Let od Berlina do Atine traje samo nekoliko sati. Na aerodromu sam ušao u savremeni metro i izašao nedaleko od Akropolja. Sastao sam se sa mojim prijateljem Statisom, ispred zgrade gde radi kao analitičar rizika. Prošli smo pored nekih, kako on kaže, „drevnih stvari“ – statue Zevsa u Olimpiji – i naišli na spomenik skorije istorije: spaljeni poslovni centar. Zatim smo došli do trga Sintagma, u centru Atine, koji gleda na grčki parlament.
Prošle godine, ovaj trg i okolne ulice tri meseca su opsedali demonstranti. „Ja sam sarađivao sa jednom konsultantskom firmom na projektu za Nacionalnu banku Grčke“, kaže Statis, pokazujući mi prstom jednu od obližnjih zgrada, „Sve se videlo iz ove kancelarije.“ Video je sukobe sa policijom, ali i mnoge pozitivne stvari. „Ljudi su podizali šatore i živeli ovde. Pokrenuti su neki zajednički projekti. Održavali su se čak i časovi joge. Organizovan je parlament po sistemu direktne demokratije, kao u davna vremena – ljudi su sedeli u krugu i razgovarali. Predlozi su stavljani na glasanje, a rezultati su objavljivani na internetu.“
Demonstracije nisu uspele da spreče usvajanje oštrog paketa štednje u parlamentu, a njegovi efekti se snažno osećaju. Kada smo uveče večerali u jednom kritskom restoranu, vlasnik se poverio Statisu da ima mnogo prijatelja u Melburnu koji ga godinama nagovaraju da im se pridruži; sada razmišlja o tome da prihvati poziv. Kada je stigao račun, shvatio sam i zašto: PDV za restorane je podignut sa 13 na 23 posto. Jesti i piti u restoranima u Atini dva puta je skuplje nego u Berlinu.
Istovremeno, znatno su smanjene plate zaposlenih u javnom sektoru. Na primer, nastavnicima je plata smanjena za 30 posto. Novi nastavnik zarađuje 670 evra mesečno, posle odbitaka. Za one sa preko pet godina iskustva, ta suma je 850 evra. Iskusan grčki nastavnik nedeljno zarađuje samo dvadeset dolara više nego Australijanac koji prima osnovnu nadoknadu za nezaposlene. Troškovi života u ovim zemljama se naravno dosta razlikuju, i nastavnik u Atini može da pokrije osnovne troškove lakše nego nezaposlena osoba u Sidneju, ali ovo poređenje sam zapamtio jer su mnoge cene – hrane, pića i prevoza – slične onima u Australiji.
Pa ipak, za grčku krizu obično se okrivljuje prenaduvani javni sektor, gde se zaposleni, umesto da rade svoj posao, upuštaju u korupciju kako bi dopunili svoje ionako izdašne plate. Mnogi tekstovi koje sam pročitao o Grčkoj pre polaska iz Berlina tvrde da su državni činovnici plaćeni više nego radnici u privatnom sektoru. Primer nastavnika pokazuje da to nije baš tako. Tačno je da su plate u državnom sektoru relativno visoke, ali se jedva povećavaju tokom karijere.
Možda je i uloga korupcije prenaglašena. Korupcija je nesumnjivo problem u Grčkoj, i novinar može da provede samo dan ili dva u Atini, i da prikupi dovoljno anegdota za čitav članak koji bi bio podjednako zabavan i šokantan. Ali korupcija je zgodno objašnjenje jer, po definiciji, nema pouzdanih statističkih podataka o njenom pravom ekonomskom uticaju. Džozef Stiglic, koji u svoje uspehe ubraja i Nobelovu nagradu, podseća nas da je korupcija isticana kao uzrok i kada je 1997. izbila ekonomska kriza u Istočnoj Aziji. To je zaintrigiralo Stiglica, koji je iz sopstvenog iskustva u ovom regionu znao da je ključni problem nešto drugo.
Prosečno plaćene radnike čekaju i zastrašujuće visoki porezi. Stopa poreza za prosečni prihod je oko 15 posto, a povrh toga se plaća i 13 posto za doprinose. Ovo ne zvuči tako strašno, dok se jednačini ne doda i PDV. Ukupno, ljudi sa prosečnom zaradom izdvajaju 28 odsto od sume koju zarađuju i 23 odsto od sume koju troše. Pored toga, poslodavci u Grčkoj imaju obavezu da državi direktno uplaćuju 22 posto za socijalno osiguranje. Uz takve poreske stope, mali privrednici se lakše odlučuju da ne knjiže svoje poslovanje.
Situaciji ne ide u prilog ni neefikasnost sistema. Na primer, sam pojam doprinosa za socijalno osiguranje paradoksalan je u zemlji gde praktično ne postoji efikasna socijalna sigurnosna mreža: nadoknada za nezaposlene nije dovoljna za život. Zdravstveni sistem je dobar, ali lekari koji smatraju da nisu dovoljno plaćeni mogu da dopune zaradu zahtevajući od svojih pacijenata „koverat“. Sume koje se daju da bi se obezbedila najbolja nega dostižu i višemesečne prosečne plate.
Aleksandra, koja radi u jednoj konsultantskoj firmi, objašnjava kako je Grčka izgledala pre deset godina, u demokratskom i ekonomskom smislu. „Ekonomija bi se najbolje mogla opisati kao komunalna“, kaže ona. Oko četrdeset posto stanovništva završilo je manje od šest razreda osnovne škole, poljoprivredni sektor je upošljavao 13 posto radne snage, i bilo je veoma malo velikih kompanija. Glavna privredna jedinica još uvek je bila porodica, u vrlo širokom, grčkom smislu reči. Takva zemlja je ušla u evrozonu, uvodeći zajedničku valutu sa Nemačkom i Francuskom, dvema najrazvijenijim svetskim ekonomijama.
Najznačajniji nedostatak grčke privrede bio je izvoz. Nije bilo ničega što bi podstaklo rast, da je država vratila budžet u normalno stanje i da su ulaganja iz Evropske unije presušila. Međutim, ovde je problem identifikovati industrijske grane koje bi se mogle razviti na nezaštićenom tržištu u kojem deluje i takva ekonomija kao što je nemačka.
Policajac koji stražari ispred parlamenta nije siguran da li turisti mogu da obiđu zgradu. Upućuje me na stražarnicu, gde mi kršni čuvar kaže: ne, to nije moguće. Grčki parlament smešten je iznad trga Sintagma, roletne su spuštene, vrata zatvorena za javnost.
Političari verovatno nisu imali mnogo izbora kada su formulisali detalje paketa štednje. Podizanje poreza, rezanje plata u javnom sektoru i otpuštanje državnih službenika očigledno su jedan od načina da se kriza ublaži kratkoročno. Međutim, toliko oštre mere stvaraju rizik da gurnu Grčku u dugoročnu recesiju. Neizvesnost je velika. Govoreći o sopstvenom iskustvu analize rizika, Statis to dobro ilustruje. „Plate u javnom sektoru pale su 30 procenata ove godine“, kaže on. „Šta misliš da će se desiti sledeće godine? Povratak na rast zarada? Kako neko preduzeće može da napravi čak i najosnovnije planove za narednu godinu u ovim uslovima?“
Dodatni rizik je to što plan štednje može da doprinese eroziji onoga što ekonomisti nazivaju „društvenim kapitalom“, tj. lepka koji drži jednu ekonomiju na okupu. Uzmimo jednostavan primer. Ljudi će radije plaćati porez ako veruju da će sistem funkcionisati kada im bude potreban. Ali finansiranje tih usluga zahteva ubiranje većeg prihoda od poreza, a osmišljavanje niza podsticaja za uvođenje ljudi u poreski sistem predstavlja veoma složen tehnički i društveni problem. Za sada, teško je zamisliti da će se podizanjem poreskih stopa dobiti bilo šta drugo osim što će oni koji već izbegavaju plaćanje poreza preći u sivu ekonomiju.
Možda najsporniju meru paketa štednje predstavlja privatizacija javnih preduzeća. Imajući u vidu sve što se govorilo i pisalo o Grčkoj, ovaj predlog bi trebalo da nas zabrine. Iskustva drugih zemalja pokazuju da masovna privatizacija, naročito kada se sprovodi naprečac, može da krene strahovito naopako. Džozef Stiglic posvećuje jedno poglavlje svoje knjige Globalization and Its Discontents analizi ruske tranzicije iz komunističke u tržišnu privredu, i njegova najveća kritika odnosi se na način kako je sprovedena privatizacija. Stiglic tvrdi da privatizacija može da dovede do pozitivnog ishoda samo ako se zadovolje određeni uslovi. Ti uslovi su mnogobrojni, od dobrih zakona o korporativnom upravljanju do slobodnih, efikasnih medija. U Rusiji ništa od toga nije postojalo, pa su se insajderi bestidno obogatili. Umesto da podstakne privrednu aktivnost, privatizacija je znato zaoštrila nejednakost u primanjima i imovini. Stiglic upozorava da loša masovna privatizacija može da „naruši poverenje u državu, demokratiju i reforme“. Grčka nije Rusija, ali nije ni zemlja sa svim garancijama razvijene ekonomije.
Poslednjeg dana moje posete Atini, otišao sam na Akropolj. Bio sam prvi turista koji je prošao kapiju kad su je otvorili, i popeo sam se kamenitim puteljkom do uzvišenja gde stoji Partenon. U toku je veliki projekat restauracije, koji delimično finansira Evropska unija. Ovo je fascinantno gradilište. Delići mermera poređani su po improvizovanim klupama, i svaki je obeležen i evidentiran. Ako je neki mermerni deo oštećen, zamenjuje se novim koji je isklesan da se savršeno uklopi uz postojeći kamen. Radi se o dugotrajnom poduhvatu, ali rezultat će biti od neprocenjive vrednosti.
Integralni tekst: Daniel Nethery, Inside Story, 08.02.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.02.2012.
