Život i priključenija

 

Odlomci iz života

 
Zloupotrebe i zli običaji, ako ne budu kao dostojni poruge predstavljani i obličavani, ne mogu se, inače, u omrazu dovesti i istrebiti.

Ljubljeni srpski narode, nemoj ti meni za zlo primiti što ja neka naša zloupotrebljenja obličavam; vreme je već, za živoga boga, vreme da počnemo slobodnije i razumnije misliti! Dokle ćemo tuđe pogreške osuđivati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se neće va vek veka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući. Razuman i pravdoljubiv čovek od sebe najpre počinje, sebe ispituje i smatra, sebe sudi i osuđuje, niti sebi prašta ako u čem krivo ima. Ako li me ko iz svoje proste revnosti osudi i pohuli, vreme će pokazati da nije pravo imao. Ništa mi na svetu nije milije ni ljubljenije od mojega roda. No, koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti. Rad sam srcem i dušom, posle boga koji me je sazdao, mojemu milomu narodu ugoditi, ipak ne lažući i istinu svetlu kao sunce pod noge bacajući, pritvorno i licemerno za atar pišući. A znam da moj pošteni i slavni srpski rod to od mene neće ni iskati.

 
Želja k učenju

Želja k učenju bila je načelni uzrok da sam ja svu volju izgubio u onom sremskom raju, to jest u Fruškoj Gori, u Hopovu, duže prebivati. Čitajući Zlatoustove besede na dela i na apostola Pavla poslanice, čudna nekakva čuvstvovanja razbuđivala su se i rađala u mojem mladom srcu. Zlatousti (mislio sam u sebi) da se nije učio, on, ako bi hiljadu godina dela i poslanja apostolska čitao, on ovako prekrasno i slatko svrh njih ne bi umeo besediti. Koliki su drugi bezbrojni to isto čitali i naizust znali, no o tom tako i toliko govoriti nisu znali ni mogli, osim samo oni koji su se u Atini ili u Aleksandriji učili. Otada, ne samo na javi, no i na snu, ništa mi već nije bilo u umu i na srcu osim velike biblioteke, akademije, škole, učitelji, gdi različne nauke predaju, i trudoljubivi, pčelama podobni, med mudrosti sabirajući učenici.

 
U Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji

Ovako smo lepo dočekivani bivali ne samo u vreme svadbe, niti na jednom mestu, no svuda prelazeći preko Slavonije i Horvatske. Svuda se oni dobri ljudi raduju viditi koga iz daleka da istim jezikom besedi. Ko god ima dovoljno hleba u domu, raduje se da mu ko na ručak i večeru dođe. Stranoljublje njima je prirodno svojstvo i ništa ih tako ne razdeljuje i ne otuđuje koliko crkve, grčka i latinska! Crkva, koja bi dužna bila njih većma prisvojavati i u ljubavi i dobroti sjedinjavati! Ne bi li, dakle, bila krajnja polza već dobrim ljudima svrh ovoga otvoriti oči? I kazati im da oni mogu biti i jedne i druge crkve i ništa manje kumiti se, prijateljiti, poštovati i ljubiti?

Grčke crkve narod u venecijanskoj Dalmaciji, ne imajući episkopa, oni od mirskih sveštenika koji su poznati za svoje časno vladanje, za dobrodetelj i za prirodni zdravi razum, tu su ne samo u svojim parohijama, no i u celoj provinciji kako god patrijarsi i episkopi. Takvi su bili u vreme mojeg onde prebivanja Jovan Novaković kninopoljski, Avram Simić kosovski, Krička derniški. Njima savršeno priličestvuje ono slovo apostola Pavla da ko god dobro upravlja domom i familijom svojom, taj će i s crkvom, to jest s crkovnim opštestvom blagorazumno upravljati. Bez nauke, jer je nisu imali gdi polučiti, ali (to što je važno i veliko u životu) ne samo bez nikakve zlobe no i sa svakim naravnim časnim svojstvom ukrašeni. A ovo je prekrasna mudrost! Prirodni razum s čistom ljubavlju k pravdi i k časnosti sjedinjen! Oni su mene nazivali svojim mladim učiteljem zato što sam ja njihovu dečicu obučavao čitati, pisati, nekima sam predavao i tumačio katihisis kako sam mogao; boljeg od mene tu nije bilo, zato sam ja morao najbolji biti. Ali sam ja (i ne misleći tada o tom) od njih istih, a navlastito od Novakovića, s kojim sam u komšiluku živio i sve praznične dne u njegovom društvu bio i provodio, najnužnije i najlepše u životu lekcije primao, to jest lekcije nepritvornosti, čistosrdačnosti, ljubeznosti i blagonaravlja. Kakvo blaženstvo i raj na zemlji s onakvim svetim i dobrim ljudima živiti! Ono su pravi sveci, a niti znadu niti misle da su.

 
Među Albancima

Svuda od turaka i hrišćana Albanaca jednako smo bili primani i čašćeni i od mesta do mesta praćeni.

Ja sam već mogao dosta dobro albanski govoriti. Njihov je jezik prost i zato lasno se daje naučiti; a s našim slovima piše se koliko da su za njega načinjena. I tako svaki dan bih pisao po koji razgovor i naizust izučio. Tome se Albanci čuđahu i radovahu, videći, što nikad pre toga nisu vid’li, da se i njihov jezik tako lepo daje pisati. Ja sam nablizo dve godine posle toga u Veneciji poznao nekoga popa Teodora, učitelja moshopolskoga, koji je i na štampu izdao bio nešto albanski s grčkim slovima; ali s ovima ne može se ni treći deo tako pisati kao sa slavenskima, zašto u Grka nema slova za izgovarati ža, ča, ša i ća, a ovo je sve neotložno za albanski kako god i za slavenski nužno.

Kako je meni milo bilo od istih Albanaca čuti da govore: „Ko Serbijom oblada, toga ćemo i mi za našega vladetelja priznati, zašto serpski kralji i naši su bili.” Nedaleko od Hormova nahode se neka prekrasna polja koja Albanci ne zovu drugojače nego „Lepažita.” Pitam ih ja šta to znači? „Ne znamo“,  kažu mi, „to je ime polja.” A kad im ja to izjasnih, kazujući im da je serpska reč, „more kaluđeru”, odgovore mi, „ne čudi se ti tome; mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili!”

 
O besmrtnom i smrtnom

Dođem u se i pomislim, bože moj, kako smo mi ljudi svagda k zemlji prilepljeni! Namesto što bi uzvodili um naš k besmrtnim ljubljenim našim dušama, mi ištemo kosti njihove, koje se moraju s drugim podobnim kostima pomešati, izgubiti i, najposle, kroz stotine godina, u ništa obratiti.

Evo na koji su način postala sva oboženja i poklonjenja moštiju, kostiju i ikona. Goreća i srdačna ljubav i visokopoštovanje samo jedan koračaj potrebuje za preobratiti se u ljubljenoga i visokopoštovanoga predmeta oboženje. Ovim prirodnim i kratkim putem dolazili su ljudi k idolosluženju i k svim sujeverjima kad god prosvećen razum s njima nije upravljao. Zato toliko staranje i vika za groblje i grobnice. Šta je čovečje telo bez slovesne i razumne duše koja ga oživljava i u njemu misli? Ništa nego smradna haljina, opredeljena za crve, za trulost i za uništenje bilo na koji mu drago način.

 
Nepravda prema ženi

Jedna žena Jovanka, kći čiče Laze, se uda za nekoga koji rodi s njom (ne pamtim dobro) jedno ili dvoje dece, pak je onda ostavi, ode nekud i stepe se i za nekoliko godina nema mu ni glasa ni traga. Žena, jošte zdrava i mlada, sledovatelno za rađanje ljudi. Pitam je, zar ne može drugog muža naći. Kaže mi sirota uzdišući: „Našla bih ja davno sebi muža, ali, vele, da crkva ne dopušta.”

O, ljudi, što vas je god na svetu, dokle će se kojekakvih pustinjaka i monaha zakoni za crkvu držati? U Carigradu i u Smirni očima sam mojima gledao da crkva i patrijarsi za mnogo manji uzrok dozvoljavaju ženama za drugoga poći muža. Nije li ovo uprav protiv božje volje, sledovatelno protiv svakoga pametnoga zakona, vozbranjavati da se ljudi na božji svet plode i rađaju i boga slave i poznaju. Ali ako prvi muž dođe? Ako dođe, tome lasno ima lekarstvo. Nek uzme sebi drugu, pak nek je bolje čuva. Al’ ako ne dođe, kakvo ćeš onda lekarstvo naći?

 
U Londonu

Kako mi je, pak, bilo sutradan s visokih mesta na užasne veličine nepregledatog prostranstva najkrasniji i najslavniji na svetu grad London gledajući, o ovom ne znam ni reči reći. Sveštenik Irlandez i ja imali smo prvo sedalište u velikom ingleskom intovu; no polazeći iz Kantorbera, dao sam moje mesto drugom, a pošao sam sesti na pokrov intova (i tu se na lepom vremenu komodno sedi) za moći bolje svuda gledati. I sam sam se sebi krstio i čudio u kakav me je blažen čas mila mati moja začela. Gdi sam ja ovo sad? Ko li sam ja? Činjaše mi se kao da sam se iznova u nekakav novi svet rodio. Neobično predstavljaše mi se postignuti: jesam li ja onaj isti koji pre nekoliko dana s mojim komšijom Nikom Putinim, iz Banata, sve pokraj Begeja u Srem, a odavde u crvenim hajdučkim opancima s Atanasijem pokraj Dunava u Horvatsku u velikoj hitošti iđah? Sad na pokrovu takvog intova (u koji za ulesti valja se penjati po merdevinama) sedim kao neki rimski diktator, i pobedivši ljutu skudost i surovog mučitelja ubožestvo, kao u pobedonosnom trijumfu ulazim u slavniji i lepši grad nego je ikada Rim bio, zamišljajući sebe tako blagodetna zato što ga vidim i u njega ulazim kao bi sav moj bio prekrasni London.

 
O pravim vrednostima

Ko je bio ikada veći i bogatiji od careva persijskih, makedonskih i rimskih? Ko se je većma u slasti valjao od Sardanapala, Krisa i različnih drugih sultana, hana i satrapa? Pak gdi je to sve sad? Nigde! Nestalo, propalo i iščezlo da mu ni traga nema, kako god lastavici koja kroz vazduh leti!

A spisanija prosvećenih naukom umova? Neću ni Homirova ni Aristoteleva spominjati, zašto njihovih imade odveć mnogo, nego samo nekoliko stihova Simonidovih, Focilidovih, Solonovih i Menandrovih, kojih je vrlo malo, ali su svetu polezniji i narodu ovih rečenih ljudi slavniji nego sve onih više pomenutih slasti, bogatstva i sujetne pompe. Iz istoga ovoga uzroka, dakle, i na ovi sami prosti i prirodni način veća će polza našim Serbljem biti, dokle ih god bog na svetu bude držati, ako im, na primer, ja s pomoćju premudrih božestvenih ingleskih knjiga samo desetak vrsti što polezno i razumno posle sebe ostavim, nego da sam ja sav London i kao Solomon hiljadu najlepših žena imao i s njima se veselio i u slasti do preko ušiju plivao.

 
Iz knjige Život i priključenija Dositeja Obradovića

Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.

Beseda episkopa Georgija

 
Moj majstor imao je svoj dućan u kući gospodara Jove Mucula. Ovaj je častio jedanput našega tadašnjega episkopa Georgija Popovića (temišvarski episkop 1745-1757, red.), a ja, imajući poznanstvo s slugama doma, pomešao sam se s njima. Kao pod imenom da ću što poslužiti, pošao sam gledati vladiku na časti. Između ostalih raznih razgovora, pri koncu obeda po slučaju povede se ovaj znameniti razgovor koga sam vrlo slušao i upamtio; i, zaista, dostojan je da ga ovde opišem.

Episkop: „Mene mnogi osuđuju što ja publično meso jedem; no, ja volim da me ljudi za svoju prostotu osuđuju, nego da me moja savest kori i osuđuje kad bih potajno i kradom jeo. Hristos i apostoli jeli su meso; zašto, dakle, episkopi da ne jedu? Ili se, zar, hoće da smo mi bolji od apostola? U vreme apostola, i trista i više godina posle njih, episkopi su bili mirski poglaviti sveštenici i imali su svoje žene. Vidimo da, po prvom Nikejskom soboru, otac svetoga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u časnom braku živeći, episkop je bio i sinove i kćeri izrodio; tako brat Velikoga Vasilija, tako sveti Spiridon i mnogi drugi. Apostol Pavel javno uči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen i tome pridodaje uzrok, govoreći: „Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on biti vredan crkvom i narodom upravljati?” Vidi se da su episkopi prvi poglaviti mirski sveštenici. Episkop ništa drugo ne znači nego nadziratelj; a arhijerej će reći – načelni jerej. A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti i arhijerejska dostojinstva primati, malo-pomalo uveo se običaj da episkop mora biti monah, protiv javne nauke apostolske, po kojoj nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma episkop ne može nipošto biti monah. On nije određen da u pustinji živi, nego u svetu u gradovima i u selima među ljudima i ženama; i čovek, budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije oženjen, u velikom bedstvovanju nahodi se. Monah će reći „sam“, iliti „jedinac“ i „samoživac“, kom je mesto – pustinja, planina, ujedinjenje i samoća; koji se odrekao sveta i prebivanja s ljudima; koji postom, nespavanjem i neprestanim trudom valja tako da osuši telo svoje da mu se (kako veli sveti Jefrem) trbuh za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe pred ženske oči, koje su pune magneta i kadre su najsuvjem telu život i dviženije dati.”

Na ove reči dobrog i prostosrdačnog episkopa, svi koji su bili pri trpezi počeli su se krepko smijati. Gospođa Kalinovićka, sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo da se slepe rađamo?”

„Ne dao bog, moj sinko!” – odgovorio je dobri episkop. „Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez sveta ostane. Zna bog što čini. Al’ kako ja vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete. No, verujte mi, čeda moja, da ja bez svake šale besedim. A što se tiče ženskih očiju, one ne valja da se s njima odveć ponose. Što su god ženske oči čoveku, to su i čovekove ženi. Ova simpatija iliti sostrašće ulivena je od boga u jestestvo čovečje za umnoženje i sohranjenje roda. Mnoga starost, trud i muka potrebna je za othraniti i do savršena uzrasta dovesti čeda svoja. A osim toga, kolikim bedstvovanjima i bolestima podložna je svaka mati, noseći u sebi i hraneći plod utrobe svoje, kolikom bolu u rađanju! Često, dajući drugom život, svoj polaže. Za ova sva stradanja hteo je milostivi tvorac učiniti i neko nagrađenje čoveku i ženi, davši njima veliko i neiskazano naslađenje, u očima, u prsima, u grljenju, u ljubljenju i u svakom naslađenju, koje u čistom i svetom bračnom savezu uživaju; koji radost i sladost čuvstvujući, ne samo dobrovoljno no i radosno, podnose trude koji sleduju. Mladi ljudi, koliko muška, toliko i ženska strana, malo što drugo smatraju i vide u bračnom sjedinjenju i savezu nego smeh, igru i naslađenje; to i nahode. No, ovo nije načelno namerenje i poslednji konac jestestva; iz njihova smeha, igre i slasti proishode novi žitelji sveta i naslednici života. Ovo je po volji božjoj namerenje jestestva, ne samo pri ljudima, nego i pri svemu što živi po vozduhu, na zemlji i u vodi. Mlad čovek i nerazuman gleda prsi ženske kao da nisu ni za što drugo tu nego da nakićene i ukrašene cvećem uveseljavaju i naslađuju oči njegove; a razuman i pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u oči pada, o, koliko drugojačije gleda te prsi! Koje previsoko i presveto namerenje blaženoga jestestva! Koje smotrenje, koliku milost i neizrečenu blagost večnoga tvorca on nahodi u onima milima prsima! Smatra i vidi u njima dva bogodana istočnika života, koliko svoga, toliko svega čelovečeskoga roda. Lepa je i blagorodna dobrodetelj. blagodarnost! A kom smo više blagodarnosti posle boga dužni nego ženskim prsima? Neblagodaran i nedostojan čovekom nazivati se koji se toga blagodejanija ne spominje. Moje kćeri, kad bi vi uprav razmislile i rasudile na koju ste visoku odredbu od boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i ostalog tela lepota. Vi biste se stidile nekakvo dostojinstvo u svilenim i šarenim haljinama iskati. I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji žive. Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosvećeni vam svako visokopoštovanje pokazuju i da vam se klanjaju.“

„No, šta ja to vidim? Neke od gospođa kao da suze otiru! Tako mi Hrista vladike, to nije pravo da vi mene častite, a da ja vas činim plakati! Dajte, deco, piti!” Pak se onda okrene k gospođi doma, govoreći: „Kako ja vidim, ja sam vas s mojom besedom u neveselje doveo; ne zamerite mi, nije to moje namerenje bilo. Ali, što ćeš, taki su stari ljudi, a navlastito pri vinu; kad šta počnu, ne umeju svršiti. Eto moga posla! Za čast i gošćenje činim ljude nevesele!” Onda gospođa doma ustane, celuje vladiki desnicu, govoreći: „Milostivi naš i sveti gostu, ne častimo mi vaše preosveštenstvo toliko koliko nas vi častite s otačeskom besedom! I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bismo nasitili nikad vašeg razgovora.” Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: „Čeda moja, budimo veseli! Srblji, gdi su god, milo im je vino; vaistinu božju, imadu pravo. Zna sveti car šta govori – i vino veseli srce čoveka. Ništa ti nije gore od nevesela i namrgođena čoveka. A ti otuda, stari Malenica, jadan, što si umukao? Ne bolu li te već usta od tolikog ćutanja? Ti sam kažeš da bi volio celi dan ne jesti, nego jedan sat ne govoriti. A kad se besede većma rađaju nego pri vinu?”

Malenica: „Dao sam se u misli, gospodine, u misli! Niti mi je sad do pića, ni do razgovora.”

Episkop: „U kakve misli? U vreme časti i veselja to nije tvoj običaj, a i ne pristoji.”

Malenica: „Ta, znam i sam, gospodine, da ne stoji lepo; ali, ko se ne bi dao u misli slušajući take razgovore? Moja sreća te ih nisam čuo dok sam mlad bio, jer se nikad ne bih smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bih im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im se klanjati, jer sam ostario.”

Niko nije se mogao od smeja uzdržati na ovaj Maleničin odgovor. I sam episkop, po dugom smijanju, okrene se k domaćinu: „Je li, gospodaru Jovo, ovde je bolje da stari Malenica besedi, koji uzrokuje smeh i veselje, a ja moj razgovor valja na drugo vreme da odložim?”

Malenica: „Nemoj, preosvešteni i mili gospodine, tako ti tvoje duše! Nego, ako ti samo nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom. Kamo sreća da sam iz detinjstva i mladosti take razgovore slušao, čini mi se da bih bolje poznavao šta je volja božja i zašto smo na ovaj svet stvoreni. Kad promislim kako sam proveo mladost, kako sam mislio i živeo, sam se na sebe gadim, jer se ni za što drugo nisam starao nego kako ću dobre volove poznavati, kako ću ih jeftino kupiti a skupo prodati; niti mi je kad onaj svet i drugi život na um padao. Nego, govori nam, sveti vladiko, tako nam živ bio, da barem u starosti što dobro počnem misliti. I to mi nije malo utešenja, da će mladež koja te sluša bolja i pametnija biti, i da će kao razumni i pravi ljudi misliti.”

Episkop: „Dobro! Kad si i ti naše gospođe domaćice misli, uzdam se da i drugim gostima neće neugodno biti da s besedama jedan drugog polzujemo; a to je naša arhijerejska najveća dužnost, na svakom mestu i u svako vreme polzu braće naše i mlađih naših iskati. I pre nego se vratim na moje prvo govorenje, valja mi na tvoja dva punkta odgovoriti, jedan, što si šaleći se rekao za prsi druga tvoga, a drugi, u kom žališ što si zlo tvoju mladost proveo. Što se prvoga tiče, vrlo je malo potreba govoriti, jer sam ja malo poviše kazao da je ljubljenje i grljenje vernih i ljubljenih supruga od samoga boga ne samo dopušteno, no blagosloveno, posvećeno i zapoveđeno, kano ti jedno i samo sredstvo kroz koje blagi tvorac nova stvorenja iz nebitija u bitije proizvodi. Jer, kako bi se, inače, bog slavio kad ne bi bilo živih, a naročito slovesnih na svetu stvorenja, kojih da nema, večni bog – čiji bi bog bio? Ne bi mogao biti ni blag, ni milostiv, ni pravedan, ne izlijavajući ni na koga milost i blagost svoju i ne pokazujući nikom pravdu svoju. Dakle, iz ovoga sleduje da su bogu potrebna slovesna stvorenja koja će ga poznavati i slaviti, između kojih je jedno i čovek. A čovek (budući da je tako volja božja) ne može inače na svet proizići i postati osim od oca i matere rođen. Iz ovoga se jasno kao sunce vidi koliko mora biti bogu ugodno i milo bračno i zakono čoveka i žene sjedinjenje i milovanje, kroz koje bog biva čovekov tvorac. Sve, dakle, što biva u bračnom sjedinjenju, od boga je ustavljeno, posvećeno i zapoveđeno. Svetost braka, braćo i čeda moja, svetost čina roditeljnjega i maternjega prevoshodi sve druge svetinje! Nađite mi jednog sveca ili pravednika koji se je nerođen posvetio i pravdu tvorio. Opaka i bez svakoga razuma gordost: svoje rođenje pohuđavati! Dakle, ti se, starče, nepravo tužiš na moje govorenje, koje, veliš, da si u mladosti čuo, ne bi smeo u prsi mlade tvoje dirati. A meni se vidi da sam ja i ono drugo čisto srpski kazao, da sva u supružestvu naslađenja jesu pravedna nagrađenja za trude i muke koje su sa supružestvom sjedinjene. Samo sam ja to hteo reći, da onde gdi prost čovek ništa ne vidi, nego smeh i igru, onde razuman vidi i poznaje previsoka namerenja jestestva i neiskazanu boga tvorca milost. Ovo je sve apostol dobro poznao; zato i veli da je brak – tajna velika.

A što napominješ za tvoje volove, kupovanje i prodavanje, istina, da i u tome dobrodeteljan čovek valja da pazi i ne prelazi meru i da po savesti svojoj postupa. No, što ćemo mi tome? Ovo je zakon trgovačkoga zanata. Ko kupuje, rad bi jeftino kupiti; a ko prodaje, radi skupo prodati. Steći blago i novce, pošteno trgujući i trudeći se, to zavisi, s jedne strane, od čovekove vrednosti, a, s druge – od opstojateljstva u kojima se nahodi. Gdi se velike trgovine čine, tu vredan čovek može i steći; i ovo je vrednost. A dobrodetelj je – stečeno na dobro upotrebiti, slaboga od silnoga čuvajući, nevoljnu pomažući, od siromaštva poštene familije izbavljajući, nauku u rod svoj uvodeći. Jednim slovom, blažen oni bogat koji s pravednim Jovom može reći – “bio sam slepom oko, a hromome noga; sirotoj i udovici bio sam otac”. Blažen ko mnoge sirote devojke kao roditelj uda i udomi, svetim bračnim savezom mnoge parove sjedinjavajući, i njih kao čeda svoja bogopodobnim glasom blagosiljajući i govoreći: “Rastite, deco moja, i plodite se i napunite otečestvo s dobrodeteljnim i bogoljubnim žiteljima; podajte svetu slovesna i razumna stvorenja koja će boga poznavati, ljubiti i slaviti.” Blažen i blagopolučan onaj bogat koji sirote mladiće roda svoga, kad vidi da imadu dar i sklonost k nauci, na nauku daje, govoreći im: “Idite, deco moja, učite se; bog vam kroz mene k tome pomoć daje. Zato imajte boga svagda pred očima, uklanjajte se zla društva i čuvajte se zlih običaja; radite, da nauka vaša na slavu božju i na polzu otečestva bude. Svrh svega, učite se dobrodeteljnim i poštenim naravima, nastojte i trudite se da nauka vaša bude kao čisti zrak sunca, koja će mrak neznanja, nerazumlja, sujeverja i zlobe između braće vaše izagnati, a svet razuma, čovekoljublja, istinoga bogočašća i bogoljublja među njih uvesti i ukoreniti.” Evo, moj Malenica, i ostali koji me slušate, dobrodeteljno i bogougodno bogatstva upotrebljenje; evo kojega ja bogata – srećna smatram i naričem.”

Malenici, koji za steći silu dukata vredan je bio i kadar, no za upotrebiti ih na ovaj način nije nimalo srećan bio, jer kad bi ih jedanput u kese zapečatio i u gvozdeni sanduk složio, ne bi više smeo u njih kako god u žeravicu dirnuti, nije naj po ćudi bio ovaj poslednji vladičin razgovor, koga za prekratiti i na koju drugu stranu okrenuti, kako vidi da vladika malo za otpočinuti prestane i zaište piti, namah pohiti i ovo pitanje učini: „Budući dakle, gospodine, da je brak sveta i velika tajna, i ne budući episkopima, kao i drugim sveštenicima ne samo zabranjen nego jošte kroz apostola Pavla očevidno zapoveđen, kako se taj neporedak i nesreća učini te episkopima žene oteše? I šta valja da mislimo od kaluđerskoga čina?”

Episkop: „Dve stvari u isto vreme pitaš, od kojih samo za jednu ne bi nam dosta bilo da do noći besedimo. A da ti pravo rečem, govoreći čistosrdačno i bez svakoga pristrašća i licemerja svrh ovih stvari, može ko pomisliti da novine nekakve mudrujem. No, ja nikako ne vidim kako bih ja mogao novine mudrovati potvrđujući ono isto što sam sosud izabrani, apostol Pavel, uči i propoveda. Običaj, moj Malenica, običaj koji preveliku silu nad ljudima imade, svemu je uzrok. „Između prvih kaluđera, mnogi, učeni budući i dobroga žitija, izbirani su bili na arhijerejstva, kao Vasilije Veliki, kojega je brat bio episkop oženjen; kao Grigorije Bogoslov Nazijanzin, kojega otac, episkop budući i oženjen, izrodio je mnoge sinove i kćeri. Ovi, velim, Vasilije Veliki i Grigorije, monasi budući, za njihovu veliku nauku i dobrodetelj, i drugi mnogi neoženjeni izbirani su bili na arhijerejstva i tako malo pomalo sva ova dostojinstva preuzeli su kaluđeri. I, evo, kako ti se uveo savršeni i opšti običaj dok su se ljudi i narod navikli misliti da u neženidbi stoji velika svetinja. I tako lišili su sasvim sveštenike oženjene episkopskoga dostojinstva. I za učiniti da ovaj običaj ostane večan, rekli su da je tako duh sveti kroz svete oce ustanovio. No, nije li nam slobodno rasuditi, je li moguće da duh sveti drugojače kroz apostola Pavla uči i uzakonjava, a drugojače kroz svete oce? Na ovaj način duh bi sveti samom sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a sutra – na drugi, i ne bi mu se moglo ni u jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo veki veka nepokolebimo i sveto ostati. Ljudi čestokrat sami sebi protivreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi podložni pogreškama; a duh božji, večna istina, bezgrešni i savršeni, nikad ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati, niti u čem pogrešiti. Zato, dakle, ako su sveti oci u čem god protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, kroz apostola Pavla predate, mudrujući i ustanovljavajući. Bog mi je svedok, koji će me po mojoj savesti suditi, da ne govorim ni iz zlobe ni iz pristrašća, no iz pravoga zdravoga razuma i iz ljubavi k božjoj istini. Ali je bilo mnogo svetih otaca? Ništa to ne čini. da ih je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja, nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla. „Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga” – uči nas isti oni koji je iz prsiju spasiteljevih mudrost počerpao, Jovan Bogoslov. Kako ćemo ih, dakle, iskušavati? Evo kako. Valja odbaciti svaki detinjski strah i po pravomu i zdravomu razumu rasuditi – ono što se uči, je li moguće? Ako nije moguće, nije od boga; bog je pravedan, nikad ne zapoveda ono što se ne može. Je li saglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne menja. Ono što se uči, je li polezno? I ako nije, nije od boga, bog je milostiv i čovekoljubac, ništa ne zapoveda što nije ljudima na veliko dobro i polzu. No, vele nam, valja verovati slepo. Čudnovato zahtevanje! Bog mi je dao oči telesne da s njima gledam i vidim, i duševne, razum, da. s njim sudim i rasuđujem. Hristos je došao i po sebi apostole po svetu razaslao, da svet od slepoće izbave, a ne u slepoću da dovedu. Zašto, dakle, da slepo verujem? „Ja sam svetlost sveta“, govori Spasitelj, „ko za mnom hodi, neće se naći u tami”. Svaka pravda i istina svet ljubi i svet ište. Iz ovoga svega, ko hoće može dobro poznati da časni i sveti brak arhijereja ne može nikad doveka zabranjen biti i da mirski sveštenici, u časnom braku živeći, čeda rađajući i dom svoj upravljajući, mogu arhijereji i arhiepiskopi biti. Ovo govoreći, ne protivim se da i neženjeni mogu na ova dostojinstva doći, ako su dobrodeteljni i dostojni”.

Janja Kulundžija: „Gospodine, ako to čuju naši grčki arhijereji da mudarstvuješ, hoće te prokleti.”

Episkop: „Neće, Janjo moj, oni koji su pametni i koji pravdu ljube; ako li za ovo mudrovanje prokunu mene, moraju prokleti i apostola Pavla. A veruj ti meni da sam ja poznavao mnoge grčke arhijereje koji pravdu ljube i koji drugojačije počinju misliti. Istina da se nahodi i takih koji, koliko više druge proklinju, toliko im se čini da su bolji hrišćani i revnitelji i igraju se s anatemama kao deca s lešnicima. No, dok mene moja savest ne kori, ja se nikoga ne bojim. Bolje bi mnogo bilo da nisu nikad bili tako bogati s anatemama. Hristos nam zapoveda da mi nikoga ne proklinjemo, no i neprijatelje naše i one koji nas proklinju da blagosiljamo. Bog pravedni i milostivi sazdao je čoveka slobodna; dao mu um i razum da ga u svako vreme vode i prosvećuju. Stari su mislili za sebe, a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od boga obdareni, a pritom imamo u rukama evanđelije Hristovo i apostolske nauke. Što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo, ni pošteno. No, o tom, zasad, dosta. Upamtite vi moju reč. Malo će vremena proći da će srpski arhijereji jesti meso, kako god i grčki jedu, i niko se tome neće čuditi ni sablažnjivati. Šta je god običaj uveo, to će običaj i istrebiti.“

Negder dođemo sad ka kaluđerima; samo, pre nego počnemo o ovoj materiji besediti, ovo naznačite. Čoveku, kad se što u noći prividi, šta je potreba da čini? Da se nimalo ne plaši, no da slobodno pristupi k onom šta mu se prividi, pak će namah poznati da ono što mu se prividilo ili je sen ili panj, ili kakva god stvar od koje nimalo nema uzroka strašiti se. Na isti način, o čem god mislimo rasuđivati, ne valja se nimalo strašiti, nego svaku sujevericu odbaciti, slobodno pristupiti s bogodanim razumom izblizu i sa svih strana gledati i poznati. Srblji ili izgovaraju “kaluđer”, ili, kao neki drugi “kalađur”; ne znadu šta rade, niti izgovaraju kako valja. Ovo je grčka reč i ko hoće uprav da je izgovori, valja da rekne „kalogeros“, a to će reći – dobar starac; a monah, iliti uprav monahos, znači – sam iliti samac. Po samom imenu vidi se šta je; čovek koji se odrekao svega sveta i šta je god u svetu, koji ni za što drugo niti misli niti se stara osim da spase dušu svoju. Sam, samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne dâ viditi u svetu, u gradu niti u selu. Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom živu da je na tegotu. Trudom svojih ruku valja da se hrani; a hrane mu samo toliko valja koliko da je jedva živ, jerbo je njemu potreba za osušiti sve čovečje strasti, osušiti sasvim telo svoje. Osim jedne same haljine za pokriti telesnu nagotu, ništa drugo ne valja da ima. Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena u gori život valja da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni haljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo, kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipatskim i po libijskim živili pustinjama. S vremenom, kad su postala carstva hrišćanska, videći poglavari, koliko mirski toliko i crkovni, da mnoštvo ovih samaca, živeći svaki o svojoj glavi, ne čine nikakvo dobro, no smutnje, bune i kavge, sterali su ih u manastire i ubedili da i oni između sebe u opštestvu žive i da moraju biti podložni jednom igumanu ili arhimandritu. Različni cari i poglavari, misleći da u tome nekakvu zadužbinu čine, sazdali su im s velikim troškom velike manastire, dali su im ispočetka njive i vinograde, a potom sela i ljude da im rabotaju. U ovom zidanju i obogaćavanju manastira cari i kralji jedan za drugim su se nadmetali ko će lepše sazidati i više dati, tako da ovi samci i siromasi našli su se s vremenom u tolikom izobiliju i bogatstvu da cari i kralji u potrebi pomoć su od njih iskali. Evo, dakle, moja deco, što čini malo pomalo običaj.

Ovi, dakle, samci, u prvo vreme toliko siromasi, kad su postali silni i bogati, ne imajući nikakva posla, počeli su svakojako živiti. S vremenom nahodili su se mudri cari, koliko u Carigradu, toliko i u drugim carstvima, koji, videći da su ovi dobri starci sasvim izišli iz svojih predela i počeli protiv svoga zvanja i dužnosti živiti, hteli su ih na bolji put metnuti; no, nahodili su se s njima u nevolji. Ko je čitao rusku istoriju, mogao je poznati koliku je brigu imao premudri i veliki car Petar za umaliti u svom carstvu mnoštvo manastira i samaca; uzeo im je sva sela i imanja, i one koje je bio prinuđen za vreme ostaviti, metnuo je u bolji poredak, u potčinjenje i pod regulu. I za ne produžavati odveć besedu šta su u prvo vreme bili monasi, šta su vremenom postali, šta li bi valjalo da su, mogli ste lako poznati; a šta su danas u naše vreme, nije potreba govoriti. Svi vidimo. Eto, vidite oca N. iz manastira N. iz Fruške Gore, koji je od prvih i najimućnijih manastira u Sremu. Njegov iguman poslao ga je k meni i piše mi, moleći me, da mu dopustim prositi milostinju po Banatu, zaklinjući se da drugda nema za što kupiti soli; javlja mi da zida jednu kačaru i moli me saborno da ja budem kačari ktitor, jer im stoje burad i kace napolju.

Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! Ljudi zdravi, čitavi, ni slepi, ni hromi, ni sakati, imajući prekrasne posede s kojima bi mnoge familije izobilno mogle živiti, danak caru plaćajući, dečicu svoju hraneći i ubogim pomažući. Kaluđeri sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer, mora biti prosjak. Obaraju, zidaju, prave, popravljaju; za sve to valja da prose. Ta i drugi ljudi zidaju i prave, ali ne prose. A od koga će prositi? Od roditelja, obremenjenih familijama; od udovice koja se stara kako će kćeri svoje udomiti! A ko prosi? Monah, samac, koji se svega u svetu odrekao i nema ni za što drugo starati se osim za sami svoj trbuh. Ko prosi? Čovek Srbin! Sebe tako pohuditi i bednim prosjakom učiniti! Pokor i sramota srpskom imenu! Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i neka ne sramoti rod svoj.

Sad sami po duši pred pravednim sudijom bogom, koji će nas sve suditi, rasudite, ne bi li bolje bilo da takih kaluđera nema na svetu? Ne bi li bolje bilo na manastirske posede familije naseliti, a manastire u škole, u bolnice i u vaspitališta sirote narodne dece preobratiti? O, svemogući bože, dajući careve svetu, podaj im i duh Petra Velikoga! „Poznajte drvo od ploda njegova, – govori sveto evanđelije – “neplodno drvo seče se i na vatru meće”. No, narod iz svoje prostote misli, ako nestane među njima kaluđera, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti je najpoleznije i najporebnije, hoćeš da drugi za te radi. Moj hrišćanine, da ti znaš kako je tvoja u dve-tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i sa znojem lica tvoga hraniš čeda tvoja! Koliko li je bogougodna kratka molitva vernoga soldata koji ide za otečestvo svoje i za cara svoga krv svoju proliti! O, sveta i bogoljubljena molitva dobrodeteljne matere koja jedno čedo svoje doji, a drugom jesti daje i u školu ga opravlja! No, valja trpiti dok narod tako hoće.”

Arhimandrit bezdinski: „Po Vašem govorenju, gospodine, valjalo bi koliko danas istrebiti sve kaluđere?”

Episkop: „Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste čekali moga govorenja.”

Arhimandrit: „Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite.”

Episkop: „Kaži mi po duši, arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekarstva nikad nije naučio, niti zna šta je?”

Arhimandrit: „Nikako!”

Episkop: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?”

Arhimandrit: „S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ne bih ja dao takom lekaru, nekamoli telo moje.”

Episkop: „A kad kupiš kakvu lepu i skupu materiju za napraviti haljine, bi li je dao jednom krojaču koji se samo zove krojač i drži u rukama veliki aršin i makaze, a ne zna ni krojiti ni šiti?”

Arhimandrit: „Takoga bih ja krojača s njegovim istim aršinom po leđima.”

Episkop: „Dakle, lekar koji se samo zove lekar, a ne zna lečiti, i krojač koji se samo nariče krojač, niti zna krojenja, oni nisu to što se nazivlju?”

Arhimandrit: „Nipošto!”

Episkop: „Kad bi te postavili sudijom, šta bi ti po tvojoj savesti takim ljudima sudio?”

Arhimandrit: „Za njihova lažna imena bih ih kaznio i dao bih im krepku zapoved pod žestokim nakazanjem, da se nipošto ne usude u buduće nazivati to što nisu”.

Episkop: „Vidiš li, arhimandrite, kako pravo sudiš kad hoćeš; i tako svak čovek, imajući zdrav razum, ako hoće, može pravo suditi; ako li neće, krivo i nepravedno čini; svet razuma i rasuđenja, kojega mu je bog dao, gaseći i najveći božji dar pod noge gazeći. Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se nariče kaluđer i samac, koji se samo ustima i slovom odrekao sveta, a delom više traži svet i svetske stvari nego mirski ljudi, i što je još najgore, nepravedno ište i traži tuđ trud, znoj i muku bez svake sramote želeći i ištući. Ja te ne pitam je li on monah, ni je li on dobri starac, nego je li dostojan poštenim čovekom nazivati se? Pamtiš li jošte šta si odsudio lekaru i krojaču? Možeš li sad razumeti šta ja mislim govoreći da su se sami kaluđeri davno i predavno istrebili.”

Arhimandrit: „Gospodine, na moju dušu, imate pravo; božja istina iz vaših usta besedi. Kamo sreće da svi arhijereji tako misle! Ja bih se namah oženio.

Episkop: „Tako, tako, moj arhimandrite, i ja bih te savetovao, jer kakva si ti tela i pameti, ako želiš dobra svojoj duši, ili valja da se oženiš ili da se daš uškopiti. Inače, nije fajde od tebe; tebe bog nije za devstvo ni za kaluđerstvo stvorio.

Arhimandrit, čujući reč da se dâ uškopiti, zgrozi se i zatrese, kao da ga groznica spopadne, pa odgovori krsteći se: „Bog sa mnom, gospodine! Volio bih da mi se uši odrežu, nego da me uškope.”

Na ove reči arhimandritove, koje je s takim smešnim namrgođenim i kao uplašenim izgledom izrekao, učini se jedan opštenarodni smeh. Gospodari, gospođe, lakej, sluge – sve se to poče jednim grlom smijati; a što je još najsmešnije bilo, Janja Grk, sedeći baš do Malenice, u isto vreme počeo bio piti; imajući puna usta vina i ne mogući od smeja uzdržati se, okrene se u pokušaju da ne poprska astal, pak ti prsne sa svim vinom iz usta na Malenicu i svega ti ga po ustma, po očima, po obrazu i po haljina poprska. Dajem misliti kakav se tu kalabaluk, vika i smeh učinio. Malenica psuje i ruži Janju, govoreći, koji mu vrag reče baš u vreme takoga smeha piti! Janja, sa svoje strane, ispričava se i pravda, odgovarajući da je on počeo bio pre smejanja piti, koje nije mogao predviditi; a dobrom episkopu suze su tekle od teškog smejanja.

U ovom smehu, inatu i pravdanju prošlo je pozadugo. Razgovor je bio koje o čem, a najviše arhimandrita su bili na smeh uzeli kako se je bio od samog imena škopljenja prepao. Malenica, pošto se umije, otare i od kavge i vike utoli, preduzme reč, govoreći: „S moje strane neka bi bilo jošt toliko kaluđera koliko ih je, samo da ne ištu i ne prosjače; ali nas s tim sramote i lepo su već dodijali, da bi čovek volio viditi Tatarina nego kaluđera!

Arhimandrit: „Muči, boga ti, gospodaru Malenica, jer od tebe će zalud iskati. Ne iz Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu grešljiku ni slomljena novca.”

Malenica: „I ne bih, ne boj se, ne bih! Kamo sreća da svi čine kao ja! Ne bi se nikad uveo bio taki običaj da su svi kaluđeri prosjaci! Dobro si učinio što si napomenuo Svetogorce! To su ti najveći razbojnici sveta; neki od njih imaju po četrdeset i po više kesa, pa sve idu te prose na namastir, a svoje novce (koje se ne srame zvati svoje) ne dadu u namastir, nego na interes, da im se plode. Ostare i ogrbave proseći, niti im je kad moguće od prošnje odustati. Na moju grešnu dušu, kao da su nas od boga uzeli pod arendu; globe i deru vilajet ni kriv ni dužan. Pak šta vele? „Turcima dajemo.” Propali i vi i Turci, bog dao i svi sveci! I koleno vam se zatrlo! Nas je bog izbavio od Turaka, a kaluđeri nas lepo naočigledce pod ljutim turskim haračem drže i ne dadu oda’nuti. Jedva se jedan smetne s vrata, al’ eto ti dvojica trče da uzjašu! Bog ih znao otkud izniču i proizlaze; valja da se i oni, zar, negde plode. Lete jedan za drugim kao gavrani, pak sve istražuju gdi je ko umro; ni na onom svetu duša čovekova od njih s mirom ne može ostati. Valja da od njih pasport uzme ako misli pred boga izići; pak da se hoće jedan, neka bi i to, no nije dosta ni stotina. Kažu za nekakva mitarstva, po vazduhu, tri velika, a trideset mala; da je i njih toliko, mlogo bi ih bilo, al’ opet bi se ko nadao da će se kadgod osloboditi; no njima nema ni kraja ni konca. Parusije, salandari, proskomidije i drugojača kojekakva imena, izmišljena za globiti žive i mrtve, to su ti tvoji Jerusalimci i Svetogorci; budak njima valja i motika, neka rade ka i drugi ljudi. Pak mi nije čudo drugih naroda, nego se čudim srpskom sinu kano može sebe tako pohuditi i bez svake nevolje prosjakom učiniti! Ali, pravo vele, kad se čovek pokaluđeri, odreče se svoga roda.

Siromah arhimandrit našao se bio u bedi s Malenicom ne znajući šta će mu odgovoriti, ni kako će ga s vrata smetnuti. Vladika, videći ga sasvim zabunjena, dođe mu na pomoć.

Episkop: „Dosta već, Malenica kukavče! Ala si, brate, kao oluja; teško onom koga ti okupiš i zapopadneš! Lašnje bi ko od gladna medveda utekao nego od tebe! A da pravo rečemo, nisu svemu ni kaluđeri krivi, nego zao običaj koji se uveo. Ljudi su sami, kako sam više rekao, počeli u manastire davati, preporučujući se monasima na njihove molitve, dok su se i oni navikli uzimati i molitve svoje prodavati; što ko ima, ono i prodaje.”

Malenica: ,,Pak dokle će taj običaj durati, gospodine?”

Episkop: „Dogod je volja ljudi i naroda, koji da ne daju i na se ne namamljuju, odustali bi se i kaluđeri prošnje i uzimanja; a dok se god nađe ko će davati, naći će se i ko će uzimati. Dakle, kako vidiš, od naroda sve zavisi.”

Malenica: “Sve je to vaš izgovor, gospodine. Narod, narod! Ko će narod složiti? Šta li zna prosti narod? Vas je narod izabrao za svoje pastire; ako vi poznajete da kaluđeri nisu od potrebe, učinite s njima kako je arhimandrit odsudio lekaru i krojaču; narod u tom nema nikakva posla.”

Episkop: „Nije tako, moj Malenica, nije! Ne valja tako s narodom misliti, jer je naroda mlogo, a nas je malo. Narod valja savetovati i učiti, a ne srditi; silom se s njim ništa ne može učiniti. Narod je krotak i pokoran; krv će svoju do potrebe za svoje starije proliti. A stariji valja da se vrlo staraju da mu nikakve nepravde ne tvore, i neke narodne slabosti i običaje, ako nisu vrlo štetni opštestvu, valja da preziru i trpe. Ako li kad namisle što na polzu opštestva učiniti, kakve novine uvodeći, a stare običaje uništavajući, valja da dobro narodu dadu da pozna da je to njegova prava polza i da se s njim dobro misli. Svemoguć je jedan vladetelj u svom narodu kad narod savršeno pozna dobro namerenje svoga vladetelja. Stari običaji naroda imadu silu vere i zakona i kako ko počne u njihove običaje dirati, čini mu se da mu u veru i zakon dira; misli da mu se nepravda i sila čini, pa se protivi i buni. Mnogo ga je i mučno ga je složiti, kako si sam rekao. Zato valja s njim tiho postupati; dati mu da razume i da čisto pozna šta mu je polezno, šta li nije. Poznaće jedanput, poznati, ako i kasno. Samo je vremenu bog dao da sve otkrije i istinu da pokaže. Ko s navalicom radi da sve ujedanput učini, mnogokrat pokvari. Ono što se ne može sasvim izmeniti, valja popravljati i poboljšavati. Kako jedanput narod rekne, našto su kaluđeri? Što će nam? Tu ti je s njima; a dogod ih narod hoće, valja ih trpiti. Što mi možemo, ovo je; mirske sveštenike u manastire silom ne goniti; ne dopuštati nipošto da se mladi ljudi kaluđere. Malo će se ko posle dvadeset godina pokaluđeriti, kad sebe pozna, a navlastito kad sazna šta je monah, šta li se od njega iziskuje. Oni koji su se u ovomu činu našli valja da dobro gledaju, jer će odgovor bogu dati, da ne primaju u svoj čin one koji tu traže pribežište lenosti i spavanja. Ko želi monahom postati, valja da je savršena uzrasta, poštena i neporočna žitija, ili da je nauci sasvim predat, ili kakav zanat polezan da zna i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati, no i drugima pomoći. „Ove moje ruke“, govori sosud izabrani, „delale su ne samo za moje prehranjivanje, nego i za one koji su sa mnom bili.” Na ovaj način imaćemo manje monaha; no što ih bude, biće na polzu opštestvu, na osnovanje bratije svoje i zaslužiće čast i ljubav naroda svoga.” Pri koncu i ovo je bila dobroga arhijereja reč: „Čeda moja, nemojte pomisliti da ja iz kakve mrzosti k monahom ovo govorim; ja na zle običaje mrzim i rad bih da se ne samo iz naroda, koliko je moguće, nego i iz same crkve i oltara istrebljuju.”

Kako je meni bilo, ovoga pravdoljubiva i čistosrdačna arhijereja slušajući, iskazati ne mogu. Stao sam bio, s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u služenju smetati. Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati. Bio je odveć blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno mudrovanju srca njegova, prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje pravo srpsko. Želio sam da se taj dan hoće kako produžiti. Koliko sam ga više gledao i slušao, toliko više sam se uslađivao. No, po savršenju ovoga razgovora, budući se i dan k noći sklonio, ustao je, učinio obično blagodarenije, zahvalio gospodaru i gospođi na časti, i, davši svima otečesko blagoslovenje, izišao je. U izlaženju, tiho osmijavajući se, govorio je arhimandritu: „Hodi sa mnom, kukavče, da te ne zapopadne opet gdi Malenica. Za svima izišao sam najposle, pa sam ga pratio očima dok god nije ušao u svoj dvor.

 
Iz knjige Život i priključenija Dositeja Obradovića

Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.

O crkvenim basnama

 
Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povest, koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kao evangelije i nad kojima sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek čuje, velim, pak ako ima srce čovečno, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom mladošću ne uzdahne ako može!

U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao s neba i došao u pustinju da ga poseti. Sve nam ide po želji noge. Po mnogom razgovoru otide Hristos; voda s kojom su noge oprate ostane u leđenu. Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nema; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj; neće da pije, govoreći: „Kako ću ja pomije piti?” Govori mu starac: „Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati”, i to mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se ne pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bih se znao otrovati. Ode, gleda u leđen. Hoćeš! Nestalo vode iz leđena. Viče starca: „Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u jedan mah ostade prazan i suv kao dlan.” „Ha“, odgovara starac, „nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati.” A kad mu kaza kakva je to voda bila… i tako dalje.

Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakih basana puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i nad ovim sam gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipatski derviši bi li mogli smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota, ne samo svetoga hrišćanskoga imena, nego celoga čovečanskoga roda, da se ovake i ovima podobne beslovesne basne u hrišćanskim knjigama nahode, da se čitaju i da se veruju. Oni koji ne znadu, pa veruju ovake zgadne i sramotne fabule, njima će milostivi bog za njihovo neznanstvo i prostotu prostiti; no oni koji znadu, a ne viču koliko god sa svim grlom mogu, pred bogom i pred ljudima, da se to ne trpi, onima neće se prostiti, jer je ovo greh protiv Svetoga Duha. Arhijereji božji, sveštenici mirski, koji čitate sveto evangelije, vičite! Vičite k narodu; vaša je to dužnost! Zato ste oci i pastiri. Ne izdajte čisto Hristovo učenje! Blagi spasitelj ni na što tako nije se srdio, krotki božji agnec ni na što tako nije se gnevio koliko na sujeverje, na licemerje i na lažljivu i pritvornu svetinju. Ne bojte se naroda; miliji ćete, draži i časniji narodu biti kad mu otvorite oči uma i kad ga prosvetite. Dobar je narod i blag; ako li u čemu pogrešava, ne čini iz zla srca, nego iz neznanja. O crkovni predstatelji, nemojte sakrivati evangelsku istinu!

 
Iz knjige Život i priključenija Dositeja Obradovića

Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.

O strahu od smrti

 
Dođe i naš vetar; iziđemo dvadeset peti dan aprila ujutru. Taj dan letili smo kako na orlovim krilima; kad na noć, čisto se pomami vetar i more sasvim pobesni. Tu sam najbolje počuvstvovao što će reći zlo more i nepostojanstvo vala i vetrova, koji, kad nas počnu dizati u visinu, rekao bi – odosmo živi na nebo! A kad ti nas počnu niz brdo terati, toga opet letenja i sijaseta nit’ sam čuo ni vidio. Šta je bezdna i propast? Ništa spram onom kud smo mi propadali! Ništa nije jadnije slušati nego gdi daske oko nas škripe i balvani ispod nas ječe. Čudo divno kako se ne razglave, te bi nas bilo do ušiju pokvašenih! Ništa se tu toliko ne želi nego da se o kakav kamen u moru ne lupi, jer ne bi nam ostalo ni noge.

Kad bi se god penjali uz brdo, onda ti moj prelat čita brzo, brzo, baš kao da se s morem utrkuje; a kad bi dole poleteli, onda bi zaboravio čitanje, i stajalo bi ga vika: „Karisime, odosmo, propadosmo!” Već mi je dosadio bio pitajući: „Što govore oni ozgor?” ,.Šta će govoriti? Psuju se, eto ti ga! „O, impii homineѕ!” – rekao bi, pak opet počne čitati. Pravda da je bilo strahovito, no ništa manje morao sam se nekoliko puta mojega prelata viki i plašnji smejati. Okolo ponoći poslabi malo vetar i poutiša more; onda ti se mi počnemo inatiti. Viče prelat na me zašto se i ja bogu ne molim, nego se jošte smejem. „Čekaj“, rečem mu, „nek dođe samo lepo vreme; ako se i sam svojoj plašnji i viki ne budeš smejao, nek sam drugi. A u ovakim opstojateljstvima ja za druge molitve neću da znam osim „Blagi premudri sozdatelju bože, budi sveta tvoja volja! Ako dopustiš da se utopim, primi u milost i u otečeska tvoja nedra dušu moju! „Nisi ni to govorio” veli mi. Molim ga da me se prođe: „Što ću ja s bogom govoriti? Zar je bog kao čovek? On bolje vidi i poznaje što je u srcu mome nego ja isti.”

Prelat: „A nije li ti žao da te ribe izedu?”

Dositej: „Šta ga sam i ja riba izeo, koje čudo da i one mene jedanput izedu!”

Prelat: „Ali su ribe za čoveka stvorene, a čovek nije za ribe.”

Dositej: „Ako se ovde utopimo, onda ćemo biti baš za ribe i za morske rakove. Duša moja znam da nije za njih, to mi je dosta znati; a za telo, ta ga crvi izeli, ta ribe, meni je to svejedno.”

Prelat: „Kakav si čovek! Dakle, ti sve ovo za šalu držiš?”

Dositej: „Neću ti lagati: i ja se plašim i bojim, ali da mi je moguće da se baš nimalo ne bojim, mnogo bih bolji i pametniji bio i sâm bih sebe hiljadu puta više poštovao. Nije li pametnije i poštenije onde ne strašiti se gdi strah ni najmanje mrve niti polzuje niti pomaže?”

Prelat: „Zar ti za smert nimalo ne mariš?”

Dositej: „Marim, te veoma! A da zašto sam iz Carigrada pobegao? Ali ovde moja marnja ništa mi ne pomaže. Ko se prosto smerti boji, u gorem strahu valja da živi nego zec, i ništa da ne čini nego da se plaši, zašto se svaki božji dan umreti može.”

Prelat: „Karisime, ti ili si lud ili si pravi svetac, tako misleći.”

Dositej: „Da me oprostiš, gospodine, svetac znam da nisam, a lud ne bih rad biti; ali ovako misliti želio bih srcem i dušom. Svaki ne samo pošten oficir, nego i najposlednji soldat ovako valja da misli ako želi da je svoga zvanja dostojan. A to što je njima pošteno, zašto i nami ne bi bilo?”

Poćuti malo dobri prelat, pak onda mi reče: „Dulcіѕѕіme amіce, beata illa hora, qua tu ad me venіѕtі! Najslađi druže, blažen onaj čas kad si ti k meni došao!”

 
Iz knjige Život i priključenija Dositeja Obradovića

Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.

Razgovor sa Zilotijem

 
Pre nego dođem k drugom periodu mojih priključenja, to jest kako sam iz Hopova izišao i kud sam prošao, za pristojno i potrebno nahodim priložiti ovde jedan razgovor kojega sam svrh dosad izdate materije s jednim učenim prijateljem imao, kojemu, kako bih što složio i načisto prepisao, pre nego bih štampatoru predao, saopštavao sam, njegov savet ištući i svrh svačega zajedno s njim rasuđujući i besedeći. Njega ću predstaviti ovde pod imenem Zilotija, i opisaću što sam s njim besedio, što će služiti za izjašnjenije predizdate materije.

Dositej: „Molim te, ljubezni, kaži mi čistosrdačno, što misliš o ovom što si dosad čitao. Mogu li se nadati da će na kakvu polzu biti?”

Zilotij: „Da ti pišeš za jedan narod koji svaku stvar meri, sudi i rasuđuje sledujući pravilima zdravoga razuma, ja ne bih imao ništa protiv tvojeg pisanja reći, budući da sam i sâm toga mnjenja da samo oni narodi mogu se nadati da će blagopolučniji postati koji, prosvećujući se naukom, od dan do dan ispravljaju se i na bolje napreduju, raspoznajući i pretpostavljajući poleznije od nepoleznijega i bolje od gorega. Tebi je dobro poznato priključenje koje se je pre nekoliko godina jednom carigradskom patrijarhu slučilo, koji je hteo post Petrov i roždestva Hristova od sedam dana učiniti, kako su i ispočetka bili, kako se je narod protiv njega uzbuntovao i mal’ ga nije ubio. Zato, druže moj, gledaj šta radiš. Ti, hoteći da u omrazu metneš zloupotrebljenja i kojekakve sujeverice, bojim se da samoga sebe u omrazu ne metneš. A navlastito, ako te gdi kaluđeri u’vate, teško tvojim leđima! Nemoj reći da ti nisam kazao. Ali ništa, s prebijenim leđima dobiti čast da se srpski Sokrat nazoveš, opet mnogo više dobijaš.

Dositej: „Idi ti zbogom! Ime je Sokratovo krasno i slavno! Ali se leđa po ulici ne nahode. Ne bi li se to kako moglo i s manjim troškom učiniti?”

Zilotij: „S kakvim manjim? Patrijarh ni episkop nisi, da te s prestola smetnu, kao što su carigradskoga smetnuli. Sveštenstvo da ti uzmu – i tako kažeš da u tvom otečestvu ne primaju te za popa, jerbo si se u Crnoj Gori zapopio. Šta će ti drugo uzeti van da te raskaluđere?”

Dositej: „A oni nek raskaluđere, pak će viditi! Bez šale, ljubezni Zilotije (vidiš li kakvo sam ti lepo ime dao; Zilotij, to jest, revnitelj), učini se kao da si pravi revnitelj, i govori što god možeš sebi uobraziti da se pravično može protiv dosad mnom napisatih stvari reći.”

Zilotij: „Kao kakav revnitelj hoćeš da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sleduje i veruje sve što mu se kaže. I što im se najmanje protiv starih običaja vidi, proklinju i, čuj – „eto kurjaka!” – viču”.

Dositej: „Neću, brate, da si takav revnitelj. Neću da si kao oni koji huje anatemama na sve one što u sredu i u petak zejtin i ribu jedu. Budi mi razuman, umeren, prosvećen i pravdoljubiv revnitelj, koji niti novine traži za lakoumlje niti se starinâ drži za sujeverje. Ja ne pohvaljujem one koji, neizvesnošću i nepostojanošću uma vođeni, kao leptirići bez svakog uzroka vamo i tamo lete; niti, pak, one koji za nerasuđenje u krajnjoj besvesti kao za plot privezani ostaju. Samo one, pohvale dostojne nahodim, koji poznavajući cenu bogodane slobode uma samo na dobro je upotrebljavaju; kako u dobru postojani, tako i u onom što poznadu za bolje i poleznije, razumom i slovesnošću upravljeni, k izmenjenju, koje njihovo ispravljanje, poboljšanje i blagopolučije uzrokovati može, gotovi su.”

Zilotij: „Kaži mi koje je namerenje tvojega pisanja, po kom se nadati možeš da će tvoji jedinoplemenici moći poznati da ti bez svakog pristrašća i interesa postupaš. Znaš da sve za tim stoji. Kad braća naša poznadu jedanput čistotu našega namerenja i našu vernu k njima ljubav, dobrovoljno naše predstavke i savete primaju; i, što je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo, rado nam praštaju. Poznat ti je stih Navmahija: Nije takog porodila mati, verne naravi ko neće poznati.

A što sam poviše rekao, da valja da se bojiš tvojih Srbalja, ja sam iz šale to rekao, jer, kako kažeš da nameravaš odavde poći u Pariz i London, mučno će te kad tvoje otečestvo viditi. Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći ćeš i u Ameriku.

Dositej: „Imaš pravo, Zilotije. Neću da svet rekne da sam se zaludu pokaluđerio. A što pitaš namerenje, mogao si ga iz predgovora poznati. No, kad ti se tako ljubi, čuj opet nakratko. Ova su dva moja načelna namerenja. Prvo, dajem primer učenima naroda mojega, da na našem prostom dijalektu pišu i na štampu izdaju; drugo, da moji jedinoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti i sve što čuju da sude i rasuđuju. Ti znaš dobro, ljubezni moj, da svi narodi koji samo pri starim mnjenjima i navikama ostaju, moraju, kako god ostali azijatski i afrikanski narodi, u večnoj očajanoj tami i nerazumlju ležati. Ne misleći, ne rasuđujući i ne čineći nikakva upotrebljenja bogodanoga razuma i slovesnosti, niti primajući nikakav primer od drugih učenih i prosvećenih naroda, ostaju za uvek u svekonačnom plača dostojnom beslovesju.

O, koliko smo dužni mi blagodariti nebesnom promislu što se nahodimo među učenim i prosvećenim narodima, a naročito pod upravljenjem pravednejšega, premudroga i bogoprosvećenoga vladetelja koji ničim ne diše osim ljubavlju i otečeskom milošću k podanim svojim (…) Niko se sad ne boji da će mu ko u zakon dirati. Nikom učilišta i akademije nisu zatvorene. Zraci prosvećenja uma i razuma na sve naše narode izobilno i bogato izlijavaju se. Zašto, dakle, da ne poznamo nebesnu milost i toliko dobročinstvo? Zašto da ne počnemo razumno i slobodno kao slovesni ljudi misliti? Zašto da ne drznemo i da se ne usudimo poleznije nepoleznijemu pretpostavljati? Dokle će srodni naši u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumlja takvim uređenjima načelnika svojih, koja na samu njihovu veliku polzu bivaju, protivstajati i buniti se? Zašto, kako se što počne protiv starih plesnivih i zarđalih običaja činiti, namah da viču – „Propadosmo! Propade pravoslavlje!” – i da dižu ruke na arhijereje svoje? Srblji, kojima je bog dao zdrav um i pošteno srce!

Ta živim te bogom zaklinjem, budi revnitelj, no slovesni i razumni revnitelj, i kaži mi, hoće li pravoslavlje propasti ako narod ne bude verovao da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vazduhu mitarstva? Hoće li pravoslavlje propasti ako se mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varoši i sela zakopavali? Hoće li pravoslavlje posrnuti ako narod ne bude drugih praznika osim nedelja, Hristovih i Bogorodičinih praznovao i u lenosti i neradu celu trećinu godine za toliko mnoštvo svetkovina gubio? Lenost i neradnja, nije li smrtni greh, štetan i poguban telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavlja ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljene na šest i sedam stotina godina posle spasitelja Hrista i apostola?

Kaži, brate, po duši i po savesti tvojoj, hoće li što najmanje uvreda pobožnosti i pravoslavlju biti ako kaluđera nestane, koji nisu ničim osim crnim haljinama, neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije i bolje bilo i za pravoslavlje i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s njihovim dohocima da se vaspitavaju i uče sirota narodna deca koja nameravaju da vremenom sveštenici i učitelji narodnji budu? Neka dođe najveći revnitelj, i neka ga ne stoji vika s njegovim anatemama, nego ako je hrišćanin, nek mi kaže, nauka apostola Pavla nije li pravoslavna nauka, da episkop, kako god prezviter i dijakon, ne samo može, no da mora biti jedne žene muž? „Podobajet, podobajet (veli sosud izbrani) episkopu biti jedinija ženi mužu.” Koja je nauka pravoslavnija i blagočestivija od evangelija Spasiteljeva, koje obličava i ukorava licemerne i duge molitve i postove? Viče, viče blagi i jedini zakonodavac istinoga pravoslavlja i blagočastija, zašto ljudi radi čovečjih predanja prenebregavaju i ostavljaju zapovedi božije! Pravda i istina može li pravoslavlju biti protivna?

Vreme je već da narod pozna da su crkveni oci ljudi bili i da su u mnogima stvarima pogrešili. I nije se čuditi. Ljudi nikad doveka, ako će i sveti biti, ne mogu biti bezgrešni. To je sve zaludu; sam je jedini bog savršen i bez greha. Za kolike čitamo da su sveti bili i čudesa činili, pak su posle svega toga u smrtne grehe pali. Nije li poznato da su celi sabori otaca prokletstvu i anatemi predali one koji će verovati da se nahode antipodi? A sad ima već blizu tri stotine godina da je sav svet iskustvom poznao da oni oci ništa nisu znali u tome i da su vrlo nerazumno činili proklinjući druge koji su razumnije od njih mislili. I po pravoj pravdi, ko drugoga nepravedno proklinje, njegova kletva mora na njega pasti. No, bog će milostiv biti i svetim ocima kao i drugim ljudma, jer su i oni ljudi bili, zato nisu mogli bezgrešni biti. I što ćeš više! U ove pogreške pokliznuli su Vasilije Veliki, Jovan Zlatousti i Avgustin. Ja ovde ne mislim s ocima proces terati, no toliko rodu mojemu istinu kažem da znadu, i da se ne plaše kao deca u pomrčini, da, ako kad načelnici i poglavari budu hteli na polzu opštestva što protiv starih običaja ustanoviti, neka misle kao razumni i slovesni ljudi, i neka se za svoju prostotu svojoj polzi ne protive.

Zašto smo drugo primili od boga razum i slovesnost osim da se njima služimo, svagda misleći i rasuđujući? Što ja mogu misliti od jednog čoveka koji mi veli: tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuđivati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne drzneš što drugojače pomisliti nego kako su oni i oni mislili? Što li od drugoga, koji me drugojačije savetuje, govoreći, veruj evangeliju koje govori: „Istini poklonici klanjaće se ocu nebesnome duhom i istinom”, duhom, to jest pameću, razumom i slovesnošću, to jest znaće kom će se klanjati, kako i zašto. Neće se klanjati niti kao beslovesna životinja, niti kao robovi, no duhom kao razumni, slovesni, slobodni i kao sinovi, duhom i istinom, to jest tražiće i poznavaće istinu; neće se bojati ni strašiti istine. Bog je istina!

Zato, o slovesni čoveče, misli, sudi, rasuđuj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva ne čini četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će bog u večnu muku i u vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso, nemoj mu verovati. To nije moguće; to ni turski car ne bi učinio. To je bezumlje i huljenje, reći da pravedni bog može takvu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti. Ali su sveti oci anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu! U tom oci imadu vrlo krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se njihova kletva ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući. U ona vremena, to je nekakva moda bila, da narodi jedan drugog proklinju. Sad su ljudi mnogo pametniji, ne dadu se proklinjati. Ne zato ako bi se bojali da ih se kletva ne primi, no primaju kletvu za psovku. A to nije dopušteno, druge koji štogod drugojače od nas misle ukarati i psovati.”

Zilotij: „Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik.”

Dositej: „Nek reku što im drago. Ja se uzdam da će vreme pokazati da nisu pravo imali. A neće svi reći, ne boj se; nahodi se u današnji dan Srbalja koji muški misle, sude i rasuđuju. A vreme je već da i prosti narod ne varamo. Poznajući čistu istinu i ne kazujući ju, s kakvom savešću mislimo pred boga doći? Kako bi ko mogao po pravdi reći da sam jeretik, videći jasno da ja ništa drugo ne potvrđujem osim čistu evangelsku i apostolsku nauku? Novine nikakve ne uvodim, nego i one koje su protiv svetoga evangelija uvedene – odmećem. „Nikoga ne proklinjite, no blagosiljajte; radi čovečjih predanja ne ostavljajte zapovedi božije.” Ovo je krotka i blaga Hrista spasitelja nauka! Ovo ja mudrujem! Zašto će, dakle, reći da sam jeretik? S moje strane, evo šta ću im ja reći. Pošteni rode srpski! Mila braćo, nemojte me ukoravati ni osuđivati. Rasudite da ovo što vam govorim, ne govorim ni za kakav moj interes; ne ištem od vas nikakva dostojanstva, ne ištem bogatstvo; želim i ištem vašu polzu i ispravljenje. Pitajte, braćo, učene i razumne ljude, koje su prave i istinite vrline evangelske? Kazaće vam da su one koje se rađaju iz ljubavi k bogu i k bližnjemu; pravedno, pošteno i čovekoljubno srce i življenje; slovesna, razumna i slobodna ljubav ka istini. „Gospodu bogu tvojemu pokloniši sja i tomu jedinomu poslužiši; vozljubiši bližnjago tvojego jako sebe samago.” Evo nauka čista i sveta, koja uzrokuje sve večno i vremeno blagopolučije čovečjega roda.

Sad metni prama ovoj nauci onu drugu – onda da ne jedeš meso, nego samo sir i jaja; a onda ni ribu, a onda ni zejtin ni ajvar i drugo. Ako li se usudiš začiniti sočivicu tvoju sa zejtinom, proklet i anatema! Bre, budi ti pametan! Zašto proklet, i kakva te je anatema našla? „Što sam ti ja kriv? Tako su sveti oci ustanovili.” Idi ti zbogom! To nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takvo danas ustanove, kaži po duši, bi li im ko rekao da su pametni? A što god danas ne može biti pravedno, pametno i razumno, to nije moglo ni pre nas, niti može posle nas biti.”

Zilotij: „To bi potreba bila da arhijereji nastoje i narodu kazuju. A dok god oni muče, mora stvar ostati kako je.”

Dositej: „Ne stoji, brate, ni za arhijereje, veruj ti meni. Mi danas imademo arhijereja učenih i razumnih, slobodnih svake sujeverice i fanatičestva. No, da pravo rečemo, neznanje i prostota naroda svemu je uzrok. A znaš kakvo je ustremljenije naroda kad misli da revnuje za veru i zakon? Zato nema ti nikakva drugoga sredstva osim nauke i knjige. Učeni ljudi valja da na prostom jeziku pišu i tako malo-pomalo obiknuće se sav narod misliti i rasuđivati svrh svake stvari. A drugo, svu onu decu koja misle da sveštenici budu – na nauku, na nauku! I kako svi mirski sveštenici budu prosvećeni, u malo vremena prosvetiće se i narod; i onda moći će arhijereji svoju dužnost činiti. Kazivao sam ti pre nekoliko dana što se je jednom našem episkopu u Vršcu slučilo pre tri ili četiri godine; pak sad sudi, ko bi bio rad da ga pijani i razjareni ljudi čupaju i gaze.”

Zilotij: „Pravo veliš! I kod nas u Grčkoj nahodi se pravdoljubivih episkopa i sveštenika koji uzdišu i žale se na zloupotrebljenja koja bivaju, a naročito zle i opake običaje da kaluđeri nose po varoši, po selima, po kućama i po pazarima pune sandučiće kostiju ručnih, nožnih, leđnih i svega tela, a naročito mnoštvo zuba. Bog ih višnji znao čiji li su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinuđavaju ljude da ih celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve. Nose i kojekakva parčeta starih haljina, pa kažu ili da su od Bogorodičine haljine, ili od kog drugog sveca. Nose i parčeta gvožđa, uveravajući da su od apostola Petra verigâ ili od Hristovih eksera. Nose kojekakvo trnje, kao bi od Hristova venca bilo. Što ćeš više? Nose grudve crne zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s krvlju toga i onoga mučenika. Judeji nam se smeju i rugaju i vele da smo gori od starih idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima, krpama, grudvama, gvožđu i trnju. A Turci ne ostaju samo pri posmejavanju, no gade se, psuju, ruže, pljuju na kaluđere i njihove sandučiće.

„Što misliš, kako je razumnim Grcima taj pokor i sramotu gledati, a naročito arhijerejima? No šta ćeš da čine? Uveo se i ukorenio taj stari običaj; prosti narod neće da ostane bez moštiju i kostiju. Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zube i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju! Namah bi se prosti narod zajedno s kaluđerima, koji s tim stvarima trguju i novce kupe, na njega podigli, uzbunili i za jeretika bi ga oglasili. Ništa drugo, dakle, osim bog da se smiluje da se kad one zemlje oslobode i da se nauka uvede; i tako valjda se kad sujeverje i zloupotrebe istrebe i iskorene.”

Dositej: „Sve ja to znam, brate Zilotije, i sve to što kažeš očima mojima sam gledao na kalavritskom i tripolickom pazaru u Moreji. Poznavao sam i jednog učitelja, imenom Partenija, u Tripolici, koji bi gorko žalio protiv ovih bednih običaja, protiv kojih i knjigu je jednu na prostom grčkom jeziku izdao bio. No, pogodi šta je bilo! Sve su mu knjige sažegli i za malim je ostalo da nisu i njega zajedno s knjigama spalili; i da su smeli od Turaka, zaisto bi ga sažegli živa, jer se je usudio bio protiv sabora, dugih postova i mrtvih kostiju pisati. No, blagodarenje budi blagomu nebesnomu promislu, u ovim prosvećenim zemljama, ja se toga ne imam bojati. A naročito, poznavajući mužestveni harakter i pošteno srce sviju slavenoserpskih naroda od Črne Gore do Banata, uzdam se da će s ljubavlju primiti moje predstavke; poznaće moje čistosrdačno, bespristrasno i bratoljubno namerenje. Pritom molim bogoljubive arhijereje i ostale sveštenike i dijakone mirske da po duši i po savesti svojoj kažu narodu jesam li, sledujući čistoj evangelskoj nauci, pisao. A svrh svega, bog preblagi i milostivi, koji je sam večna pravda i istina, da se smiluje na sve nas, da nam otvori oči uma da poznamo šta je polezno i potrebno našoj dobrobiti vremenoj i večnoj.”

 
Iz knjige Život i priključenija Dositeja Obradovića

Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.

Želja za posvećenjem

 
Ja, napunivši moju glavu detinjsku pričama i prolozima, a ne budući nimalo kadar svrh čega god kako valja misliti ni rasuđivati, naumio sam bio savršeno da se posvetim. Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bih teško žalio što i sad ne muče hrišćane, te bih se ja namah dao za veru ispeći; a kad bi mi palo na um šta su pustinjaci radili i poslovali, krepko bih želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipatske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa. Kako bi ko pošao u Senđurađ, Partoš i Bezdin, manastire nedaleko od Čakova, pošao bih i ja s njim, s nakanom da nađem kakvu pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no, onde videći da kaluđeri jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko njih gdi nahodi kakva peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bih u sebi, pak bih se neveseo vratio u Čakovo.

Po mojoj tadašnjoj pameti, Banat bi mnogo srećniji bio da je pun pustinjaka nego sela, varoši i gradova. Moj staratelj počeo je doznavati moje čudnovate želje i namere; radio bi svakojako od toga odsavetovati me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio, ljubio i s otačaskom dobrotom bi me korio što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć i pokoj u starosti svojoj, sujetnom pokazujući. Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz mozga pustinje i pustinjake i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio? Iz ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega.

Ja bih mu odgovorio da evangelije uči; ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da se odreče sveta, roda i roditelja. On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta hoće evangelije kroz te reči i da je meni potreba čekati savršena uzrasta i zrele pameti za moći razumeti silu evangelskoga učenja. Ja bih mu onda počeo kazivati šta je učinio sveti Antonije, Jeftimije, Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih, i sveti Sava srpski; a on bi onda, micajući glavom i uzdišući, odgovorio: „E, moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da ti te knjige nisi čitao. U sadašnje vreme, ko se god kaluđeri, kaluđeri se ili iz neznanstva, ili da mu je lakše živiti. Ja sam ostario sa svakojakim kaluđerima, s Jerusalimcima, sa Sinajcima, sa Svetogorcima i s ovima koji se nahode u našim vilajetima – najmanja im je starost svetinja; ljudi su kako god i mi, jedu, piju i rade da steku novaca, kao i drugi koji imadu familiju na vratu. To govoreći, ja ih ne osuđujem; toga se ni oni sami ne odriču. No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svojih roditelja ne odriču, kako ni roditelji svoje dece, i da čovek pravedno i pošteno u svojoj kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći. Ako li se nađe koji od mnogih da ima kakvu drugu sklonost, dobro je i potrebno da od svojih starijih i prijatelja savet ište, i da čeka svojih dvadeset i pet ili trideset godina, da je kadar poznati ono što misli izabrati. Crkovni ili mirski, ko misli s ljudima i među narodom živiti, valja da se stara kako će i on sa svoje strane drugima na polzu a ne na tegotu biti.”

Videći da ja ne znam šta ću mu odgovoriti, po nekolikom mučanju, opet bi počeo s većim usrdijem govoriti: „Moj Dimitrije, veruj ti tvom babi (sva deca, moja braća i bratučedi, babom smo ga zvali); meni imade blizu pedeset godina; ja sam iskustvom poznao čovečje jestestvo. Ja tebe ljubim kako god da sam te rodio; savetujući te, tvoju sreću želim, a ne moju. Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no ja tebe žalim.”

Svak lasno može poznati kakav je ovi savet bio, kako ga i sam sad poznajem; no onda ko će ludu dati pamet? Moja glava, napunjena budući pustinjama neprohodnim i pešterama, ništa drugo nije mogla u sebe primati. Na nekoliko dana posle ovoga razgovora bio sam se kradom spremio da pođem s jednim igumanom Dečancem u Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ čovek ne dolazi. „Ha, to ti je moje mesto!” – viknuo sam – „a blažena turska zemlja gdi ima takih pustinja koje ljudi sa svojim gresima ne skvrne; tu ti se čovek lasno može posvetiti! Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz Egipta, i da spase dušu moju. Pošao sam s njim do Senđurđa. Moj dobri tetak to osetivši, uzjaše na konja, pak eto ti ga oko ponoći u manastir; dva igumna, domaći i stranski – jošte pri čašama. Mal’ se nije sijaset učinio s mojim Dečancem, hoteći moj tetak da ga vezana pošlje u Tamišvar, nazivljući ga turskom lažom i skitnicom, kom nije dosta novce po tuđem vilajetu kupiti, nego hoće jošte i nerazumnu decu u Tursku da prevodi. „Ljudi pametni, i koji mogu, beže iz Turske i prelaze u mirna carstva hrišćanska; a on hoće da decu u Tursku vodi!” Iguman, siromah, videći se iznenada u takoj fortuni, pravdao se kako je god mogao, zaklinjući se i preklinjući da on toga ne bi za glavu učinio, i daje on mene hteo u Senđurđu ostaviti. Moj tetak po mnogoj viki i ukoru i mlogo moljen igumnom mesta, s kojim se je poznavao, utiša se i sedne s njima piti. Onda ti moj Dečanac, videći se izbavljen belaja, počne kazivati kakva je beda i nevolja u Turskoj, kako ljudi nevoljno živu! Kako kuga mori! Kako čemerni kaluđeri skitaju se od sela do sela milostinju proseći i Turcima novce dajući; tako Sinajci, tako Jerusalimci, tako Svetogorci i tako svi drugi što ih je god. „I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu! Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u džamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za njih novce vući. Jednim slovom, kupeći Turcima novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.” Niti je izostavio da ne kaže kako u pustinjam egipatskim i arapskim, gdi su se najpre sveci svetili, sad se ni ime Hristovo ne spominje, nego turski pustinjici i derviši u njima živu. Mome se dobrom tetku činilo da leti od radosti sve to slušajući; u po sata takovog razgovora, a pritom čašu po čaši ispražnjujući, u veliko je prijateljstvo s Dečancem došao. A kako je meni bilo to slušajući, dajem drugima misliti!

No, ko bi se nadao, ko li će moći verovati kakvo je i koliko moje uporstvo i tvrdoglavstvo bilo! Kakva je bedna stvar kad mlad čovek obikne samovoljstvu! Na moju dušu, sam se sad čudim kako sam mogao taki biti! Parče čoveka u to doba, stajao sam onde kao ćudljiv konj kad stane usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče – evo, u kakvo su me stanje doveli bili moji bez rasuđenja prolozi. Ja sam savršeno tada verovao da na mene bog popušta iskušenje, da vidi hoću li ja u mom svetom namerenju postojan biti. U mom milostivom dobrotvoru ja nisam tada ništa drugo mogao viditi nego jednog prostaka koji nije čitao nikakva kazanja, ni prologa i koji iz preizlišne mirske i plotske ljubavi protivi se mome spasenju, i sam, ne budući svet, ne da ni drugom da se posveti. Sad, ako ko živ može, nek’ upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakva pakosna upornost i kakva crna neblagodarnost rađala se u meni iz istočnika mnime svetinje. Dobrota neiskazana, milost otečeska i ljubav, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrašća ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga! Moja tvrdoglavica zla je bila i opaka, sam ispovedam, premda nije proishodila iz zle volje i srca, nego iz nerazumlja, nerasuđa i sujeverja; niti sam ja mogao inače misliti, predstavljajući sebi da ja čistosrdačno želim da se posvetim, a drugi idu te mi stoje na putu i ne dadu mi.

Dečanca da sam mogao, bih ga s obema rukama stisnuo za grkljan i zagušio bih ga. Smatrao sam ga kao slabu trsku koju najmanji vetar koleba, kao čoveka nepostojana, bojažljiva i strašivicu koji, da se ne pošlje vezan u Tamišvar, bi se odrekao vere i zakona. Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo nahode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao izgubljene! Ja sam sâm bio pametan i književan, i mislio sam u sebi: „Bre, da se nebo i zemlja složi da mi naprotiv stane, ja ću otići te otići!” Nisam nimalo sumnjao upodobiti sebe apostolu, govoreći: „Ko će me odlučiti od ljubavi Hristove?

Evo, kakvu silu imaju prve nauke s kojima se mlado srce napoji i napuni! Mlad čovek, ne imajući nikakva iskustva, sâm ne mogući pravo o stvarima suditi, starije i iskusnije od sebe ne hoteći slušati, mora biti zadugo tvrdoglav i uporan, dok god ne udari gdi glavom o duvar, padne u nesvest. „Ha, ha, ne tamo!” – počne sam sebi govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se jošte može vratiti i na pravi put uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti. Pak se čudimo zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumlja i upornosti! Evo ti uzrok. Iz prve mladosti čuju kojekakve prepovetke, to vrlo upamte. Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Kroz dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti. K onom šta su čuli, ako jošte vide i priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i od zla odvraćati, ostaju u prevari i u zlu, i svaki dan više utvrđuju se u tom i ukorenjuju. Mlad čovek čita jednu knjigu, koju, za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci razumeti; s više pažnje nego se zlato meri, na terazijama uma i rasuđivanja izmeriti; istinu od pritvornosti i lažljivo basnovitih izmišljanja raspoznati, imajući svagda na pameti da nije sve što se žuti zlato, niti sve što se sija i blista – dragi kamen. Mi bismo se užasnuli kad bismo dobro mogli i hteli rasuditi koliko su hiljada godina neke velike laže za istinu i lukava licemerja i prelasne pritvornosti za pravu svetinju držate bile! Ovo sve bezlobna i slaba mladost nije kadra rasuditi, i nije joj za zlo primiti; potrebuje rukovođenja i nastavljenja; ako li toga nema, ostaje u tami i u prevari. Ko se je naučen rodio na svet! Gleda mlad čovek jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza viditi; smatra je s jedne strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svih strana pregledati i dobro viditi. Koliko puta najiskusniji ljudi drugojačije misle danas negoli juče? I sami se čude kakve su pameti bili do lane!

O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne smemo ni misliti, bojeći se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina, budući naga i hoteći da i druge svlači, i da ih nage, takve kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe, no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar. Zato, ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnenja i mudrovanja, jer inače neće biti primljen.

O ovoj potrebnoj i poleznoj materiji na više mesta spominjaću; zasad sam hteo nakratko naznačiti otkud proishodi mladih ljudi upornost i tvrdoglavica. Ja sam od jestestva iz detinjstva bio strašiv i po višoj časti drugima pokoran; kako sam, dakle, mogao k volji moga tetka toliko upornosti pokazati? Ovaj dobri blagodetelj mnogo bi mi puta s roditeljskom milošću govorio: „Bába će tebi prekrasnu devojku isprositi, pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno muško dete u životu ostavio. Onda ću srećan biti!” No, moja glava, puna svetinje, drugojače bi mislila. Koga oženiti? Mene? Sačuvaj, bože! Bolje sto puta da me kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša srpska kći u svoje nezlobivo, čisto devojačko naručje zagrli! Ja pohuditi sebe i drugim grešnim ljudima upodobiti? Nipošto i nikako! Ja ću devstvo moje hraniti, anđelima ću podoban biti! Evo, braćo, ljudi, kakav sam vam ja onda svetac bio! No, prirodno morao sam u takvu krivoputicu i zabludu upasti, čitajući knjige koje nisu za mene bile, i hoteći da pre vremena svrh devstva i ženidbe mudrujem, ne znajući ni što je jedno, ni drugo.

Može ko pomisliti da se ja sad kajem što sam se zakaluđerio i zato ovako pišem. No, ja molim svakoga ko bude čitati ove moje slučaje, neka ne hiti presuditi i neka ne čini nikakva zaključenija dogod ne očita i ono što će sledovati. Kazao sam da ja neću sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; istinu neću sakriti, koliko znam. Sam ću sebi po mojoj savesti, kao pred svevidećim božjim okom, sudija biti; neću sebi nimalo praštati. A moj ljubljeni čitatelj samo nek čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja očita, jer će samo onda moći o svemu pravo suditi. I tada, ako što pozna da je dobro učinjeno, neka sleduje; ako li pogrešeno, nek se uklanja.

 
Iz knjige Život i priključenija Dositeja Obradovića

Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.

Pismo Haralampiju

 
Ljubljeni Haralampije,
Zdravstvuj! Hristos voskrese.

Neću ja čekati da prođu dve godine za odgovoriti čoveku ljubezniku i prijatelju, kako neki običavaju. Ja bih ti bio namah, po prijemu tvojega pisma, otpisao, da nisam sudio da bolje čekati da prođe vreme plača i setovanja, vreme gladi i juvi vikanja, jednim slovom, vreme velikoga posta, kad pasulj caruje i njegova sestra sočivica. Grah i kupus zemljom upravljaju.

Ovo sam vreme čekao da ti veseo, veselo, veselom pišem, javljajući ti da se zdravo nahodim i mirno živim ne imajući nikakva posla s Fruškogorcima niti sa Svetogorcima, kao vi tamo. (…) Dajem ti na znanje, druže moj, da sam prešao iz Hale u Lajpcig za slušati i ovde što učeni ljudi govore; gdi nameravam prebivati najmanje jednu godinu: i mislim s pomoću boga, i kojeg dobrog Srbina, dati na štampu, s građanskim slovima, na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvati “Saveti zdravoga razuma”, na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko putovanje. Moja će knjiga napisana biti čisto srpski kakogod i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata.

Ja dobitka od moje knjige nikakva ne ištem, samo da se hoće toliko novaca naći da tipograf plaćen bude. On dosad nije nikakvu srpsku knjigu na štampu izdao, zato sumnja se preduzeti je na svoj trošak; ne znajući kakvu će sreću knjiga imati. Uzdam se da će se naći koji, svojemu rodu dobra želatelj, Sarajlija i Trebinjanin, Novosađanin i Osečanin, da pošlje ovde tipografu po nekoliko dukata za dati mu ohrabrenje i pokazati mu da se nahode ljudi koji žele, što dobro, srpski na štampi viditi. A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od kojih sam što dobro naučio, iz kojih premudrih knjiga francuskih, nemačkih i talijanskih, najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i naš opšti jezik izdati. Deder obazri se ne bi li i tu koga našao, koji bi izvolio soopštnik opštepoleznoga dela biti; kaži mu, da što je god Srbalja, od Jadranskoga mora do reke Dunava, svi će ga pohvaliti.

Slatka je uteha nadati se da će naša imena živiti i mila našemu rodu biti za dobro koje smo mu učinili do onih samih dalekih vremena kad se naše kosti u prah obrate. Po mnogo hiljada godina srpska će junost nas pominjati i naša će pamet poslednjem rodu mila i draga biti. Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosvećene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u savršenstvo dovesti; delo vesma polezno, budući, da kad učeni ljudi misli svoje na opštemu celoga naroda jeziku pišu, onda prosvećenje razuma i svet učenja ne ostaje samo onima koji razumeju stari književni jezik, no prostire se i dostiže i do seljana, predavajući se najprostijem narodu i čobanima, samo ako znadu čitati. A koliko je lasno na svom jeziku naučiti čitati! Kome li neće se militi, malo truda preduzeti za naučiti čitati, čitajući što pametno i razumno i vrlo lasno razumevajući ono što čita? Znam da mi može ko protiv reći; da ako počnemo na prostom dijalektu pisati, stari će se jezik u nemarnost dovesti, pak malo pomalo izgubiti. Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ materi mojoj i sestrama?

Nek nauče – to je lasno reći, ali nije učiniti. Koliko je onih koji imadu vreme i sposob za naučiti stari književni jezik? Vrlo malo! A opšti prosti dijalekt svi znadu i na njemu svi, koji samo znadu čitati, mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narav ukrasiti. Jezik ima svoju cenu, od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti celoga naroda jezik?

Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svojim jezicima pisati; kako i nije propao. Neće ni naš stari propasti, zašto učeni ljudi u narodu svagda će ga znati i pomoću staroga novi će se od dan do dan u bolje sostajanje privoditi. Moskalji sve svoje najbolje knjige na svom dijalektu s građanskim slovima štampaju, samo prostota i glupost zadovoljava se svagda pri starinskom ostati. Zašto je drugo Bog dao čoveku razum, rasuđivanje i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje? A šta je drugo bolje, nego ono što je poleznije? Što god ne prinosi kakvu ljudima polzu, ne ima nikakve dobrote u sebi. Zašto bi, dakle, mi Srblji sumnjali u takvo i toliko polezno i pohvale dostojno delo, od drugih slavnih naroda sledovano?

Nije manji deo sveta u kojem se slavenosrpski jezik upotrebljava nego zemlja francuska iliti engleska; isključivši vrlo malu različnost koja se nahodi u izgovaranju, koja se slučava i svim drugim jezicima. Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski, osim Vlaha, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvima i provincijama žive, podrazumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključujući ni same turke, Bošnjake i Hercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i Hercegovac turčin, on se turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i Hercegovci dogod Bog svet drži. Oni se zovu turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su njihovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prevoditi slavnih i premudrih ljudi misli i savete želeći da se svi polzuju.

Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narav poboljšati. Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosvećenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Sve su vere osnovane na zakonu prirode; nijedna vera na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, sve što ih je god od strane božije ne lažu i zapovedaju: nikom nikakva zla ne tvoriti, dobro tvoriti i ljubiti pravdu. Bog je sama večna dobrota i pravda; što god nije dobro i pravedno, nije od Boga. A zašto, dakle, u svakoj veri ima zlih i nepravednih ljudi? Nije tome vera uzrok, nego nerazumlje, slepoća uma, pokvareno, pakosno i zlo srce i preko mere ljubav k samom sebi. Ovo su izvori iz kojih izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čovečji i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, tlači, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šalje i vragu predaje; a što je najgore, pod imenom vere i zakona, prevodeći i tumačeći zakon svoj po zlobi i po strasti srca svoga. Kad će nestati mržnja i neprijateljstvo na zemlji! Kad će srce naše doći u svoju prirodnu dobrotu, da u licu svakog sebi podobnog čoveka pozna brata svoga! Niti misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojoj ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio. S čijom voljom i dopuštenjem ljudi se plode i rađaju, rastu, žive i sladosti ovoga sveta uživaju u svakom rodu i plemenu, u svakoj veri i zakonu? S božjom.

Dakle, šta bi mi hteli, da smo pametniji i bolji od Boga? Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugih ono isto koje kad bi drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila. Poznajmo jedanput svu silu ovih reči, proste su i blažene i ne trebuju nikakva tumačenja. Što god hoćete da vam čine drugi ljudi, činite i vi to njima. A šta smo mi radi da nam drugi čine? Da nas puštaju s mirom živiti u našoj veri, da nam ne čine nikakva zla, da nam opraštaju naše slabosti i pogreške, da nas ljube i poštuju i da nam pomognu u potrebi našoj. To isto i mi smo dužni svima ljudima na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje neprijateljstvo i svako zlo; sledovatelno nije od Boga. Zato, dakle, ja ću pisati za um, za srce i za naravi čovečje, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere.

Ja sam iskustvom poznao želju, ljubav, usrdnost i revnost gospodara Novosađana i Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali. Kako bih ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubav i prijaznost mojega ljubeznoga roda, osim trudeći se, koliko mogu, za prosvećenje mladosti? A to što želim, nikako bolje ne mogu učiniti nego prevodeći na naš jezik zlatne i prekrasne misli učenih ljudi: i takvim sposobom i roditelje u njihovom blagom namerenju ukrepljujući i u srcima mladosti srpske nebesni i božestveni oganj ka učenju i k dobrodetelji raspaljujući, i svet razuma čak do prostih seljana i do samih pastirskih koliba raširujući. U sadašnje srećno vreme zraci učenija i filosofije do tatarskih granica dosežu.

Ne mogu premučati ovde veliko staranje blagorodnih boljara moldavskih za vaspitanje i nauku njihove dece: nema sad mladić u Jašu koji ne zna, osim svoga jezika, jelinski i francuski, mnogi – latinski i talijanski. Nad svima ipak večne slave i pohvale dostojni ljuboučejši i naročiti gospodin Leon Ćiuka, episkop romaski u Moldaviji, čije usrdije k nauci i ljubav k otečestvu nije moguće dovoljno opisati. Na drugom mestu neću izostaviti priliku za opisati na šire ovoga slavnoga muža; ovde samo toliko naznačujem da je on episkopom budući, francuski jezik izučio, izvrsnu biblioteku s mnogim delima sastavio, različne knjige na svoj jezik prevesti dao i sad namerava Oksensterna “Teatar političeski” i “Telemaha” svojim troškom na štampu izdati i svom otečestvu pokloniti.

Evo ti, brate, moje namerenje u Lajpcigu. Namah ću preuzeti delo, koliko mi dopusti moje učenje, budući da u kolegije ne prestajem hoditi. Ti gledaj, te raspošlji nekoliko od ovih pisama kojekuda. Vreme će me naučiti jesam li se u mojoj nadi prevario. Ako li i to bude, neću se uplašiti, niti ću, ono što je s moje strane moguće, izostaviti. Meni će preko mere plaćeno biti kad kogod od moga roda rekne, kad nada mnom zelena trava naraste: “Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamet.” Uostalom, ti mi zdrav budi, ljubljeni Horvaćanine. Pozdravi mi s “Hristos voskrese” gospodare Vojnoviće, Rizniće i Kurtoviće i druge Sarajlije i Mostarane.

Tvoj brat i sluga
Dositej Obradovič
U Lajpcigu, 13. aprila 1783.

 
Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica

Peščanik.net, 17.06.2012.