ili pokušaji bekstva

U nedostatku boljih ideja, u jesen 1993. Svetlana Lukić je otišla da prezimi na Radio brodu.

Na ovom projektu EU učestvovali su novinari iz bivše Jugoslavije, koji su na brodu sa francuskom posadom i indijskim kuvarima, pod zastavom Sao Paolo i Principe plovili međunarodnim vodama Jadranskog mora i emitovali program koji se čuo u Dalmaciji, Crnoj Gori i delu Bosne. Projekat je zamišljen po uzoru na sličan ukleti brod, na kojem su izraelski i palestinski novinari godinama zajedno plovili Sredozemnim morem, i možda još uvek plove, duž obala svoje zavađene zemlje.

Tokom dve godine svoga postojanja, u smenama od tri, šest i više meseci, na Radio brodu su bili i Lazar Stojanović, Darko Rundek, Zoran Mamula, Ines Sabalić, Srđan Kusovac i Dževad Sabljaković. Radio brod je jednom mesečno pristajao na po jedno popodne u italijanskoj luci Bari. Onda je opet isplovljavao i emitovao program izbegavajući hrvatske vode i američke krstarice. Francuski mornari su danonoćno pili, a ex-jugoslovenska redakcija je sedela za stolovima koji klize s kraja na kraj metalne utrobe broda i prenosila loše vesti sa bosanskog ratišta. Najteže je, naravno, bilo bosanskim novinarima. Dolazili su iz opsednutog Sarajeva, iz jedne izolacije u drugu, pa u emigraciju.

Tipična za međuljudske odnose na Radio brodu bila je reakcija na vest o rušenju mosta u Mostaru. Ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne skočili su ka teleksu i svi pitali – nismo ga valjda mi?! Onda su svi tešili Branku iz Zagreba.

Radio brod je imao satelitski telefon, pomoću kojeg su spajani mnogi ljudi rastavljeni ratom. Preko tog telefona Jelena Lovrić je redovno čitala svoje kolumne iz Zagreba. Zadatak Svetlane Vuković bio je da iz Beograda šalje izveštaje o pisanju srpskih nedeljnika. To je vreme hiperinflacije, u parku kod skupštine Jugoslavije zatekla sam decu kako se valjaju po gomili suvog lišća izmešanog sa bačenim novčanicama. Onda stižu zima i restrikcije struje, zbog nestašice benzina gradom voze samo trolejbusi, a novine prestaju da stižu do mog kioska. Potrebno mi je četrdeset minuta hoda po snegu do Terazija, gde mogu da se kupe Vreme, NIN i cigarete Point. Onda brzo natrag na Senjak, podvlačim novine i žurim u Mirinu prodavnicu, jer u bakinoj kući nemam telefon i – čekam da me Lukić pozove sa Radio broda. Kada završim izveštaj, Mira šmrca za registar kasom, briše oči i kaže – eto, sad bar znamo šta se dešava. To radim jednom nedeljno. Ne znam šta radim ostalim danima, verovatno samo ležim u mraku.

Da, povremeno odlazim na Radio Beograd i krišom iznosim trake sa našim emisijama. Naspram mene, sa nogama na Svetlaninom stolu sedi mladić u maskirnoj uniformi i čita Dugu sa Arkanom na naslovnoj strani. U hodniku kod lifta red, dele se paketi keksa Jaffa. Keks čeka i Milijana Baletić, u maskirnom prsluku i upadljivim krstom oko vrata. To je ona Milijana iz snimka sa dubrovačkog ratišta – hajde, opali jednu za Milijanu! Ona jako gestikulira i nešto objašnjava ljudima u redu. Onda mi prilazi naša lektorka i tiho me pita da li može da uzme i moju kutiju keksa. To je poslednje čega se sećam iz svog kratkog života male žene iz radio aparata.

Početkom 1994. Svetlana Lukić je, u najboljoj tradiciji Lare Kroft, pod reflektorima i noćnom olujnom moru, u fluorescentnom pojasu za spasavanje skočila sa palube Radio broda na gumeni čamac, iz čamca se popela u gliser, iz Barija odletela u Milano i Budimpeštu i minibusom stigla u Beograd sa idejom da odemo kod Verana Matića i predložimo mu nedeljnu emisiju na Radiju B92 sa puno putovanja po Srbiji. Tada smo već svi čuli izreku, koja originalno pripada prvim srpskim izbeglicama iz Hrvatske i Bosne – dok smo mi tamo krvarili, u Beogradu se pio kapućino. Generalna zamisao emisije je bila da se malo preispita ko to tamo krvari i kako Srbijancima prija taj kapućino. Veran Matić je pristao, emisija je dobila ime Fantom slobode, nas dve smo sele u Svetlaninog juga i počele da špartamo po Srbiji.

Drumovi su bili prazni, Srbija zapuštena, ljudi depresivni i besposleni. Od polovine marta do polovine juna 1994. obavile smo devet putovanja i uradile trinaest emisija. Bile smo u Topoli, Pančevu, Pirotu, Prištini, Valjevu, Smederevu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Boru i obližnjem vlaškom selu Podgorac – tim redom. U većini tih mesta smo bile prvi put u životu. Pre odlaska u Smederevo nismo znale da je to Ljotićev grad, ni da je Valjevo toliko blizu Justinovih Ćelija i Nikolajevog Lelića, niti da to što u Topoli vole kralja znači i da obožavaju Dražu Mihajlovića. Novinar iz lokalnog radija, koji nam je najčešće bio vodič, redovno nas je vodio na kafu kod lokalnog hroničara grada. Onda se u Pančevu ispostavilo da je čovek koji je poznavalac istorije Pančeva, granatirao Vukovar. Taj obrt u razgovoru je bio neverovatan i nastavio je da se ponavlja u ostalim gradovima. U opuštenim razgovorima na sasvim druge teme, ljudi su sami pominjali rat i definisali svoje mesto u njemu. Draž tih ispovesti bila je i u tome što su često izgovarane po prvi put. Imale smo utisak da niko pre nas nije došao i pitao te ljude kako su, ali stvarno.

U Prištini nam je vodič bio Baton Hađiu, novinar nedeljnika Koha Ditore, albanskog Vremena, čiji je urednik bio Veton Suroi. Baton nas je naučio kako da kažemo dobar dan i škije – uvredljiv izraz za Srbe. To nije hteo da nam prevede, ali posle smo saznale da škije znači – svinje. Upoznale smo i Hidajeta Husenija i Bajrama Kosumija, kratkotrajnog premijera vlade Kosova, koji je tada tek bio izašao iz zatvora i ljubazno odbio da govori na srpskom. Najviše vremena smo provele sa Škeljzenom Malićijem i jedino sa njim se osećale sasvim dobro. Baton nas je odveo do Kosova Polja, gde je Slobodan Milošević rekao – niko ne sme da vas bije. Dom kulture sa čijeg prozora je Milošević 1987. održao govor okupljenim Srbima, bio je sveže okrečen u belo. U kafani preko puta ljudi su nam objasnili da se pripremaju za svečani doček Miloševića. Javio je da dolazi ovih dana, rekli su nam. Onda su napali Batona, bukvalno smo izneli razbesnelu Lukić, koja je sa vrata uspela da im dobaci – Znate kada će da vam dođe Milošević? Nikad! I bila je u pravu.

Sa nama je iz Beograda pošla i televizijska ekipa. Janko Baljak je kasnije od tog materijala napravio dokumentarni film o paralelnim institucijama na Kosovu. Kamerman ekipe nas je fotografisao u prostorijama Kohe.

Fantom slobode – Beograd 1

Fantom slobode – Pančevo

Fantom slobode – Pirot

Fantom slobode – Priština

Fantom slobode – Valjevo

Fantom slobode – Novi Sad

Fantom slobode – Kragujevac

Fantom slobode – dodatak

Fantom slobode je prestao da postoji u vlaškom selu Podgorac ispod Homolja. Radmila nas je izvela do lokalnog groblja, šarenog i veselog od obrednih končića i smotuljaka po okolnom žbunju, zaokružila rukom brda oko nas i rekla – Ovo je naša zemlja. Ovde je nekada bilo more, na vrhovima onih brda još postoje alke za koje su vezivani brodovi. Dno mitskog mora Timočke krajine bilo je krajnja tačka našeg bekstva od istine, koja je bila vrlo prosta – naša zemlja se raspada u užasnom ratu i nema načina da ga nas dve zaustavimo.

Leto 1994. smo provodile na Savi. Sankcije su zaustavile srpsku industriju i reka je bila čista i zelena. Kupale smo se sve dok ljudi nisu rekli da Dunav i Sava nose leševe sa ratišta. Čule smo glasine da je vojska uzvodno razapela mreže da leševi ne bi plovili kroz grad. Sedele smo na splavovima na Adi Međici i zurile u vodu. U nedostatku boljih ideja, ja sam rešila da se udam i odem u Ameriku. Lukić i ja smo obavile oproštajno kampovanje po Peloponezu, popele se na atinski Akropolj, gledale zvezdano nebo iznad Meteora i sve vreme se svađale. Lukić je tvrdila da je moja odluka da napustim zemlju pogrešna i u osnovi kukavička, a ja sam besnela zato što nemam dobar kontraargument.

Po povratku u Beograd napravile smo emisiju Makadam, u kojoj smo na jednom mestu skupile najdraže junake svog putovanja po Srbiji. Tu su zauvek zajedno G-đa Pavlović iz Topole, Mile Lenkić iz sela Lipe kraj Smedereva, Jasmina sa Senjaka i Milanče, svetski šampion u gladovanju. Ova emisija je dobar primer našeg neprekidnog ponavljanja istih snimaka. Radio je fluidan i prolazan medij, a srpska javnost u stanju bliskom kliničkoj smrti. To je javnost prepuštena samoj sebi, koja se kao u polusnu koleba na granici između zaborava i sećanja. Do danas imamo potrebu da im uvek iznova doviknemo da su Milošević i Mladić ratni zločinci i da im ponovo razgovetno šapnemo da se Srebrenica dogodila i da je to bio genocid.

Srebrenica me je zatekla u Bostonu. Četvrtog avgusta 1995, na dan pada Krajine, ja sam na izletu u primorskom gradiću Provinstaunu, gde svi kupujemo majice Zaštitite delfine i gledamo gej paradu ljudi preobučenih u Merilin Monro. Te noći Lukić pokreće veliku akciju Radija B92 u kojoj Beograđani pokušavaju da zbrinu stotine hiljada ljudi koji na traktorima stižu Bulevarom Arsenija Čarnojevića. Treće noći je toliko promukla da više ne razumem šta mi govori u slušalicu.

Te jeseni me je Lukić posetila u Bostonu. Na pet dana smo otišle u Njujork. Spavale smo kod crnogorske novinarke, Milke Tadić. Preselila sam se u Englesku i tamo rodila Vasu. Proteste 1996/97. provele smo zajedno u Beogradu. Šetnja. U Beograd sam se konačno vratila u decembru 1997. 2. marta 1998. Lukić je na ulicama Prištine snimila demonstracije, koje su bile početak rata na Kosovu. Tim snimkom počinje emisija Jedina ljubavna pesma, čiju smo konačnu verziju sklopile za Peščanik, na prvu godišnjicu bombardovanja Jugoslavije. U ovoj emisiji treba obratiti pažnju na pevače kao što su Moma Trajković i Buba Morina. Kebra iz Obojenog programa je za ovu emisiju napisao muziku i otpevao tekstove iz Dnevnika Radija B92.

U periodu rata na Kosovu, uradile smo i nekoliko Jutopija.

Jutopija – Dan pobede nad fašizmom (09.05.98.)

Jutopija – odloženo bombardovanje (17.10.98.)

Jutopija – Rambuje (27.02.99.)

Osmog dana bombardovanja vlasti su preuzele Radio B92, a Veran Matić je uhapšen. Radio je preseljen na Studio B, gde smo počele da radimo Peščanik. Kada je preuzet i Studio B, Radio B92 se preselio u ulicu Svetozara Markovića, odakle smo do petog oktobra emitovali program preko satelita i interneta. Posle petog oktobra, u zanosu pobede, napravile smo nove špice za Dnevnik i Jutarnji dnevnik, za koje je Srđan Anđelić s pravom rekao da su primitivne. Ali i danas ih je lepo čuti. Posle špice Dnevnika čućete i novogodišnji Dnevnik, koji smo nekim čudom vodile Lukić i ja.

Peščanik je naša najbolja emisija. Počele smo da je radimo kada su se svi najvažniji događaji našega života, sem jednog, već bili odigrali. Taj poslednji važan događaj bilo je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003. Poraz naše generacije bio je potpun. Za sam kraj, nekoliko letaka i jedna pesma. Bye Bye Life.

Peščanik.net, 04.10.2011.

Srodni linkovi:

Niko kao ja

Zeleni megaherc

DEVEDESETE