Radio emisija 18.03.2011. Govore: Srđa Popović i Žarko Korać. 

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Dok je čovek u svojoj kući i među svojim stvarima, on može da čita i da misli o topljenju jezgra četvrtog reaktora u Fukušimi, o hiljadama Japanaca koji odneti cunamijem plutaju negde po okeanu, o pobunjenicima u Bengaziju koje iz vazduha, sa mora i sa kopna bombarduje poludeli Gadafi i njegovi ludi sinovi, i o tome kako će svakog trenutka prema Bengaziju poleteti francuski, britanski avioni i povesti rat protiv pukovnika Gadafija. Intervenciju su podržale i članice Arapske lige, jer je pukovnik preterao i kompromitovao diktatore širom sveta. Razni šeici i kraljevi koji su sinoć u Ujedinjenim nacijama dali odobrenje za vojnu intervenciju, plaše se, naravno, sopstvenog stanovništva koje drže zatočenim, doduše često u zlatnim kavezima, sa zlatnim lavaboima i zlatnim wc šoljama. Dakle, sinoć i noćas, dok sam u kući, mogla sam da mislim o tome. Od jutros, kada sam nesmotreno izašla iz kuće i krenula u grad, sva moja apatija prema Japancima i Libijcima je nestala, negde na ulasku na Brankov most. Kolaps je u gradu, jer su opet počeli radovi na rekonstrukciji mosta Gazela. Panika čoveka uhvati kada pomisli šta bi bilo sa nama kada bi nam se desila upola manja katastrofa od one koja je zadesila Japan. Ko bi organizovao evakuaciju? Kojim putevima i mostovima gospodnjim? Nama nije potreban zemljotres ili cunami da bi život stao, dovoljne su dve, tri skele na mostu i dolazak nekog visokog gosta i Beograđani su prinuđeni da se ponašaju kao da je počeo armagedon. U sredu dolazi Vladimir Vladimirovič Putin, toga dana neće biti života u Beogradu, znamo da se za bezbednost visokog gosta brine armija KGB-ovaca i armija DB-ovaca, ali ne znamo ko se brine o nama. Kome smo mi zapali kao teret. Gradonačelniku, koga hvale zbog njegovih menadžerskih sposobnosti, ili možda glavnom gradskom menadžeru Bijeliću, koji je u sred Srbije ostvario američki san. Od šofera premijera Zorana Đinđića postao je glavni menadžer srpske prestonice.

Kakva karijera. Beogradu je za koliko-toliko normalno funkcionisanje potreban ne genije, nego alhemičar, a to vozač Bijelić izgleda nije. Nije ni okretni i bogati gradonačelnik Đilas. Nije onda ni čudo što su, kad god se pominje neka  vanredna situacija, sve oči uprte u ruskog ministra za vanredne situacije Sergeja Šojgua, kome je inače pola Rusije letos izgorelo u požarima koji su bili vidljivi sa Marsa.

Nuklearni reaktor u Fukušimi se zagreva, zagrevaju se motori francuskih miraža, koji će za koji sat voditi vazdušne bitke sa Gadafiejvim bombarderima, ali i u tim trenucima mi moramo da se pozabavimo Koštunicom i njegovim odbijanjem da se pojavi pred sudom, kao svedok, i da odgovori da li i šta zna o pobuni Crvenih beretki, koja je bila prvi korak ka atentatu na premijera Đinđića. Nisam ja kriva za ovu opsednutost pobunom i atentatom, kriv je Imanuel Kant koji nas je naučio, nas Evropljane, odavno, da bi i na dan pre propasti sveta, poslednji zločinac morao biti priveden pravednoj kazni i time bio uspostavljen pravni poredak, koji je povredom prava izbačen iz ravnoteže.

Svako mart pamti po nekom događaju. Neko po početku bombardovanja SR Jugoslavije, zato nam valjda baš u to vreme dolazi Putin, da nas podseti ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji, a možda i usput da nam kaže, da od gasovoda Južni tok možda neće biti ništa. Putin će u Beogradu dobiti titulu počasnog doktora Beogradskog univerziteta, jednoglasno je odlučio senat beogradskog univerziteta, a rektor Kovačević je ponosno saopštio da će kolega, doktor Putin, biti nagrađen zbog neprocenjive podrške u očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Rektor Beogradskog univerziteta možda ne zna da nismo očuvali suverenitet iako je on lično predvodio grupu studenata Pravnog fakulteta, koja je palila granične punktove pre tri godine 22. februara. I gle čuda, upravo je Pravni fakultet inicirao da Putin dobije titulu počasnog doktora. Valjda zbog zalaganja za pravnu državu i za zaštitu ljudskih prava u Rusiji.

Ovih dana, posle 12. marta, nastala je panika u Demokratskoj stranci Srbije, uspaničio se i doktor Vojislav Koštunica, jer je nagovešteno iz ministarstva pravde, odnosno iz tužilaštva, da bi mogao biti pozvan da posvedoči o tome šta zna, ako nešto zna, o pobuni Jedinice za specijalne operacije. U međuvremenu je počelo potpisivanje Peticije protiv progona Vojislava Koštunice. Kao što znate, prvi se oglasio taj famozni ili fantomski Odbor za zaštitu slobode govora, na čijem čelu su Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Kosta Čavoški. Međutim, krug ljudi koji podržava i bori se protiv, kako kažu, progona Vojislava Koštunice se dramatično povećao poslednjih dana. Juče je bila konferencija za novinare na kojoj su govorili reditelj Siniša Kovačević i profesorka Mirjana Vasović, koji su objasnili svima koji su zainteresovani da mogu da potpišu Peticiju protiv progona Vojislava Koštunice i zaista je inpozantan broj ljudi koji je to potpisao. Tu su, samo da pročitam neka od imena, Matija Bećković, akademik, Milorad Ekmečić, akademik, Kosta Čavoški, akademik, Dragoslav Mihajlović, akademik, tu je mitropolit Amfilohije Radović, Vasilije Krestić, Brana Crnčević, profesor doktor Vladeta Janković, Siniša Kovačević, dramski pisac, nezaobilazna Smilja Avramov, Ljiljana Smajlović, Milorad Vučelić, Obrad Kesić, politički analitičar, Bora Đorđević, pesnik i pojac, Slobodan Reljić, Slavenko Terzić, Mirjana Vasović, tu su i neki Karađorđevići, profesor doktor Ratko Marković, Gojko Đogo, Rajko Petrov Nogo, Željko Cvijanović, Nikola Vrzić i tako dalje. Ovde ima zaista puno ljudi, izgleda da su jedino opravdano izostali potpisi Slobodana Miloševića, Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Ovaj spisak je vrlo zanimljiv, tu je ono što smo zvali antihaški lobi u Srbiji, a Dubravka Stojanović reče da bi mogli da ih krstimo i kao ideološku pozadinu atentata na premijera Zorana Đinđića. U današnjem Peščaniku slušaćete dvojicu naših sagovornika, koji su govorili i u filmu Atentat – naša privatna stvar. U međuvremenu je održana konferencija za novinare DSS-a, dakle govori najpre advokat Srđa Popović, zastupnik majke i sestre premijera Đinđića.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate činjenicu da se 8 godina posle atentata na premijera Đinđića oglasio Koštunica, to jest prvo Demokratska stranka, koja je preko ministarke pravde, pa i državnog sekretara, prvi put eksplicitno rekla da namerava nešto da preduzme.

Srđa Popović: Te dve stvari su u vezi. Ta dva stava, i stav države i stav Koštunice, su u vezi. Od samog suđenja, od onog trenutka kada smo mi u sudnici pokrenuli pitanje pobune, pa kroz sve ove godine dok je Insajder tu priču obrađivao, Vojislav Koštunica, pre svega kad je bio na vlasti, nije osećao nikakvu potrebu da uopšte razgovara na tu temu. On je odlučio to da ignoriše, i mislim da je to bila apsolutno najbolja odluka sa stanovišta njegovih interesa. Kad nemaš šta da kažeš, bolje da ćutiš. Nije se čak ni indignirao nad tim optužbama koje su, nekad vrlo otvoreno, počele da se pojavljuju na sve strane. Dakle, bilo potpuno jasno, normalno i razumljivo da on na te optužbe nije odgovarao kada je bio na vlasti. Situacija se, naravno, promenila onda kada on više nije mogao da deluje na institucije tako kako je delovao, kada više nije mogao da deluje ni na medije, niti da zatrpava celu tu priču.

On je voleo da se pojavi sa onim vencem pred vratima vlade, što je mnoge ljude, uzgred budi rečeno, vređalo i iritiralo. Mislio je da je time tu stvar potpuno gurnuo pod tepih. Đinđićeva harizma i mit ne umiru, o tome smo ponekad pričali u Peščaniku, zato što su ljudi shvatili da je jedini onaj pravac koji je on zacrtao. Kad god misle o budućnosti, ljudi se vajkaju – eh da je Zoran Đinđić živ. Kako je vreme prolazilo, i državi je postalo nelagodno što je tako neobjašnjivo pasivna prema celom kompleksu tih pitanja. Ne samo prema pobuni, nego i prema samom Đinđiću, ako hoćete. Ne mislim da pridam neki značaj prijavi koju su podnele majka i sestra, ali mislim da je tog trenutka ipak neki stid proradio, i da je bilo jasno da se na to mora nekako reagovati. Ne bih isključio ni to da u datim političkim okolnostima možda postoji i neki politički interes da se ta stvar ipak raščisti, jer mislim da je i unutar DS-a, njegovih simpatizera i birača, uvek postojala jedna mala zamerka – pa kako mi sve ovo prećutkujemo. Ne mislim da ta činjenica bilo kako kompromituje postupak koji oni vode, ali mislim da možda postoje neke političke okolnosti zbog kojih je u ovom trenutku to lakše učiniti nego ranije.

Svetlana Lukić: Posle podnošenja prijave majke i sestre premijera Đinđića, usledilo je jedno pismo gde su na najvulgarniji način vas lično izvređali, pa je opet nastala stanka i neka vrsta ćutanja, do 12. marta.

Srđa Popović: Dok se nije odlučilo da li će se po toj prijavi postupiti ili ne, najjednostavniji je bio taj lični napad. S tim što je on meni bio malo čudan. Nisam tu prijavu podneo u svoje ime, prijavu su podnele majka i sestra premijera Đinđića. Tu se verovatno još kalkulisalo ili inputiralo da sam ja njih nekako upotrebio i zamađijao. Te žene su godinama očajne i mene jure da podnesem prijavu u njihovo ime. Sve vreme sam im govorio – čekajte, obećali su, videćemo, nisu ni političke okolnosti takve da to može da uspe. Njima je na kraju dojadilo. Ni ja više nisam mogao da ih kočim u tome, i da izgleda kako iz nekog razloga mene mrzi to da radim. Dok specijalno tužilaštvo nije dalo izjavu da će otvoriti pretkrivični postupak, i da će uzeti u obzir navode iz prijave, najlakša stvar bila je lični napad. Ovde je to i uobičajeno. To je jednim delom demagogija i politička prljavština, a sa druge strane jedna odlika primitivnog mišljenja koje sve mora da personalizuje. Nijedno pitanje samo po sebi ne zaslužuje da se o njemu razgovara, nego iza svakoga neko stoji, i svuda postoji neki skriveni interes. To je ta paranoja koja se razvila još devedesetih i sve se uvek završava ličnim napadima. I u toj stanačkoj politici koju oni vode, ko god stavi neku zamerku nekome, odmah se stvar vrati – a šta si ti radio, a gde su pare? Nikad se ne raspravlja o samoj temi. Tako ja to tumačim.

Svetlana Lukić: I sada kada je, najzad, Demokratska stranka Srbije izašla sa tim saopštenjem i oglasio se Koštunica, malo su bili ljudi ipak začuđeni tim osionim i arogantnim stavom, ali se nekako nije baš analiziralo detaljnije šta su u stvari oni to rekli. Da li biste mogli da nam pomognete da to protumačimo.

Srđa Popović: Cela ta konferencija za novinare i saopštenje koje su izdali svodi se na ono – ja priznajem samo sud svoje partije. Sada odjedanput vidite jedno strahovito nepoštovanje bilo kakvih institucija koje je zagovarala Demokratska stranka Srbije. Dokle god je ona imala odlučujući uticaj na te institucije, dotle su one morale da se poštuju. I oni su se ponosili time. Sad odjedanput sebi dozvoljavaju izjave kao što su – najoštrije osuđujemo pravosuđe. Čekaj pobogu, pa šta nam je ostalo ako ćemo najoštrije da osudimo pravosuđe, kakvo god da je. Nisam ni ja veliki zaljubljenik u naše pravosuđe, ali neke institucije moraju da ostanu van sumnje, da ostanu priznate kao jedine nadležne da u društvu rešavaju neke stvari. U čitavom njihovom stavu sada se pokazuje kako je Koštunica strahovito uvređen što će biti saslušan kao svedok. Stotine hiljada ljudi svakodnevno svedoči u ovoj zemlji. Svačija građanska dužnost je da svedoči o tome što zna. Ako ne zna ništa, pojavi se na sudu i kaže – žao mi je, ali ja o tome ništa ne znam. Ovde se već sama pomisao da bi neko mogao pozvati građanina Koštunicu da svedoči doživljava kao neka uvreda. To je neka megalomanija i izdizanje, ne nad samim društvom i politikom, nego i nad državom. I to od čoveka koji se stalno ponosio svojim legalizmom. Legalizam je izgleda dobar samo kad je meni u korist. Tako je i Milošević uvek postupao. I on je bio veliki legalista. Lična je i ozbiljna uvreda kad Koštunica kaže da specijalni tužilac vrlo dobro zna da on nema ništa da kaže, i da tužilac sada montira neki proces. Protiv koga montira proces? Protiv Ulemeka, koji je osuđen na 160 godina zatvora? Protiv Mikelića? Šta se to uostalom njega tiče i gde on nalazi interes za ishod toga postupka? Tačno je doduše da poznaje Tomića, i u odnosu na Tomića bih to jedino razumeo. To je pokazao i ranije kada se dopisivao sa njim dok je Tomić bio u zatvoru. Ovo je, dakle, jedan potpuno nerazumljiv i destruktivan stav sa stanovišta interesa Vojislava Koštunice. Šta je ovo, neka panika? Pozvali su te da svedočiš. Kakav je to stepen histerije sa kojom se na to odgovara? Da li je to strah, šta je to? Mislim da je ovo vrlo čudan postupak i da pokazuje jednu dozu političkog autizma. Zar oni ne vide kako izgledaju?

Meni je tu bilo zanimljivo nekoliko stvari. Recimo, u saopštenju se kaže, a Koštunica to izgovara, da on nije bio nadležan za službu bezbednosti i JSO. Pa niko nije bio nadležan da diže pobunu. Neko je to učinio zato što je mogao, a ne zato što je bio nadležan. A na to pitanje on uopšte ne odgovara. Ne odgovara na neke osnovne stvari o njegovom stavu prema pobuni i eventualnom učešću u pobuni. On je na to dužan da odgovara. Niko mu nije ni kazao – ti si bio nadležan za njih, pa si im naredio da dižu oružanu pobunu. Oružana pobuna negira celu državu, ceo pravni sistem, niko njima ništa ne može da naredi. Na njih se može uticati. Neko faktički može, a neko faktički ne može. Moje je mišljenje da je Koštunica mogao da utiče na tu pobunu. Mogao je da poštuje svoje ustavne obaveze i da upotrebi vojsku da pobunu uguši. Umesto toga, on je likovao. Druga zanimljiva izjava je da Koštunica ne poznaje nikoga od ovih ljudi koji su izvršili sam čin atentata, izuzev Legije. Prvo, savršeno je dovoljno ako je poznavao Legiju jer je Legija vodio celu tu stvar. Ali sama ta činjenica je krivično pravno beznačajna. Jer smatram, recimo, da je beznačajno to što Koštunica onog dana kada je bio razbijan Beograd nije poznavao nikog od tih što su lupali izloge i palili ambasade. Pa šta ako ih nije poznavao, da li to znači da nije imao nikakvog uticaja na njih i da ih nije možda i podstreknuo na vršenje tih dela? On to kao pravnik isto odlično zna jer su ovo neki formalistički sofizmi zbog kojih i govorim o autizmu. Ovo saopštenje i njegov stav ne obraćaju se uopšte nekoj stvarnosti i realnosti, nego nekim sholastičkim izmišljotinama. Mislim da je prema uspomeni na Đinđića takođe uvredljivo da Koštunica tvrdi da je Đinđić imao isti stav prema pobuni kao i on. Prvo, to je apsolutno neistina i ona se cinično oslanja na problem u kome se Đinđić našao posle pobune jer je bio poražen. On je kapitulirao u pobuni. Pošto nije imao načina ni da je zaustavi ni da je kazni, iz političkih razloga je odlučio da minimalizuje njene efekte. Što sam Koštunica kaže, i Đinđić je hteo da smiri situaciju. Da, hteo je da smiri situaciju, ali to ne znači da je sa tom pobunom bio saglasan. Kako je bio saglasan da mu ruše vladu? Kakva je to besmislica? On je mislio da će smiriti situaciju, da će tokom 2002. godine da nađe svedoke saradnike, i da će da izglasa svo ono zakonodavstvo koje je bilo potrebno da bi se sa njima obračunao. Pre nego što je ubijen, on je to praktično i završio. DSS je tokom tog vremena opstruirao donošenje zakona u saveznoj skupštini jer su oni morali da budu provučeni kroz zakon o krivičnom postupku. Dakle, strašna je i cinična laž reći da su Koštunica i Đinđić imali isti stav o pobuni. Na kraju krajeva, zar nije Bulatović posle uspeha te pobune napisao onaj članak „Pobeda patriotizma“? Oni su naravno trijumfovali, a Đinđić je kapitulirao. Kako su mogli imati isti stav? Ovde se računa na to da se niko više ni ne seća o čemu se tu radi i kakav je bio ceo tok te stvari. Ono što je meni logički neshvatljivo je da Koštunica, koji sigurno nije glup, ne vidi da je svejedno kakav je stav zauzeo Đinđić i zbog čega. Koštunica vidi da se radi o oružanoj pobuni. To vidi svako. Izađeš sa 24 hamera, dugim cevima, otkažeš poslušnost, povučeš obezbeđenje, tražiš smenu jednog člana vlade, tražiš donošenje nekih zakona. Šta je to? Pa naravno državni udar. Dakle, on sam vidi da je u pitanju oružana pobuna i zna da ima ustavnu dužnost da tu pobunu uguši. Sa stanovišta njegove odgovornosti, potpuno je nevažno kako to vidi Đinđić, zašto se tako izražava o tome i šta time hoće da postigne. U istom duhu i sa istim takvim cinizmom, Koštunica je izrekao još jednu stvar, a to je da su se on i Đinđić uzajamno uvažavali. Samo se setite šta je sve pričao za Đinđića, da ga je optuživao za veze sa mafijom, da ga je optuživao da je mafijaš, da je čitava stranka narkodilerska. Voleo bih da mi objasni kakvo je to uvažavanje. Sa druge strane, tačno je da ni Đinđić njega nije uvažavao. On ga je nazivao trutom, savetovao ga je da ide da se ispava ili da ne smeta ako neće ništa da radi. Nikakvog tu uvažavanja nije bilo. Ali sigurno, Koštunica Đinđića nije uvažavao. Zašto on sada to priča i zbog čega falsifikuje te odnose? Zato što mu se u ovom trenutku čini da ga to kompromituje. I to je tačno, to ga kompromituje.

Na toj konferenciji za novinare je možda najznačajnija bila jedna dosta smela izjava, gde se kaže da je ključ za razotkrivanje političke pozadine u tome što je u vreme pobune JSO okružni tužilac pustio iz zatvora one koji su kasnije učestvovali u Đinđićevom ubistvu. To je takozvani slučaj Radeta Terzića. Onima koji ne znaju ništa o tom slučaju, morao bih malo da objasnim o čemu se tu radi. Dušan Spasojević, Luković i još dvojica pripadnika zemunskog klana bili su uhapšeni u Francuskoj i izručeni su našim vlastima zbog toga što su koristili falsifikovane isprave. Za takvo krivično delo se ne određuje pritvor. U ovom slučaju je, na zahtev Dušana Mihajlovića, on određen zbog toga što se očekivalo da će se naći dokazi o učešću Spasojevića i cele te grupe u otmici Miškovića. Mislim da je i sud nerado pristao da odredi pritvor, jer takav osnov za određivanje pritvora ne postoji – da te držimo u zatvoru, možda ćemo da nađemo neke dokaze. Za to se ljudi ne zatvaraju. Nađi dokaze, pa ga onda drži u zatvoru. Ali, smatralo se da je važno da se taj slučaj reši, i svi učesnici u tom postupku, i tužilac i sud, su smatrali – hajde sada da pričekamo malo, možda će se ti dokazi naći. Radilo se o nekim prisluškivanim razgovorima na kojima je trebalo da se utvrdi identitet, da se prepozna Spasojevićev glas. Nije prepoznat. Pošto se to odužilo, a i odbrana je naravno pritiskala, odlučeno je na kraju da oni moraju biti pušteni. Reći da je njih pustio okružni tužilac, ili je jako zlonamerno, ili pokazuje strahovito nepoznavanje sudskog postupka. Tužilac nikog ne pušta. Njemu je sud odredio pritvor. Sud mu je i ukinuo pritvor. Niko sada ne tvrdi da je taj sudija u stvari učesnik u atentatu na Zorana Đinđića, i da je tu ključ političke pozadine. U jednom procesu koji se vodi protiv Terzića, taj sudija je sve ovo što ja sada govorim posvedočio. I svako je shvatio da je to pravo objašnjenje ukidanja tog pritvora. Ovu ideju, gde je Terzić navodno pustio ljude koji će kasnije ubiti Đinđića i da je to pravi ključ za atentat, izneo je Vojislav Koštunica još u toku Sablje. On je istu ovu priču koju priča danas, pričao u doba Sablje kada je počeo da zapomaže da se radi o političkom progonu, da on ne sme da bude saslušan i da je, naravno, glavni čovek koji može da objasni političku pozadinu u stvari Rade Terzić. On samo podgreva, reciklira celu tu priču. Ali je u međuvremenu, za mandata specijalnog tužioca Radovanovića, iskoristio priliku i naložio Radovanoviću da podigne optužnicu protiv Radeta Terzića kojom bi se cela ta teza poduprla. I Radovanović je poslednjih dana svog mandata poslao zahtev policiji da uhapsi Radeta Terzića i da ga sasluša. U tom dopisu, koji sam imao prilike da vidim, nalaže se policiji da preispita zbog čega je Terzić, govorim pod navodnicama, pustio Lukovića i Spasojevića iz pritvora. I još jedna zanimljiva stvar – po čijem nalogu. Pritom se u tom zahtevu tvrdi da je Rade Terzić pripadnik zemunskog klana. Radeta Terzića su ispitivali, i ključ tog ispitivanja je bio da kaže po čijem se nalogu složio sa puštanjem ove četvorice iz pritvora. Bilo je jasno da je on samo trebalo da kaže – Čeda Jovanović ili Đinđić, i da ga puste da ide kući. On je imao dovoljno integriteta da to nije uradio. Odsedeo je tih svojih dva, tri meseca u pritvoru. U međuvremenu je onda specijalni tužilac odustao od tvrdnje da je on pripadnik zemunskog klana, čime se cela priča obesmišljava. Jer, zašto bi se on onda zalagao da se ukine pritvor ovim ljudima. Dakle, motiv potpuno nedostaje, ali se postupak po inerciji nastavlja. I Rade Terzić jedanput, dvaput mesečno ide u Smederevo jer je ceo slučaj delegiran na smederevski sud pošto ovde možda ima poznanstva i veze. Treba da se nađe neko objektivan i to će biti smederevski sud. On je u stvari već kažnjen. Kažnjen je tim pritvorom koji je izdržao, i kažnjen je time što mora da odlazi na ta suđenja. A cilj svega je bio da se dokaže ova Koštunicina konstrukcija kojom on u stvari govori – nisam ja, to je Rade Terzić. Taj predmet se vuče godinama. Ne mogu da shvatim da, i po odlasku Radovanovića i DSS-a, nema nikoga na vlasti da tu komediju zaustavi, i onda dozvoljava Koštunici da to upotrebljava na ovaj način. Da se vratim na onu priču kad on kaže – pa ja nikoga od njih ne poznajem, sem Legije. Pa da, ali poznaje dragog Acu koji ih je sve poznavao. Primao ih je u svom stanu, primao ih je u upravi vojne bezbednosti, primao je poklone od njih. Pa ne mora on svakog lično da poznaje. Samo govorim o tome koliko je ovo jedno prenemaganje i izmotavanje, nemam bolju reč. Na kraju krajeva, meni je ovo neozbiljno. Ovde se računa na to da ta javnost ne zna dovoljno, da može da joj se priča šta god hoćete, i da je samo važno da zauzmete tako neki autoritavan stav i da se zgranete – kome pada na pamet vas da sasluša kao svedoka. To je jedan politički gest, i to prilično nesuvisao.

Svetlana Lukić: A da li na osnovu ovoga što ste mogli da čujete od predstavnika ministarstva pravde, tužilaštva, ima nekih indicija da bi to moglo da bude ozbiljnije nego oni raniji nagoveštaji.

Srđa Popović: Znate šta, ja nisam mnogo verovao u Haški sud dok nije počeo da radi. Vas stvar odvede i tamo gde možda nikad niste imali nameru. To ima svoju logiku. Svašta će se saznati ako policija sasluša ovih 20 ljudi što im je naloženo da saslušaju. Mislim da niko nema ni predstavu šta može da čuje. I onda jedna stvar vuče drugu. Kod izvođenja svakog dokaza postoji ozbiljna mogućnost da će on voditi izvođenju nekog drugog dokaza. Vidim da su neki već postavili pitanje zašto Koštunica nije već u tih 20. To ne bi bilo normalno. Normalno je da se prvo saslušaju svi ljudi koji možda imaju neka saznanja, pa da se na osnovu tih saznanja vodi razgovor sa, recimo, Koštunicom i Tomićem. I normalno mi je kada je sekretar Homen u jednoj emisiji gde smo bili zajedno rekao – pa ne, on je bio predsednik vlade, ne treba njega da saslušava neki policajac, njega će verovatno saslušati samo tužilaštvo. To ima smisla. Njega treba da sasluša neko ko dublje i bolje poznaje sve okolnosti predmeta, a to je pre svega tužilaštvo.

Svetlana Lukić: Ima se utisak kao da, valjda i zbog političkih okolnosti i ekonomskih i socijalnih, da su sada ljudi prijemčiviji za ovu stvar.

Srđa Popović: To je možda malo ciničan pogled, ali politika je često cinična. Možda ljudi koji su gnevni, besni i nezadovoljni, i sami žele da im se pokaže ima li nekog krivca za ovo. Nije ovo sa neba valjda palo? A postalo je, i na tom političkom planu, prilično jasno kakva je katastrofa bila vladavina Vojislava Koštunice, kao i da je DSS došla na vlast posle i zbog atentata. Tako da politički mogu da razumem da je raspoloženje promenjeno ili da je malo drugačije od onoga tokom poslednjih sedam, osam godina, kada je svakome bilo svejedno – ma pusti, šta sa tim atentatom, šta je bilo bilo je. Sada se pojavila svest o tome kakve je posledice taj atentat imao, kao i da je on u vezi sa ovim kako danas živimo.

Svetlana Lukić: Htela sam samo da vas pitam za ovo saopštenje Odbora za zaštitu slobode govora Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Koste Čavoškog.

Srđa Popović: Hajde da tu imam humani pristup. To su mu prijatelji, oni hoće da ga brane, pa neka ga brane. Meni je žao što su to upotrebili protiv mene. Sad je najzgodnije da se opet ja napadnem. Ne majka i sestra, nego sam opet ja taj koji je sve to zamutio. I pominju – to je onaj što je branio Artukovića. To čujete od ljudi koji su neki intelektualci. Tu je i Kosta Čavoški, koji je profesor prava. Ako je za njih neki argument da se meni ne može verovati zato što sam branio Artukovića, to je dosta glupo. A priznajem da me je malo pogodilo i sa jedne druge strane. Ja sam branio i Kostu Čavoškog, a zastupao sam i Dobricu Ćosića. Hteo sam da im odgovorim, i evo mogu sada ovde kod vas – pa znate šta, ja se u svom poslu susrećem sa raznim ljudima. Ne mogu da biram, takav mi je posao. Tako sam i vas zastupao.

Svetlana Lukić: Bio je ovo advokat Srđa Popović, kome u poslednjem NIN-u silna pitanja postavlja otac nacije, Dobrica Ćosić. Na jedno od tih pitanja ili primedaba je gospodin Popović maločas odgovorio.

U prošlom Peščaniku govorio je Vladimir Beba Popović. Odmah potom javio nam se jedan od ljudi koji je gospodin Popović pomenuo, a to je Filip Golubović, nekada član predsedništva Demokratske stranke Srbije i tražio od nas da pozovemo gospodina Vladimira Popovića da objasni razloge pominjanja njegovog imena. Mi smo pozvali Vladimira Bebu Popovića, on se odazvao i odgovorio gospodinu Filipu Goluboviću. Taj odgovor možete naći na našem sajtu, pescanik.net. Javio se još jedan od ljudi koje je Vladimir Popović pomenuo u filmu Atentat – naša privatna stvar, a to je Aleksandar Bijelić, glavni gradski menadžer, a svojevremeno vozač Zorana Đinđića. On od nas ništa nije tražio, nego je taj demanti uputio raznim redakcijama i mi smo i njegovu reakciju objavili na našem sajtu. U nastavku emisije slušate Žarka Koraća.

Žarko Korać: Ovog 12. marta, delimično zahvaljujući i vašim emisijama, jer ste imali i radio i tv emisiju, javnost je mnogo snažnije reagovala. Još jedan uzrok može da bude kriza u kojoj se Srbija nalazi. Ljudi aktivno traže neki izlaz iz toga, i onda se okreću onome što sada jasnije vide kao politiku koja bi Srbiju vodila na jedan sasvim drugi način. Sa druge strane, bilo je potpuno očigledno da su oni koji se standardno pominju u tim emisijama i tekstovima sada prvi put stvarno reagovali. Koštunica je sa tih olimpijskih visina, na kojima se obično nalazi kao neki nekrunisani kralj, prvi put reagovao dosta usplahireno. Videla se izvesna panika u njegovom ponašanju. I možda je indikativno to da se on pojavio na konferenciji za novinare odmah posle pojavljivanja tog fantomskog odbora za odbranu slobode mišljenja, da podrži to isto. Taj odbor je, naravno, davno rasformiran i ne postoji jer bi, po toj logici, svi poslednji članovi odbora to morali da potpišu. Znači, to je isto bila jedna zloupotreba. Bilo je interesantno da su u pomoć pozvani „otac nacije“, to je Dobrica Ćosić, „književnik nacije i jezika“, to je Matija Bećković, i Kosta Čavoški koji je najčuveniji po odbrani Radovana Karadžića i po velikoj knjizi o tome da je Ratko Mladić heroj. Čovek koji je odavno izgubio svaki moralni kredibilitet. Ta reakcija je bila panična jer je pokazala da su oni svesni da će ovaj put javnost tražiti da se ta pravna strana ipak konačno pojavi, i tužilac je to najavio. Tu sam video jednu priličnu paniku, i mislim da je to zbog toga što oni danas više nisu jedna solidarna grupa kakva su bili dok je Koštunica bio na tim olimpijskim visinama, kao nedodirljivi predsednik Jugoslavije. Mislim da su oni uplašeni da bi neko od tih ljudi mogao da progovori ako bi istraga bila zaista ozbiljna. Ali ono što je meni indikativno je da se isti krug ljudi koji su branili Miloševića i njegovu politiku, a tu je, naravno, Dobrica Ćosić ključna ličnost, ponovo pojavljuje. To pokazuje da je ta, ne grupa ljudi, nego politika koja je stajala iza rata protiv Zorana Đinđića u stvari produžetak te Miloševićeve politike. Oni su sve dogovore napravili još 6. oktobra. I ruski ministar spoljnih poslova i bivši generalštab i bivša tajna policija. Kada imate emisiju gde neko kaže, a to je podatak koji se može materijalno proveriti, da je Rade Marković 24 puta bio u predsedništvu kod Koštunice, a taj čovek je danas osuđen na višedecenijsku robiju zbog umešanosti u ubistva, onda se stvarno postavlja pitanje da li ste vi tako naivni pa niste znali za ta ubistva, ili vam je u stvari bilo svejedno. Konačno, Koštunica je jednom rekao da ne razume zašto se naša javnost posle 2000. toliko uzbuđuje zbog sudbine Ivana Stambolića – on je konačno bio samo komunista. Meni se čini da su se oni prvi put osetili jako ugroženim, i onda su ustali da brane tu politiku. Ne toliko možda samog Koštunicu, koliko politiku. Jer onog trenutka kada biste vi pokazali da je to ubilačka politika, koja je takva bila svuda van Srbije, ali naravno i u Srbiji, onda bi ta politika doživela jedan težak udarac u očima građana Srbije. I onda je bilo najvažnije odvojiti ubistvo Zorana Đinđića od politike koja ga je ubila. Najmanje jedan tabloid danas putem uvodnika pokušava da odbrani Koštunicu i ubice – pa nemoguće, pa nije to tako, pa Đinđić je sam kriv za svoje ubistvo. To pokazuje da je ta politika živa, da se održava i da iza nje stoje potpuno isti akteri koji su stajali i osamdesetih godina. Ne devedesetih, osamdesetih. Devedesetih su oni bili presrećni zbog srpskih vojnih osvajanja i to pokazuje da je ubistvo Đinđića ponovo katalizator za Srbiju, da ono u sebi sadrži dva elementa. Jedan je onaj da je ljudima žao, i mene to potresa jer znam koliko je Zoran Đinđić bio nepopularan za života. To je ljudski momenat i ljudima je žao tragedije tog čoveka koji je ubijen na takav način. Ali, to je političko ubistvo. Još uvek više ljudi reaguje na samo ubistvo, a nešto manje na politički deo ubistva. U jednom filmu, gde se govori o modernom Japanu i obračunu sa tim feudalnim gospodarima, kraju kaste samuraja, nekakav zapadnjak daje mač ubijenog feudalnog gospodara japanskom caru, koji oseća grižu savesti što se to sve dogodilo. I japanski car kaže – vi ćete mi pričati o njegovoj smrti. A on mu kaže – vaše veličanstvo, pričaćemo o njegovom životu, ne o smrti. Mislim da je to nešto gde bi naša javnost morala da obrne ugao gledanja, i da razmišlja šta su bile poruke Zorana Đinđića za to kratko vreme tokom kojeg je on mogao da vrši vlast. Šta je značio taj, izvinjavam se na toj reči, ontološki optimizam koji je on u sebi imao – da Srbija može bolje i više pod uslovom da se svi menjamo. Kada bi naša javnost više promišljala te njegove poruke, a one su bile poruke svakog reformatora u istoriji Srbije, onda bi, pretpostavljam, Srbiji bilo bolje. Sad svi u Srbiji kukaju, svi kažu – doći će Toma Nikolić, ovo je strašno. Pa ja kažem – preživeo sam Miloševića, preživeću i Tomu Nikolića. Umesto da lamentira i kuka nad svojom sudbinom, naša javnost bi trebalo za trenutak pažljivije da pogleda šta su poruke Zorana Đinđića. Jedno je ožaliti njegovu tragičnu smrt, to shvatam kao čovek i to je prosto normalno, ali je mnogo važnije pogledati šta on traži. I to je jedna vrsta poruka koje nijedan političar u Srbiji uglavnom nikad nije govorio. Vi morate da se menjate, vi ne valjate, a ne vaše okruženje – ono što kaže u špici vaše emisije – to su gluposti da su svi protiv vas. Sada ponovo imamo – velike sile održavaju Bosnu suprotno željama naroda koji tamo žive – što je netačno. Evo Tadićeva vlada usvaja strategiju koja traži jedno, pa onda on ode u Crnu Goru i kaže – mi imamo najbolje namere prema susedima. Mene najviše interesuje da li će ljudi, iako možda sada nemaju pravog nosioca politike, bar da definišu koja je to politika koja bi bila potrebna. A onda će se roditi neko ili će, hajde da budem korektan, neko od postojećih političara to više braniti. Znači, vi prvo definišete politiku, pa tražite nosioca. U Srbiji, kao na Botičelijevoj čuvenoj slici – Venera se rađa iz školjke u moru – rodiće se političar koji će nas povesti. To je opet priča o vođi. A onda vas odvede kao Milošević u jamu, ili vas odvede u Evropu. Ne, vi morate da postanete svesni šta je politika koju Srbija treba da vodi. Neće se roditi moderan političar koji će voditi Srbiju u reforme, demokratske promene i u Evropu ako je vaša politika da zataškavate ratne zločine, ako vam ništa ne smeta da Najevropljanin Dačić ili jedan ministar u vladi kaže da aktivno radi na tome da vrati Miru Marković u Srbiju. Znači, država treba da se bavi Mirom Marković, za koju postoji indicija da je i te kako umešana u razne tragične stvari koje su se dešavale u prošlosti. Nije bila pasivni posmatrač, imala je svoju političku stranku i svoje poslanike. Ona je bila politički akter i nije neka devojčica, koja je jadna pobegla. Naravno da će onda Srbija ovako da tumara. Zoran Đinđić nije ubijen zato što je nekom bio nesimpatičan. On je ubijen zato što je predstavljao jednu političku ideju. Daj da ponovo tu političku ideju redefinišemo, bolje obrazložimo, da vidimo šta njoj sada smeta. Da li jedno maskirano evropejstvo, pa evo i Toma Nikolić je evropejac. Ili, šta je potrebno uraditi da bi Srbija izašla na kraj sa svojim ratnim nasleđem i tim katastrofalnim konzervativnim nasleđem koje je stalno vuče nazad. Ako vi to ne uradite, onda ćete, naravno, stalno čekati spasioca. Srbija je sada, ako ćemo pošteno, u traženju mesije. Srbija traži da se pojavi čovek koji će doći niotkuda, i koji će da uhvati za ruku srpski narod i da ga odvede u bolju budućnost. Mesije se rađaju u istoriji, velike religije to kažu, ali na koliko godina? Na dve ili tri hiljade godina su se trojica takvih pojavila. Ne znam da li će baš srpskom narodu pripasti čast da dobije svog ličnog mesiju. Mislim da je to potpuno pogrešan put. Vidim da se ljudi oko mene okreću i kažu – a ko je taj? Nemoj tako, definiši politiku koja će da vodi Srbiju, pa ćeš onda naći aktera te politike.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate to da je sada i ministarka pravde počela da izgovara tekst koji dosta liči na tekst advokata Popovića.

Žarko Korać: Očigledno je da je pritisak javnog mnjenja bio suviše veliki. Ipak oni sede ispod slike Zorana Đinđića i ritualno se makar pozivaju na njega. I bili su svesni da je ogroman broj građana Srbije u periodu oko 12. marta stvarno reagovao na tu smrt, i na sve ovo što je bilo u medijima. Oni se nisu mogli odupreti tom pritisku. Ali evo, istražni organi po nalogu tužilaštva još nisu počeli, počeo je Dačić da raspravlja da li će biti Koštunica ili neće biti Koštunica. Dačić se inače meša u sve, on je postao univerzalni političar. Dočekuje avione sa turistima iz Libije, zna kada će biti saslušan Koštunica, upoznat je sa stanjem u NIS-u. To, po meni, postaje tragikomično. Njegova je silna želja da SPS ponovo postane vodeća stranka u Srbiji, što je inače zanimljiva ambicija. Dakle, stranka je samo reagovala na pritisak, to nije nešto iz nje same. Gledao sam skoro jedan prirodno-naučni film u kome se pokazuje osa koja ubode gusenicu i u nju položi jaje. Onda je gusenica polumrtva dok se iz njenih jaja ne izlegu larve od te ose. Drugim rečima, gusenica je živa i nije živa. E, tako meni izgleda DS. Ona nema nikakav unutrašnji dijalog, niko ni o čemu ne raspravlja, niko ništa ne sme da kaže. Ministri se zamenjuju. Niko ne zna zašto su Milosavljević i Dragin zamenjeni, kažu – nisu loše radili. Dačić je bio još bolji, on je rekao da je smenjen ministar koji je odlično radio. To je jedinstvena izjava u evropskim okvirima. Imate jedno stanje u kome se popularnost stiče tako da o svemu kažete sve ili, bolje rečeno, da ni o čemu ne kažete ništa – sad smo ovo rekli, šta hoćete, žalili ste Đinđića, mi smo to potvrdili. Pa će nam onda kroz pet, šest dana Novak Đoković biti važniji nego Đinđić i biće nam važnije da ugostimo Putina. Vidim da je Beogradski univerzitet jednoglasno odlučio da on dobije počasni doktorat. Neshvatljivo je da makar jedan čovek nije ustao i rekao – a zašto bi taj KGB-ovac dobio počasni doktorat? Kakve on zasluge zapravo ima za Srbiju i za razvoj demokratskog društva? Da li da govorimo o ratu u Čečeniji, da li da govorimo o ubistvu novinarke Politkovske u Moskvi? O čemu mi pričamo, šta su njegove zasluge? Po toj logici, u Evropi bih mogao da nađem 50 šefova država i vlada koji to više zaslužuju. Ali ne, čim je ruski predsednik, počasni doktorat je neophodan. I to pokazuje strukturalne probleme našeg društva. Ne radi se tu o odnosu prema Rusiji, nego o jednoj inferiornosti prema svemu što je sa zapada. Ovde se to daje čoveku koji je glavni nosilac antizapadnog političkog mišljenja. Lično mislim da je on čovek vrlo ograničenih političkih kapaciteta, ali vrlo sposobno tamo drži vlast. Pojavio se kao mesija i, što je najinteresantnije, u Rusiji je i bio popularan zato što je radio u KGB-u. Rusi onda imaju poverenje u njega da će da sačuva rusku državu. U ovom trenutku, mi imamo nastavak te PR politike i ništa se nije naučilo iz primera Zorana Đinđića. Naučilo se da budeš na vlasti, posle padneš sa vlasti pa ćeš malo da sačekaš, pa ćeš da se vratiš na vlast. A to što Srbija propada – dobro, šta da radimo.

Svetlana Lukić: Vi ste izdali jedno saopštenje povodom otvaranje naše ambasade u Kongu?

Žarko Korać: To je jedna vrlo zabavna priča. U stvari, oni su otkrili da tamo imaju neku kuću i onda su rekli – hej, pa imamo kuću, hajde da otvorimo ambasadu. Pa ja to više ne bih nazvao ni šarlatanskom spoljnom politikom. To je postala spoljna politika na nivou dečije igre. Znači, neko je rekao – hej ministre, pa imamo kuću u Kinšasi. A ministar je rekao – izvanredno! Naravno, ta Kinšasa je interesantna zato što je to ta priča o nesvrstavanju. I pogledajte sada nerazumevanje sveta u kome živimo. Kakvu nesvrstanu politiku vi hoćete da vodite sa zemljama koje su odavno već svrstane. Ali naravno, sve je to napravljeno da bi se Vuk Jeremić pokazao kao veliki ministar spoljnih poslova i da bi Tadić mogao da održi uvodni govor tamo. Svakome je jasno da će on otvoriti konferenciju. I vi arčite novac, pravite jednu farsu i zloupotrebljavate ime Jugoslavije, jer nije Srbija naslednica Jugoslavije. U tom smislu, naslednici Jugoslavije su svih sedam država koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije. To je primer onoga što smo davno definisali kao nedostatak ikakve spoljne politike ove zemlje. Ona se tetura. Ona je čas prozapadna, čas proruska, čas su nesvrstani. I to se ponosno zove četiri stuba. To je stočić sa četiri nogice. To je potpuno neozbiljno za zemlju koja ima za cilj ulazak u Evropsku uniju. Ako ti je to cilj, onda je vrlo jasno ko su ti saveznici. Nema nikakve logike da ti glavni politički oslonac bude Kina. Glavni politički oslonac treba da budu zemlje koje moraju da glasaju da bi ti ušao. Ti sa njima moraš da komuniciraš i sa njima moraš da se dogovaraš. Ti ovde u stvari imaš pocepanost. Hoćeš u Evropsku uniju, ali sve drugo što radiš nema nikakve veze sa tim. U teoriji komunikacije postoji teorijadouble-bind, to je zapravo dvostruka, suprotstavljena poruka. E, to Srbija radi neprekidno. Ti kažeš – hoću bliske odnose sa Crnom Gorom, a usvojio si pre mesec i po dana na vladi strategiju u kojoj kažeš da tražiš status konstitutivnog naroda i praktično se mešaš u unutrašnje stanje te zemlje. Onda odeš tamo i kažeš – ma ne, mi vas volimo, mi ne možemo bez vas, mi smo vaši najbolji prijatelji. E tako isto se ponašaš i prema drugim republikama bivše Jugoslavije. U slučaju Crne Gore je ovako. U slučaju Bosne i Hercegovine, svako živ vidi da Tadić i celo političko rukovodstvo ima preferencijalnosti sa Banjalukom. Tadić i Jeremić su učestvovali u kampanji Mileta Dodika. Pa izvinite, Vuk Jeremić je cupkao na bini sa Cecom Ražnatović. Jedan političar koji dublje razmišlja o svojoj poziciji u javnom životu bi razmislio da li uopšte da bude na bini sa osobom o kojoj se vodi istraga za vrlo ozbiljne pronevere već osam godina. U slučaju Hrvatske, taman ste otišli u Vukovar, a onda hapsite čoveka koji je učestvovao u odbrani Vukovara. U slučaju Makedonije, to su kao idealni odnosi. Ne pominjete Makedoniju, a u isto vreme imate rat srpske pravoslavne crkve o kome nikad ništa niste rekli. Vi možete da kažete, to je unutrašnja crkvena stvar. Ali nije baš. Ona se tiče odnosa među državama. U slučaju Kosova, vodiš pregovore, a istovremeno nećeš da ideš na skup na kome se pojavljuje Tači. Pa čekaj, u kom svojstvu je onda Tačijeva predstavnica? Pa ona predstavlja vlast na Kosovu. Znači to je neprekidno tako, i to je jako uspešno bilo u Srbiji zato što ste računali na raspolućenost jednog broja birača. Zoran Đinđić se sa tim nije igrao. Kad god je to radio, kao što je uvođenje veronauke, nije baš postigao svoj cilj zato što mu taj deo Srbije nikad nije ni poverovao. Znači, vrhunsko lukavstvo uma je da ti kažeš svima sve, i da odeš kući srećan kako si ih sve prevario. Ali ta prevara sada više ne funkcioniše. Ljudima postaje jasno da Srbija tumara u svojoj spoljnoj i unutrašnjoj politici, da vi u ekspozeu novog-starog premijera ne vidite šta će on da radi sledećih šest meseci, kako će da reši pad nacionalnog dohotka. Vi ste sad u situaciji da imate praktično najniži nacionalni dohodak u Evropi. Svi se ovde prave ludi. Imate jednog ekonomistu, statističara, koji svaki dan govori da smo mogli gore da prođemo. To je takozvana narodna mudrost, koja je besmislena sama po sebi. Pa uvek možete da prođete gore. Kao kada su u jednoj ciničnoj emisiji RTS-a za vreme Miloševića pitali jednog seljaka na pijaci kako je, a on je rekao – pa kako je mrtvima, nama je dobro. Može i takva narodska pošalica. Znači, jedna užasna neozbiljnost vlasti i jedna potpuna neozbiljnost opozicije. Naravno, Toma Nikolić je bio u Moskvi, a sad je u Briselu. Ista stvar. Niko se ne usuđuje da zauzme jasnu političku poziciju. Srbija se neće još jednom opredeliti personalno, ona mora da izabere jednu politiku. Ako ovako nastavi, propadaćemo i dalje. Znate, nema kraja propadanju jedne države. Nikada država neće propasti do kraja. Ona će uvek postojati. Bićete vi, biću ja, biće ulice, sve će biti. Ali će ljudi sve teže živeti, a ja to ne želim. Meni je toga žao i ne želim da moja zemlja ovako izgleda. Ali, osećam se kao čovek koji malteriše jedan mali ugao jedne kuće, a svi drugi rasturaju tu kuću. I stalno gledam onaj moj ugao. Ljutim se na moje studente kad prepisuju i kažem – nemojte to da radite jer to je ružno, to ne možete na zapadu, ljudi će vas prezreti, izbaciće vas sa fakulteta. Znači, mi negde malterišemo jedan ugao, neke moje kolege rade ozbiljna naučna istraživanja, a istovremeno imate bahate druge ljude, koji sve to rasturaju. Ministru poljoprivrede nije palo na pamet da da ostavku kad nije više bilo mleka u Srbiji. Čuj, u Srbiji nema mleka. Morao sam da kupujem ono uvozno mleko. Sećam se i dan danas kada je jedan poslanik imao neku malu firmu, i ja sam 91, 92. u markama od njega kupovao karton mleka. Na Vilinim vodama je to imao na nekom stovarištu, moja deca su još bila mala, i ja sam kao zaverenik išao da kupim karton mleka. Tada sam mislio da je to najveća usluga koju mi je neko učinio, da mogu da kupim mleko. Sada sam se toga setio kada slušam da nema više mleka. I sada imate bahatog ministra Dragina. Čujem da neki u DS-u žale što je on otišao, kažu da je bio dobar ministar. Nema mleka. I nemaš nikakvo obrazloženje zašto. To je dobar ministar. E pa, ako će tako da se ponaša vlast, onda ćemo se teturati dok se ne izabere jedna politika. Naći će se akteri te politike. Često se kaže, Zoran Đinđić – arhitekta 5. oktobra. Tačno. Ali je 5. oktobar našao Zorana Đinđića. Želja ljudi da se dogode neke promene su našle njega. Duh vremena ga je našao.

Svetlana Lukić: Meni se čini da je tu upravo ta potreba ljudi ovu osmogodišnjicu učinila značajnom.

Žarko Korać: Baš tako. Upravo zato što su ljudi rekli – e sada je dosta. Onda su se odjednom pojavili tužioci i visoki funkcioneri DS-a. Oni su reagovali na ono što su rekli građani. Građani su sad njih poveli, a ne oni građane. Jedno je to što govori Vladimir Popović, što govorim ja, što godinama mi govorimo. Čuju oni nas, ali ne previše. E sad su prvi put oni rekli – pa ovo je strašno. I kad ljudi gledaju tu hajku protiv Zorana Đinđića i kako je protiv njega radio najveći deo javnosti, kad vidi šta se o njemu govorilo, e onda su prvi put proključali i rekli – e, sad hoćemo da čujemo šta se stvarno dogodilo i ko je politički inspirator. Neće mi valjda neko reći da je taj Ulemek, koji nema svršenu srednju školu, smislio sve to bez nečijeg obećanja, podrške i očekivanja nekih da će se nešto dogoditi posle ubistva. Jako je ružno vređati našu inteligenciju i uopšte misliti da ćemo mi u to poverovati. Sećate se, jedan tabloid je pisao da on svira klavir, da je završio muzičku školu, da posti, da piše romane i da se krsti. Vi danas kada pogledate taj tabloid i sve te novinare, koji su sad u drugom tabloidu, ne možete da verujete koje su prljavštine pisane posle ubistva Zorana Đinđića. Zorana Đinđića su ubijali još godinu, dve dana posle njegove smrti. I to je, naravno, Koštunica mirno gledao. Ali, isto tako pamtim da je Boris Tadić, kao jednu od prvih stvari koju je je uradio kada je postao predsednik države, dao intervju tom tabloidu, kome ja spuštam slušalicu kada me zove. Oni to već znaju i ne zovu me. Oni su bili vrh i pesnica udara jedne politike koju je u suštini nastavio Koštunica. Inače i Koštunica je davao velike intervjue tom istom tabloidu. Ako se sećate, taj list je na naslovnoj strani pisao da je Legija Gavrilo Princip. Drugim rečima – on je ubio tiranina koji je tlačio srpski narod. Legija je Gavrilo Princip. Ako jedan narod to misli, onda taj narod ima velike probleme u izboru svojih heroja.

Svetlana Lukić: Predsedniku Tadiću su, izgleda njegovi saradnici koji drže prst na bilu nacije, dojavili da je ovoga marta više ljudi nego ranijih godina, zainteresovano da se sazna da li iza Ulemeka i Zvezdana Jovanovića ima i drugih koji su radili na pripremi i organizaciji atentata na premijera Đinđića. Onda je predsednik namignuo ministarki pravde, koja je hrabro izašla u javnost i dala obećanje da će se ispitati politička pozadina atentata, odnosno da će biti pozvano nekoliko desetina ljudi da kažu šta znaju i da li nešto znaju. Među njima je i građanin Koštunica, doktor Vojislav, koji je rekao naravno, da ne priznaje sud te partije. Ali onda je cela inperija uzvratila udarac, počelo je potpisivanje Peticije protiv progona Vojislava Koštunice, tu su svi, akademici, tvorci memoranduma, to je ta memorandumska Srbija, tu su profesori Beogradskog univerziteta, poznati po tome što su branili ljudska prava Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Slobodana Miloševića. Tu su novinari, tvorci trećeg metka, ledenog metka, druge puške iz koje se navodno pucalo na premijera Zorana Đinđića i sada je predsednik u nevolji. Sa jedne strane on želi da odgovori jednom delu Srbije, međutim drugi deo Srbije se neverovatno brzo grupisao i nesreća je što su među njima mnoge čike koje su predsednika ljuljale na kolenu kada je bio mali, tako da je pitanje šta će sada predsednik kada su ga popreko pogledali Matija Bećković, Milorad Ekmečić, Kosta Čavoški, Dragoslav Mihajlović, Dobrica Ćosić i ostali. Videćemo ovih dana, ali u svakom slučaju obećanje je dato da će biti ispitani neki ljudi i među njima Vojislav Koštunica. Pa tu smo, mi ćemo da pratimo šta se događa.

Samo jedno obaveštenje, u ponedeljak, 21. marta ćemo u 19 sati u Novom Sadu imati javno prikazivanje filma Atentat – naša privatna stvar, to će biti u amfiteatru Spensa, Sutjeska 1. Dakle, ponedeljak u 7 sati. Gosti će biti Vesna Pešić, Srđa Popović, Dubravka Stojanović i Žarko Korać. Svi posetioci će dobiti DVD sa ovim filmom, a za Beograđane i za ostale, od utorka, dakle 22. marta, u Beogradu u knjižarama Beopolis i Plavi krug moći ćete da dobijete na poklon DVD sa ovim filmom, a takođe i da uzmete svoj primerak audio knjige Dubravke Ugrešić, Napad na minibar.

Bio je ovo Peščanik, doviđenja Novosađanima do ponedeljka, a ostalima, čujemo se idućeg petka.

 
Emisija Peščanik, 18.03.2011.

Peščanik.net, 18.03.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija