Prvo poglavlje iz knjige Rolfa Wiggershausa „Jürgen Habermas“ (2004), prevod sa nemačkog Aleksandra Kostić, Biblioteka XX vek, 2015. Preuzmite pdf cele knjige.
I ja sam proizvod „prevaspitavanja“ – Detinjstvo i mladost pre i posle 1945.
U mojoj roditeljskoj kući su se susrele dve različite tradicije.1 Tako kaže Jirgen Habermas sećajući se svog detinjstva i mladosti u Gumersbahu, gradiću u protestantskom delu Rajnske oblasti (koji je do kraja Drugog svetskog rata bio deo Pruske). Gumersbah je 1932. godine postao sedište novoosnovanog Oberberškog okruga, i u njegovom centru se nalazi romanska bazilika iz 11. veka, koja je danas protestantska parohijska crkva. Dve tradicije koje su se tu susrele bile su seoska, sitno trgovačka i gradska tradicija majke, koja je rodom iz Diseldorfa, i varoško-provincijalna tradicija očeve činovničke kuće. Jirgen Habermas je 18. juna 1929. godine rođen u Diseldorfu zato što je majka, ponosna što potiče iz tog grada, svoje troje dece na svet donela upravo u njemu.
Grete Habermas, rođena Ketgen (1892-1983), bila je očeva miljenica, pohađala je srednju školu i živela u internatu, i čak išla na časove slikanja. Tokom Prvog svetskog rata radila je kao medicinska sestra u poljskoj bolnici. To je bio jedini njen posao u strogom smislu reči i iz njega je crpla izvesnu samosvest. Kada bi se neko dete razbolelo, ona je dolazila na svoje – bili smo stručno zbrinjavani, verovatno i preterano. Grete Habermas nije bila zainteresovana za politiku. Ukoliko uopšte može biti reči o njenom političkom stavu, onda je to nostalgični rojalizam. Cara se sećala iz svoje mladosti i vezivala ga je za ono što je doživljavala kao dobro vreme. Njena deca su upoznala nešto od onog rajnskog bogatstva iz koga je ona došla. Za mog brata i mene je Diseltalska ulica, gde smo odlazili vikendom, uvek bilo jako zanimljivo, pomalo avanturističko mesto. Pivara je već tada bila zatvorena [nju je, pored gostionice, jedno vreme držao deda sa majčine strane]. Ali sve je i dalje bilo tu – veliki podrum i dvorište, gde je nekada bilo i konja, i radionice. Tu smo se igrali, u toj gostionici gde je bilo ukiseljenih jaja i kobasica.
Otac Ernst Habermas (1891-1971) dolazi iz porodice veleposedničke ćerke i sveštenika. Za sebe je smatrao da je napravio još jedan korak u sasvim klasičnom usponu jedne porodice. Od dedine smrti sa očeve strane prošlo je više od dvadeset godina kada je Jirgen Habermas 1935. godine krenuo u školu. Iznad ulaza u školu stajalo je „Jedan je vaš gospodar“, i još u moje vreme taj natpis je značio: stari Habermas je vaš gospodar. Taj deda, poznat kao koleričan i vrlo tvrdoglav čovek, jednom je zbog nekog sukoba oko izgradnje crkve sa celom svojom parohijom istupio iz pokrajinske crkve, i tako izgubio pravo na penziju. Kada je parohija vraćena pod nadležnost pokrajinske crkve, on je postao direktor Kraljevskog učiteljskog seminara u Gumersbahu. Moja baka nikada nije imala mnogo novca. Primala je mlade vikare da kod nje stanuju da bi zaradila nešto malo. Pričalo se onda u familiji da su ti mladići mnogo jeli. Pa je bilo uobičajeno da se pri kraju večere postavlja pitanje: gospodine vikaru, moja žena i ja smo završili, želite li vi još nešto? Iz tog štedljivog domaćinstva službenika potiče Habermasov otac.
Posle venčanja 1923. godine, otac je, pošto je njegova žena smatrala da zarađuje premalo, uzeo odsustvo sa svog nastavničkog mesta u realnoj gimnaziji u Gumersbahu i nadalje radio istovremeno kao pravni savetnik za udruženja okupljena u Oberberškom kartelu poslodavaca i kao direktor gumersbaške podružnice Industrijske i trgovačke komore oblasti Berga u Remšajdu. Pošto je za ovu drugu poziciju bila poželjna univerzitetska kvalifikacija, on je uz to i studirao na Univerzitetu u Kelnu, gde je 1925. godine dobio titulu doktora ekonomskih i političkih nauka, odbranivši tezu pod naslovom „Razvoj oberberške industrije proizvodnje kamena sa posebnim osvrtom na peščar“. Kada je 1938. godine dobio priliku da se preseli u Ofenbah i preuzme mesto pravnog savetnika pri Udruženju proizvođača robe od kože, sa punim radnim vremenom i većom zaradom, on je to odbio. Sinu je svoju odluku objasnio sledećom maksimom: Bolje dirigent u malom orkestru nego druga violina u velikom.
Habermasov otac je bio nacional-konzervativno orijentisan u politici. U drugoj polovini dvadesetih godina držao je predizborni govor za Nemačku narodnu partiju (DVP), koja je okupljala prevashodno pripadnike viših građanskih slojeva. Ta partija nije imala uticaja među radnicima i najveći broj njenih birača su bili protestanti. Ernst Habermas je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, i čak se, iako je imao već 48 godina i supruga se tome protivila, dobrovoljno prijavio da učestvuje i u Drugom svetskom ratu. Tek mnogo godina posle očeve smrti Habermas je iz pisma jedne rođake saznao da je on već u proleće 1933. godine stupio u Nacionalsocijalističku partiju. Budući da ništa ne govori da se on u toj partiji naročito angažovao, i da u vreme nacizma nije gradio ni poslovnu niti vojnu karijeru, to rano pristupanje ima u sebi nešto zagonetno. Sva je prilika, međutim, da je to bio pre čin građanske asimilacije nego antigrađanske pobune.
Mlađi sin Jirgen Habermas imao je na jedan posredan način koristi kako od očeve partijske pripadnosti, tako i od njegove građanske etabliranosti. Kada sam imao deset godina nije mi stigao poziv da se pridružim „Omladini“. Svi ostali su išli u „Omladinu“. To je od 1939. godine za dečake bila obaveza: od desete do četrnaeste godine su pripadali Nemačkoj omladini, a od četrnaeste do osamnaeste Hitlerjugendu. Rekao sam ocu, čuj, a zašto ja ne idem u „Omladinu“? Onda je on okrenuo telefon – jer je bio član partije – i razgovarao sa jednim zastavnikom iz Hitlerjugenda. Tako sam i pošao u „Omladinu“. Ali nije stigao do neke „rukovodeće pozicije“, za kakvu bi se normalno pružila prilika nekome iz takve porodice, i kakvoj je on težio. Do takve pozicije nije stigao iz istog razloga iz kojeg mu je bio uskraćen poziv da stupi u Omladinu. Iz istog razloga je bio pošteđen i „prelaska“ u Hitlerjugend, u kojem su glavnu reč imali niži društveni slojevi kojih se on plašio. Taj razlog je bila „zečja usna“, zbog koje su ga još u osnovnoj školi zadirkivali. U to vreme su u stručnim knjigama „nasledne bolesti“ predstavljane sa tri slike: zečja usna, deformisano stopalo i šizofrenija. Tada sam bio pametan – kakva deca znaju da budu i ne znajući da su takva – i otišao sam na kurs vojnog saniteta. Preko jednog porodičnog poznanika dobio je mesto kod instruktora za obuku vojnih bolničara. Uz zaštitu koju mu je pružala društvena etabliranost i integrisanost porodice, obuka za vojnog bolničara, koja se priznavala kao zamena za članstvo u Hitlerjugendu, omogućila mu je da izbegne opasnosti koje je to članstvo podrazumevalo. Teže od svega toga bili su za njega tipični pubertetski problemi i odsustvo oca.
Kada je imao petnaest godina nije bio pošteđen poslednjeg mobilizacijskog poziva dok je Treći rajh propadao. Škole su zatvorene u jesen 1944. godine. Tada smo poslati na „Zapadni bedem“ da pomognemo na frontu. Kao neko ko je završio kurs za vojnog bolničara poslat sam u ambulantu. Početkom februara 1945. godine vratio se u Gumersbah, ali je ponovo dobio poziv za mobilizaciju. Majka ga je molila da ne ide. Čista je slučajnost što sam jedne večeri izašao i nisam bio kod kuće kada je vojna policija došla po mene. A onda su 10. marta, Bogu hvala, došli Amerikanci. Bilo je predivno vreme tog dana. Sedeli smo na terasi – majka, ja i moja mlađa sestra, brat je bio u vojsci – i videli da dolaze Amerikanci. Ispalili su nekoliko granata iz tenkova, i mi smo tek onda sišli u podrum.
Psihološki posmatrano, proleće 1945. godine je za petnaestogodišnjeg Habermasa, kao i za veliki deo stanovništva u Nemačkoj, bilo oslobođenje. Međutim, nije bilo političkog horizonta koji bi se mogao nazreti, nije bilo nikakve perspektive. Nemačka je tokom prethodnih dvanaest godina odbacila i zloupotrebila svoje najbolje političke i kulturne tradicije, a predstavnike tih tradicija oklevetala i proterala, ubila ili barem naterala da ćute, i zatim „nagomilala zločina za hiljadu godina“.2 A sada, 8. maja 1945. godine, rat je završen potpunom vojnom kapitulacijom Nemačke, većina velikih gradova je opustošena i porušena, dvadeset pet miliona Nemaca (izbeglica, onih koji su ostali bez doma posle bombardovanja, evakuisanih, preseljenih zbog radne obaveze, ratnih zarobljenika, oslobođenih iz koncentracionih logora) našlo se izvan svog stalnog prebivališta. Zapadni saveznici su maja 1945. godine procenili da na teritoriji koju su zauzeli ima preko četiri miliona raseljenih lica – stranaca koji su dovedeni na prisilni rad i onih koji su iz drugih razloga proterani iz svoje domovine. Za veoma kratko vreme više od 12 miliona izbeglica i proteranih prešlo je sa istoka u „krnju Nemačku“. U isto vreme saznalo se za monstruozne razmere užasa u koncentracionim logorima i zbog toga jedva da se iko zalagao za pomoć Nemačkoj. Saveznici koji su porazili Nemačku bili su saglasni da ne dozvole da ikada više iz Nemačke pođe agresija koja bi mogla da ugrozi svet. „Nemačka nije okupirana da bi bila oslobođena nego je okupirana kao poražena neprijateljska država“, stajalo je najpre u Direktivi 1067 Združenog štaba američke vojske od 26. aprila 1945. godine. Zapadni saveznici su hteli da korene „pruskog“ militarizma, koji su mnogo stariji od nacionalsocijalizma, poraze demilitarizacijom, dekartelizacijom i decentralizacijom.
Gumersbah je bio u britanskoj okupacionoj zoni, u kojoj bez obimnih američkih pošiljki hrane ne bi moglo da se preživi. Na prelazu iz 1946. na 1947. godinu ona je spojena sa američkom zonom i formirano je „ujedinjeno privredno područje“, takozvana dvojna zona. Varošica nije mnogo stradala za vreme rata, ali je hrane bilo malo. Zato je Habermasova majka svog sina poslala na jedno seosko imanje u blizini Diseldorfa gde je radio za stan i hranu, da bi ona mogla bonove za hranu da koristi za ćerku i sebe. Ni tamo moja zečja usna nije bila neka privilegija. Vadili smo i odvajali repu, nedeljama, bilo je strašno, a zatim su nas poslali da sakupljamo seno – bio je jun. A onda je neko od mladića nešto rekao. U ruci sam držao grabulje, i bacio sam ih na kola za seno, okrenuo se bez reči, otišao u svoju sobu, pokupio stvari, sve bez ijedne reči, i pobegao. Emancipacija za svakog znači nešto drugo, ali za mene je ovo bila emancipacija. Desilo se to neposredno pred Habermasov šesnaesti rođendan. Otišao je kod jednog očevog prijatelja koji se bio vratio iz ruskog zarobljeništva. On ga je podržao u nameri da više ne trpi uvrede i da se vrati čitanju i učenju. Otišao sam kući i jasno rekao majci: čuj, ja se više ne vraćam kod seljaka, sada moram da učim. Posetio je nekoliko svojih drugova i rekao: Deco, treba nešto da preduzmemo. Otišli smo do učitelja latinskog, do učitelja matematike i još jednog drugog učitelja i rekli smo im: želimo da nas podučavate. Tog leta je, posle više meseci, stigao prvi znak da je Habermasov otac živ i da se nalazi u američkom zarobljeništvu, a početkom 1946. godine on se vratio kući. Kao jedan od „onih koji su samo stajali po strani“ bez problema je prošao kroz proces denacifikacije i posle tri meseca ponovo se vratio u službu. Habermas je imao osećaj da će uskoro svanuti novi dan i da će biti bolje. Međutim, na radiju su izveštavali o nirnberškim suđenjima, u bioskopima su prikazivani prvi dokumentarni filmovi, filmovi o koncentracionim logorima […] Odjednom smo shvatili da smo živeli u kriminalnom sistemu. To nisam mogao ni da zamislim.3 Dok smo živeli u tom vremenu, ono za nas nije bio nacističko vreme, ono je bilo normalno vreme detinjstva i mladosti. Kako mu je do svesti sve jasnije dolazio zločinački karakter te normalnosti, to ga je više čudilo zašto posle poraza nije došlo do pobune, do spontanog raščišćavanja.4 Ali ta začuđenost nije uticala na njegov odnos prema porodici i školi, prema vlastitom okruženju.
U toku školovanja, u prvom planu su bili glad za kulturom i prvi pokušaji pisanja. Nas mlade je najviše ispunjavalo postepeno i naknadno usvajanje potisnute moderne, to jest onoga što je nastajalo u godinama odmah nakon Prvog svetskog rata: zbirka Haubrih5 nam je omogućilo da vidimo kako izgleda ekspresionističko slikarstvo, čitali smo pesme, od Trakla do Bena, upoznavali smo se sa Bauhausom i funkcionalizmom […]6 Gutao sam prva Rovoltova džepna izdanja i marksističko-lenjinističke knjige koje su mogle da se nabave u komunističkoj knjižari.7 Otac je donosio novine i knjige koje spadaju u obaveznu literaturu nekoga ko radi za Komoru za industriju i trgovinu, službenika u čijem domu svi sada glasaju za Hrišćansko-demokratsku uniju – što je promena koju je sin primetio u celom gradu. Željan čitanja i gladan znanja, Habermas je čitao sve: Vilhelma Repkea i Valtera Ojkena, Karla Marksa i Georgija V. Plehanova – knjige koje su pripadale očevom svetu i knjige iz jednog sasvim drugačijeg sveta.
Pola veka kasnije, u govoru u Crkvi svetog Pavla u Frankfurtu, koji je održao povodom obeležavanja pedeset godina od 8. maja 1945, Habermas je rekao: Mi, građani proširene Savezne Republike, možemo 8. maj, „dan oslobođenja“, zaista učiniti izvorištem političkog samorazumevanja samo ako se uverimo da je ovo retrospektivno tumačenje istovremeno i rezultat procesa učenja koje je trajalo decenijama.8 Taj proces učenja, i to političko osvešćivanje, za Habermasa je počelo poslednjih godina školovanja, s tim što on nikog nije doživljavao kao uzor ili inspiraciju – izuzev, možda, nekoliko autora eklektičnog štiva koje je čitao. Dve anglosaksonske okupacione sile pokušavale su da sprovedu političko „prevaspitavanje“ i tako što su ohrabrivale demokratsko odlučivanje. Zbog potrebe da se situacija što pre stabilizuje, kada je trebalo da se što pre pronađu i angažuju pogodne osobe, kao i zbog različitih pristupa u primeni često nejasnih direktiva, dogodilo se da su efikasni funkcioneri iz vremena nacionalsocijalizma zadržali svoja radna mesta, ostali manje-više tamo gde su i dotle bili. Često se dešavalo da samo poznati nacionalsocijalisti budu zamenjeni manje poznatima, ili onima koji su samo pasivno pristajali uz nacionalsocijalizam i koji su zahvaljujući denacifikaciji – inače prilično neuspešnoj – dobili novi legitimitet. U oblasti obrazovanja, uprkos energičnom pritisku vojnih vlasti koje su htele da spreče ponovnu podelu na tanak sloj elite i veliku masu, došlo je do restauracije starog elitističkog sistema. Ali, zahvaljujući denacifikaciji, bar u domenu politike i izdavaštva došlo je do toga da su demokratske snage barem u domenu politike i izdavaštva dobile početnu prednost. Stoga je Habermas kasnije mogao o sebi da kaže: I ja sam proizvod [prevaspitavanja], nadam se ne potpuno negativan. Time želim da kažem da smo tada naučili da je građanska ustavna država, u svom francuskom ili američkom ili engleskom vidu, jedno istorijsko dostignuće. Postoji važna biografska razlika između onih koji su sami videli do čega jedna mlaka građanska republika, poput Vajmarske republike, može dovesti, i onih koji su svoju političku svest tek kasnije izgradili.9
Biblioteka XX vek, 15.03.2026.
Peščanik.net, 06.06.2026.
Srodni linkovi:
Vanja Grujić – Nakon Habermasa: šta ostaje od ideje razuma?
Nenad Dimitrijević i Dejan Ilić – Jirgen Habermas
Žarko Puhovski – Jürgen Habermas (1929 – 2026)
________________
- Svi citati kod kojih nije naveden izvor delovi su razgovora koji sam sa Jirgenom Habermasom vodio 27.1. 2003. u Štarnbergu.
- A. Kantorowicz, Deutsches Tagebuch, Bd. 1, München 1964, str. 54.
- Intervju sa D. Horster /W. van Reijen (1979) u: Kleine politische Schriften I-IV, Frankfurt a. M. 1981, str. 511 f.
- Isto, str. 513.
- Dr Jozef Haubrih iz Kelna, advokat i kolekcionar umetničkih dela, zaveštao je gradu Kelnu u proleće 1946. svoju umetničku zbirku. Najveći deo te zbirke činila su ekspresionistička dela i nemačko slikarstvo dvadesetih godina. Haubrih je imao hrabrosti da u vreme nacionalsocijalističkog režima kupuje umetnička dela koja su proglašena za „izopačena“. Njegova zbirka je temelj modernog ogranka Valrafovog i Riharcovog muzeja i od početka je javnosti omogućila da se upozna sa dotad zabranjenim umetničkim delima.
- Intervju sa G. Freudenthal (1977) u: Kleine politische Schriften I-IV, nav. delo, str. 468.
- Intervju sa D. Horster / W.v. Reijen, nav. delo, str. 513 f.
- „1989 im Schatten von 1945“ u: Die Normalität einer Berliner Republik, Frankfurt a. M. 1995, str. 168.
- Intervju sa D. Horster / W.v. Reijen, nav. delo, str. 513 f.
