Bila sam studentkinja kada je gđa Tačer izabrana za premijerku. Glasala sam za laburiste, ali pamtim da sam je na televiziji gledala kako ulazi u premijersku rezidenciju u Dauning stritu i da sam se iznenada ponadala – najzad imamo ženu i to nekako mora izaći na dobro.

Samo dva meseca kasnije moj otac, koji je kao građevinac radio na javnim radovima, ostao je bez posla kao jedna od prvih žrtava rezova. Više nikada nije našao posao.

Bila sam apsolventkinja i ponuđen mi je posao u Banci Engleske. Baš kada sam diplomirala pozvali su me telefonom – ponuda za posao je povučena. Nikada neću zaboraviti izraz lica mog oca kada sam mu to rekla. Jedna porodica, dva gubitka posla za tri meseca.

Razlog zašto mi je uzet posao bio je jedan od prvih poteza vlade – ukidanje devizne kontrole – prva velika mera finansijske deregulacije koju su torijevci juče hvalili u parlamentu. U Banci je na tom poslu radilo 600 ljudi. Ubrzo sam shvatila da uz nezaposlenost ide i stid. Živela sam u hostelu za beskućnice iza stanice Viktorija i otvoreno su govorili da mi ne veruju – nema šanse da mi je bio ponuđen posao, samo nisam mogla da se zaposlim.

Kasnije sam saznala da je Banka povukla moju ponudu za posao, ali je zadržala onog drugog mladog kandidata – muškarca. To me je povredilo.

Gđa Tačer me je sigurno radikalizovala – učlanila sam se u Laburističku partiju i počela da radim za jednog laburističkog poslanika. To je bilo vreme pre dnevnica i komisije za troškove – i on je mogao da me plaća samo 30 funti nedeljno. Tako da se radilo o kratkoročnoj prilici – ali mi je ona promenila život. Ponovo sam polagala stručne ispite i na moje zaprepašćenje ponudili su mi posao u ministarstvu finansija. Kada sam došla tamo u septembru 1980, činovnici su se još uvek rado prisećali Denisa Hilija i bili vrlo nepoverljivi prema idealima gđe Tačer. Jednog dana su svi koji su radili na javnoj potrošnji, otprilike četvrtina odeljenja, pozvani u veliku salu za sastanke sa mermernim stubovima koja gleda na Parlamentarnu ulicu – sa drvenim zidovima i bistama Čarlsa Džejmsa Foksa. Gđa Tačer je odlučila da uvede ograničenje gotovine. Tada sam prvi put u njoj prepoznala silu prirode. Odgovorni zvaničnik došao je pravo iz Dauning strita. Rekao nam je da joj je izneo sve probleme i poteškoće, ali da je dobio kratak odgovor: „Znam da je teško gospodine, ali nemojte se u tome valjati.“

Imala sam vatreno krštenje – moj prvi posao je bio socijalno osiguranje i sećam se da smo morali da ispratimo vanredne uredbe o pljačkanju Nacionalnog osiguravajućeg fonda, koji je osnovao Lojd Džordž. Moje drugo radno mesto bilo je u odeljenju za pomoć inostranstvu.

Gđa Tačer je vešto uspela da svede svoju filozofiju na dva ključna principa – tržište i slobodu. Za državne činovnike – čak i najniže poput mene – ovo je biilo vrlo zgodno, jer ste znali da ako sledite ove ideje radite pravu stvar. Bio je to jasan okvir u kojem je bilo mesta za inicijativu i fleksibilnost. Nije bilo potrebe da neprekidno tražite detaljne smernice.

Naravno, tako se istovremeno svaki problem previše pojednostavljivao i ignorisane su cene i posledice neke mere. Na primer, sedamdesetih godina je niz međunarodnih ugovora o poljoprivrednim proizvodima i metalima upotrebljen za stabilizovanje ovih tržišta. To je državama proizvođačima pomoglo da predvide i stabilizuju svoje prihode od izvoza. Bilo je teško proceniti da li cene uvek odgovaraju dugoročnoj vrednosti, tako da su ih gđa Tačer i Ronald Regan pustili niz vodu. Tako danas imamo špekulacije na berzi sa poljoprivrednim proizvodima i multinacionalne korporacije koje tuže najsiromašnije zemlje sveta. Ne bih rekla da je to neki napredak.

Dobro pamtim kako se na televiziji raspravljala sa nadbiskupom Jorka, Džonom Habgudom. „Vi treba da pružate moralnu sigurnost“, rekla je ona, „Ali da li ste pomislili“, ljubazno ju je upitao, „da bi moralna sigurnost mogla biti greh?“

Osamdesetih godina je ministarstvo finansija reorganizovano. Odeljenje za nacionalizovanu industriju je zatvoreno i počeli smo sve da privatizujemo. To nas je dovelo u blizak kontakt sa Sitijem. Ti ljudi su uspešno uzjahali ovaj talas. Bila sam šokirana – za potpuno isti posao mladići u Sitiju su zarađivali pet puta više nego ja i bilo im je dozvoljeno da špekulišu sa akcijama koje su se prodavale. Sećam se da su curile neke strateške informacije o tome – nije mi jasno kako je to moglo da se dogodi.

Slušajući juče hvalospeve torijevskih poslanika, dve stvari su mi privukle pažnju – prvo njihove emocije: mešavina prestrašenosti i divljenja. To je bilo autentično. Srela sam je samo jednom, na velikom sastanku posle ponoći kada smo morali da postignemo sporazum o hitnoj izmeni poreza. Nije bilo struje, pa smo radili pod svećama. Uletela je unutra – sva u viskiju i draguljima – kao reinkarnacija carice Katarine II, i svi su ustuknuli pred njom. Samo je Edi Džordž – čvrsti Edi – koga je kasnije postavila za guvernera Banke Engleske umeo da joj odbrusi.

Druga stvar koju sam primetila jeste njihova potreba da je predstave kao ličnost iza koje se čitava nacija ujedinila. U govoru pripremljenom za partijski kongres 1984. stoji izraz „unutrašnji neprijatelj“, koji se odnosio na rudare. Govor je održala nakon eksplozije u Brajtonu – što je ovom izrazu dalo sasvim drugačije značenje. Vlada koju je predvodila bila je među najpodeljenijima u istoriji – i te podele su bile mnogo ozbiljnije od Blerovih i Braunovih. Godine 1987. premeštena sam u odeljenje za devizne aranžmane. Tu sam otkrila da ministarstvo sistematski obmanjuje Dauning strit o regulisanju funte, što je ključni deo ekonomske politike svake vlade. Gđa Tačer i njeni savetnici želeli su potpuno fleksibilni kurs za funtu, ali ministarstvo Najdžela Losona pratilo je nemačku marku. Svake nedelje smo kupovali i prodavali stotine miliona da stabilizujemo funtu. Ja sam bila zadužena da pišem dnevne berzanske izveštaje za Dauning strit – koji su morali da objasne naše intervencije na Foreksu, a da ne otkriju naš cilj. Kada sam predložila da umesto ovog obmanjivanja kancelar jednostavno pokrene to pitanje na sastanku kabineta – sigurno bi ga podržao Džordž Hau – rečeno mi je da ću ako to još jednom pomenem dobiti otkaz.

Možda neki mlađi torijevci ne znaju šta se događalo (već u vreme kada se Dejvid Kameron pojavio u ministarstvu nisam imala želju da ga upoznam – toliko mi je dosadio taj neprekidni priliv samouverenih mladića), ali izgleda mi da ovaj pokušaj da se prepravi istorija ima više veze sa današnjim očajanjem nego sa istorijskom tačnošću.

Sama gđa Tačer se po svemu sudeći teško mirila sa gubitkom vlasti. Ser Majkl Ričardson, njen lični finansijski savetnik, ispričao mi je kako joj je priredio veliki ručak kada ju je kraljica proglasila baronicom. „Magaret, danas ste verovatno ponosniji nego ikada“, rekao je on. Ona je odgovorila: „Šta je jedan dan zadovoljstva u moru turobnog života?“

 
Helen Goodman, New Statesman, 11.04.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Srodni linkovi:

Peščanik.net, 13.04.2013.

Adam Curtis: Duh na tavanu 

John Hilley: Sahrana Tačer – najveća uvreda

Svetlana Slapšak: Pravovremeni užas

Vladimir Gligorov – Politika odgovornosti