Kod šovinizma nije toliko antipatična odbojnost prema drugim nacijama
koliko ljubav prema vlastitoj.
Karl Kraus

“Prolaze noći, mučim se ja”, tako je verovatno u sebi od muke pevušio građanin Zvezdan Jovanović, za prijatelje Zveki, za ostale Zmija, pre nego što je rešio da ipak olakša dušu pred nadležnim Organima, i tako prekrši desetodnevni zavet ćutanja, priznavši ne samo da je uistinu baš on pucao na Zorana Đinđića, nego i objasnivši zašto je to uradio, da neko ne daj bože ne pomisli nešto nedolično i neprilično. Z. J. Zveki, naime, osetio je snažnu gavriloprincipijelnu potrebu da naglasi – za istoriju, valjda – da se ne kaje zbog svog čina, jerbo ga je učinio iz uzvišenih patriotskih motiva, osobito naglasivši da on, građanin, patriota i vrlo specijalno operativni policajac Jovanović, za svoj čin-nepočin nije ni tražio ni dobio nikakav novac, i da on, uostalom, časna crvenkapska, nema nikakve veze s mafijašima i kriminalcima, niti je imao pojma da su dotični na bilo koji način uključeni u celu priču. Sve što je Z. J. Zveki ‘teo jeste da se onaj Filozof i Izdajnik spreči u nameri da rasformira Jedinicu za specijalne operacije – jer, šta bi Otadžbina bez tog svog Arhimedovskog Oslonca?! – a njih, elitne rodoljupce operativnog tipa, đuturativno pošalje u Hag, na podužu ekskurziju.

Zvekiju je sada verovatno lakše, sada kada je urbi et orbi obznanio da on nije tamo nekakav mafijaš, reketaš i narkotrafikant nego samozatajni nacionalni radenik koji je svoja specifična (snajperska i tome srodna) znanja i veštine upregao u borbu za “nacionalnu stvar”, onako kako su neki drugi – što fariseji, što književnici, što carinici – učinili sa svojim specifičnim talentima. What is wrong with that? Samo, sve mi se nešto čini da će mnogima drugima sada biti teže, manj’ ako se nešto hitno ne učini po “Zvekijevom pitanju”. Hoću da kažem: ako policija & co. ubrzo ne dokažu kako građanin Jovanović (“gospodin Zveki”) ne laže sve u šesnaest govoreći o svom besprekornom građanskom poštenju, biće to ozbiljno iskušenje za jedno uvreženo poimanje pojmova i vrednosti u društvu. Hja, kada pogledate produhovljeno lice ovog mladog čoveka, ne biste bili baš skloni da poverujete da bi on bilo kome mogao da postavlja nekakve intelektualne “domaće zadatke”, ali ponekad Sveta Priprostost spontano čini neverovatno dalekosežne stvari…

Šta je, dakle, to (nesvesno) učinio Zvezdan J. zvan Zveki, a što mnogima neće dati spavati, ne bar ako imaju imalo savesti i intelektualne odgovornosti? Hajde da krenemo nekakvim hronološkim redom. Već nekoliko sati nakon ubistva premijera, vlast je saopštila ko su ljudi koji su organizovali atentat. Sve ono što je usledilo u danima i nedeljama nakon dvanaestog marta činjeno je po istoj toj matrici: organizovani kriminal svih vrsta, na čelu s narkodilerskim podzemljem, ubio je Đinđića zato da bi mogao mirno i berićetno da nastavi svoj više nego unosni mafijaški posao, čemu je ovaj hteo da stane u kraj, eto baš tih dana. Sva prigodna “patriotska” retorika, ornamentika i čangrljava bižuterija bila je tu samo zato da posluži kao traljavi “legitimacijski osnov” za sve ono što ti ljudi – inače obični banditi – čine. Nesumnjivo ratno (i “sankcijsko”) poreklo “početnog kapitala” mnogih “kontroverznih biznismena” od Knina do Bujanovca (ili, uostalom, od Sutle do Vardara) samo je osnaživalo ovu tezu: “patriotizam” je banalno retoričko pokriće za Pljačku Neprestanu. Na jednoj razini gledanja na stvari, ovo je više nego tačno: ceo je decenijski “ratni poduhvat” za mnoge ljude, od onih na vrhu piramide Zla pa do lokalnih jajara i kokošara koji su nosali kući tuđe veš-mašine, videorikordere, burad iločkog traminca ili pršute iz konavoskih pušnica, bio pre svega ekonomski projekat, a sve ostalo je bio tek neophodni samozaštitni EPP. O svemu tome, i o svim tim lakoprstim umetnicima opšte prakse, samo ste u ovim novinama mogli da (pro)čitate na stotine, možda hiljade odlično argumentovanih i izobilno dokumentovanih priča. Vlast je, dakle, sa odličnim razlozima, u postatentatskom obračunu sledila trag novca, i tako došla do raznih “spektakularnih otkrića” koja su, gle, zapravo bila sve samo ne iznenađenje: nema u celoj toj pacovskoj bulumenti ama baš nikoga ko nije bio Odranije Poznat Organima Gonjenja, samo što su, avaj, do sada sve to bili likovi kojima su neizbrojne “patriotske zasluge”, potkrepljene odgovarajućim finansijsko-oružanim argumentima, bile odlična brana pred banalnošću i sitničavošću Zakona, tog pišljivog “pe-esa” za Glupe Civile. Već je i ovo povezivanje drečavog “patriotizma” sa kriminalom i zločinom, dal’ ratnim, dal’ posleratnim, bilo teško podnošljivo za simpatizere jednog izanđalog repertoara vrednosti i pojmova, uznemirene i pobunjene što se jedno tako Uzvišeno Osećanje dovodi u (bludnu) vezu s “pacovima, budalama i prevarama”. Siromasi nisu shvatili da je upravo ovakav spoj njihova jedina preostala šansa: proglašavajući pripadnike kojekakvih Zemunskih Klanova “lažnim patriotama”, a pravim kriminalcima, vlast je zapravo očuvala supstancu jednog više nego sumnjivog pojma, postavila zaštitnu pregradu između njega i onih koji su ga tako rado rabili.

E, tu se (tek) u našoj priči pojavljuje persona dramatis Zvezdan Zveki Zmija, stručnjak za nož i snajper, nacionalni trudbenik i državni službenik iz Peći/Čačka/Bežanijske Kose/Kule. Da je u Đinđića, naime, pucao recimo onaj globtroterski bonvivan iz Šilerove zvan Šiptar, ili onaj mili lik ministru policije znan kao “gospodin Budala”, sve bi nekako bilo u redu, jedan bi Sistem Vrednosti ostao neokrnjen, atentat bi bio odložen u pretinac mafijaških ubistava, pa teraj dalje po starom, pomoz’ bog junaci, Bog ti pomogao… Ipak, ništa od toga: takvi likovi nigde i nikada ne ubijaju predsednike vlada: oni su dobri da lome prste dužnicima, da otimaju kešovane, da likvidiraju podređene dilere koji su se malko prezadužili, ukratko, za uobičajeno krimi-jajarenje, koje “strukturalno” ostaje jajarenje čak i kada se izražava u višemilionskim evro-ciframa. Zvekijeva je biografija, međutim, Virus U Sistemu, osim ako se hitno, policijskom obradom, ne pronađe u njoj dovoljno “apolitične” prljavštine koja će ga nekako izjednačiti sa njegovim “klanovskim” sapatnicima svih vrsta, što bi presudno pomoglo da se nekako depolitizuje i mafijalizuje njegov čin, na ogromnu radost i gigantsko olakšanje salonskih Rodoljubaca. Razume se, možda Zvezdan J. naprosto besramno laže. Samo, zanimljivo je zašto se onda još nije našao niko da izvrgne ruglu njegovu priču. Čini mi se da to dolazi otud što ona, da prostite, deluje prilično autentično, sve dok se ne dokaže drugačije: tom Zvekiju, koliko je poznato, još nisu pronašli ni vilu sa bazenom pogodnu za spektakularno TV-rušenje, ni milione u kešu ili na kontu, ni kilograme belog negde u šteku, baš ništa, čak ni neku Cecinu ili Lukasovu kasetu… I upravo je u tome kvaka. Samo je neki takav idealista – zabrinut što za Naciju što za svoje veteransko dupe – mogao da smogne kuraži, drskosti, uverenosti, ludila… da puca u Đinđića. Tek kada se Zlo izdigne iz mulja “prizemnog materijalnog interesa” i kada u njemu proradi ona mračna, kvazimistična, iracionalna suština – za šta je “patriotizam”, sa svojim raskošnim mistifikacijskim mogućnostima, upravo idealni katalizator – ono može postati dovoljno hrabro za uistinu radikalni čin. A u tom činu nužno ima i nečega suicidalnog, kao u njujorškom Jedanaestom Septembru. Jer, u samoj je supstanci militantnog “patriotizma” ono nešto što ga tera sa onu stranu “konvencionalno” shvaćenog Dobra i Zla: “nacija”, to pagansko božanstvo, traži od tebe Žrtvu, na ovaj ili onaj način; ona ti je dodelila Misiju, ili da daš svoj život, ili da žrtvuješ tuđi, onaj koji se isprečio na putu Slave Nacije i njenih “najboljih sinova”. I to je, dakle, Zvekijeva Doktrina, ona koja mu pomaže da se “ne kaje”, da u sebi i dalje vidi Čoveka; mafijaški interesi i Bitka Za Profite isuviše su “banalni” da bi se zarad njih preduzelo nešto Uistinu Opasno, nešto nakon čega stvari više nikada ne mogu biti iste, nego se moraju zauvek pomeriti iz ležišta, i bespovratno otići u jednom ili drugom pravcu.

Takva je, dakle, priroda Zla sa kojim se suočavamo, i ovo nam nije prvina. Može li se, recimo, Srebrenica “racionalno objasniti”? Ili Sjeverin i Štrpci? Ko je neposredno profitirao iz nje? Ko je zaradio silne šlepere & kontingente – nafte, cigareta, oružja ili droge, sasvim svejedno – od toga što su po Potočarima i okolini pobijeni svi oni izgužvani i odrpani istočnobosanski jadnici? Zlo manjeg ili srednjeg kalibra može se bez po muke “racionalno” objasniti: za uistinu Veliko Zlo, koje se kreće po autonomnim zakonima ubrzanja, uvek je potrebno nešto više od uobičajenih razloga i motiva. Organizovani kriminal, ma koliko moralno nakazan, racionalna je delatnost, krajnje nesklona ozbiljnom i konsekventnom nihilizmu, kakav “izbija” iz Srebrenice, ali i iz Zvekijevog snajperističkog čina, mimo svih kolateralnih “manipulativnih” faktora kojih je možda mogao, ali i nije morao biti svestan. Kriminalu je kakvo-takvo organizovano društvo potrebno, kao kontekst za izvlačenje svakovrsnih profita. Njemu potpuni haos na duži rok ne odgovara, baš kao ni istinska vladavina zakona. Na drugoj strani, ako sledimo isključivo “trag novca” – ma koliko to inače, u iole “normalnijem” kontekstu bilo preporučljivo – o Srebrenici, kao i o koječemu drugome, nećemo saznati baš ništa upotrebljivo. Postoji, dakle, negde ona tačka kada Zlo postane samo sebi svrhom, kada počne da uživa u vlastitoj psihopomerenoj pravednosti, imajući pri tome još i (otvorenu ili potuljenu) podršku neizbrojnih kukavnih kibicera. No, kada prođe vreme masovnih zanosa, elitni Terenski Radnici Zla, sve okati ljudi, još izdaleka vide kako pristiže “konobar”, da naplati račun. Šta smo ovde imali? Ubistva, proterivanja, paljevine, silovanja, pa onda još ubistava… Ne zvuče li ovi kriminološki pojmovi tako prizemljujuće “prozaično”, upravo uvredljivo za jedan Zanos na čijim je krilima sve ono počinjeno?! Naravno. Otuda je jedini način da se izbegne “plaćanje” taj da se preformuliše sama porudžbina: nismo mi, dakle, ništa trošili – mi smo vas, nezahvalnici, zaduživali, činili smo sve zbog vas i u vaše ime. A vi biste sada, zbog vlastitog komoditeta, da se jeftino operete od nas, da zablistate onako čisti i neporočni, a mi da budemo kriminalci, lopovi i banditi, talog, dno i sramota s kojom Vi nemate ništa! Zbog ovakve retroaktivne “istorijske nepravde”, zbog nepredviđenog interpretativnog retuša, “vredi” povući oroz, u očajničkoj nadi da će se sve vratiti na staro, da će Pucanj i simbolično i delatno poništiti novoogoljenu banalnost (nakon spadanja/struganja retoričke “patriotske” pozlate), ali i baš prekomerno “respektabilne” razmere počinjenog Zla. U pitanju je, dakle, poslednja linija odbrane budućnosti vlastitog lika u ogledalu…

Evo, dakle, pravog problema za sentimentalne ljubitelje čarobnog sveta ideologizovanog i kroz rat i ubijanja prekaljenog patriotizma. Ako Zvezdan Jovanović uistinu nije tek tamo neki mafijaš, oni će morati da ga priviju na grudi i prime u svoje redove, ma koliko im to bilo neprijatno. Ono što je on učinio u tom kontekstu ne može biti ništa drugo do beskompromisno izvlačenje radikalnih konsekvenci iz vaskolikog ideološkog rodoljubnog repertoara kojim su takvi kao on bili godinama šopani. U toj priči mafijaške jajare nemaju bogzna šta da traže – ovo ide i doseže negde daleko “iznad” njihovih radara. Zvekijeva Doktrina, koja se iskazuje tek Delom i Činom – jer, nije on čovek od pustih reči i dokonih misli! – samo je dosledno ovaploćenje, otelotvorenje, fatalna/neizbežna konsekvenca godinama sveprisutnog, sveprožimajućeg Velikog Narativa o “patriotima” i “izdajnicima” i Zveki je, dakle – ma koliko to užasno, morbidno, cinično i strašno zvučalo – samo dao svoj krunski doprinos jednom polemosu. To je njegov krvavi, ritualni prilog/epilog jednoj Velikoj Diskusiji! Posle ovoga bi trebalo da ostane jedino Ćutanje, ali pošto je tišina neizdrživa, svi govore uglas, i u toj se kakofoniji jedino jasno razabiru protestni falseti onih kojima je Zvezdan Zveki Zmija Jovanović, mimo svoje volje i namere, zauvek oduzeo pravo na nedužnost upotrebe omiljenih pojmova, samo što oni odbijaju da o tome išta čuju i išta znaju. Sa njegovog stanovišta, ima u svemu tome neke vapijuće nepravde: Ubistvo koje je počinio simbolički je vrhunac i kraj Ere Dozvoljenog Ubijanja, monstruozni hommage jednom svetu vrednosti koji je, na svoj način, delio upravo sa onima koji sada okreću glavu od njega, praveći se da ga ne poznaju, praveći se da nemaju pojma o čemu on govori kada govori o patriotizmu, jer oni tobože govoreći o toj reči govore o Nečemu Drugome, jedino što više definitivno “ni milicija” ne zna šta je to, niti je to Drugo iko ikada video, niti ima dokaza da to postoji, a ako je negda u nekom iluzionističkom vidu i postojalo, biće da je sahranjeno u onom Vladinom dvorištu u Nemanjinoj ulici, onom dvorištu koje je Zvezdan Zveki Jovanović sa onog prozora tako prokleto lepo video, onog dana kada je pogodivši svoj cilj promašio sve ostalo.

Čuvari bengalske vatre, Biblioteka XX vek, 2004.

Peščanik.net, 02.10.2007.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

TEMA – ATENTAT