skidate taj teret sa Srbije ili ćemo večno da živimo u tome. Ne, za ovaj put je dovoljno, do sledeće spuštene rampe, kada ćemo opet da se gnjavimo jedno godinu i po dana i da pitamo – da li će to biti dovoljno. Juče je na glavnom odboru Demokratske stranke Boris Tadić, po mom mišljenju veoma neukusno, rekao – sve što se sada dogodilo, Tolimir i nastavak pregovora, dogodilo se zahvaljujući Demokratskoj stranci. Pa nemoj, to je vlada, nije fer da tako kažeš, to je vlada. Nastalo je trkanje, čiji trkač će da stigne prvi i da nam kaže – to smo postigli zahvaljujući meni i mojoj stranci.
Ako hoćeš da znaš šta se dešava, moraš redovno da čitaš Politiku. Ništa ne može da zameni te novine. Juče je na prvoj stranici bio tekst o dva radikalizma, a u sredini stoji zlatna sredina, to je vlada. Imate dva ekstrema, jedan su SRS, a levi radikalizam su LDP i Čedomir Jovanović. I naravno, vi vidite da im je ovaj veliki, radikalski ekstrem mnogo draži. Recimo, ako ja kažem da ratne zločince treba kažnjavati, a neko drugi kaže da je njemu Mladić heroj, to je sloboda mišljenja. Onda sledi jedan intervju sa vođom Srpskog narodnog pokreta 1389, to su oni koji su učestvovali u lepljenju plakata Bulevar Ratka Mladića. Taj intervju ima naslov: I SRS ima svoj Otpor. E, ta organizacija je Otpor SRS-a. Pojavio se i novi analitičar, moj kolega sociolog Milan Nikolić. On je nekako uznapredovao do velikog analitičara i napisao članak o tim ekstremistima, u kojem kaže ovako – kao što su komunisti nekada gledali u Moskvu i mislili da sunce izlazi i zalazi u Moskvi, tako i LDP gleda u Sjedinjene države i misli da tamo izlazi i zalazi sunce. Povodom toga sam napisala jedan blog, u kojem analiziram ko posle 5. oktobra nije izvršio svoj zadatak formiranja demokratskog građanskog društva, u kojem postoji levi i desni centar.
Zoran Đinđić je uredno stao na levi centar, DS se čak uključio u socijalističku internacionalu, a šta je uradio Koštunica? Koštunica nije uspeo da formuliše svoju političku formaciju i nije postavio granicu prema radikalima. On je imao veliku šansu da to uradi, jer je u prvi mah imao 82 odsto navijača iz socijalističke i radikalne partije. Na njemu je bilo da redefiniše to biračko telo i napravi jasan otklon od ekstremnog nacionalizma, odnosno od Srpske radikalne stranke. On to nije uradio, naprotiv, umesto da prizna Zorana Đinđića kao normalnog rivala sa levog krila političkoga spektra, on je pozvao u pomoć nacionalističke ekstreme da unište Đinđićevu poziciju i svi znamo kako se to završilo. Radikali nisu marginalizovani i mi imamo ovaj na desno nakrenuti brod, jer je Srbija ostala bez levice. Taj položaj bi trebalo da zauzme Demokratska stranka, ali ona to ne čini. U Srbiji je preživeo široki nacionalistički konsenzus napravljen početkom devedesetih, koji je sada obnovljen u vezi sa Kosovom.
Miša Vasić: Već nekoliko meseci mi ne izlazi iz glave pomisao da je sve ovo što se događa osveta za 5. oktobar. I ako Koštunica misli da će mu radikali oprostiti 5. oktobar, on se ljuto vara. Kod mene u kraju postoji grafit ispisan onom plavetno radikalskom bojom – Koštuničina majka je Jevrejka. Pokušavao sam da nekim svojim prijateljima u DSS-u objasnim tu stvar, ali nemam utisak da su spremni da je razumeju. Idete sa međedom u kavez. Ne, oni misle da, ako je Slobi uspevalo da deset godina vozi na nacionalizmu i šovinizmu, a radikalima uspeva do dana danšnjeg – mora biti da je to nešto dobro. I kada se pravi simetrija između ovog i onog radikalizma, setite se 1941, 1942. i 1943. godine. Šta imamo na političkoj sceni Srbije – imamo dva radikalna ekstrema, jedan je Mita Ljotić i njegov Zbor, drugi su partizani, a u sredini je ko – Milan Nedić, na čije ime se ustaje i salutira, što reče ministar Parivodić. I eto, siromah Nedić nastradao je između dva ekstremizma. Oni danas još uvek misle u tim terminima. Ljudi, nisu isto Pera Luković i Marko Janković sa Radio Fokusa. Govorim o ideji jednog od članova ovog svetog arhijerejskog radio konfuznog saveta Cekićevog, koji je mrtav hladan, kada su mu skrenuli pažnju na Radio Fokus, rekao – a postoji i Peščanik. E, pa vi sad vidite.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, bili su ovo Miloš Vasić i Vesna Pešić. Hvala vam što ste slušali ovu emisiju, pozdravljaju vas obe Svetlane.
Emisija Peščanik, 08.06.2007.
Peščanik.net, 08.06.2007.
