Radio emisija 08.09.2006, govore: posmatrači suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, Srđa Popović i Teofil Pančić.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan vam žele obe Svetlane. Evo nas na pragu četvrte godine suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Kao što znate, sudija Marko Kljajević, koji je uprkos skoro svima tri godine uspešno vodio proces, nestao je bez traga. Država se ponaša kao da je to samo jedna mala neprijatnost, ali da zahuktala srpska mašinerija pravde neće stati. Dočekaćemo mi da se proces nekako dovuče do kraja, međutim, pitanje je da li ćemo na kraju krajeva ipak zažaliti što se suđenje uopšte održalo, što ih lepo nisu pustili, pa ih onda kao jurili onako kao što jure Ratka Mladića.

Država je ubila Zorana Đinđića i logično je da ta ista država čini sve da suđenje ljudima koji su obavili tehnički deo posla preraste u svinjariju, u svinjariju koja će se ljudima toliko smučiti da će početi da krive Đinđića što nije bolje organizovao suđenje svojim ubicama. Ministar pravde, ministar policije, šef  DB-a i ostali pripadnici Koštuničinih ministarstava sile i nepravde postigli su da će na kraju svi odahnuti što se suđenje nekako privelo kraju i niko više neće imati snage da se pita – a dobro, koja je politička pozadina tog ubistva. Kakve veze to ubistvo ima na primer sa pobunom Crvenih beretki, zašto je na primer Koštunica hvalio njihov način štrajkovanja, a Jočić se divio Legijinom patriotskom Pismu javnosti?

Tihi, skromni čovek, zaljubljenik u trubu, jedno vreme se krio iza legalizma kao stidljiv jelen u šumi. Ali već odavno je izgubio živce i rešio da nam pokaže ko je gazda od Srbije. Parlamentarnu većinu već odavno nema, ali je rešio da je od zasedanja do zasedanja parlamenta namiče po bilo koju cenu. Skupštinu je pretvorio prvo u buvljak, a onda i u mesto za skrivanje od zakona. Todorovića, poslanika radikala, protivzakonito su vratili u parlament samo da bi izbegao suđenje za malverzacije. Videćemo šta će biti sa DSS-ovcem Mikavicom koji je izazvao saobraćajnu nesreću u Novom Sadu u kojoj je teško povređen jedan pešak, da li će i on utočište naći u parlamentu. Eto recepta – ukradeš, ubiješ i onda utrčiš u skupštinu i niko ti ništa ne može. Kao onomad u Staroj Grčkoj, u kojoj su ubice spas nalazile u hramovima; utrče u hram gde niko nema pravo da ih goni, pa pobesnela masa nemoćno stoji pred vratima i ubeđuje ih i moljaka da se predaju.

Videli ste, morali ste to videti, onu fotografiju iz Guče na kojoj Koštunica Vojislav stojeći pored Velimira Ilića diže ruke u vis. To nije samo slika jednog estetskog nesporazuma, nego i slika raspuštenosti takozvanog predsednika vlade koji je rešio da se više nikome ne pravda što ne hapsi Mladića, koji se ne sekira zbog toga što su prekinuti pregovori sa Evropskom unijom. I koji je na kraju krajeva procenio da je njegov najpreči zadatak, državni zadatak da ode u Republiku Srpsku, naše drugo plućno krilo i da personalno prisustvuje 80-ogodišnjici postojanja fudbalskog kluba Borac iz Banjaluke. Taj jubilej će uskoro njegovi inventivni saradnici pretvoriti u 80-ogodišnjicu postojanja Republike Srpske i onda će Milorad Dodig imati jače argumente u nameri da organizuje referendum o izdvajanju Republike Srpske iz sastava Bosne i Hercegovine.

Kao što ceo svet zna, Ahtisarijeva izjava nas je poremetila i juče nismo imali sreće na pregovorima u Beču. Kapiten našeg tima, Slobodan  Samardžić se žali da je, citiram – duh te štete dominirao sastankom. Ceo narod i dalje čeka Ahtisarijevo izvinjenje, mi bismo se zadovoljili i  usmenim, ali Srđan Đurić ne pristaje na to. Koštuničin portparol zahteva da mu se Ahtisari izvini pismeno, da na primer iznajmi avion kojim će kružiti oko vlade i za sobom vući transparent na kome će pisati – izvini, brate Srđane, izvini.

Predsednik, veseli predsednik nam je još uvek u Americi. Suptilnom analizom sadržaja reči i boje glasa Kondolize Rajs on je ustanovio da, kako je rekao, na američkoj strani provejava stav o nezavisnosti Kosova. Niko nam ne kaže, ni predsednik Tadić a ni mediji, šta je to on tamo potpisao, šta je ta SOFA, a u pitanju je potpisivanje sporazuma, koji će regulisati prava i obaveze pripadnika vojske Sjedinjenih Američkih Država na teritoriji Srbije.

Danas je predsednik u Ohaju, a šta radi u Ohaju… tamo će da postrojava neku gardu, a zašto baš u Ohaju – zato što je određeno da Ohajo bude strateški partner Srbije u domenu bezbednosti. Bolje Ohajo nego Južna Dakota ili Severna Karolina, malo je veći.

Hajde da se mi vratimo na suđenje za ubistvo predsednika Đinđića. Evo, da čujete nekoliko mladih ljudi koji redovno prisustvuju ovim suđenjima. Najpre ćete čuti nekoliko mladića, studenata prava i pravnika, koji svaki put kada je suđenje zapucaju na Konjarnik i sednu na gornju galeriju da vide o čemu se tu radi, a zatim i Sandru Orlović iz Fonda za humanitarno pravo. Razgovore je vodio Ivan Kuzminović.

– Taj proces je od samog početka pod velikim pritiscima, prvo od dolaska onih pripadnika Žandarmerije u majicama JSO-a, kao neki prvi pritisak na taj sud, pa onda izjave ministra Stojkovića da treba ukinuti uopšte specijalni sud, pa pritiska kada je ukinuto obezbeđenje predsedniku sudskog veća, Kljajeviću, pa da mu je oduzet blindirani auto, pa oduzet službeni telefon. Kasnije je ubijen svedok saradnik, smenjen specijalni tužilac, taj čovek je na kraju umro u zatvoru, i to su stvarno veliki pritisci pod kojima teče taj proces. Tamo, ne znam da li znate, u specijalnom sudu postoje dve galerije, donja galerija na kojoj su kao pristalice okrivljenih, a na gornjoj su – ljudi koji nisu pristalice okrivljenih. I onda je jako česta slika u specijalnom sudu da je ta donja galerija puna, prepuna, a gornja potpuno prazna, i to je onako još jedan signal koji je tom sudskom veću pokazivao možda čak uzaludnost njihovog  rada. Građanska Srbija bi morala da da punu podršku specijalnom sudu i da podrži taj proces tako što će aktivno pratiti to suđenje, jer to sigurno nije pitanje nas nekoliko koji pratimo svakodnevno to suđenje, nego je to pitanje celokupnog društva i to je lično pitanje svakog građanina Srbije. Iskren da budem, kad odete u specijalni sud i kad osetite tu atmosferu, ja se ne osećam prijatno tamo, ja prosto osećam fizički strah od tih ljudi, ja se od takvih ljudi sklanjam na ulici, to su ljudi kojih se ja plašim. Ali takva atmosfera je napravljena tamo u sudu prosto zato što nema više predstavnika normalne Srbije na tom suđenju. Tamo sudska straža razgovara sa prvooptuženim i sa svima tamo okrivljenima i prosto oni se smeju, oni se šale, oni šalju poljupce preko stakla svojim prijateljima, rodbini. Ja nekako prosto imam osećaj da ih ona sudska straža gleda kao svoje idole, ove koji sede kao okrivljeni.

Ivan Kuzminović: Zašto ti sad ustaneš u 7.30 ili u 8 sati ujutru i odeš na to suđenje?

– Glavna ideja vodilja kada se probudim u 7 ujutru i odem gore na Konjarnik, jeste pre svega da čujem neke stvari koje ne mogu da čujem i ne mogu da pročitam u medijima i da budem informisan. Onda, neka moja lična slika vezana je za sve to što se dogodilo 12. marta, jako mi je bitna i želim nekako da imam potpune informacije o tome šta se zapravo tu dešava. Što se tiče samog procesa suđenja ubicama Zorana Đinđića moje mišljenje je da nije toliko bitno šta se dešava u toj sudnici i kakva je gornja galerija, kakva je donja galerija. Mislim da ona gornja galerija čak ni ne treba da bude puna. Prosto, ta Srbija kojoj je jako potrebno da ljudi koji su učestvovali u tome budu osuđeni, taj deo Srbije treba da bude na poslu, taj deo Srbije treba da bude na fakultetima i u školama i da u tom jednom životu koji svako od nas dobije iskoristi što bolju i lepšu šansu da bolje živi. Ali ono što je neuporedivo bitnije od toga šta se zapravo dešava u kuloarima specijalnog suda jeste ono što se dešava u medijima, jer sijaset događaja koji prate ovo suđenje, i početak suđenja i hapšenje Legije i sve ostalo, stvaraju takvu atmosferu da sutra, kada svi oni budu osuđeni, u šta ja ne sumnjam, to će biti isto kao kada klinac, koji je dobio keca na polugodištu, od ćaleta alkosa dobije kaznu da ne može da izađe sa ortacima, ali ga zato ćale povede u kafanu sa sobom. Tako da i ta osuđujuća presuda neće imati veliki uticaj na svest marve srpske, koja će opet sutra glasati za sve te ljude koji podržavaju politiku koja je i dovela do ubistva Zorana Đinđića. I mislim da je to ono što je najgore. Ako nas je ičemu Zoran Đinđić naučio  to je da u životu treba da budemo pragmatični i treba da se borimo da steknemo sve što želimo. I nekako, sama njegova smrt je ogroman šamar za Srbiju, toliki hendikep za Srbiju, ali ne smatram da je to ubistvo Srbije. Mislim da je to poslednji šamar Srbiji da se probudi i da ustane, da vidi gde živi i da jednom za svagda prestane da robuje prošlosti i nastavi dalje. I zato mislim da je neuporedivo bitnije šta će se dešavati u medijima nego u toj sudnici, a stvarno verujem da ipak, uz sve njihove pokušaje, oni ne mogu baš da anuliraju neke stvari koje su evidentne.

Ivan Kuzminović: Da li očekuješ da će sada biti komentara na raznim stranama – pa eto, Marko je upropastio suđenje?

– Pa, vrlo je moguće da hoće biti takvih komentara, mislim da bi bilo mnogo pametnije da svoj gnev i svoju angažovanost usmere prema medijima koji to suđenje pogrešno prenose, prema određenim političkim strankama koje bi trebale da budu najbliže upravo čoveku za čije ubistvo se sudi, a koje uopšte ne interesuje to suđenje. Trebalo bi da svoju energiju usmere u tom pravcu.

– Država šalje vrlo jasan signal da je to jedan apsolutno okej proces, ali da je sve to totalno nebitno, upravo zato što vlast koja je danas u Srbiji predstavlja ovaj drugi deo Srbije koji je povukao simbolično oroz onog dana kada su ubili Zorana Đinđića i mislim da im nimalo nije u interesu, niti ih tačno zanima da se trude da to suđenje postave kao nešto vrlo bitno.

Ivan Kuzminović:  Probudiš se ti sutra, na primer, uključiš B92 i tamo kažu – Legija je pobegao. Šta ti kažeš na to?

– Ja bih rekao – pa da, naravno da je pobegao, mislim ništa me ne bi začudilo, jer isto tako se i predao, zašto ne bi i pobegao. Mislim, ne razumem, ako on u momentu kada se predaje ima talkav tretman da ide na razgovore sa ministrom, sa generalom javne bezbednosti, sa načelnikom DB-a, sede uveče, pričaju i onda ode tako u zatvor bez neke velike pratnje. Izdaje knjige, super je drugar sa svim ovim stražarima…

– Da pobegne Legija, znaš kako, ne bi me uopšte iznenadilo i nešto ne verujem da se Legija predao sa ciljem da se sazna istina i da, kada dobije 40 godina on kao sad to odleži, odvedu ga u Zabelu i sad je on tamo, kopa, ore, ne znam ni ja šta treba da radi kao osuđenik. On se jednostavno predao, jer mu je to sad neki predah u toj njihovoj borbi Stop Hagu ili ne znam šta. Tako da ne me to bi iznenadilo i može i da se desi.

– Ono što mene najviše zanima, što verovatno nećemo saznati u ovom procesu, a to je ko je sve to smislio i čija je cela ideja. Ne verujem baš da su Legija i Zvezdan, neki obični policajci ili ratni profiteri i zlikovci to smislili, palo im na pamet da ubiju premijera zato što im je pretilo to da ih isporuče Hagu. Verujem da iza toga stoji neki ozbiljniji politički projekat. Mene plaši to što su apsolutno sve što su oni zamislili, a kada kažem – oni, mislim na celo to zločinačko udruženje, pa šta god spadalo u to, i politički i operativni deo priče – sve što su oni zamislili od 12. marta, od ubistva Zorana Đinđića, sve im ide nekako na ruku. Mene prosto zanima koji je njihov konačni cilj, šta je dogovoreno te noći kada je dogovorena takozvana predaja, o čemu su pričali Bulatović, Jočić, Milošević sa Legijom i kakav su dogovor napravili, šta je njihov cilj.

Svetlana Lukić: Čuli ste nekoliko mladića koji sa gornje galerije redovno prate suđenje, a ispred Fonda za humanitarno pravo redovno ga prati i Sandra Orlović.

Sandra Orlović: Kad posmatram suđenje, pre svega dok je Marko bio tu, vidim jedno veće usamljeno, ostavljeno i od izvršne vlasti i od svih onih koji bi trebalo da vode računa da to suđenje ipak bude nedodirljivo i da bude neopterećeno svim stvarima, koje su mu se na kraju desile. Znači, imaš predsednika veća koji je jedno vreme bio bez obezbeđenja, jedno vreme bio bez blindiranog automobila, oduzeli su mu, da ne kažem oteli, mobilni telefon, oduzeli su mu mogućnost da iz kancelarije bira pozive koji su van Beograda. Znači, to su sve neke sitnice koje ne mogu biti slučajne. Onda imaš sa leve strane tužilačku stranu, jedan tužilac je mrtav, umro je, drugi tužilac je napustio suđenje. Imaš punomoćnike oštećenih, koji nose veliki teret ovog suđenja i bez njih ovo suđenje bi možda već i propalo. Onda, s desne strane imaš advokate odbrane, koji sebi vrlo često dozvoljavaju da se bahato ponašaju. Imaš vrlo često priliku da vidiš kako vređaju svedoke, vređaju sud, da ne pričam o vređanju tužioca. Onda imaš okrivljene, koji se u najvećem delu samog suđenja onako poprilično fino zabavljaju između sebe. E sad, ti sudski stražari su posebna priča, njima imponuje što čuvaju prvooptuženog, drugooptuženog, oni su tu da prekrate vreme tim optuženima, vidim da se međusobno jako dobro razumeju.

I još jedna stvar koju želim da dodam u vezi sa sudskom stražom jeste  da su svi zaboravili da kada su pohapšeni oni policajci, kada je otvorena istraga za ratni zločin u Suvoj Reci – sledećeg dana je prestalo obezbeđenje zgrade specijalnog suda i to je bio jedan jasan znak i poruka policije – nemojte dirati naše. Znači, prestalo je obezbeđenje zgrade specijalnog suda, osim u danima kada je suđenje. Do tada je stajalo obezbeđenje ispred zgrade i oko zgrade bez obzira da li unutra ima suđenja ili ne. Tako da mislim da je to još jedna poruka, ali takođe i pritisak i na tužioca i na celokupan sud i ljude koji rade tamo. Pa recimo, šta me još onako prilično povredilo, to je da vidim da supruga prvooptuženog ulazi u specijalni sud preko reda dok majka pokojnog premijera mora da stoji u redu kao svi ostali smrtnici. Eto, to je slika nekog ko prati to suđenje, ja ga lično pratim već godinu i po dana, upoznata sam sa sudskim spisima i tokom celog suđenja, ali mislim da ovo dovoljno odslikava šta je i gde je za sada to suđenje.

Ivan Kuzminović: Kada si čula da Kljajević daje ostavku, to te nije iznenadilo?

Sandra Orlović: I jeste i nije, bilo je priča i ranije da će da napusti suđenje, mislim, očigledno je da je čovek pod velikim pritiskom, tu je hapšenje njegovog brata, pa ovo o čemu sam pričala maloprije,  uskraćivanje nekih privilegija koje normalno ima svaki sudija, ne samo za organizovani kriminal, već svaki sudija u jednoj organizovanoj demokratskoj zemlji. Znači, sve je to nagoveštavalo da je taj čovek pod velikim pritiskom. S druge strane, odredba iz zakonika o krivičnom postupku, koja je počela da se primenjuje odmah po stupanju na snagu krivičnog zakonika, za razliku od čitavog zakonika koji stupa na snagu tek sledeće godine, znači ta odredba glasi da suđenje ne počinje iznova ukoliko se predsednik veća promeni. Mislim, ako neko može da kaže da je to slučajno, onda nemam šta da dodam. To je bila definitivno jedna priprema za ovo što se desilo. Za mene  u svemu ovome jedinu svetlu tačku predstavlja činjenica da je umesto sudije Marka Kljajevića imenovana sudija Radmila Dragičević-Dičić, koja je nesumnjivo i sigurno sudija sa velikim integritetom i autoritetom i čini mi se da je tom odlukom dat jak signal iz odeljenja za organizovani kriminal da tu još postoje ljudi koji žele da se dođe do istine i pravde u ovom predmetu, tako da mogu da kažem da eto, to mi jedino daje nadu da će se ipak sve dobro završiti.

Ivan Kuzminović: Da li se ti lično plašiš odluke Vrhovnog suda?

Sandra Orlović: Ne možeš da pretpostaviš šta će da dođe iz tog Vrhovnog suda. Kao da sve zavisi od toga kako će tog dana da budu bačene kockice  i kog ćeš sudiju tamo da izvučeš, na koga ćeš da naletiš. Tu su s jedne strane sve te afere, i sudija Vučković i Ibarska magistrala, a opet s druge strane imamo neke pozitivne odluke, koje se tiču samog suđenja za ubistvo premijera. Znači, jedna potpuna nepoznanica je šta će kog dana neko tamo da odluči, mislim, takav je moj utisak.

Ivan Kuzminović: Znači, mi možemo da budemo mirni i spokojni u smislu da ćemo imati presudu?

Sandra Orlović: Ne možemo da budemo mirni i spokojni, mislim da to niko ne može da kaže. Ako se ubije svedok saradnik i ne samo ubije, već se i spali kao u srednjem veku, to zaboravljamo, ako jedan tužilac, drugi tužilac napuste suđenje, predsednik veća napusti suđenje, i ne samo što ga napusti, već od čoveka nema ni traga ni glasa, svoju ostavku piše na parčetu papira – mislim, ko može reći da ćemo i za šta biti spokojni i sigurni.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije čućete zastupnika Ružice Đinđić u procesu za ubistvo Zorana Đinđića, advokata Srđu Popovića. Srđa Popović je jedan od retkih, možda i jedini koji poštuje pravilo da ne komentariše suđenje dok se proces ne završi. Tek onda ćemo imati sa njim štošta da razgovaramo i svašta ćemo saznati. Do tada ostaju nam neke druge teme, na primer tema nesrećnog Ahtisarija.

Srđa Popović: U Danasu se pojavi intervju sa ovim Slobodanom Samardžićem. E sad, koliko se sećam, Samardžić i Leon Koen su bili jedini i glavni izvor te izjave koja je glasila, skraćeno – Srbi su krivi kao narod. I sada on u tom intervjuu kaže – Ahtisari je doslovno kazao: Srbija je kriva kao nacija. E sad čekaj, to je neka druga priča, između nacije i naroda postoji ogromna razlika i izgleda da ovi naši političari nisu bili u školi tog dana kada se to učilo – šta je narod, a šta je nacija. Narod potiče iz rodovsko-plemenskih korena i šta ga karakteriše, krvno srodstvo, srodnička veza i kultura, to je religija, jezik, običaji – to je narod. Postoje narodi koji nisu nacije, Kurdi nisu nacija, a naravno da su narod, Jevreji dugo vremena nisu bili nacija, nisu imali ni svoju teritoriju, ni svoju vladu, niti su bili neka politička zajednica, bili su narod, oni nisu bili nacija. Amerikanci su nacija, stvorena od nekoliko naroda. Vi imate narode koji su stvorili nekoliko nacija, Nemci su stvorili Švajcarsku i Austriju i Nemačku, pa i mnoge nacije se sastoje od mešavina naroda i rasa. To je jedna politička zajednica koja ima svoju teritoriju, ima svoju vladu. I kad se kaže – Srbi kao nacija, misli se srpska država, to jest vi kao država ste krivi. Sad, i to – krivi i odgovorni, to je opet nešto što se stalno meša. Kolektivna krivica uopšte ne proizilazi iz onoga što je Ahtisari rekao.

I kao drugo, taj histerični ton. Histerični ton u smislu kliničke histerije, to ne kažem u nekom metaforičnom smislu. Kada vi imate jedan snažan unutrašnji konflikt, onda stalno osluškujete da neko u to ne pipne, jer ako neko u to pipne, vi ćete onda reagovati napadom i to onako teatralno, histerično znači, senzacionalno, iz sveg glasa – to je histerična reakcija. A šta je konflikt u koji se tu dira, čemu se to približio Ahtisari što je njih tako uzbudilo – on se približio tom konfliktu. Ja ću sada da kažem nešto što može da bude problematično, ali ja to stvarno mislim, ja mislim da sada u srpskom narodu postoji duboko potisnuto osećanje krivice, ono je duboko potisnuto i čim neko upotrebi reči – zločin, Hag, Karla del Ponte, odgovornost, genocid – onaj konflikt počne da radi i počinje ta histerična reakcija – sad si me pogodio strašno! A šta je taj konflikt? Postoji jedan veliki broj ljudi, koji mi stalno potcenjujemo, koji se intimno identifikuje s Miloševićem, koji se intimno identifikuje s Mladićem, sa Karadžićem, a nekad se to i govorilo, sad se ustežu – svi smo mi Mladić, svi smo mi Karadžić, a istovremeno znaju, sad već svi, da su to zločinci. I sad on govori sebi – pa ja sam na strani Mladića i Miloševića i Karadžića, ali oni su zločinci, a ja nisam na strani zločinaca, ali ja sam na strani Karadžića, Miloševića i Mladića. I tu se stvori jedan čvor, koji oni nikad ne razrešavaju. I to je to potisnuto osećanje krivice. Naravno, tu nije reč o krivično-pravnoj krivici, nego jednom moralnom osećanju krivice.

Da malo proširimo razgovor, vi možete imati osećanje krivice, a da u objektivnoj stvarnosti nema nikakvog osnova za to. I može da se postavi pitanje da li postoji neki osnov za to osećanje krivice.  Ja mislim da postoji, ja mislim da postoji. Kada se setim onih aklamacija Miloševićevu, one plebiscitarne podrške Miloševiću – pa svako je tu malo bio saučesnik koji je ohrabrivao tu njegovu aroganciju, militantnost i nasilnost, kada su one bile već potpuno očigledne. A da ne govorim o onima koji su ga birali. Razgovarao sam sa nekim ljudima, oni kažu – pa dobro, ti ljudi su bili u zabludi, neki su to činili iz komformizma. Pa tu se radi o političkoj odgovornosti koja je objektivna, odgovaraš i za zabludu i za glupost i za komformizam, jer si proizveo jednu posledicu. Svako od ljudi koji su glasali za Miloševića je doprineo postizanju jedne posledice, kao što je na primer Srebrenica i oni to svi znaju. I bilo bi suludo kazati da neko ko glasa nema nikakvu odgovornost prema posledicama svog glasanja. Pa dobro, ona je srazmerno manja, ona se deli, onih dva miliona ljudi koji su glasali za njega na septembarskim izborima 2000, svako od njih snosi dvomilioniti deo te odgovornosti – ali je ima, a ta odgovornost opet nije odgovornost naroda, jer ne glasa narod, nego glasaju birači kao politički subjekti.

A najviše me zabavlja kada čujem od tih ljudi koji nas brane od kolektivne krivice da kažu – dovoljno smo kažnjeni, jer smo bombardovani. E, to je vrlo zanimljivo, jer bombardovan je ceo narod i kaže se da je ta kazna dovoljna, srazmerna čemu? Pa krivici tog naroda, jer ne kažu oni da je to bila neopravdana kazna, nego dovoljna, pa nemojte sad još! Ti koji se najviše bore protiv kolektivne krivice, jedino oni i misle da ona postoji, a naročito vole da govore o kolektivnoj krivici oni koji imaju individualnu krivicu, jer to je onda super, ja utopim svoju individualnu krivicu u ovu kolektivnu, pa onda kažem – a kolektivne krivice nema, prema tome niko nije kriv i to je super. Tako da je Ahtisari njima kazao – Srbi kao nacija, to znači kao politička zajednica, kao država, odgovorni su za pogreške svoje katastrofalne politike i to će naravno imati uticaj na donošenje konačne odluke Saveta bezbednosti o Kosovu.

Odličan je taj intervju Samardžića Danasu, kroz ceo razgovor on objašnjava da je ta nezavisnost nemoguća, a glavni mu je argument da bi to bilo suprotno odluci 1244. A ceo proces se vodi da bi se ukinula ta rezolucija i zamenila novom, jer po stanovištu Saveta bezbednosti stanje kakvo je stvoreno tom rezolucijom je postalo neodrživo i ona mora da se promeni. Ceo ovaj postupak pregovora se vodi da bi se videlo kako da se ona promeni. Samardžić je 18 puta kazao – ali to bi bilo suprotno rezoluciji 1244. Pa mislim, kako on to zastupa tamo, ja nemam pojma, jer ako on to govori tamo, ljudi mora da se češu po glavi i pitaju – pa o čemu ovaj priča, jel’ ovaj zna uopšte zašto smo se mi ovde sastali. Tako da se vidi da su ti zločini i taj Hag i ta suđenja i te tužbe još uvek osnovno pitanje odnosa među narodima na Balkanu i uopšte preduslov da se bilo kuda iskorači, jer taj kamen nam stoji u želucu, mi ga prevrćemo, svariti ga ne možemo. Zatvaramo oči, mi ćemo u budućnost, mi ćemo ne znam gde, u Evropu, ali Mladića ne damo. To je jedna paraliza ogromnih razmera, koja ogromnu štetu nanosi nama, koji bi nekako hteli da se iskobeljamo iz onoga što se ovde događalo 20 godina, da jedanput to prekrstimo i što oni kažu – živimo kao normalni ljudi. Pa ne možeš da živiš kao normalan čovek kada imaš nenormalan problem. Reši taj problem, pa ćeš da budeš normalan čovek, da živiš normalno.

Ti lepo vidiš da su se oni toj Ahtisarijevoj izjavi, navodnoj ili tačnoj, ne znamo više, obradovali, kao što se Milošević bombardovanju obradovao. Kada mu kaže Holbruk – pa znaš šta će sada da bude, a on kaže – znam, vi ćete da nas bombardujete, super, pa da vidite onda kada vas zamrzimo, ništa neće ostati od vas. Tako i ovi, vidite da su oni presrećni i više se ni ne pitaju da li je on to kazao ili nije, jer toliko bi bilo lepo da je to kazao da ne mogu više to da ispituju. Uostalom – taknuto-maknuto.

Svetlana Lukić: I ako nije rekao, rekao je.

Srđa Popović: Sad mu ne bi dali ni da povuče izjavu – a nema, nema, rekao si!

Svetlana Vuković: I onda Koštunica na tom talasu odlazi u Guču i širi ruke, ono je neverovatna fotografija.

Srđa Popović: On mi već dugo izgleda kao da je na nekom daljinskom upravljaču, da neko drugi to sve radi, da on samo pozajmljuje svoje telo toj priči, jer vi ne možete da povežete to što on govori i to njegovo vikanje, jer on počne da viče kad misli da treba da pokaže neku emociju. On ne može da pokaže nikakvu emociju, jer on je robot i to pokvaren, trebalo bi ga dati na neku popravku. Stvarno kažem, ja tu ne vidim čoveka, on je sve te tekstove napisao kod kući, vidite da je glodao tu olovku da napiše ono – vlastan, u volji i nevolji, mislim te kerefeke. Vidi se da je iz malog mozga izvlačeno nešto što bi po njegovom mišljenju trebalo da liči na nešto što narod voli – inače on pojma nema ni šta taj narod voli. Drugo je Velja, kad im on kaže, Velja je taj, Velja to misli, a ovaj je kao neko ko je poslat da to glumi, i to je sve zajedno jedna potpuno beživotna predstava. Možda bi se bolje, što kaže Vladeta, ponašao na Berlinskom kongresu, ali u Guči izgleda komično.

Odavno mislim da su oni prestali da nas stvarno lažu, mislim u onom smislu da veruju da će nas obmanuti, dovesti u zabludu. Oni vide da je ovaj narod postao potpuno ciničan, da mu je sve jasno, da ga niko ne može ni o čemu slagati i da je rezigniran. I sad se oni voze na toj rezignaciji, a ne više na tim lažima. Dok su mogli da lažu, lagali su, sada vide da to ne vredi, ali nije ni važno, jer je svet rezigniran, ciničan i apstiniraće, i eto tako, mi ćemo tu da tavorimo, nama više i ne treba, naši su ciljevi skromni, živimo u dosadnoj zemlji, super. Prestali su oni da lažu, znaju oni da im niko ne veruje i samo naivni ljudi kao Nataša i Sonja i vi i ja, mi ih nešto uterujemo u neku laž. Mislim stvarno, koga briga, to su stvarno naivni pokušaji da se njima doaka, mislim da je svima sve jasno. Oni imaju jednu jedinu kočnicu, to je ta međunarodna zajednica i to će njih držati na nekoj uzdi, a pravo da vam kažem, mislim da taj zapad nema neko naročito mišljenje o nama, što bih mogao i da razumem, i kada bi sada oni bili ovde i slušali šta mi govorimo oni bi mislili – pa vi ste neki ludaci, budale neke, pa ne može to ovako kod vas u Srbiji, nema to šansu, budite zadovoljni, niko ne bije. Pa pomalo i biju, ali dobro, nije kao kod Miloševića, ipak vam je bolje, ne možete vi da se nadate da sutra postanete Švedska. Dobro vam je tako i tu ima, kako bih vam kazao, jednog blagog rasizma u tome svemu, koji se mogao osetiti za vreme rata, kada su bile te priče – pa oni se večno kolju, to su primitivni, zaostali, prljavi narodi, to vam je Balkan, tako vam je to na Balkanu, ne možemo mi tamo da primenjujemo naša merila o tome šta je lepo, šta nije lepo, šta je zločin, šta nije zločin. I onda se javljaju i ovi naši postmodernisti sa time da je to kulturni imperijalizam, ne mogu oni nama da nameću te svoje vrednosti, kao to da je zločin nešto loše, jer mi imamo drugu kulturu. To je jedan takav galimatijas, u kojem su oni zadovoljni malim s naše strane, a to malo će im ovi i davati, jer ne mogu oni da opstanu bez njih.

Kaže mi jedna iz nevladine organizacije – oni nas nikad ne pitaju, pa šta će tebe da pitaju kad si nemoćna, šta s tobom ima da razgovara, šta ti možeš da isporučiš, ne možeš ništa da isporučiš, oni razgovaraju s onim koji može nekog da isporuči, a ko je to – to je vlada. Njima, ako hoće nešto da dobiju, moraju nešto da progledaju kroz prste ili da ih potpuno otkače, a onda to ne valja ni za koga, onda su nas osudili na izolaciju i onda možemo stvarno opet da piškimo u gaće kao i ranije i više nema ni stida ni srama, to znamo kako izgleda. Tako da oni drže tu vladu u nekom stanju pokušaja da im malo izađu u susret, malo da ih prevare, malo da ih slažu, malo da ih navedu da i oni nešto učine. Eto, i to je taj status quo, gde ja i dalje mislim da je ta međunarodna zajednica najpozitivniji politički faktor, oni ipak nešto zahtevaju i imaju moć da zahtevaju.

Svetlana Vuković: Mi sami od sebe ne zahtevamo ništa. Ne bi se ni ime Mladića pominjalo, to ime se ne bi pominjalo, a kamoli šta drugo. Jedino kada se Mladić pominje, to je kad sa zapada kažu – nema ničega bez Ratka Mladića.

Srđa Popović: Tako je. Ne, napravili su napredak, to je vrsta napretka koju pravi ova vlada – izustili su reč hapšenje. Posle tolikih godina, sada su izustili – hapšenje, eto. Ali neće hapsiti, nego su samo izustili. To je tako mic po mic, pa je neko tamo možda zadovoljan – eto, kazali su uhapsićemo. Mi smo sebi dali sve popuste koje nam niko nije dao – pa ne može to kod nas, nismo mi za to. Sećam se jednog sudije koji mi je kazao – a, pa nije ovo Švajcarska, samo zato što sam se pozvao na neki zakon koji on nema običaj da primenjuje – a, pa nemojte, kolega. Ili vam kažu – naša je praksa ovakva, kažem – a zakon, ne znam ja zakon, naša je praksa da to ne dopuštamo, i gotovo. Ko najveću budalu su vas ovde uvek smatrali kada se pozovete na ustav. Šta, ustav, nemaš ništa pametnije da kažeš, znači gotov si, nemaš nikakve argumente, potežeš mi tu neki ustav, neke civilizacijske vrednosti, neke gluposti, Ujedinjene nacije, Povelju, idi bre, čoveče, znaš li ti gde si. Sad si pokazao da ništa ne možeš.

Pogledajte ovo suđenje, da se nadovežemo. Oni čim su ubili Đinđića, počelo je sa tom rezignacijom, tada je stvorena ta rezignacija – evo, jedan probao i koknuli ga, čemu još možemo da se nadamo – ničemu. Ovo je suđenje koje im smeta do neba. Uspeli su da ga parče po parče otkidaju. Hajde, uhapsili Radovanovića, pa uhapse Gorana Kljajevića, pa hajde sad izjavi da je to na staklenim nogama, pa ćemo da ih ukinemo, pa smeni Prijića, pa izbacili Vitorovića. I na kraju su doveli ljude, koji su učesnici tog suđenja, do tog osećanja nemoći i rezignacije. Mislim da je i Marko kazao – pa dobro, nećete to da se sudi, pa eto vam onda, ako tako mislite, pa eto, ne može ništa znači, pa ne može, povinovaću se tome i gledam kako neki svoj lični život mogu da uredim bez toga. Nemam pojma šta Marko misli, ali ne bih se začudio da je Marko Kljajević dotle doveden. Pa crvene ruže, pa dovedi JSO u sudnicu, pa Legija piše knjige, pa mislim to je jedno bezočno, sistematsko mlevenje celog tog postupka, koje je na kraju kod ljudi proizvelo, nisu ljudi ludi, vide – pa ne možemo mi tako sami. Kako može da funkcioniše neki sud protiv koga je sopstvena država? Pa ne može da funkcioniše.

I ko će se usuditi da uđe u to veće, a da ne traži jedan priličan period za upoznavanje s predmetom, za koje vreme će Zvezdanu Jovanoviću isteći pritvor, jer to je situacija! Ili će da uđe u predmet, a ne zna predmet i ne može ni da se upozna s predmetom do kraja suđenja. Da ne govorim o tome da je krivični postupak usmen i da bi sve te sudije trebalo da ocenjuju verodostojnost svedoka tako što ga čuju, što ga vide, što steknu neki utisak o njemu, jer ljudi vide kada neko laže, a kada govori istinu. Mi ljudi smo dosta vešti u toj proceni, da ne govorim o profesionalnim sudijama. On je svega toga lišen, taj koji će sada da uđe, on ništa od toga ne može, on će da popuni to treće mesto, treću stolicu. Kakav će da bude njegov doprinos, pa ja mislim – nikakav, ja mislim nikakav.

Svetlana Lukić: Na kraju ćemo mi, koji smo to gledali sa strane, da kažemo – znaš šta, bolje da ničeg nije bilo.

Srđa Popović: Oni su prepoznali da naša jedina nada, a njihova jedina bojazan, može da dođe iz tog takozvanog civilnog sektora, koji je slab, šta da pričamo, on je slab. Ali oni su sada odlučili da povedu ideološku borbu protiv tog civilnog sektora. A glavni adut, kako ja to osećam, i NIN-a i Politike, Nove političke misli, jeste da se svako zalaganje za bilo kakve univerzalne vrednosti proglasi za komunističku ujdurmu. I sada je po njima Latinka Perović, koja je isključena iz partije pre 40 godina, komunjara, a Vučelić nije komunjara, ni Mihajlo Marković ni Dačić ni ovaj Vučinić, što sa stranim službama hendluje, oni nisu, nego je glavna komunjara Latinka Perović. Ako im je to logika, onda je to fašistička logika, to je guilt by asociation, to je proglašavanje krivice po pripadnosti.

Ti ljudi, kaže, čiji su roditelji bili komunistički ambasadori, pa su tamo išli u neke dobre strane škole, naučili jezike i sad su se oni dočepali tih nevladinih organizacija i haraju tu, a njihova krivica je u tome, izgleda, što su sposobni da to rade i šta ti je bio tata. Pa valjda oni imaju prava ne neku nezavisnu svoju sudbinu, bez obzira šta im je tata bio, ali ovo je patrijarhalna zemlja u kojoj ste vi vlasništvo svog oca i naravno da ga nastavljate i prvo pitanje glasi, što bi kazao Matija Bećković – čiji si ti, mali, i po tome vas ocenjuju. To je stvarno fašistička misao, reći da smo svi određeni svojim poreklom i nema ti tu vrdanja. Mislim da to zaslužuje stvarno ozbiljne razgovore, šta sve ti novi ideolozi Antonići, Vukadinovići, Smajlovićka, ceo NIN, šta oni to zastupaju, kakve su to ideje koje oni zastupaju? U ime čega oni optužuju to civilno društvo, s kojih pozicija? Ja znam da je ono naša jedina nada, a i oni to znaju i to bi da satru, to malo što ima bi da satru.

Tako morate da se ponašate kad branite jednu politiku, koja je doživela svoj istorijski poraz. Ona može da se brani samo tim sredstvima, da pokušate da ugušite sve drugo, da ništa drugo ne postoji nego samo to, jer čim se to izloži nekoj polemici, nekom argumentu, vidi se da je šuplje do dna, da tu ničeg nema. I onda se uvodi taj moralni relativizam. Čim im kažete da nešto nije pošteno oni kažu – aha, misionarstvo, moralni fundamentalizam. Čim vi kažete – ne možete da postavite pitanje je li Mladić heroj ili ubica, oni kažu – a, to je suviše isključiva pozicija. Trebalo bi valjda neku treću, srednju poziciju da nađemo, da je on neki heroj ubica ili ubilački heroj. To su gluposti, to ne može da izdrži nikakvu proveru. To može da postoji samo ako se sve drugo ućutka. Pustite trube iz Guče do daske, pa ništa neće da se čuje.

Znate, pre neki dan sam prolazio preko Trga Republike i gledao onaj cirkus: šest muzika, milion ljudi, baloni i ne znam šta se tamo nije našlo na tom Trgu slobode. Stvarno bi bilo jako dobro za ovaj narod da im neko sedam dana ukine televiziju, muziku i kafiće, da sednu malo da razmisle, u tišini sa svojom porodicom, da se vide, da se pogledaju, da pogledaju oko sebe, da progovore normalnim ljudskim glasom. Mi živimo u potpuno ispražnjenom svetu, ispražnjenom od smisla, značenja, a prepunom buke, buke brbljanja i galame kojom se pokriva ta praznina ovog života. Hteo sam da pomenem i Velikog brata, ali neću da vam pravim problem. To je jedno ogromno, vrlo skupo Ništa, gde su doveli neke jadne, mlade ljude, koji nisu krivi što su to što su, a neprijatno je gledati ih i neprijatno je i čemu ih izlažu i do koje mere su oni tim javnim prikazivanjem poniženi, a to i ne primećuju. A još strašnije je da neko vidi kao zabavu to što mi to gledamo. Pa, to je kao kada bi se smejali kada neko padne i slomi nogu, pa nekim ljudima je to zabavno, ali da se to nudi i to sa B92 kao nešto što treba njihove gledaoce da zabavi, mislim, prilično je… ne znam… Znate šta, onda ima bolja vrsta emisija, to sam gledao u Americi, tamo ljudi idu po ulici i kažu – za koliko para bi pojeo ovu cigaretu, onaj kaže – ma, neću, hajde za 50 dolara, neću, hajde za 100 dolara – i natera ga na kraju da je tu pred kamerom pojede. I vi to sad gledate, žalite tog čoveka, brutalno je, možda mu treba tih 200 dolara, vidite da on može da ga natera da pojede i govno. A kakva je to zabava, kome je to zabava, kakva je to vrsta zabave? Ja onako stvarno nekad mislim – možda sam suviše star, možda su ovo staračke priče što ja pričam, ali ne znam, ja drugačije ne umem.

Svetlana Lukić: Bio je ovo advokat Srđa Popović, i dok Veliki brat istražuje alternativne realnosti, stvarnost uporno nastavlja da postoji. U Kabulu je, na primer, jutros zaista poginulo četvoro ljudi, u Novom Pazaru su prekosutra zaista lokalni izbori. Slušamo mali potpuri pesama posvećenih svetovnom gospodaru Sandžaka, Sulejmanu Ugljaninu, velikom političkom prijatelju Koštunice Vojislava i čoveku koji održava vladajuću većinu u srpskom parlamentu.

… … …

Čuli ste partizanske, ratne, ljubavne pesme posvećene Sulejmanu Ugljaninu, koje su deo njegove predizborne kampanje. Dakle, on prekosutra izlazi na izbore u Novom Pazaru, a pomogao mu je svojim prisustvom i lično ministar pravde, Stojković. Otišao je tamo i hvalio saradnju između Ugljanina i vlade Srbije. Ostajemo u iskrivljenoj realnosti zemlje Srbije, u kojoj se vladike Srpske pravoslavne crkve ovog leta zabavljaju maltretirajući umetnike. Vladika Pahomije tužio je Živka Grozdanića – Geru i dobio odštetu od nekoliko stotina hiljada dinara, a vladika bački Irinej je, kao što znate, prekinuo predstavu italijanskog pozorišta ispred Vladičanskog dvora u Novom Sadu. Onda je Teofil Pančić o tome napisao tekst, a onda mu je eparhija uzvratila udarac. Teofil Pančić.

Teofil Pančić: Tekst koji sam napisao za novosadski Dnevnik bio je reakcija na onaj Irinejov čuveni ispad kada je, uz malu prijateljsku pomoć policije, zabranio uličnu pozorišnu predstavu u centru Novog Sada, odnosno prekinuo je i posle to obrazložio jednim skandaloznim pismom punim najneverovatnijih konfabulacija o ne znam, satanističkoj seansi i  đavolosluženju i tako dalje. Naprosto zgrožen svime time, ja sam napisao jedan tekst i skoro deset dana kasnije eparhija bačka je reagovala na ono o čemu sam pisao jednim vrlo zanimljivim pisamcetom, u kojem se izobilno citira Justin Popović i govori se, dakle, po Justinu o… kako ono beše:  isečku čoveka, odlomku čoveka, beskrajno malom ostatku čoveka i tome slično. Ali meni je još zanimljiviji taj uvodni deo pisma u kojem se tvrdi da se – na žalost čitalačke publike, osim one koja sebe smatra ljubiteljem karikature, pored otrovnog teksta, na ovoj strani Dnevnika može videti i autorova fotografija! Dakle, to je vizija hrišćanske ljubavi i duhovnosti u režiji eparhije bačke i vladike Irineja. Ja ne osećam ni ljutnju, ni uvređenost, ni zgoženost, ni bes, nego samo onako neku… kako su oni prokomentarisali Justinovo pismo – da je gorko i setno. E, tako se ja osećam, manje gorko, više setno kada pogledam ovo pisamce, iz prostog razloga što to pisamce do poslednjeg slova potvrđuje tekst koji sam napisao o tome. Znači, da to daš nekome da prevede na neki svetski jezik, svi bi te pitali – dobro kada je ovo pisano, ko je ovo pisao, je li taj čovek još na slobodi, jel’ ima košulju koja se vezuje, jel’te, pozadi, nemoguće je da je to crkveni velikodostojnik. E, pa ovde je moguće, da, on je crkveni velikodostojnik u navodno najprosvećenijem delu ove zemlje.

Ali ono što je ključno u vezi sa samim događajem na ulicama Novog Sada, razume se nije Irinej nego policija, odnosno vlast, odnosno država. Dakle, građanin Irinej ili kako se već ono zvaše u civilnom životu, Milan Bulović, okreće telefonski broj policije i policija momentalno postupa po naređenju. Svi mi znamo da ti i ja ne bismo tu čast od policije doživeli. Policija čak naknadno podnosi prijavu protiv organizatora tog teatarskog čina sa potpuno sumanutim objašnjenjem, da su navodno izvođači predstave prekršili zadatu rutu, što naprosto nije tačno, potpuna je nebuloza. Znači, oni sad traže neki razlog da opravdaju vlastitu brljotinu, a brljotina je ta da u ovoj zemlji mi dolazimo u situaciju da je crkva to simboličko mesto moći kojem se ima udovoljavati, svim njenim prohtevima, kapricima, jer ovo je čisti kapric. Klerikalizacija može da ide kao podsticaj od crkve, ali klerikalizaciju sprovodi država, znači civilna, sekularna vlast. U ovom slučaju crkveni velikodostojnik interveniše u javni prostor, dakle, pozorišna predstava se odigrava na Trgu slobode i u Zmaj Jovinoj ulici do Vladičanskog dvora. To je sve gradski, slobodni javni prostor, ali gospodin vladika nije mogao normalno da telefonira, možete misliti!

Svetlana Lukić: Mi smo razgovarali o procesu protiv Pahomija i onda naravno, kada ga oslobode tako kako ga oslobode, onda on tuži naokolo.

Teofil Pančić: Tuženi postaje tužilac, jeste, jer je on onakvom presudom kakva je bila u Nišu, zapravo osokoljen da krene da se sveti. Ovaj rad Živka Grozdanića – Gere je verovatno izabran kao neka vrsta probnog balona, hajde da vidimo kako će ovo da prođe. Znači, ako ovo uspe to će biti samo vetar u jedra da se crkva još mnogo više, jače i neposrednije meša u umetnost, kao što se meša i u život.

Svetlana Lukić: Da li si čuo da je vojska sklopila tri ugovora sa Miletom Dragićem?

Teofil Pančić: Dakle, Mile Dragić je bio dobar momak, pa onda u jednom momentu postao loš momak, jer je to nekome bilo politički potrebno, pa je sad Mile Dragić ponovo dobar momak, a to je sve vreme onaj isti Mile Dragić. I sad se ti pitaš koliko tih Mileta Dragića zapravo ima na kraju, nemoguće je da je taj čovek čas lopov, čas pošteni biznismen.

Svetlana Lukić: Takav je i Martin Šlaf, znaš da smo hteli da ga hapsimo, a sada je dobio 400 miliona.

Teofil Pančić: Dobio je čovek 400 miliona. Znači, ili je Mile Dragić rascepljena ličnost, u šta čisto sumnjam ili je ova država šizofrena. Ako je šizofrena njena politička elita, ako se tako ponaša pravosuđe, pa zašto se i vojska ne bi uklopila u celu tu priču. Znači, to je naprosto deo tog nekog narativa u kojem smo svi mi svakodnevno, uredno budale. Ti lepo znaš da te neko sve vreme laže po definiciji. Ili te laže da je Mile Dragić lopov ili te laže da Mile Dragić nije lopov, mislim, ne može da bude i jedno i drugo. I ništa, ti sad kažeš – je li tako, je li vojska sklopila ugovor, dobro, sklopila, super, nema problema, odlično, gde si, Mile, dobar dan, kako si, idemo dalje. I evo, Mile se slika sa na jahti sa Vladimirom Božovićem.

Svetlana Lukić: To je onaj takozvani generalni inspektor, što se slika kao Džems Bond.

Teofil Pančić: Da, fenomenalno. Dakle, ljudi se lepo zabavljaju, oni su elita, oni su so soli ove zemlje i svima super. Hajde sad da pitamo Mlađana Dinkića – dobro, šta bi s tim Miletom, jer ja sam shvatio da je Mlađan Dinkić, osim što je ministar finansija i ministar za Mileta Dragića. Pa daj da pitamo čoveka šta bi. Evo, vidim zakačio se sa Čedom Antićem, to je baš zabavno. Mislim, to je jedan od hitova sezone, leto je pri kraju, sve je nešto kilavo, sve nešto bezveze, dosadno, sve već viđeno i onda dođe do sudara Titana: Čeda Antić udario na Mlađana, ili obrnuto. Ne, to je fenomenalno, kaže, pronašli su Čedi Antiću da nije nadaren za timski rad, ođednom su to primetili. Bio je nadaren za timski rad, dok su timski cipelarili Labusa, onda je bio nadaren, ali u međuvremenu, nekako mu se taj talenat zagubio valjda, ma potpuno briljantno. Ja tu negde vidim, možda i grešim, ali izgleda mi kao da Mlađan hoće da očisti oko sebe one koji misle da bi možda mogli nešto samostalno da misle. I onda kao pusti ovoga, ovaj ima svakakve ideje o sebi, u čemu je Mlađan Dinkić apsolutno u pravu, svi dobro znamo da Čeda Antić ima svakakve ideje o sebi. Nije tu Mlađan svesno uradio nešto dobro, ali nekako je tako ispalo.

Svetlana Lukić: Jesi li pratio ovo uzbuđenje u vezi sa ostavkom Marka Kljajevića?

Teofil Pančić: Svi ljudi oko mene su se uhvatili za glavu kada su čuli – suđenje počinje ispočetka. E, onda nama pokušavaju da objasne – to nije baš tako bukvalno, nego će to samo tako nešto da se protrči kroz neke stvari, ali meni je zanimljiva ta inicijalna reakcija. Dakle, ja sam bukvalno gledao kako se ljudi hvataju za glavu – to samo pokazuje kako mi naprosto to više ne možemo da izdržimo. Jer zamisli sad da to treba još da se razvlači, da opet trpimo tiraniju trećeg metka. U međuvremenu su našli… Kurir valjda, Pres, ko će ih razlikovati, i trećeg čoveka. Znači, ako to suđenje bude trajalo još neko vreme, možda nađu i nekog drugog Đinđića, možda izađe tvrdnja da nije ubijen pravi, nego neki drugi. Mislim, više ne znaš šta su ti ljudi u stanju da smisle. Psihotortura neće prestati pre izricanja presude, pre pravosnažnosti presude, to prestati neće, odatle ta reakcija – ne možeš to više da izdržiš!

E sad, što se samog Kljajevića tiče, kako je došlo do toga. Mislim, ja stvarno ne bih voleo da se igram neke teorije zavere, da li je to Goran Kljajević u pitanju, da li je ovo, da li je ono, bog zna. Ako je Goran Kljajević, on baš ne izgleda kao neko nevinašce, dakle, ako je on kriv za ono za šta ga optužuju, a ima indicija da je to tako, onda je on kriv 10 godina unazad. Znači, to se tempira baš sada, ti možeš da špekulišeš, ne možeš da dokažeš naravno, ali možeš da špekulišeš da neko sedi negde i dobro zna šta, gde, odakle, s koje strane se može napasti Marko Kljajević, na šta je on najosetljiviji. Aha, brat, idemo da ga rušimo preko brata. Ti imaš čoveka koji vodi najznačajniji sudski proces u Srbiji u XXI veku, blago rečeno. I on ođednom nestaje, ali bukvalno nestaje čovek i ne zna se kako, zašto, ne zna se šta će biti i sad na kraju šta, pojeo vuk magarca. To je priča koja mora mnogo ubedljivije da se razjasni, ali mnogo smrdi.

Svetlana Lukić: Ti kažeš – ne možemo da dokažemo. Pa mi ne možemo da dokažemo, po njima, ni da je Srebrenice bilo, ni da je Vukovara bilo. To je već… izbezumi te kada se s vremena na vreme setiš svega što se desilo za vreme tog suđenja, kad čuješ, kad pročitaš, pa se vratiš unazad – ovaj umro, ovaj odustao, ovaj ubijen…

Teofil Pančić: Tabloidi objavljuju gde se koji zaštićeni svedok kreće. Pa čekaj, kako? To znači da država šalje poruku da država ne stoji iza tog procesa, jer da nije tako, ona bi našla uporište u zakonu, jer itekako postoji uporište u zakonu da se spreči objavljivanje takvih stvari. I ako je to već tako, onda zašto ne bi taj proces išao u svaku moguću vrstu dekadencije, raspada i zašto Marko Kljajević ne bi iz misterioznih razloga podneo ostavku i nestao, jer zašto da ne? Kako mislite da čovek osudi najveće zlikovce u ovoj zemlji, a osvrne se iza sebe i vidi da država ne stoji iza njega. Pa šta onda stoji – ništa, praznina, i to je to.

Svetlana Lukić: Ovo što se dešava sa Todorovićem je još jedan dokaz. U stvari, kada izvedeš zaključak do kraja, mi imamo nelegalnu vladu, imamo nelegalnu vlast. Ali pošto ne znaš šta da radiš s tom činjenicom, onda se ponašaš kao da je to stvarna vlada i legitimna vlast i onda počneš da analiziraš polazeći od pogrešne premise, kao što su ovi pošli od premise da je Ahtisari rekao – kolektivna krivica srpskog naroda. I onda se svi upecamo na to.

Teofil Pančić: Jeste, svi smo taoci te pozicije, vlast je krajnje sumnjive legalnosti. Najbolji mogući scenario je – idemo na nove izbore. Aha, super, kako ćemo na nove izbore kada ovi drže parlamentarnu većinu. Kako su stekli parlamentarnu većinu, odnosno kako je održavaju – održavaju je nelegalno. Dobro, jel’ se neko buni efikasno protiv toga, jel’ imate neku opoziciju koja tu nešto radi – nemate. Svima odgovara, svi su u nekom dilu, na svakom nivou vlasti svaka bitna stranka u Srbiji je u vrlo ozbiljnoj vlasti i trenutna arhitektura vlasti izgleda odgovara svima. Svi znaju da treba da dođe do famoznog novog Ustava, svi znaju da treba da dođe do razrešenja Kosova i sad, kao šta da radimo – hajde, neka ova vlast radi kako god zna i ume, pa da vidimo, kad se ovo razreši, onda ćemo da idemo na izbore, pa ćemo da vidimo šta ćemo da radimo. Meni to tako izgleda, znači, zašto ne bi Koštunica Vojislav radio tako? Ko će da ga spreči, ko? Tadić, Nikolić, ko? Nego, šta ćemo da radimo Ahtisariju?

Svetlana Lukić: Da ga besimo.

Teofil Pančić: Da ga besimo, da ga vešamo, ne može on tako sa nama. E, to je isto jedan od hitova ovog leta na izmaku: Marti Ahtisari, najsvežiji pronađeni spoljni neprijatelj srpskoga naroda, koji je rekao da su Srbi krivi kao narod. Mislim, to je jedna potpuno sjajna priča, jer je to opet priča o ovoj vlasti. Dakle, Marti Ahtisari navodno nešto kaže tamo nekog 5. avgusta, pa onda ovi to krajem avgusta ođednom, kada im se učini zgodnim, to izvuku iz naftalina, interpretiraju na način na koji su interpretirali i od tada idu po Srbiji i po svetu emitujući silnu iznenađenost i uvređenost na ovo što je ovaj navodno rekao, a on to zapravo nije rekao nego je rekao nešto drugo, a što je mnogo važnije, to što je on zapravo rekao jeste istina. A to je da postoji jedna vrsta istorijskog bremena odgovornosti naroda, društava, država, kako god hoćeš, koje prethodno naprave jako, jako mnogo jako, jako velikih sranja sebi i drugima. E, mi smo država u toj poziciji i sad zamisli kad ti to neko kaže, a ti se silno uvrediš i kao – jao, ne može to tako, sram te bilo, nego daj da mi to karikiramo, daj da mi to prikažemo kao da je on rekao da su Srbi genetski, krivi, da su Srbi genetski loši i tako nešto, pa sad ođednom on postaje rasista, pa ne znam šta sve ne. Poznata je ta finska mržnja prema Srbima, iskonska, ona je duboko upletena u tim zlim Fincima.

Na neki način ćemo jednog dana ipak morati da objasnimo kako nam se desilo ovo što nam se desilo, kako mi to izgubismo Kosovo slavno. A ja uvek kažem – gubite ga zato što ste politički duduci i mazohisti, koji su zapeli da ponovo izgube ono što je Slobodan Milošević već izgubio za njih. Znači, šta oni svi zajedno nude? Oni svi zajedno ponavljaju jednu te istu priču u vezi s Kosovom, ali niko nema plan B. Dakle, niko nema plan B, niko ne zna šta će da bude ako stvari odu onako kako će najverovatnije da odu. Međutim, zato je u međuvremenu javnošću počeo da kola jedan drugi plan B. Ko je njegov autor? Branko Milanović, liberalni komentator ovdašnjih zbivanja, devedesetih je radio u Vašingtonu, valjda u Svetskoj banci, sada kao nezavisni ekspert ili već ne znam šta, javlja se u Politici autorskim tekstom, u kojem objašnjava čovek da Srbija mora da ima plan B u slučaju da status Kosova bude rešen na način koji Srbiji ne odgovara. I sad ti pomisliš – boga mu, šta li bi mogao biti taj plan B. Dakle, Kosovo dobija nezavisnost, Srbija se s time ne slaže. Plan B se sastoji u tome da Srbija odustane od perspektive evropskih integracija. Pazite, ovo nije pisao Brana Crnčević, ovo nije pisao Aleksandar Vučić, ovo je pisao jedan liberalni komentator: da Srbija odustane od evropskih integracija, da ona sama tu svojim snagama pokuša da ponovo stvori nekakve evropske uslove, jer bože moj, pa šta fali Norveškoj i Švajcarskoj, koje takođe nisu u Evropskoj uniji, pa eto, baš im lepo ide, je li. Što kažu – videla žaba da se konji kuju… Pazite, ja govorim o nečemu najsuvislijem što sam uopšte pročitao, jer ovo je makar neki plan B. Jer, recimo, Nebojša Čović, najveći ekspert za Kosovo među domaćim političarima i Preševsku dolinu i Bujanovac i Medveđu, kaže čovek – ako bi došlo do čuvenog nametnutog rešenja – to sad postaje jedna formulacija za koju se automatski zna šta znači, tačno znaš šta jedino može biti nametnuto rešenje s velikim N i velikim R. Znači, ako dođe do toga, kaže Čović Nebojša, onda lepo svih sedam miliona Srba se pokupe i pravac administrativna granica. To je rekao dva puta u dva različita intervjua, u dva različita lista, znači nije mu se omaklo. I sad, u jednom od tih intervjua novinar ga pita – pa dobro, šta to znači konkretno, jel’ to znači rat. On kao – ne, ne, ni slučajno, taman posla, ne znači rat. U redu, pa šta znači?

Evo, sad lepo zažmurite i stvorite sliku kako svi naši gradovi i sela počinju da se prazne i ljudi u ogromnim kolonama, ko peške, ko na traktorima, ko kamionima, ko vozovima, furgonima, svi onako kreću ka administrativnoj granici i onda se sjati sedam miliona Srbalja na administrativnu granicu i onda stanu. Nebojša kaže – stoj! Dobro, došli smo, stali smo, i šta sad? What is fucking next move? Mislim, jel’ idemo da se bijemo, čekaj, pa već smo jednom bili na Gazimestanu, možda nas nije bilo sedam miliona, ali nas je bilo mašala milion i koliko je već bilo i šta smo dobili od toga – pa ovo. Znači dobro, i sad smo mi tamo stali i sad se mi gledamo preko puta valjda s ovim Albancima ili UNMIK-ovcima i ne znam kime, a Nebojša onako stoji na čelu kolone, verovatno sa Koštunica Vojislavom, češka se po glavi i sad razmišlja šta bi sledeći korak mogao da bude, pošto ni on nema plan B! E, i to se ovde prodaje kao ozbiljna politika, da ne treba da budemo pasivni, ne treba da pristajemo na ucene svetskih moćnika, ne može nama neko da otuđi 15% državne teritorije i tako dalje. Dobro, ne treba, Nebojša, u redu, reci nam šta da radimo. Pa evo, ja, Nebojša, sam smislio da nas sedam miliona dođemo na administrativnu granicu. E, jebo te, e svaka ti čast. Trebalo bi jednom neko da kaže – evo ljudi, ja predlažem da Srbija zamrzne svoj status u svim postojećim i nepostojećim međunarodnim organizacijama i da mi ponovo simbolički istupimo iz članstva u matičnoj planeti, jer ćemo na taj način simbolički da zadržimo u svojem ustavu i u svojim srcima Kosovo ili ovo ili ono, ali treba da znate da je cena za to – to i to i to, pa da vidimo da li se vi slažete s tim da mi platimo tu cenu. Ako većina kaže da je to super i da se ona slaže sa tim, onda će to postati legitimno, ali onda će to biti pošteno, onda ćemo znati na čemu smo. A ovako mi imamo situaciju da nam se priča o velikom razvoju… pa je uletela milijarda dolara, pa milijarda i po, pa će da prodaju Naftagas, pa će da prodaju Telekom. Pa čekaj, kome ćeš da prodaš ako sutra dođeš u situaciju da ova zemlja ponovo bude jedan samoizopštenik. Pojaviće se neki novi bizmismeni sa onim kanticama benzina, koje će se prodavati na ulici. Ne, o tome vam niko ništa neće reći, ni iz vlasti, ni iz opozicije, pa ni u novinama, jer ne anticipiraju se stvari tako daleko. Pazi, koliko daleko – pola godine, godinu, koliko je to daleko?

Svetlana Lukić: Pozivam se na ono što si ti davno rekao – da neke stvari koje smo nekad trpeli, sada ne možemo da izdržimo ni minut, a to je da se opet izgovaraju stvari koje nemaju veze sa stvarnošću, oni lupetaju, lažu, znaju da ti znaš da oni lažu i nema veze. I sad kada sam gledala Koštunicu, kada je digao ruke u onoj Guči tamo, shvatila sam da je najzad uspeo da celu zemlju umrtvi koliko je on mrtav, u stvari. Ništa se ne događa, kao neka užasna, užasna hibernacija.

Teofil Pančić: Pa da, zato što on čovek verovatno tako i zamišlja neko normalno i prorodno stanje narodnog duha, kako bi vam on verovatno rekao. Znači, kako beše, ima jedan stih Koje iz Discipline kičme – Ništa se ne dešava, jer niko ništa ne shvata. I da je to samo Koštunica, nego manje više ceo politički establišment vidi to stanje kao idealno, da se ništa ne dešava, jer niko ništa ne shvata. Zašto je ta Guča sada tako ođednom izbila u prvi plan? Pa to je to, znači jedna ekstatična masa koja se valja, ne u blatu, lako je za blato, blato spereš, nego se valja u nekom samozaboravu kao stilu života, kao načinu egzistiranja. Meni to izgleda tako, znači, ti imaš jednu situaciju u kojoj ti niko u političkoj eliti, u političkoj klasi ne može govoriti na nekoliko ključnih, fundamentalnih pitanja o tome šta će, jebo te, biti sa ovom zemljom koliko za pola godine ili godinu. Pa, evo šta imamo da ponudimo – idemo lepo u Guču da se istreskamo, lično predsednik vlade će nam tamo objasniti da je to suština našeg duha – ko ne razume trubu, je li, ko ne razume Guču, taj ne razume i ne voli Srbiju. Možda bi neko drugi merio neki duh neke Srbije po nekom Ivi Andriću, po nekom Crnjanskom ili po malopre spomenutoj Disciplini kičme, što da ne. Ne, postoji jedna mera, ta mera je Guča! I pazi, ja sam nešto o tome zborio i pisao i doživljavam već nekoliko puta da mi ljudi zbog toga čestitaju – na hrabrosti. To je potpuno fascinantno. Pazi, mi smo došli do toga da je u ovoj zemlji hrabrost reći nešto pod navodnicima – protiv Guče. Ej, Guča, mala seoska zabava, ona je ovde postala reper hrabrosti.

Svetlana Lukić: A onda taj čovek ode u Banjaluku da proslavi 80 godina FK Borca. I naravno, i to kaže Dodig – mi da u Republici Srpskoj napravimo referentum, ako bude to sa Kosovom.

Teofil Pančić: To što Dodig priča u poslednje vreme, to je po mnogo čemu strašnije od onoga što je pričalo ratno rukovodstvo Republike Srpske na čelu sa Radovanom Karadžićem. A Koštunica je tu naravno potpuno prirodan politički, ideološki saveznik, jer on nikada nije krio da je osnova njegove politike, od devedesetih godina na ovamo, neka vrsta aneksije dobrog dela Bosne i Hercegovine, odnosno koliko god može, koliko god se za’vati, tobožnjoj matici Srbiji – to jeste bila i ostala njegova politika. Dakle, ono što jeste sporno, nije to Koštunicino uverenje, koje je staro i dobro poznato. Ono što je sporno je što oni misle da mogu time da se igraju, oni misle da time mogu da ucenjuju međunarodnu zajednicu, šta god to značilo,  da kažu – e, pa nemojte vi s nama da se zezate oko Kosova, jer ako vi budete tvrdoglavi, pa nam to napravite, onda ćete da vidite čudo koje ćemo mi vama da napravimo, pazi – vama, koje ćemo mi vama da napravimo u Bosni i Hercegovini. Pa, ne možeš čoveče ništa ti njima da napraviš, možeš samo opet sebi da napraviš, a i tim jadnicima u Bosni kojima daješ neke nade u nešto što se naprosto neće dogoditi.

Ja se sećam kakva atmosfera je stvorena nakon 17. marta 2004. godine i mislim da možemo proći kroz jednu jako, jako ružnu i tešku i apsolutno patološku fazu u toj nekoj dodatnoj, potpunoj dekadenciji sistema, društva, države, vrednosti, bezbednosti, perspektive, svega. I to je ono što očekujem najiskrenije, nikada se nisam razmetao apokaliptičnim prognozama, ali evo, sada hoću. Znači, ja mislim da je to nama na dnevnom redu u najskorije vreme i da ako ne bude velike pameti i velike sreće, možda čak, da ova zemlja ima da prođe kroz iskustvo koje će možda biti gore i traumatičnije od svega što smo prošli za vreme Miloševića devedesetih godina, od svega što se desilo od 1991. do 5. oktobra.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Teofil Pančić i bila je ovo prva emisija Peščanika u sedmoj sezoni svog postojanja. Da se oprostimo uz reči koje je Koštunica izrekao pred ravnogorcima 95. godine, citiram – Ili ćemo obnoviti ravnogorsku Srbiju ili je nećemo stvarati. Živeli nam mnogaja ljeta, što bi rekao predsednik vlade ravnogorcima. Slušali ste Peščanik, Marko Perunović je radio realizaciju, Petar Savić montažu, zahvaljuju vam se na pažnji Svetlana Vuković i Svetlana Lukić, prijatno.

 
Emisija Peščanik, 08.09.2006. 

Peščanik.net, 08.09.2006.