Pre dve-tri sedmice na ovom mestu u Novom magazinu kritikovao sam neke od osnovnih iskaza sociologa Alekse Đilasa, koje je izneo u intervjuu Večernjim novostima, a pre svega javno sam se začudio njegovom stavu da Srbija mora ‘jačati državu i vojsku’.

A. Đilas mi je „odgovorio“ u nedeljnoj Politici (21. jula), u podužem razgovoru naslovljenom sa „Osuđeni smo da budemo ’nacionalisti’“. Ova igra „gluvih telefona“ preko različitih glasila pojačava moje sumnje da je „upotreba Alekse Đilasa“ u punom pogonu u „nacionalno osvešćenim“ novinama, a pride, ona i „tehnički“ obesmišljava svaki dijalog.

Uza sve to, A. Đilas je u spomenutom poslednjem nastupu odbacio moje primedbe tako što ih je smestio u korpus „tipično drugosrbijanskog istorijskog nihilizma“. Njegov osnovni stav je da je oblik „nacionalne države, bez ikakvog rivala, dominantan oblik političke organizacije u svetu. Tako će i ostati. U tom smislu svi smo osuđeni da budemo ’nacionalisti’, da brinemo o interesima svog naroda i države i da se trudimo da oni budu što jači“. Pa nismo baš svi osuđeni na nacionalizam, a šta je to „jakost naroda i države“, to je „najteže pitanje“.

Misleći drugačije, Đilas „veruje da će u svetu biti sve više ratova, možda i većih razmera“, te da „naša jaka vojska može samo da bude faktor stabilnosti u regionu“, kao što je pre dve decenije takav „faktor stabilnosti“ bio i Milošević sa svojom „jakom vojskom“. Zapravo, iz Đilasovog osnovnog stava da „nacionalno pitanje dominira i našom i svetskom politikom“ i da su „u medijima najvažnije vesti iz sveta ili sa područja bivše Jugoslavije i dalje one o sadašnjim, prošlim i dolazećim sukobima između naroda ili etničkih i verskih grupa“, proizlazi i sve ostalo što on, posle svih ratnih strahota na tlu ex Jugoslavije, nudi našoj javnosti. Očigledno je da je njegovo shvatanje „nacionalne države“ i s njom povezanog (uvek otvorenog) „nacionalnog pitanja“, koje navodno stalno proizvodi ratove i „najvažnije vesti“, beznadežno fiksirano u bajatim koordinatama.

Zbog toga je nemoguće naširoko raspravljati i o, danas pomodnim, „nacionalnim temama“ globalnog karaktera. Na primer o tome koji bi to klasični nacionalizam „krasio“ Indiju ili Kinu, sa onom svom silom etničkih grupa, neugašenih kasta i nedovršenih jezika koji u tim državama postoje. Te milijarde ljudi nominalno okuplja ideja „kongresa i demokratije“ ili „srpa i čekića“, a da li su to i „nacionalne države“ ili će se u takve fragmentirati, to je zasebno pitanje? Zbog toga A. Đilas i gradi pojam „američkog nacionalizma“ kao nekakvog „nadnacionalnog nacionalizma“, ali mu u suštini pripisuje sve dobro poznate osobine „balkanskih nacionalizama“, onakvih kako ih razume stara dobra srpska kafana, uz pomoć književnih mudraca.

Možda A. Đilas, ipak, misli modernije. Recimo ima u vidu neki „nacionalizam elita moći“ ili „birokratski nacionalizam“ ili „nacionalizam megakompanija“ – po inerciji poznatog Lenjinovog shvatanja onog nacionalizma „koji prerasta u svetski imperijalizam“? Ili, jednostavno, ne razdvaja veru i naciju, pa cilja ne samo na takav „amalgam“ kod Srba, nego i na „protestantski nacionalizam“ ili „vatikanski nacionalizam“ ili „islamski nacionalizam“, koji teže da se univerzalizuju, pa zbog toga ratuju.

Uzgred, ovde ću se usuditi da kažem da mi je gotovo dirljiv pokušaj ne samo Alekse Đilasa, nego i mnogih drugih naših sociologa, politikologa, menadžerologa i drugih dičnih nacionalnih radnika umetničke struke – da ukratko objasne kako bi Srbiju trebalo ekonomski unaprediti i razviti nasuprot „diktatu Zapada“. Da bi se Srbija mogla ekonomski osposobiti na taj način, a za sprovođenje njihovih nacionalnih koncepcija i zavetnih ambicija, ona bi morala postići BDP „ostatka sveta“ i još malo više. U stvari, već dugo se u Srbiji ništa drugo i ne radi nego se raspreda o našim „neograničenim ekonomskim potencijalima“ koje ne uspevamo da aktiviramo, obično zbog „drugosrbijanaca“ kao saradnika velikih sila kojima, opet, naš industrijski razvoj ne odgovora – plaše se konkurencije?

Aleksa Đilas, inače namerno koristi termin „drugosrbijanci“, valjda sa pozicije „prvosrbijanca“, kada navodi aktuelnu floskulu o njihovom „istorijskom nihilizmu“. Taj navodni „istorijski nihilizam“ u stvari je neprijateljski zbog toga što nacionalizam ne bi imao na šta da se osloni – ako pre ništa nije valjalo. Zato se kod nas, na primer, mimo pažnje A. Đilasa i „revidira“ istorijska ocena Obrenovića i Karađorđevića, kako bi i oni kroz 700 godina izgledali bolje, poput Nemanjića.

Ta defetistička „osuđenost na nacionalizam“ nije ni liberalna, ni bezazlena – pre svega zato što je zapravo ona nihilistička prema budućnosti i što stalno indukuje duboko „nacionalno siromaštvo“ Srbije koje, opet, uvek zakonito proizvodi „duh poniznosti i podaništva“, tako prepoznatljiv unutar svih balkanskih nacionalizama.

 
Novi magazin, 26.07.2013.

Peščanik.net, 26.07.2013.

Srodni linkovi:


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Dimitrije Boarov