Serijski ubica hara bogatim predgrađima Atine. Njegove žrtve su Grci koji izbegavaju plaćanje poreza. Njihova beživotna tela rasuta su među ruševinama staroga grada. Uzrok smrti: trovanje bunikom (kukutom), kao i Sokrat.
Grčka ovih dana prolazi kroz mnogo toga, uključujući i nagli porast kriminaliteta, ali ova priča je dobrim delom fikcija. Reč je o zapletu poslednjeg bestselera grčkog pisca Petrosa Markarisa, koji uspešno kombinuje uloge pisca trilera i veoma citiranog društvenog komentatora.
Ubistva, središnja tema Markarisove nove knjige „I Pairaiosi“, ili Svođenje računa, prolaze dobro kod čitalaca besnih na elitu poreskih neplatiša, čiji su nesavesnost i nemar bacili Grčku na kolena. Mnogi čitaoci, kao i heroj-narator, inspektor Kostas Haritos, rastrzani su između gađenja i potajnog divljenja prema ubici, koji sebe zove Nacionalni skupljač poreza, koji skuplja novac ne za sebe već za državnu kasu. Tolika je simpatija javnog mnjenja za ubicu da je Markaris razborito postupio stavivši napomenu na zadnje korice knjige: „Upozorenje: ne imitirati ovaj roman.“
„Želeo sam da ispričam istinitu priču o tome kako se ova kriza razvijala i kako je pogodila obične ljude“, govori Markaris u svom atinskom stanu. „Pisanje krimića predstavlja najbolju formu za društvene i političke komentare, jer mnogo od onoga što se trenutno dešava u Grčkoj je kriminal.“
„Naslov romana bi u staroj Grčkoj označavao kraj života, svođenje računa pred smrt. A njegovo novo značenje je metod naplate poreza. U zamenu za uplatu poreza poreskoj upravi – kancelariji za svođenje računa – država amnestira one koji nisu plaćali poreze“, kaže sedamdesetpetogodišnji autor.
Rođen u Istambulu od grčkih i jermenskih roditelja, Markaris se u svojim tridesetim doselio u Atinu i još uvek posmatra grčke probleme očima nekoga sa strane. „Ovo je sistem koji se gradio iz dana u dan od početka prošlog veka, a ubrzano poslednjih 30 godina.“
Sistem o kome govorimo najčešće se naziva klijentelizam. On uključuje grčke elite – brodovlasnike, doktore, advokate i neke novinare – koji finansiraju dve glavne partije, a zauzvrat njihovi sinovi i kćeri dobijaju visoke funkcije u državnoj upravi, plus doživotno oslobađanje od poreza. Bila je to neodrživa pogodba koja je zataškavana državnim budžetom i koja je spektakularno razotkrivena kada zemlja više nije mogla da pozajmljuje na međunarodnim tržištima kako bi i dalje finansirala svoje navike.
Kada je odlazeća vlada u zakasnelom pokušaju da prikupi nešto poreza počela da pretura po poreskim prijavama i poslovnim knjigama atinskih doktora, otkrila ja da većina njih nije plaćala ni evra poreza, jer su prijavili dohodak manji od oporezivog minimuma od 12.000 evra godišnje, iako u svom posedu imaju samo automobile vredne i nekoliko puta više od ove sume. U borbi volja između reformista u vladi i ove elite, reformisti su izgubili. Vlada je pala, a poslednji izbori doveli su do pat pozicije, formiranja prelazne vlade i zakazivanja novih izbora.
U međuvremenu, gradski ekskluzivni restorani su dupke puni grčkih bogataša, dok se radnička i veliki deo srednje klase suočava sa bedom. Sam Markaris živi u skromnom stanu u centru Atine, koja je nekada bila ugodnije mesto za život. Sada je bes svuda prosut po zidovima zgrada, koji su prekriveni grafitima sa pretećim porukama imigrantima – o deportaciji ili nečem gorem. Ulice odišu otporom lokalnih stanovnika prema afričkim uličnim prodavcima. Kada u jutarnjim satima Markaris pogleda kroz prozor, zatiče svoje sredovečne komšije kako preturaju po kontejnerima.
Knjiga je puna zapažanja o rastućoj krizi. Knjiga počinje citatom bivšeg predsednika, Konstantina Karamanlisa, koji Grčku opisuje kao „večnu ludnicu“. U prvom poglavlju, četiri starice se ubijaju ostavivši poruku da zbog smanjenja penzija ne mogu više da priušte lekove niti da posete doktora te su odlučile da više ne budu na teretu društvu. Tokom proteklih godina zabeleženo je nekoliko sličnih slučajeva. Zvanične statistike govore o porastu samoubistava za 22%, ali to verovatno ne osvetljava dovoljno ovaj problem. Pobožne pravoslavne porodice češto prikrivaju samoubistva svojih rođaka zbog sramote.
Kasnije u knjizi, kada inspektora Haritosa pozovu da istraži ubistva bogatih Atinjana, njegova prva pomisao je da bi bilo kakvo petljanje u privatne stvari elite moglo da ga košta predstojećeg unapređenja. Bori se sa samim sobom, pokušava da oseti saosećanje sa žrtvama, primetivši kod prve, poznatog hirurga: „Pre nego što bi otvorio svoje pacijente, prvo je otvarao njihove novčanike.“
Pokušavajući da otkrije motive samozvanog Nacionalnog skupljača poreza, Haritos ironično primećuje da kada bi sve poreske neplatiše bile ubijene, stanovništvo Grčke bi se svelo na nekoliko „radnika, nezaposlenih i domaćica“.
Markaris i Haritos kanališu mračnu podsvest grčke psihe koju je ekonomska kriza izbacila na površinu, a koju najbolje odslikava ulazak Zlatne zore, neonacističke partije, u parlament. U prethodnoj Markarisovoj knjizi, Dospeli dugovi, žrtve su povezane sa bankama, hedž fondovima i rejting agencijama; sve su bile obezglavljene.
On već sprema novu knjigu svoje trilogije, ali čeka da vidi dalji razvoj situacije u Grčkoj. Na dan ovog intervjua, predsednik Karolos Papuljas, susreo se sa liderima partija u pokušaju da formira vladu nacionalnog jedinstva, ali Markaris ne želi da komentariše njegove šanse.
„Sistem koji je upravljao zemljom od pada vojne hunte je mrtav. Mere štednje uništile su politički pejzaž. Pitanje je da li će Grčka uspeti da preživi mere štednje i da li Evropa može da preživi grčki kolaps. Ali ja ne znam odgovor na ta pitanja.“
Julian Borger, The Guardian, 13.05.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 18.05.2012.