Margaret Tačer je bila pod velikim uticajem Fridriha Hajeka, koji je opet strahovao da bi posleratna Velika Britanija mogla da nezaustavivo krene putem sve veće socijalizacije privrednih aktivnosti, da krene u ropstvo. Ova bojazan je verovatno bila prirodna za nekoga ko je učestvovao u raspravama o prednostima socijalističke privrede nad kapitalističkom, koje su se vodile posle Prvog svetskog rata, a naravno obnovile i posle Drugog. Jedan argument, čiji je izvorni autor verovatno Oto Nojrat, bio je da je socijalistička, planska, naturalna privreda moguća, jer je upravo takva ratna privreda. Sve što je potrebno jeste da se ratni cilj zameni mirnodopskim. Tako da potpuno demontiranje ratne privrede ne mora da bude ni lako niti jednostavno. A to nosi tu već pomenutu opasnost da se izgube privredne i ostale individualne slobode.
Ta opasnost nije bila velika u Velikoj Britaniji, ali je podsticaja liberalizaciji privrednih aktivnosti bilo relativno malo i činilo se da će biti veoma teško smanjiti prilično razgranato prisustvo države u privrednim poslovima. Zapravo, bilo je stvoreno uverenje da se ništa ne može učiniti protiv specifičnih interesa, pre svega sindikalnih. Donekle je prevladavalo mišljenje, koje je u izvesnom smislu sadržano u Kejnzovom shvatanju privredne politike, da je potrebno održavati punu zaposlenost ne samo iz socijalnih već i iz političkih razloga: sa povećanjem nezaposlenosti gube se izbori.
Verovatno prvi značajniji doprinos Margaret Tačer jeste njeno zalaganje za pristupanje Velike Britanije Evropskoj ekonomskoj zajednici. Kako je kasnije ona predvodila pokret evroskepticizma, često se zaboravlja da je ona bila zagovornik slobodne trgovine i kritičar protekcionizma, i u toj stvari pristupanja evropskom slobodnom tržištu u manjini u svojoj Konzervativnoj partiji. No, ona je verovala u to da će konkurencija dovesti do povećane efikasnosti britanske prirede i do njenog tehnološkog napretka.
U tom času, zemlja je nazadovala u odnosu na druge razvijene zemlje u veoma dugom vremenskom periodu. Prevladavalo je uverenje da ništa ne može da zaustavi sekularno zaostajanje nekada velike imperije. Teritorije su se svuda gubile, privreda je ostvarivala niže stope rasta nego Francuska i Nemačka, o zaostajanju za Sjedinjenim državama i da se ne govori. Pogotovo je izgledalo da je u tim uslovima nepreporučljivo da se odustane od podrške nekonkurentnoj industriji, bilo putem carinske zaštite ili putem subvencija, što je bilo upravo ono što je trebalo učiniti, ako bi se pristupilo regionalnoj zoni slobodne trgovine kao što je bila Evropska ekonomska zajednica.
Do promene u industrijskoj politici je došlo tek pošto je Margaret Tačer pobedila na izborima i postala prva i do sada jedina žena premijer Velike Britanije. U to vreme, 1979, njen izraženi antikomunizam je delovao pomalo neprikladno, jer se činilo da je Sovjetski Savez na vrhuncu moći, a da je Engleska sve nemoćnija i beznačajnija, uprkos naravno činjenici da je raspolagala atomskim oružjem. U to vreme Laburistička partija se čak zalagala za unilateralno razoružanje, dakle za to da Velika Britanija naprosto uništi svoje atomske bombe i sve što ide uz njih. U tim okolnostima, gospođa Tačer je ponudila povratak privrednim slobodama i jačanju uloge Velike Britanije u svetu.
Načela kojima je opravdavala ciljeve za koje se zalagala bila su verovatno važnija od samih tih ciljeva. Već dok je istupala kao vođa opozicije, ruski komentatori su je nazvali Gvozdenom ledi, što je nadimak koji se za nju najviše vezuje. Ta načela se mogu svesti na zalaganje za individualnu odgovornost i za odgovornost zemlje kao što je Velika Britanija u evropskim i svetskim poslovima. Dakle, umesto socijalizacije ona je nudila individualno preduzetništvo, a umesto povlačenja u malu ostrvsku državu, umesto protekcionizma, aktivno učešće u evropskim i svetskim privrednim i međunarodnim poslovima. Velika Britanija je, po njoj, sposobna da konkuriše, nije joj potrebna zaštita i ona neće uzmicati pred odgovornostima koje kao bivša svetska imperija i pobednica u Drugom svetskom ratu ima. Britanija može, dakle, da povrati svoje mesto u Evropi i svetu, kako u privrednim tako i u političkim poslovima.
Pobeda tih načela krajem sedamdesetih godina prošloga veka doživljena je kao veliko iznenađenje. Još više upornost sa kojom je ona sprovodila politike za koje se zalagala. Čitajući danas ocene nekih od vodećih britanskih ekonomista, jasno je da je ta politika odgovornosti dala pozitivne rezultate. Zaustavljeno je relativno nazadovanje i vraćena je uloga u svetskim poslovima zemlji koja je jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uz to, stopa zaposlenosti, kao i stopa nezaposlenosti, u dužem vremenskom periodu bile su povoljnije nego u većini razvijenih zemalja Evrope.
Mada sama tranziciona recesija, ako se to tako može nazvati, nije bila ni mala niti kratkotrajna. Jednim delom je za nju zaslužna politika Pola Volkera, guvernera američke centralne banke, koji je dramatično povećao kamatne stope, otprilike u isto vreme kada je gospođa Tačer preuzimala britansku vladu. Cilj je bio da se radikalno smanji stopa inflacije i da se, u meri u kojoj je to moguće, niska inflacija učini trajnom karakteristikom usled trajnog smanjenja inflatornih očekivanja. To je imalo za posledicu značajno povećanje stope nezaposlenosti, koja je u Velikoj Britaniji ostala na značajno višem nivou u dužem vremenskom periodu.
Jedan razlog zašto je oporavak bio mnogo brži i uverljiviji u Sjedinjenim državama nego u Velikoj Britaniji jeste taj što je u ovoj drugoj zemlji bilo potrebno izmeniti strukturu proizvodnje i povećati produktivnost. Margaret Tačer se, opet pod Hajekovim uticajem, oduprla naporima sindikata da ne dozvole promene u zakonu o radu i sindikalnom organizovanju. Takođe, kako je zemlja postala izvoznica nafte pošto su nađeni izvori u Severnom moru, vlada je značajno smanjila subvencije, a i krenula u zatvaranje neprofitabilnih rudnika uglja. Na štrajkove, Margaret Tačer je odgovorila nepopuštanjem, čak uprkos pozivima iz sopstvene partije koja se plašila da će izgubiti izbore. Ova dama, rekla je, nije za zaokrete – i štrajk je slomljen. Kao i kasniji štrajk glađu zatvorenika u Severnoj Irskoj, i kao što je odvraćen pokušaj argentinske vojne hunte da okupira Foklandska ostrva. Upornošću i neizbegavanjem odgovornosti, koji su bili zasnovani na uverenju da je ona u pravu i da su njena načela ispravna, promenjena je privreda zemlje, povećan uticaj u Evropi i Sjedinjenim državama, i posebno u komunističkom svetu.
Ovo poslednje je naravno bilo od velikog značaja za zemlje koje su težile da se oslobode Sovjetskog saveza i jednopartijske diktature. Ono što im je gospođa Tačer nudila je donekle romantična verzija liberalizma – sistema slobode i napretka. Sama privredna politika koju je sprovodila, uostalom i ona koju je sprovodio njen, u izvesnom smislu sledbenik Ronald Regan, bila je mnogo pragmatičnija nego što bi se dalo zaključiti samo iz načela kojima se ta politika obrazlagala. Zaista, privatizacija je sprovedena, kao i liberalizacija, a restrukturirane su i nekonkurentne industrije, pri čemu socijalna i zdravstvena zaštita nisu smanjene. Takođe, mada je fiskalni sistem reformisan u pravcu manje progresivnosti, nivo javnih rashoda nije dramatično smanjen, kako iz socijalnih tako i iz razloga bezbednosti. Uz to, kako se vidi iz rezultata strukturnih reformi koje su sprovedene, njihov socijalni trošak nije bio mali. Povećanja produktivnosti i konkurentnosti ne mogu se postiči preko noći ili u par godina. Uz to, došlo je i do trajnih posledica po društvenu nejednakost, koja je povećana.
Ali u komunističkim zemljama je prevladalo uverenje da će liberalizacije i privatizacija dovesti do povećane proizvodnje i do boljeg standarda, uz naravno privredne i političke slobode. Ovo donekle naivno poverenje u liberalnu demokratiju zaslužno je za radikalne reforme u zemljama u kojima su one sprovedene. Dok je skepticizam prema liberalizmu, jednim delom i usled nepoverenja u politiku Sjedinjenih država i Velike Britanije, izvesni dakle anti-anglosaksonizam, bio razlog što se u nekim zemljama zaziralo od reformi kakve je sprovela gospođa Tačer, i to je imalo za posledice dosta sporiju i neuspešniju tranziciju. No, naravno, tranzicijska recesija se nije mogla izbeći, a u nekim zemljama ona je bila izuzetno duboka i donela je velike socijalne troškove. Svejedno, ako se uporede efekti naivnog liberalizma sa skeptičnim etatizmom, teško je ne videti da su liberalne zemlje u tranziciji prošle bolje, i privredno i politički i socijalno.
Verovatno najveći promašaj vlade Margarete Tačer bila je monetarna politika i nevođenje računa o negativnim efektima precenjene funte. Kao i u drugim slučajevima, precenjeni kurs domaćeg novca doveo je do smanjenja proizvodnje razmenjivih dobara i povećanja sektora usluga. U britanskom slučaju to je pogodovalo finansijskom sektoru, u nekim drugim, recimo na jugu Evrope, rastu ulaganja u nekretnine i turizam, što ne mora da bude dobra strategija razvoja komparativnih prednosti. Negativne posledice te politike su posebno bile vidljive u krizi funte do koje je došlo posle silaska gospođe Tačer sa vlasti. Još pre toga engleska centralna banka je odustala od Fridmanove preporuke da pokuša da drži pod kontrolom količinu novca u opticaju, da bi se posle kraha fiksnog kursa izborila za nezavisnost i politiku inflatornog targetiranja, koja je dala dobre rezultate, sve do izbijanja krize 2008.
Maragaret Tačer je dala ostavku pošto je praktično ostala u manjini u sopstvenoj partiji i to u času kada su efekti njenih reformi već uveliko bili pozitivni, a uticaj Velike Britanije u svetu verovatno veći nego u bilo kom drugom periodu posle Drugog svetskog rata, osim odmah posle pobede u njemu. U izvesnom smislu, ona nikada nije bila u sigurnoj većini u sopstvenoj stranci, a trpela je neprestanu kritiku uvek skeptične britanske javnosti. U toj zemlji, nepoverenje u vlast i potreba da se ona povremeno podseti da je smenjiva veoma su jaki i politička konkurencija nikada na prestaje. Ipak, ona je bila i ostala premijer sa najdužim stažom u britanskoj istoriji.
To ne znači da je politika koju je sprovodila valjana za sva vremena i za sve uslove. Sadašnja kriza je drugačija od one iz sedamdesetih godina prošloga veka i nije izvesno da bi reforme Margaret Tačer i njena, pre svega fiskalna politika bile dobre (zapravo u meri u kojoj ih sadašnja vlada sledi čini se da ne daju očekivane rezultate). No, načela su nešto drugo. Insistiranje na individualnoj i odgovornosti u odnosima sa drugim zemljama čine se bližima univerzalnim vrednostima. U svakom slučaju, njihov doprinos transformaciji autoritarnih i totalitarnih režima je nemerljiv.
Jutarnji list, 13.04.2013.
Peščanik.net, 13.04.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
