U tekstovima Ljubomira Živkova i Miloša Vasića o rehabilitaciji Dragiše Cvetkovića ima veliki broj netačnih tvrdnji i unutrašnjih logičkih kontradiktornosti. Prva od njih je stavljanje u isti koš rehabilitacije Dragiše Cvetkovića i Draže Mihailovića. Živkov iz nekog razloga smatra da je rehabilitovanje Cvetkovića jako po volji SPO, pošto je ista stranka bila i za rehabilitacijui Draže Mihailovića. Ali, to je neobično gledište, budući da je Cvetković potpisao Trojni pakt sa Hitlerom, koji je oboren pučem 27 marta, a Draža Mihailović je na vest o kapitulaciji u aprilu izjavio da takva reč ne postoji u srpskom jeziku i otišao u planine da formira gerilu, koja će kasnije biti od strane Vlade u Londonu proglašena legalnom Vojskom Kraljevine Jugoslavije. U kakvoj je onda logičkoj vezi rehabilitovanje potpisnika Trojnog pakta sa Hitlerom sa rehabilitovanjem čoveka koji je prvi pokrenuo borbu protiv Hitlera, odbacujući i Trojni pakt i kapitulaciju? To ima smisla jedino iz perspektive komunističke orvelovske istoriografije, i njenog kvalifikovanja svakog ko iz bilo koga razloga nije po volji komunistima kao narodnog neprijatelja i domaćeg izdajnika.
Vasić s druge strane pokazuje direktno koliko je cela priča besmislena: “No, bilo kako bilo, pad Jugoslavije nije usrećio ni Cvetkovića, ni Mačeka. Cvetković se povukao, odbio saradnju sa okupatorom i kvislinzima Nedićem i Aćimovićem, bio zatvaran i maltretiran i na kraju pobegao iz zemlje(1943, po enciklopedijama; 1944, kaže porodica)”. Tako ispada je narodni neprijatelj i domaći izdajnik Cvetković ipak bio nevin – odbio je saradnju s Nemcima i Nedićem i Ljotićem, i pobegao iz zemlje. I kao što i Vasić kaže, potpuno je jasno da je njegov potpis na Trojnom paktu bio iznuđen i da je i on, kao i Maček, verovao da je to najmanje loše rešenje od svih, kojim se može kupiti vreme.
Ali, ne završava se sve na ovome. Vasić i ima i originalnu ad hoc istoriografsku teoriju. Naime, iako je Cvetković potpisao Trojni pakt, i oni koji ga danas slave zapravo žele da se odreknu svega što je bilo posle 27 marta, uključujući i Mihailovića i napore izbegličke vlade, ispada da je Cvetković deo iste priče sa svim drugim nekomunističkim antifašistima. “taj Dragiša Cvetković ispao je – kao i Vladko Maček, Draža Mihailović i ostali priglupi politikanti – žrtva iluzije da treba čekati i videti ko će prevladati, Osovina ili Saveznici. Jedino što su dočekali bilo je da Čerčil izgubi strpljenje i sve ihsvečano odjebe: Slobodana, Dražu, Mačeka, kralja Petra, tutti quanti.Pa vi sada vidite.” Dakle, Draža Mihailović u srpskim gudurama, s glavom ucenjenom na 200 000 maraka, Vlatko Maček u Pavelićevom zatvoru, Slobodan Jovanović u londonskom egzilu, zajedno sa Kraljem Petrom, radili su šta – ” glupo politikantski” čekali da vide ko će da nadvlada, Nemci ili Saveznici, pa da mu se pridruže!? Jeste, zvuči malo šašavo, ali što da ne? Kad je drug Minić mogao Slobodana Jovanovića 1946 da osudi na 15 godina zatvora i gubitak građanske časti zbog “saradnje sa Nemcima”, koju je vršio drito iz Londona sve ratne godine, što ne bismo mi, ideološki sledbenici druga Minića i njegovog bosa, Druga Tita rosnog cveća, danas tvrdili da je Slobodan, zajedno s Dražom i Kraljem Petrom, “politikantski čekao da vidi ko će da nadvlada, Nemci ili Englezi, pa da mu se pridruži”? Takvi su standardi “antifašističkog diskursa”. Anything goes.
Naravno, suvišno je napominjati da niko od pomenutih nije “čekao da vidi ko će nadvladati”, nego su čekali odluku saveznika da se iskrcaju na Balkanu. Draža je imao moćnu vojsku u smislu potencijalnog delovanja s leđa Nemcima kada dođe do odlučujućeg napada Saveznika. Nije naravno imao vojsku koja može da se nosi sa Nemcima u bilo kom smislu bez značajne pomoći spolja. Da li je ta kalkulacija (čekanje na saveznički napad), na osnovu znanja kojim su on i Jovanovićeva vlada u Londonu raspolagali, bila opradana ili ne, drugo je pitanje. Ali, nazvivati tu Mihailovićevu i Jovanovićevu kalkulaciju izrazom čekanja da se vidi ko će da pobedi može biti samo stvar svesnog izvrtanja elementarnih istorijskih činjenica, ili pak beznadežne i objektivne nemoći da se stvari vide van ludačke košulje poluvekovnog komunističkog laganja i ispiranja mozga.
Peščanik.net, 29.09.2009.
