Nedavna poseta Aleksandra Vučića Kini i potpisivanje investicionih ugovora vrednih više od 900 miliona evra ponovo su rasplamsali rasprave o kineskom ekonomskom i političkom uticaju u Srbiji. Kao i obično, javna debata se brzo pomerila sa konkretnog pitanja: pod kojim uslovima se ugovaraju investicije, ko od njih ima koristi i kakve su njihove društvene, ekološke i ekonomske posledice, ka mnogo široj i ideološki opterećenijoj tvrdnji o „malignom“ kineskom prisustvu.
Tim povodom Mijat Lakićević je na Peščaniku objavio tekst o „trostrukom malignom uticaju Kine“, u kojem s pravom ukazuje na nekoliko važnih problema: netransparentnost ugovora, politički marketing investicija, zaobilaženje procedura i instrumentalizaciju kineskih ulaganja za legitimizaciju vlasti. U tom delu kritika stoji na relativno čvrstim nogama. Međutim, kada se sa kritike konkretnih praksi pređe na priču o „malignom“ kineskom novcu i navodnoj neusklađenosti kineskog kapitala sa našim „civilizacijskim vrednostima“, argument počinje ozbiljno da puca po šavovima. I to ne samo empirijski, nego i teorijski.
Iz marksističke perspektive, najveća slabost takvog pristupa jeste ono što bi se moglo nazvati moralizacijom kapitala. Kao da postoji „dobar“ kapital: zapadni, demokratski i civilizovan, i „loš“ kapital: kineski, autoritarni i maligni. Problem je, međutim, u tome što kapital po svojoj prirodi nije moralna kategorija. Kapital ne investira da bi širio vrednosti, već da bi ostvario profit, obezbedio tržišta, pristup resursima, infrastrukturi i političkom uticaju. To važi za kineski, nemački, američki, ruski ili emiratski kapital jednako. Ili, ako bismo parafrazirali Marksa bez mnogo diplomatskog ulepšavanja: kapital nema naciju, ima stopu povrata.
Zato osnovno pitanje nije da li je kineski novac „dobar“ ili „zao“, već kakva struktura domaće ekonomije privlači određeni tip ulaganja, kakvu ulogu u tome ima zavisni položaj Srbije u međunarodnoj podeli rada i zašto domaća vlast pristaje na uslove koji omogućavaju zaobilaženje zakona, netransparentnost i slabu društvenu kontrolu.
Od „malignog uticaja“ do korozivnog kapitala
Ako želimo ozbiljno da razgovaramo o kineskim investicijama u Srbiji, možda bi prvi korak trebalo da bude napuštanje jezika moralne panike. U tom smislu korisnije je osloniti se na koncept korozivnog kapitala (corrosive capital) koji razvija Tena Prelec i drugi autori. Osnovna ideja ovog pristupa nije da pojedine države ili civilizacije poseduju neku posebnu sklonost ka korupciji, autoritarnosti ili netransparentnosti. Naprotiv, poenta je mnogo prizemnija i, samim tim, mnogo ubedljivija: određeni oblici kapitala mogu pojačavati postojeće institucionalne slabosti u politički ranjivim ili zarobljenim društvima.
Drugim rečima, kapital postaje „korozivan“ ne zato što dolazi iz Pekinga, Moskve ili Abu Dabija, već zato što ulazi u sistem u kojem su institucije slabe, politička odgovornost ograničena, a pravila podložna selektivnoj primeni. Ako investitor može da dobije tajni ugovor, privilegovani regulatorni tretman, ubrzane procedure ili fleksibilnije ekološke standarde, malo je verovatno da će iz moralnih razloga insistirati na većoj transparentnosti nego što to traži sama država domaćin.
Upravo tu leži i osnovna slabost teze o posebnoj malignosti kineskog kapitala. Ona sugeriše da problem nastaje prvenstveno zbog prirode spoljnog aktera, dok u drugi plan potiskuje domaće institucionalne i političke uslove koji takav odnos omogućavaju. Ali ako je kineski kapital toliko jedinstveno destruktivan, kako objasniti činjenicu da su mnoge od praksi koje se danas kritikuju bile prisutne mnogo pre ozbiljnijeg kineskog ekonomskog prisustva u Srbiji?
Da li su subvencije po radnom mestu, netransparentni ugovori, privilegovani tretman investitora, slaba zaštita radnih prava ili fleksibilna primena ekoloških standarda počeli sa dolaskom kineskih kompanija? Ili je reč o modelu razvoja koji Srbija dosledno primenjuje bez obzira na nacionalnost investitora? Uostalom, ni nemačke fabrike kablova, ni italijanske tekstilne kompanije, ni zapadni rudarski projekti nisu bili poznati po insistiranju na snažnijim sindikatima, višim zaradama ili strožoj primeni regulative.
Ovo ne znači da kineske investicije ne treba kritikovati. Naprotiv. Ali kritika postaje ozbiljnija kada se oslobodi geopolitičkog moralizovanja. Problem nije u tome što je kapital kineski, već pod kojim uslovima posluje, kakve društvene posledice proizvodi i ko politički profitira od njegovog prisustva. U suprotnom rizikujemo da ekonomske odnose objasnimo geopolitikom i civilizacijom, dok nam pred očima ostane neprimećena mnogo banalnija činjenica: kapital veoma retko odbija profit iz moralnih razloga, bez obzira na to pod kojom zastavom dolazi.
Zavisna struktura Srbije i logika stranih investicija
Da bismo razumeli zašto kineski kapital u Srbiji poprima baš ovakav oblik, potrebno je napraviti korak unazad. Problem nije samo u tome ko ulaže, već u kakvu ekonomsku strukturu ulaže. Drugim rečima, pitanje nije samo kineski kapital, nego i srpski kapitalizam.
Srbija već više od dve decenije svoj razvojni model zasniva na privlačenju stranih direktnih investicija (SDI). Gotovo svaka vlada, bez obzira na ideološku boju, polazila je od istog obećanja: strani kapital će doneti tehnologiju, radna mesta, rast produktivnosti i ubrzanu modernizaciju. U javnom diskursu, SDI su predstavljane gotovo kao razvojna formula bez alternative. Međutim, iskustvo Srbije i drugih postsocijalističkih zemalja pokazuje da stvari nisu tako jednostavne.
U ranijim analizama pokazao sam da se Srbija ne integriše u globalnu ekonomiju prvenstveno kao centar inovacija ili proizvodnje visoke dodatne vrednosti, već kao periferna ekonomija koja konkurentsku prednost gradi na jeftinoj radnoj snazi, subvencijama, poreskim podsticajima i regulatornoj fleksibilnosti. Umesto razvoja domaće industrijske baze i tehnološkog uspona, dominantni model oslanja se na privlačenje spoljnog kapitala u sektorima poput automobilske industrije, rudarenja, čelika, gume, logistike i infrastrukturnih projekata. Takva ulaganja mogu doprineti rastu BDP-a, ali često ne menjaju strukturni položaj zemlje u međunarodnoj podeli rada.
Podaci Narodne banke Srbije o prilivima SDI po zemljama porekla dodatno potvrđuju ovu sliku. Evropska unija ostaje dominantan izvor stranih ulaganja u Srbiji: od 2016. godine godišnji prilivi iz EU uglavnom se kreću između 1,3 i 2,5 milijardi evra. Istovremeno, kineske investicije, koje su do sredine prethodne decenije bile gotovo zanemarljive, od 2018. godine postaju sve značajniji dodatni izvor kapitala, dostižući oko 596 miliona evra 2018, više od 1,3 milijarde evra 2022. i 2023, te gotovo 1,7 milijardi evra 2024. godine.
Ovakva dinamika ne znači da kineski kapital zamenjuje evropski. Naprotiv, Evropska unija ostaje najveći pojedinačni investitor u Srbiji. Međutim, podaci sugerišu relativnu stabilizaciju evropskih investicionih tokova nakon inicijalnog talasa postsocijalističke integracije. To nije posledica političkih simpatija ili antipatija, već logike kapitalističke akumulacije. Evropski kapital je u velikoj meri već privatizovao profitabilne segmente privrede, integrisao Srbiju u postojeće dobavljačke lance i zauzeo dominantne pozicije u sektorima koji odgovaraju postojećem modelu razvoja. Jednostavno rečeno, prostor za ekstenzivno širenje više nije isti kao početkom 2000-ih.
Upravo zato dodatni impuls prilivu SDI poslednjih godina sve više dolazi i iz drugih izvora, naročito Kine. Ali ni to ne predstavlja nekakav civilizacijski zaokret niti dokaz posebne „malignosti“ kineskog kapitala. Kina dominantno ulaže u sektore koji odgovaraju postojećoj ulozi Srbije u međunarodnoj podeli rada: infrastrukturu, metalurgiju, rudarstvo, logistiku i industrijsku proizvodnju zasnovanu na relativno nižim troškovima rada. Dakle, kineski kapital ne menja logiku razvoja Srbije, već se u nju uklapa.
Paradoksalno, isti kritičari kineskih ulaganja često istovremeno optužuju vlast za slabljenje investicione privlačnosti Srbije i pad stranih investicija. Međutim, podaci za 2025. godinu pokazuju da ukupni pad SDI ne proizlazi iz sloma evropskih ulaganja, koja ostaju relativno stabilna, pa čak beleže i rast, već pre svega iz naglog slabljenja kineskog investicionog impulsa nakon visokih priliva tokom 2022–2024. godine. Dakle, kineski kapital se kritikuje kada dolazi, ali se problematizuje i kada izostane. To istovremeno govori manje o Kini, a više o krhkosti modela razvoja koji zavisi od velikih spoljnih investicionih talasa.
U tom kontekstu treba razumeti i valutni svop aranžman između Srbije i Kine, koji Lakićević kritikuje kao još jedan pokazatelj problematičnog kineskog uticaja. Međutim, svop ne predstavlja nikakav civilizacijski ili ideološki izbor, već monetarni instrument koji olakšava trgovinu i finansijske transakcije sa zemljom koja postaje sve značajniji ekonomski partner Srbije. On omogućava lakši pristup juanu, smanjuje potrebu da se bilateralna trgovina uvek posreduje preko evra ili dolara i može umanjiti transakcione troškove.
Srbija je periferna ekonomija koja već decenijama zavisi od evra i spoljnog finansiranja, ali tek kada se pojavi instrument koji delimično diversifikuje tu zavisnost, odjednom nastaje panika oko monetarnog suvereniteta. To ne znači da svop sam po sebi menja razvojni model Srbije niti da predstavlja put ka većoj ekonomskoj autonomiji. Naprotiv, on pre svega čini postojeći model zavisnosti operativno efikasnijim. Ali upravo zato kritika svopa kao takvog promašuje metu: problem nije u instrumentu, već u strukturi ekonomije koja takve instrumente čini potrebnim.
Tu dolazimo i do jedne od ključnih zabluda u liberalnim kritikama kineskog prisustva: implicitne pretpostavke da bi Evropska unija mogla gotovo neograničeno da ulaže u tehnološki napredne sektore Srbije samo kada bi politički odnosi bili drugačije postavljeni. Međutim, investicije ne prate političke želje, već profitnu logiku. Ako Srbija ostaje periferna ekonomija sa konkurentskom prednošću zasnovanom na jeftinijem radu, subvencijama i regulatornoj fleksibilnosti, teško je očekivati masovni priliv visokotehnoloških investicija bez mnogo dubljih strukturnih promena.
U zajedničkom istraživanju sa Borisom Kagarlitskim, pokazali smo upravo da strane investicije u postsocijalističkim zemljama često funkcionišu kao „opijum razvoja“, stvarajući privid razvoja, dok istovremeno produbljuju zavisnost od stranog kapitala i ograničavaju domaću akumulaciju. Naše istraživanje regiona Otvorenog Balkana pokazalo je da rast priliva SDI korelira sa pogoršanjem spoljnog bilansa, rastom odliva kapitala i potiskivanjem domaćih investicija. Ukratko: rast postoji, ali kvalitet razvoja ostaje upitan.
Iz te perspektive kineski kapital ne predstavlja nikakav istorijski prekid ili posebnu anomaliju. Kina nije izmislila srpski model razvoja niti ga je nametnula spolja. Naprotiv, kineske kompanije su se uklopile u institucionalni okvir koji je već bio postavljen za druge investitore. Ako pogledamo dominantne sektore kineskih ulaganja u Srbiji, videćemo da oni odgovaraju postojećoj ulozi Srbije kao lokacije za resursno intenzivnu proizvodnju, tranzit i relativno jeftinu industrijsku radnu snagu.
Zato pitanje nije zašto Kina ulaže baš tako. Kapital gotovo uvek ulaže tamo gde očekuje višu stopu prinosa. Pravo pitanje jeste zašto Srbija i dalje pristaje na model u kojem se razvoj meri gotovo isključivo visinom priliva stranih investicija, dok domaća akumulacija, tehnološki transfer i razvoj lokalnih proizvodnih kapaciteta ostaju u drugom planu.
Domaća vlast kao filter kapitala
Ako kineski kapital u Srbiji posluje pod posebnim uslovima, onda osnovno pitanje nije šta je u kineskom kapitalu posebno, već ko mu te uslove omogućava. U Srbiji ne postoje posebni zakoni za kineski novac, kao što ne postoje ni posebni zakoni za arapski, nemački ili američki kapital. Formalno, svi investitori ulaze u isti pravni okvir. Ako se taj okvir suspenduje, prilagođava ili zaobilazi, to ne radi strani investitor samostalno, već država- domaćin.
Investitor, bilo kineski, evropski ili američki, gotovo uvek traži najpovoljnije uslove: niže troškove, brže dozvole, slabiju kontrolu, veće subvencije i manji rizik. To nije izraz posebne nacionalne kulture, nego elementarna logika kapitala. Razlika nastaje u tome da li država takve zahteve prihvata, pod kojim uslovima i uz kakvu javnu kontrolu. Drugim rečima, strani kapital prolazi kroz domaću političku strukturu, a ta struktura određuje šta će biti dozvoljeno, kome će biti oprošteno, koji će ugovori ostati tajni i koji će zakoni biti savitljivi kao gimnastičar na državnoj plati.
Na ovaj problem već godinama ukazuju istraživanja i analize Transparentnosti Srbija, posebno u oblastima javnih nabavki, javno-privatnih partnerstava, posebnih zakona i velikih infrastrukturnih projekata. Njihove analize pokazuju da se problem ne može svesti na poreklo investitora, već na način na koji domaće institucije suspenduju ili zaobilaze sopstvena pravila. Na primer, u komentaru na lex specialis za Beograd na vodi, Transparentnost Srbija je upozorila da se otvara mogućnost da se sa investitorom ugovaraju radovi na objektima javne namene bez postupka javnih nabavki, uz prebijanje troškova uređenja građevinskog zemljišta. Da ponovimo, mehanizam netransparentnosti nije bio „uvezen“ iz Kine, već proizveden unutar domaćeg pravnog i političkog sistema.
Zato je pogrešno odgovornost za netransparentnost i zaobilaženje procedura prebacivati na „prirodu“ kineskog novca. Tu se kineski kapital prirodno uklapa u model srpskog političkog kapitalizma. Veliki infrastrukturni i industrijski projekti omogućavaju vlasti da proizvodi sliku razvoja, modernizacije i međunarodnog značaja. Investitor dobija povoljne uslove poslovanja, država dobija propagandni materijal, a društvo često dobija zaduženje, ekološke rizike, slabu kontrolu i radna mesta čiji se kvalitet retko ozbiljno razmatra.
U tom smislu, nije dovoljno reći da Kina podržava autoritarnu vlast u Srbiji. Preciznije je reći da domaća vlast koristi kineski kapital, kao i druge izvore stranog kapitala, za reprodukciju sopstvene moći. Kineski investitori mogu biti spremniji na netransparentne aranžmane ili manje osetljivi na liberalno-demokratske standarde, ali to samo po sebi ne objašnjava zašto takvi aranžmani prolaze. Oni prolaze zato što domaća politička elita ima interes da ih prihvati.
Zato kritika kineskih investicija ima smisla samo ako istovremeno postane kritika domaće države. U suprotnom, dobijamo udobnu priču u kojoj je problem spoljašnji, civilizacijski i geopolitički, dok domaća vlast ispada gotovo pasivna žrtva stranog uticaja. A ona to nije. Ona je posrednik, pregovarač, korisnik i politički profiter tog modela. Ako postoji filter kroz koji kapital ulazi u Srbiju, taj filter se ne nalazi u Pekingu, već u Beogradu.
Civilizacijske vrednosti i kulturni esencijalizam
Najproblematičniji deo Lakićevićevog teksta nije kritika netransparentnosti kineskih investicija, već tvrdnja da se one ne uklapaju u „naše civilizacijske vrednosti“. Takva formulacija pomera raspravu sa terena političke ekonomije na teren kulturne pripadnosti. Umesto da se pita ko ugovara investicije, pod kojim uslovima, u čijem interesu i sa kakvim posledicama, uvodi se pretpostavka da problem leži u civilizacijskoj prirodi samog investitora.
To je analitički pogrešno zato što kapitalističke odnose objašnjava kulturom, a ne klasnim interesima, profitnom logikom i institucionalnim aranžmanima. Problem sa kineskim investicijama u Srbiji nije u tome što dolaze iz „druge civilizacije“, već ako se ugovaraju netransparentno, ako zaobilaze zakone, ako pogoršavaju položaj radnika, ako proizvode ekološke rizike i ako služe političkoj reprodukciji vlasti. Ali sve to nisu civilizacijske osobine Kine. To su oblici odnosa između kapitala i države.
Civilizacijski esencijalizam, osim toga, lako dovodi do smešnih rezultata. Japan se na Zapadu dugo tumačio kao potpuno tuđa civilizacija: hijerarhijska, kolektivistička, autoritarna, sklona konformizmu i podređivanju pojedinca grupi. Međutim, kada je Japan tokom 1960-ih i 1970-ih postao simbol brzog industrijskog uspona, tehnološke modernizacije i izvozne konkurentnosti, iste te osobine počele su da se opisuju mnogo pozitivnije: kao radna disciplina, društvena kohezija, lojalnost firmi, dugoročno planiranje i sposobnost kolektivne mobilizacije za razvoj. Ono što je juče bilo „tuđe“, preko noći je postalo moderno. Izgleda da civilizacije umeju vrlo brzo da promene koordinate kada BDP raste dovoljno ubedljivo.
Zato argument o „civilizacijskim vrednostima“ ne jača kritiku kineskog kapitala, već je slabi. Problem sa kineskim investicijama nije civilizacija, nego politička ekonomija odnosa između kapitala i države.
Novac ne smrdi, ali razvojni model može
Na kraju, problem sa raspravom o „malignom kineskom novcu“ jeste što ona često promašuje metu. Kineske investicije u Srbiji mogu i treba da budu predmet ozbiljne kritike: kada su netransparentne, kada zaobilaze procedure, kada stvaraju ekološke rizike ili kada se koriste za političku legitimaciju vlasti. Ali ništa od toga nije ekskluzivno kinesko. To su obrasci koji proizlaze iz načina na koji je organizovan odnos između države, kapitala i razvoja u Srbiji.
Starorimski car Vespazijan navodno je rekao pecunia non olet – novac ne smrdi. Kapital, zaista, retko nosi moralni pasoš. On dolazi tamo gde može ostvariti profit, obezbediti povoljne uslove poslovanja i pronaći državu spremnu da mu izađe u susret. U tom smislu, kineski kapital nije moralno ni gori ni bolji od evropskog, američkog ili emiratskog. Razlika je uglavnom u sektoru ulaganja, geopolitičkom kontekstu i pregovaračkoj poziciji države domaćina.
Pravo pitanje zato nije da li Srbija prima „pogrešan“ novac, već zašto njen razvojni model ostaje toliko zavisan od bilo kog spoljnog novca. Tokom više od dve decenije evropske dominacije u investicijama, Srbija nije postala centar visoke tehnologije, već ekonomija kablova, auto-delova, montaže i subvencionisanog rada. Teško je objasniti zašto bi isti model iznenada proizveo drugačiji rezultat samo uklanjanjem kineskog faktora.
Zanimljivo je da takvu dijagnozu ne dele samo marksistički kritičari modela razvoja. Ekonomista Ljubomir Madžar, iz sasvim drugačije teorijske perspektive, već godinama upozorava da se Srbija ne može razvijati oslanjajući se gotovo isključivo na strane investicije i da bez snažnijeg domaćeg investicionog kapaciteta nema održivog razvoja. Slično tome, kolega Arsić upozorava da ni potencijalno sofisticiranije investicije, uključujući kineske, same po sebi nisu dovoljne ukoliko se zemlja zadržava na nivou montaže, bez ozbiljnijeg tehnološkog transfera, domaćih dobavljačkih lanaca i razvoja lokalnih kapaciteta. Dakle, spor nije samo oko toga ko ulaže, već i oko toga šta ostaje nakon ulaganja: domaća industrijska baza ili trajna zavisnost od novih investicionih ciklusa.
Ako u celoj priči postoji nešto zaista „maligno“, onda to možda nije kineski kapital, već razvojna iluzija da će spoljašnji investitor, bez obzira na zastavu pod kojom dolazi, rešiti probleme koje domaća razvojna strategija nije uspela da reši. U tom smislu, kritika kineskog prisustva ima smisla samo ako istovremeno postane kritika modela razvoja zasnovanog na trajnoj zavisnosti od stranog kapitala. Sve ostalo ostaje politička geografija novca: evropski kapital kao civilizacija, kineski kapital kao pretnja, dok problem zavisnog razvoja ostaje netaknut.
Peščanik.net, 06.06.2026.
Srodni link: Mijat Lakićević – Trostruki maligni uticaj Kine
