Avionom vlade Srbije iz Haga nam se vraća Miloševićev načelnik generalštaba Momčilo Perišić. Izgleda da neće biti ni crvenog tepiha ni svečanog dočeka. Perišića niko ne voli, ni Miloševićevi, ni Šešeljevi, ali ni Đinđićevi naslednici. Svima je za nešto poslužio, a sada će mu biti priređena najskromnija moguća dobrodošlica.
Načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije u vreme najvećih zločina u Bosni i Hrvatskoj, po oceni žalbenog veća Haškog tribunala ni za šta nije odgovoran. On je, u ime Srbije, prekodrinskoj braći pomagao samo u „opštim ratnim naporima“, nijednom od onih hiljada oficira koje je slao u Bosnu i Hrvatsku nije naredio da počine zločin, a ako su ga oni i počinili, za to su odgovorni Martić, Karadžić i Mladić. Načelnik generalštaba im je, u ime Srbije, samo redovno slao oružje, municiju, cigarete i plate, da prehrane svoju nejač – tuđa nisu bila pod njegovom komandnom odgovornošću.
Zajednički imenitelj svih prvih reakcija na oslobađajuću presudu, osim porodica srebreničkih žrtava, jeste da se ona mogla očekivati. Perišićeva sloboda nije iznenadila ni Veselina Šljivančanina, ni Natašu Kandić, ni Ivicu Dačića, ni hrvatskog ministra branitelja Marića. Šta smo to propustili da vidimo mi, koji smo još jednom neprijatno iznenađeni haškom pravdom? Propuste tužilaštva, politikanstvo žalbenog veća, strah zapadnih komandanata sadašnjih vojnih operacija širom sveta da pomaganjem neke strane vojske ne postanu sledeći stanovnici Ševeningena? Ili sve to zajedno?
Predsednik vlade Dačić je presudu proglasio velikom pobedom Srbije i srpskog naroda, jer je dokazala da Vojske Jugoslavije nije izvršila agresiju na BiH i Hrvatsku. A pobeda je i njegova, lična, jer će njome zauvek ućutkati sve one koji ga sapliću na putu ka Briselu, stalno ga podsećajući na njegovo služenje Miloševićevoj zločinačkoj politici. Ivica Dačić sada ima i overeni sudski dokaz, i to od antisrpskog Tribunala, da Srbija kojoj je on verno služio nema nikakve veze sa ratnim zločinima u Bosni i Hrvatskoj. A i za Kosovo ćemo se nekako izvući – neprijatno bi bilo da zapad u trenutku dok Srbiju primorava da se odrekne teritorijalnog integriteta, suvereninteta, ognjišta i kolevke, osuđuje njene političare, vojnike i policajce.
Odlukom sudskog veća Teodora Merona posebno je zadovoljan naš zamenik tužioca za ratne zločine. Ova presuda, kaže Bruno Vekarić, dokazuje da Srbija i njena vojska nemaju veze sa ratnim zločinima Mladićeve i Karadžićeve vojske. Posebno ga veseli što presuda pokazuje da je Miloševićev načelnik generalštaba za vreme granatiranja Zagreba, rata u Mostaru, opsade Sarajeva i genocida u Srebrenici, poštovao sve običaje rata, zakone ratovanja i sve međunarodne konvencije. Od Dačića, Šljivančanina i ostalih Miloševićevih saradnika moglo se očekivati olakšanje posle oslobađanja Perišića, ali ne i od zamenika tužioca za ratne zločine. On je čak imao potrebu da kaže kako tokom svih ovih godina, dok su on i njegovo tužilaštvo naporno tragali za zločincima, nikada, ni u jednom predmetu, ni u tragovima, nije naišao na ime Momčila Perišića. Da li Vekarić stvarno misli da se, svih ovih godina, nije videlo koliko se tužilaštvo trudilo da se Vojska Srbije i njeni oficiri ni slučajno ne povežu sa ratnim zločinima, na primer u Vukovaru. Sve se završavalo na poludelim dobrovoljcima koje niko nije kontrolisao, a najmanje srpski oficiri. Na kraju će ispasti da su ceo rat osmislili i vodili Sloba, Mira i paravojne formacije. Kako je on pod lipom u Požarevcu, ona politički azilant u Podmoskovlju, a dobrovoljci, psi rata, uobičajeni dekor ratnih operacija, onda je sve u redu. Pravda je, u globalu, zadovoljena i život može da teče dalje.
Priča o Perišiću će se završiti čim sleti na beogradski aerodrom. Žene i ćerke ubijenih u Sarajevu ili Srebrenici okrenuće se Alahu kao poslednjoj žalbenoj instanci, Hrvati će, kao novopečeni Evropljani, pokazati dužno poštovanje prema odlukama jednog međunarodnog suda, a mi ćemo se okrenuti budućnosti, jer valja stići Hrvate u EU. U međuvremenu, njihov ministar branitelja Matić, nezadovoljan time što domovinski rat, sa sve Gotovinom i Markačem, nije dovoljno vrednovan u školskom sustavu, najavio je da će u okviru školskih programa ubuduće biti obavezno da mali Hrvati makar jednom godišnje posete bivše ratište najbliže njihovoj školi. Na primer, mali Zadrani će posećivati Maslenicu. Nije rekao gde će ići mali Splićani, u Loru ili negde drugde.
Ako je oslobađanje Gotovine u Hrvatskoj shvaćeno kao dokaz kristalno čiste pobede u domovinskom ratu, o kojoj će sada deca i na terenu slušati od svojih nastavnika povjesti, zašto onda mi ne podignemo kredit od ERDB-a, da renoviramo bombardovanu zgradu generalštaba i da Perišiću damo da u njoj otvori srpski West Point. U skladu sa Vekarićevim tumačenjem oslobađajuće presude, Perišić bi buduće oficire mogao da uči predmet Poštovanje običaja rata, s posebnim akcentom na poštovanje Ženevske konvencije.
Iz najave za radio emisiju 01.03.2013.
Peščanik.net, 01.03.2013.
