Kič teži masovnoj reprodukciji uživanja u sirovosti kroz estetizaciju notorne banalnosti. Tako se golema okupljanja, stranački organizovana u vidu šatorskih svetkovina, pretvaraju u mehanizme zadovoljavanja niskih nagona, ne bi li se omogućilo upravljanje gomilom. Takve manifestacije režimski mediji najčešće označavaju nazivom „opštenarodno veselje“. Ovim načinom režim totalizuje pojam naroda, poglavito sloganom „Ujedinjena Srbija“, prezajući prvenstveno ka promovisanju sebe kao faktora političkog jedinstva. Time se, nimalo slučajno, potiskuje pojam društva, jer ono u svojoj strukturi sadrži različitosti interesa, vrednosti, orijentacija, ukusa i karaktera. Narod se, dakle, nameće kao kategorija čije je „jedinstvo“ zapravo posledica kampanjskog formatiranja i – za potrebe režima – kulturološki poželjne nediferenciranosti. Sve što je drugačije, različito i ne pripada „opštenarodnom“ monolitu diskredituje se kao strana, nepoželjna i nepoznata sila koja ugrožava jedinstvo. Tu različitost režim stoga deklariše kao pretnju obećavanom „miru i stabilnosti“, a zapravo ispoljava strah od promene postojećeg stanja u kojem gospodari, pa mu je svaka moguća društvena varijacija „čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla“.1
Ovo s vrha nametanje „jedinstva“ na opštem planu zapravo se izvodi iz obrasca politički objedinjenih (uzurpiranih) delova vlasti u jednom čoveku, koji kao nosilac moći zahteva divljenje dok sirovom silom i medijskom pokrivenošću promoviše mogućnost zadovoljenja potreba širokih masa koje „žele, pre svega, da na najlagodniji i najbrži način, a po mogućstvu bez ličnog angažovanja, budu oraspoložene“.2 Dotično „raspoloženje“, podstaknuto izopačenjem vlasti i obezvređivanjem civilizacijski dostignutih normiranja u politici, javlja se kao reakcija na politički kič. Politički kič u jednoj od svojih formi funkcioniše tako što od građanina traži da uživa u mitotvornom nacionalnom sentimentu, pridajući mu uverenje u kolektivnu nepogrešivost i moralno čistunstvo, branjeno od „prljavštine“ drugih. Samim tim jača postaje i potreba za isticanjem nacionalnih insignija u kulturnim, odnosno folklornim izdanjima. Uzimajući u obzir oblike ovih izdanja u spomenutim šatorskim svetkovinama, koje su instrument političke, odnosno stranačke kampanje, karavanski sprovođene od mesta do mesta, jasno se u njima može sagledati uloga kiča i kako ga „’narodsko’ političko rukovodstvo iskorišćava“.3 On sada postaje sredstvo manipulisanja masama posredstvom jačanja i inflatorne proizvodnje nacionalnog sentimenta uz pomoć patetičnih i vulgarnih pesama, neartikulisano ritualizovane igre, preobimnog jelovnika ili trivijalizovane nošnje, koji, potičući iz tendenciozne hiperprodukcije, nemaju ni autentičnost ni auratičnost, već nastupaju kao folklorni kič, a „kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije“.4 Nacionalizam podražavan kroz kičerske artefakte sada ima svoju populističku građu kojom podiže kolektivni narcizam, što se javlja kao princip malignog zadovoljstva sprovedenog na masovno prostački način. To će reći da na masovno psihološkom planu dolazi do bujanja kompleksa više vrednosti koji za svoje realno stanje ima afirmisanje niskih vrednosti, odnosno ne-vrednosti.
Sve navedene radnje, stanja, sredstva i doživljaji koriste se u jednom cilju. On je oličen u vulgarnoj sentimentalizaciji politike, čime se postiže upravljanje emocijama mase, što isključuje individualni kritički osvrt. Iz tog razloga posezanje za homogenizacijom mase po vrlo osetljivom nacionalnom osnovu u političkim upraviteljima kič orijentacije opravdano budi veru da mogu računati na željene efekte. Otuda im je neophodno da pored totalizovanja pojma politički jedinstvenog naroda, a nauštrb diversifikovanog društva, totalizuju i sam kič. Na to sasvim jasno ukazuje Milan Kundera u Nepodnošljivoj lakoći postojanja, kada kaže: „Tamo, međutim, gde je sva vlast u rukama jednog političkog pokreta, ubrzo ćemo se naći u carstvu totalitarnog kiča. U carstvu totalitarnog kiča svi su odgovori dati unapred i isključuju bilo kakvo pitanje.“ Postavljanje pitanja, uistinu, uznemirava gospodara koji zahteva kolektivno klicanje pri svakoj svojoj pojavi, besomučno reprodukovanoj i masmedijalno agresivno emitovanoj, čime i sama pojava nastupa kao kič.
Pojam kiča, u izvornom diskursu, jeste estetska kategorija, a sa sobom nosi i vrednosnu dimenziju negativne orijentacije, odnosno nastupa kao ne-vrednost. Međutim, u društvenim tokovima vrednosti ne nastupaju izolovane jedne od drugih. One su u međusobnom prožimanju, podudaranju i suprotstavljanju, pa tako i kič, noseći negativnu vrednosnu orijentaciju korespondira sa elementima takve orijentacije na etičkom i političkom planu. Baš zato „nigde nije preslojavanje vrednosnih stavova, delotvornost zla u svetu, tako izrazita kao u postojanju kiča“.5 Ovo srašćivanje kiča i zla reflektovano je u totalizovanju kiča za političke potrebe i uspostavljanje ili održavanje vlasti. Kičom se tako diktiraju uslovi života, upravljanjem strastima mase. Ovakvo delovanje odigrava se s namerom, sprovodeći se kao svesna kampanja iza koje stoji zloba sa neutaživom željom za trajnom dominacijom.
Autor je profesor filozofije i aktivista Lokalnog fronta iz Kraljeva.
Peščanik.net, 31.07.2026.
________________
- Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Otkrovenje, Beograd, 2004, str. 7.
- Ludvig Gic, Fenomenologija kiča, BIGZ, Beograd, 1979, str. 118.
- Isto, str. 108.
- Danilo Kiš, O nacionalizmu, preuzeto sa portala Peščanik.
- Hermann Broch, Duh i duh vremena, Izdanja Antibarbarus: Hrvatsko društvo pisaca, Zagreb, 2007, str. 28.
