Sigurno znate onaj prastari vic: umrla Fata, i novopečeni udovac Mujo otišao u novine da da čitulju. Pitaju ga kako će glasiti tekst čitulje? Pa, „Umrla Fata“, da kako će? Dobro Mujo, ali ima još mesta, dodaj još nešto? Mujo malko razmisli, pa napiše: „Umrla Fata, prodajem škodu“. Ko veli, kad već ima prostora, daj da se ne baci uzalud.
U tekstu-lamentu Biljane Srbljanović Kratak ogled iz etike medija ili Откључај профил гадуро, „Fata“ je medijski linč kojem je ovih dana podvrgnuta od anonimnih internetskih fašista i sociopata svih vrsta (posredstvom sajta „Blica“, a onda i na Tviteru), a iz nekog razloga mojoj je malenkosti pripala uloga škode. To je jedini „poetički“ ključ u kojem se da čitati ovaj bizaran mix, jer je drugu, suvisliju vezu teško pronaći. A i onoliko „veze“ koliko bi se dalo napabirčiti, nimalo ne ide u prilog autorki i njenim klimavim i površnim – to u boljem slučaju, tj. onda kad nisu otvoreno bezobrazne i vrišteće unfair – tvrdnjama i zaključcima.
U ovom nimalo tviteraški opširnom tekstu samo su dve žive i „domaće“ osobe spomenute imenom i prezimenom. Jedna je Vuk Jeremić a druga sam, gle, baš ja (pardon, spomenuta je i Brankica Stanković, ali uzgred i „pozitivno“). Zašto Vuk Jeremić, biće da je sasvim jasno, jer su Biljanine tvit-kritike nebuloznih i štetočinskih egzibicionističkih poduhvata (slučaj „Marš na Drinu“) ove poslovično neartikulisane persone na (srećom ili nažalost, kako se uzme) privremenom radu daleko od Srbije neposredan povod za sve one kante pomija koje su joj se – naime, Biljani S. – ovih dana izlile na glavu. Mene, međutim, oprostićete mi, nekako više zanima otkud baš ja u baš takvom društvu, baš ovim povodom?! Ipak, hajde da najpre vidimo – kroz tri tačke – šta je to što se Biljani Srbljanović desilo nakon njenih famoznih antijeremićevskih „tvitova“, i šta je ona iz toga izvukla, u delu teksta u kojem iz nekog razloga nalazi za shodno da se obruši na moju malenkost.
Tačka jedan. Orgija uvreda, pretnji, iživljavanja i sajber-cipelarenja u izvedbi anonimne voajerske gomile sručila se na Biljanu Srbljanović zato što se usudila naprosto da izrekne svoje mišljenje o javnom delovanju (i to o našem zajedničkom trošku) jednog javnog delatnika. Koji se pri tome diči nekakvom cirkuzantskom varijantom „patriotizma“, pa ako dirnete u njega onda ste, je li, dirnuli u kodifikovanu i propisanu varijantu „patriotizma“, ergo u jednu od najvećih svetinja svake anonimne i krvožedne gomile na ovom svetu. Ako pri tome još i sajt jednog manje-više uglednog „mejnstrim“ medija posluži kao polazna platforma za linč, tu onda od elementarne medijske etike zaista ne ostaje ništa, i Biljana je Srbljanović s punim pravom ljuta, uvređena, zgrožena… you name it. Mediji, pa još „pravi“, profesionalni, bili oni online ili offline, ne smeju da služe kao platforma za linčovanje bilo koga, bilo kojim povodom. I Biljana S. zaslužuje svaku podršku i zaštitu, mada (avaj) prave i efikasne zaštite od ovakvog linča zamaskirane rulje pri današnjem stanju stvari zapravo nema, što odlično zna svako koga su bar jednom u životu provukli kroz tu mašinčinu za mlevenje ljudskog mesa. Što se mene tiče uvek sam, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, principijelno „branio“ Biljanu Srbljanović od kojekakvih huškača i hajkača, u rasponu od davnih Kalajića i JUL-ovskih marodera, pa do nedavnog, pomalo specifičnog „slučaja Šone“. Ne mislim da mi zbog toga „autorka s interneta“ duguje nekakvu „zahvalnost“ jer nisam to radio iz tzv. prijateljske usluge nego zato što sam smatrao da tako činim ispravnu stvar. Ali ipak, i ja sam nekakav insan i ništa ljudsko nije mi strano, pa mi se nekako, priznajem, činilo da makar neku elementarnu korektnost možda zaslužujem; uostalom, svako je zaslužuje, ne?
Tačka dva. Rizikovaću da neko zlurado zaključi kako koristim prigodu da se „ističem“, ali moram napomenuti, jer nije nimalo nebitno za ovu priču, da prokleto odlično znam šta se dešava Biljani Srbljanović zato što sam bezbroj puta provlačen kroz tu istu mašinu već godinama unazad, manje-više u kontinuitetu. Rodno mesto svih tih divota najčešće su kojekakve „diskusione grupe“ i forumi – or whatever it’s called – te desničarski, ultradesničarski i gigadesničarski sajtovi, ali bogme ni sajtovi stanovitih „mejnstrim“ medija nisu baš mnogo zaostajali. To ide dotle da je čak i kada su me napali metalnom šipkom u gradskom autobusu, na internetu usledila masovna orgija zluradog zadovoljstva u stilu „tako mu i treba“ ili „trebalo ga je još jače“. Glavne platforme za ovo iživljavanje bili su sajtovi famoznih beogradskih tabloida, hvala im od srca i dabogda im se vratilo po zasluzi. Ni tu nije vrhunac ni kraj. Na Stormfrontu ili tako negde verovatno i dan-danas stoji nešto što je neko postavio još ko zna kad, a na račun moje malenkosti: ma ne treba s njim razgovarati, njega treba… i onda ide slika snajperske puške. Baš mio prizor, ozarim se sav kad ga se setim. To je valjda ta bezobalna sajber-demokratija čijoj emancipovanoj širini ja, srećom, uopšte nisam dorastao, niti nameravam da dorastem.
Dok je sve to dolazilo s „desnice“, stvar je bila makar predvidiva, i čovek se mogao tešiti time da to ionako „ide u rok službe“, i da je to svojim radom „zaslužio“ pa će to i nositi kao svoj krst, i da se uostalom od te mentalne strukture ništa bolje nije ni moglo očekivati. Dovoljno je, međutim, bilo da izrazim svoje revizionističko inokosno mišljenje oko jedne u „istorijskom“ smislu relativno trivijalne stvari („beli listići“ & co.), pa da na E-novinama prođem kroz gotovo isti tretman, i to u nekoliko navrata: najprostačkije moguće uvrede, petljanje u stvarni i imaginarni privatni život, bizarne klevete i konfabulacije, pretpubertetski pokušaji duhovitosti, i sve, apsolutno sve što možete zamisliti iz repertoara sociopatskog iživljavanja anonimne sajber gomile. A sve pod visokim pokroviteljstvom neobično uglednog uredništva tog slobodarskog medija. Jedino su, doduše, pretnje fizičkim nasiljem u ovom slučaju čini mi se izostale, to naprosto nije stil „leve“ frakcije sajber-gomile. Sve drugo je bilo isto, već viđeno, nešto s čime sam odavno primoran da naučim da živim. Avaj, jedino nije nigde bilo Biljane Srbljanović da se – možda, eventualno, slučajno, ukoliko, ako baš – javno pomalo zgrozi nad time (pa makar i na Tviteru). Doduše, nije bilo praktično ni bilo koga drugog od hrabrih drugosrbijanskih legendi da to učini: idi bre, gde da se zameraš nervoznim Lukovićevim snajperistima, pa i sam da prođeš kroz isto?!
Tu dolazimo do tačke tri. Praksa mahom anonimnog (jeste, ima i onih koji bi vam to uradili pod svojim pravim imenom, ali takvih je ipak mnogo manje, jer su sajber sadisti gotovo uvek kukavelji i drhturavi bednici) iživljavanja nad poznatim i markiraim metama na internetu duboko je neetička i duboko mi je odvratna. O tome sam pisao mnogo puta, raznim povodima, ponajmanje glede vlastitog „slučaja“. Nije bitno dešava li se to meni, ili nekome ko mi je po svojim stavovima blizak, ili pak nekome ko je negde sasvim daleko; suština je u tome da to ne treba da se dešava nikome, a prvi korak ka tome jeste demontiranje i delegitimizovanje lažljivog i demagoškog narativa kako je to „na internetu normalno i neizbežno“, jer bože moj, promenila se tehnologija, pa šta sad. Međutim, ja ne pišem o tehnologiji (te „za“ ili „protiv“ nje) nego pišem o medijskoj etici. Etika se ne menja automatski, „po defaultu“, sa svakom promenom tehnološke paradigme! Nekada si, ako hoćeš da ubiješ čoveka, morao lično da ga probodeš mačem u borbi prsa o prsa a danas možeš pritiskom na dugme da pobiješ hiljade ljudi udaljenih bezbroj kilometara, pa šta? To je samo tehnološka promena, a ubistvo kao čin je podjednako etički nedopustivo. Eto, nekako mi se čini da je to ozbiljna tema glede medijske etike, a ne da li neki kolumnista voli ili ne voli Tviter.
Naravno, ljudska je priroda teško izmenjiva, i malo je toga zaista novog pod Suncem. Uvek je bilo budala, denucijanata i psiho i sociopata i ostalih devijanata, ali tek su sa internetom dobili pravu mogućnost da sa govnjivim i toksičnim sadržajem svojih glava lako, besplatno i sigurno tj. anonimno izađu u javnost. Da je to ozbiljan (i rastući) problem upravo medijske etike nije nešto što sam ja izmislio u svojoj dokonosti ili uvređenosti ili bandoglavoj staromodnosti, nego je ozbiljna tema danas u svetu, o tome se mnogo piše i polemiše, silne relevantne knjige su već o tome napisane. Meni ta tema ne da mira jer mislim da je važna i da taj problem neće nestati sam od sebe, nego će samo rasti. Avaj, jedino što je o tome proslovila Biljana Srbljanović – ispravite me ako sam štagod popustio! – bilo je nadmoćno ironisanje kako se, eto, „Teofil opet nešto ljuti na internet“. Ne znam kako to izgleda kad se neko „ljuti na internet“, ali znam da se ja ljutim na nešto drugo, a to je ono isto što je sada zadesilo Biljanu Srbljanović, i zbog čega je ona sada s pravom silno ljuta. Naravno da je medijum po sebi neutralan, i naravno da se ne treba „ljutiti“ na pušku nego na ubicu, ali jasno je i to da treba videti šta ćemo s tom prokletom puškom, kako da se spreči njena, jelte, „zloupotreba“. Ili, u protivnom, da se pomirimo s tim da živimo u nekakvom „prvobitnom stanju“, kao Ameri sa svojim nepodnošljivo lako dostupnim puščetinama kojima svako malo neki otkačeni psiho bez adekvatne terapije pobije sve što mu se nađe u dometu. Ili kao svi mi, kao stvarne ili potencijalne žrtve sajber gomile, regrutovane i nahuškane neretko i od profesionalnih medija, bilo da se radi o onima “rođenim“ na internetu, ili o internet ograncima tradicionalnijih medija. Ali, ako se mirimo s tim, ili čak to držimo nekom posebnom srećom sajber-slobode koja revolucionarno dokida urođenu sklonost cenzuri zlih tradicionalnih medija, onda ne treba da budemo toliko iznenađeni i uvređeni kad i nas provuku kroz toplog zeca sajber linča, a što je samo tamnija i neprijatnija strana te iste bezobalne slobode i apsolutne neodgovornosti anonimnih krvožednih gomila diskretno vođenih od ponekog Uglednog Uredništva. Jel’da je sve to nekako mnogo simpatičnije kad se dešava nekom drugom, možda nekom tamo Teofilu P. (to jest, da sasvim površno zahvatim iz E-novinskog repertoara, masnoj debeloj svinji, govnetu, spodobi, đubretu etc.), ili Ljilji Bez Sisa Smajlović, „šarmantno“ nobelovanom „zlom starcu“ Dobrici Ćosiću, ili već bilo kome ko nisam Ja, a pogotovo je neodoljivo ako to fljuskanje iz mraka govnima u lice markirane mete dolazi od nekoga s „moje“ strane, što je onda baš strašno dražesno i vickasto i uopšte urnebesno herzlich? A ako neko misli da je tu nešto fundamentalno trulo i da to ipak treba nekako menjati za dobrobit svih, da se ne bismo kolektivno podavili u govnima, onda je taj sigurno nekakav bezvezni kromanjonac koji se, eto, „ljuti na internet“.
Kako god, neka „autorka sa interneta“ slobodno prodaje škodu ako joj to baš godi. Koju god cenu da postigne, neću tražiti procenat.
Peščanik.net. 21.01.2013.
Srodni linkovi:
Biljana Srbljanović – Kratak ogled iz etike medija ili Откључај профил гадуро
Aleksandra Jovićević – Bauk tvitera i etika medija
Rastislav Dinić – Sviranje u diple
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
