Na čitanje intervjua Mire Marković otišao mi je ceo paket papirnih maramica. “Odavno se nismo isplakali tako”, što reče onaj zaboravljeni šlagerski pesnik. Živi tako Mira u izgnanstvu, kao Ovidije u Tomima, “između belog snega i bledog meseca” (šmrc!), piše iz tog svog podmoskovskog Sibira učene sastave za subotnju “Pravdu” (beogradsku, ne moskovsku) i uopšte se ponaša kao lice nadasve dostojanstveno u svom bolu. Pa kako da se duševan čovek ne rasplače kao gimnazijalka nad knjigom Lajoša Zilahija? Dirnula je čak i kameno srce Manja Vukotića, pa smo dobili taj intervju. Podsetila nas je Mira da je više nego kompetentna po pitanju društvenih nauka, sociologije naročito; da je napisala mnoge knjige; da nam je lepo govorila, ali mi nismo slušali. Tako je to kad neko doktorira kod Dače Žmarkovića u Niš. Prosto te trnci prođu, a suza suzu stiže. Ofarbala se, kaže, u plavušu, što je dokumentovano i fotografijom iz Photoshopa, kompjuterskog programa koji čuda čini (pogledajte samo one Mrkine predizborne plakate).
Svrha tog dirljivog obraćanja banalna je kao i Mirin stil. Mi sad treba da poverujemo da se ona stvarno ofarbala u plavušu i da živi u mestu ***, kako je Gogolj nazivao palanke u kojima se dešava radnja, kao da to bilo koga zanima. Mira je konspirativna kao svaka dobra komunistkinja: ni reči o tome s kim se druži i razmenjuje misli, o tome od čega živi. Mogu da je zamislim, ipak, kako u društvu Veljka Kadijevića šeta po snegu: jedna petite dama u svojoj omiljenoj bundi do zemlje, oslonjena o ruku visokog, pravog i dostojanstvenog starijeg gospodina, dok devičanski ruski sneg škripi pod njihovim stopalima. Političke izbeglice u gostoljubivoj, ali opreznoj bratskoj zemlji; nešto kao ruski socijaldemokrati u Švajcarskoj početkom prošlog veka. Šetajte po snegu, krckajte svoje ili naše pare, snujte o prevratima, sastavljajte vlade in partibus do mile volje, a nas pustite da sa tom Srbijom izlazimo na kraj kako mi mislimo da treba. Imate vi tamo vaše pozicije tipa Balinovca i drugih, eto vam ih, ali se ne mešajte u ozbiljne stvari. Znaju Rusi kako je to sa političkim emigrantima: imali su ih toliko, što svojih napolju, što tuđih kod sebe. Politički emigranti čudan su soj: nostalgični, histerični, svadljivi; žive u svom svetu, prave planove i crne liste, vode kadrovsku politiku za taj dan koji će doći (ko za ministra, a ko za Frušku Goru), obećavaju brda i planine svakome ko ih bude vratio na vlast i uopšte prave domaćinima probleme. Malo kome se posrećilo da iz političkog izbeglištva dođe na vlast; Anti Paveliću i njegovoj bandi dripaca i ubica, na primer.
Nije mirna Mirina osetljiva dušica. Eto, deca, na primer: Marko odrastao i sazreo, Marija sve lepša, ali zapela da živi u kvazidržavi. A Sloba ispod lipe, gde Mira ne može zbog političkog progona, sve dok ne legne kraj njega jednom za svagda. Da gorke li sudbine, ko ne bi suzu pustio?
“Plači, plači”, govorio je moj tata kad sam bio klinac, “biće ti lakše”. Kako lakše, pitam, a on: “Što više plačeš, manje ćeš piškiti”.
Ta svepreplavljujuća banalnost i taj lepljivi kič uvek su me oduševljavali kod Mire Marković. Tamo u Požarevcu neka buba grize li grize tavansku gredu sa namerom da njoj i Slobi sruši tavanicu na glave, dok trava miriše kao nigde na svetu; taj Beograd, plavim sobama i salonima uprkos, mesto je neprijateljsko, dekadentno i uopšte nezdravo za život. Drugovi su ispali prevrtljivi izdajnici: eto, dala je jednom drugu umetničke slike iz Tolstojeve da ih čuva, a on odmaglio, ni pisma ni razglednice; nedostupan telefon. Za razliku od mirnih požarevačkih noći (osim te sumnjive strižibube), beogradske su noći bile ispunjene hajdučkim zvižducima zlonamerne svetine, lupanjem u šerpe, pucnjima u mraku i uopšte zlokobnim slutnjama. Lepo su astrolozi, gurui i svamiji prorekli da će septembarski izbori doneti pobedu, mir i sreću, ali uzaman: zli ljudi su napravili puč, a drugovi redom izdali. A kad jednom zavlada marionetski režim, dalje se zna: još se Mira strese kad se seti one strašne noći kad ih je izdao čak i Cema. I tako dalje, može Mira tako danima, eto je gde piše megabajte podjednako dosadnog i tupog teksta, varirajući ono malo banalnosti i sentimentalnog kiča koliko može da prikupi na gomilu. Tu pomoći nema; to je, uostalom, njeno pravo: da u “Pravdi” (beogradskoj, kad već ne može u moskovskoj) objavljuje svoje tužne sastave milošću srpskih radikala.
Za to vreme traje predizborna kampanja. Koštunica i DSS sakrili su se iza Velje Ilića i njegovih veselih narodnjaka, samo da se ne vidi kolika im je baza; preko volje “pružaju podršku”, ali ne “aktivnu”. Voja neće na završni miting u Čačak, a neće ni udovica Ražnatović; ostaje nam Seka Aleksić iza koje može da se sakrije ceo DSS, ako sam dobro razumeo poznavaoce estrade. Kad budete ovo čitali, u ponedeljak, nastupiće i naša, srpska, Nova godina, ali bez onog prošlogodišnjeg tužnog cirkusa pred Skupštinom, kad je tužni Voja sa veselim Veljom i mudrim Matijom cupkao na Cecine hitove. Lako je Velji da cupka, navikao je; zato se Voja ovoga puta povukao iz “aktivne podrške”: ne pristaje mu nikako. Najzanimljiviji su oni predsednički kandidati koji se u celu priču upuštaju iz razloga sasvim praktičnog: da klepe stotinak hiljada evrića i da se lepo provedu. Iskusni Marijan Rističević obećava da će poslati vojsku na Kosovo – čim ga izaberu. Onaj Dobričanin (Zorin brat) tek se uči za predsedničkog kandidata; idući put biće bolji. Još se niko nije pozabavio tim fenomenom srbijanskog političkog života: kako to da neki kandidati i stranke svaki put skupe više potpisa za kandidature nego glasova na izborima? Mira Marković bi mogla da nam to rastumači, ali očigledno neće. Da nagađamo: zato što je glasanje tajno? Ali, eto nama Sv. Jovana zimskog ubrzo. Vidimo se u taj ponedeljak.
Danas, 14.01.2008.
Peščanik.net, 13.01.2008.
