Tadić je daleke 2007. godine izjavio da na svoj drugi predsednički mandat gleda kao na svoje drugo dete. Dobro, treći mandat se nije dogodio, ali nam je zato DS podarila novog premijera – Ivicu Dačića.
U opštoj konfuziji koja je nastala nakon Nikolićeve pobede, izostala je rasprava o uzrocima koji su doveli do sloma DS na izborima. DS kao najveća stranka demokratskog spektra i ovog puta se odlučila da ignoriše sopstvene probleme. Umesto da preuzmu kontrolu nad situacijom, momci i devojke iz Krunske ulice su se odlučili na novi đir dvorskih intriga, spekulacija i laži. Pukim prelistavanjem dnevne štampe možete primetiti da je u samom DS-u na delu raspad sistema. Jedni drugima podmeću afere, stanove, zgrade, ljubavnice… Afera Kokan Mladenović najbolji je prikaz sudara 2-3 jake struje u stranci. Naime, čeka se da Boris ode, a ovaj neće, i sada su se svi zaglavili.
DS je nakon gubitka izbora morala da otvori proces kontrole štete. Kontrola štete u ovom slučaju podrazumeva nekoliko opcija.
Prva, ujedno najpoštenija opcija, predstavlja javno prihvatanje činjenice da su izbore izgubili (Tadić je tokom izborne noći bio na dobrom putu kada je saopštio da neće biti premijer). To bi dalje podrazumevalo otvaranje pitanja odgovornosti šefa stranke, čišćenje sopstvenih redova od korupcije, kolekcionara kvadrata, lopova i egocentričnih spodoba.
Druga opcija je pravljenje velike koalicije. Koliko god ta opcija bila opasna za Srbiju (ozbiljno uvođenje dvopartijske vlasti), ispada da je velika koalcija manje strašna od vlade u kojoj bi Dinkić dodatno upropastio ekonomiju. Naime, u ovom trenutku, očigledno je da sa Dačićem, Dinkićem i Jovanovićem nije moguće napraviti dogovor. Dačić, opijen viskijem, arogancijom i moći, nije pouzdan politički partner. Mnogi su smatrali da je povratak SPS-a, uz deklaraciju o pomirenju, važan istorijski događaj za srpsku demokratiju. Delovalo je da će DS dobiti pouzdanog partnera u vlasti, a zajedno sa njim i nekoliko stotina hiljada glasova građana koji uglavnom ne glasaju za DS i evropsku opciju. Međutim jasno je da rumenog dečaka možete izvući iz Žitorađe i iz devedesetih, ali da devedesete, Cecu, tata Slobu i Žitorađu iz njega izvući ne možete. SPS se ove godine nije vratio u devedesete. SPS je nakon ovih izbora opet osetio miris krvi i mesa. Dakle, hapšenje Albanaca na granici sa Kosovom, destrukcija ekonomije, energetike i infrastrukture, samo su nastavak prirodnog stanja stvari u SPS-u. Ali sklonost prema mirisu krvi i paljevine nije njihova krivica, to je deo njihovog habitusa, koji je star koliko i Srbija. Problem je ponovo u Krunskoj 69, centrali Demokratske stranke, koja je bila ubeđena da je čudovište moguće kontrolisati. E pa nije.
Tu je još i Mlađan Dinkić. Čovek koji je trebalo da se nađe u zatvoru nakon ovih izbora. Žestina kojom se borio za svoj ulazak u parlament ne može se objasniti samo njegovom lisičijom pameću, već i strahom od nezaobilazne sanaderizacije srpske političke scene. Ukratko, on je trebalo da bude naš Sanader. Sa svojih 14 poslanika (otišla je radikalka Maja), on danas pretenduje na ponovno preuzimanje celokupne srpske ekonomije, i nastavak politike ekonomske devastacije zemlje.
Treća opcija je bila da neko u DS-u hitno preuzme odgovornost za formiranje vlade od Tadića. Jer Tadić je gubitnik, sa sve slomljenim nosem, i ne može da vodi taj proces. DS je na raspolaganju imala najmanje dva čoveka. Jednog moćnog i neki kažu opasnog – Dragana Đilasa, za koga niko ne zna kakve ideološke uzuse ima. Kakav god da je, Đilas je najverovatniji naslednik stranke, pa mu je shodno tome ona morala biti prepuštena – jer to bi bila demokratija na delu. Pajtić sa druge strane nema ambicije na nivou republičke vlasti, jer je za njega Vojvodina dovoljno veliki izazov, ali bi svakako i on bio bolja opcija od Tadića.
Umesto da se na vreme odluče za jednu od gore ponuđenih opcija, demokrati su dozvolili da ispadnu totalni gubitnici postizbornog procesa. Dakle, Demokratska stranka nas je prepustila crveno-crnoj koaliciji zbog sopstvene nesposobnosti. Arogancija kojom su vladali poslednjih 6 godina nastavila se i nakon izbora, kada je krivac tražen među belim glasovima, intelektualcima, a na kraju i Rusima. Ali niko, apsolutno niko nije kriv, osim babica u DS-u koje su porodile Tadićevo treće dete – Ivicu Dačića.
*pseudonim
Peščanik.net, 28.06.2012.
