“Sunday Telegraph je na čitavoj stranio objavio spisak ljudi koje njihovi čitaoci smatraju ‘nacionalnim institucijama’“, piše Toni Ben u najnovijoj i poslednjoj knjizi svojih dnevnika. “I mene su izabrali. Ako sam ja nacionalna institucija u Telegrafu, nešto ne valja. Sve se prašta kad čovek ostari.”
Ben je sada i nacionalna institucija i nema sumnje da je u poodmaklom dobu. Osamdeset osam mu je godina, upravo je izašao iz bolnice, kašlje od – po njegovom mišljenju – zapaljenja pluća i slomio je dva veštačka prednja zuba. Hoda pomalo nestabilno. „Pazite ga, dešava se da padne“, kaže Perl koja se brine o njemu u njegovom stanu u zapadnom Londonu – odmah iza ugla od velike kuće u Holand parku u kojoj je proveo 60 godina. Opisao bih ga kao „krhkog“, ali on ne voli tu reč.
Poslednji dnevnik pokriva period od 2007. do 2009, i opisuje ludački raspored za čoveka od osamdeset i nešto godina – putovanja po čitavoj zemlji, govori, odlasci na demonstracije, samostalni nastupi pred zaljubljenom publikom. Zatim se krajem jula 2009. unosi iznenada prekidaju. Naizgled rutinska operacija dovela je do komplikacija; rekli su mu je da je preživeo moždani udar – iako se on sa tom dijagnozom ne slaže – i poslednje četiri godine proveo je boreći se sa sve većom slabošću. „Nadam se da ću jednog dana ponovo moći da vodim računa o sebi“, piše on nepopustljivo u epilogu dnevnika. „Voleo bih da budem samostalan.“
Ova nova knjiga zove se Blesak jesenjeg sunca (Blaze of Autumn Sunshine), ali prilično je mračna. „Deprimiran sam, izuzetno umoran“, piše on u julu 2008. „Čini mi se da su dnevnik i moja arhiva pokušaji da na neki način sebi produžim život.“ Šta je onda u pitanju, upitao sam ga kad je fotograf otišao a fizioterapeut zamoljen da se vrati u ponedeljak – jesenje sunce ili zimska jeza?
„Blesak jesenjeg sunca je izraz koji je upotrebio moj otac u 82. godini“, objašnjava Ben. „Govorio je za BBC o svom životu, i tada sam pomislio da je to divan izraz, pa sam rešio da ga iskoristim za ovu knjigu.“ Šta je sa redovnim naletima depresije o kojima piše? „Privikavao sam se kako da budem star“, kaže on. „Ovo je knjiga o starenju. Morao sam s tim da se pomirim, što mi uopšte nije bilo lako.“
Napolju trešti pneumatska bušilica – on je toliko koncetrisan na svoje odgovore da tvrdi kako je ne čuje – a ja ga pitam kako se snalazi u ovom stambenom bloku izgrađenom specijalno za starije ljude. „Vrlo je zgodno“, kaže on. „Blizu je kuće u kojoj sam živeo. Odlazim u iste prodavnice, poznajem prodavce, a jedan komšija svakog jutra svrati da proveri da li sam još živ. Majka Borisa Džonsona živi ovde, tako da je vrlo atraktivna lokacija.“ Da li mu nedostaje nekadašnja kuća? „Kad prođem pored stare kuće, što svakodnevno radim, još uvek osećam snažne emocije, jer tu sam proveo 60 godina i sva su mi deca tu odrasla. Ali dotrajao krov i stepenice i činjenica da više nikog tamo nije bilo predstavljali su prilično velike probleme.“ Njegova žena Kerolajn umrla je 2000. godine, i iz dnevnika se vidi da mu jako nedostaje. „Upoznao sam Kerolajn na Oksfordu 1948“, kaže mi on. „Bio sam vrlo stidljiv – zaprosio sam je tek devetog dana. Proveli smo 50 godina zajedno.“
U dnevniku za sebe kaže da je „gnevni starac“. Da li je to zaista dovoljan opis? „Kad se dogodi nešto što smatram nepravednim, to me ljuti“, kaže on, „inače sam prilično blag čovek“. Međutim, iznenađujuće dobro ume da mrzi. „Kad imaš snažna osećanja o nekim pitanjima, dnevnik ti daje priliku da stvarno izraziš šta misliš u tom trenutku“, objašnjava on. Toni Bler, Hejzel Blirs pa čak i Guardianova perjanica Sajmon Hogart su među žigosanima, iako mi Ben kaže kako je zaboravio šta ga je prvobitno iznerviralo kod Hogarta.
Najoštrije kritike dobio je Bler. „Novi laburisti su bili tačerovska grupa, a Bler je u suštini bio tačerista“, kaže mi on. „Kada su gđu Tačer pitali koji je njen najveći politički uspeh, odgovorila je ‘Stvaranje Novih laburista.’ To je suština. On je bio vrlo uspešan vođa u smislu da je umeo da pobedi, ali nikad nije pripadao laburističkoj tradiciji.“
Ben je malo popustljiviji prema Gordonu Braunu. „Bio je prilično hrabar u borbi sa svetskom recesijom, ali je to shvatao kao privremenu intervenciju, ne kao dugoročnu promenu.“ Pitam ga šta misli o Braunovom neobičnom nestanku. „Bivši premijeri po isteku mandata prolaze kroz vrlo mračan period, a pošto je toliko žudeo da postane premijer, sigurno mu je jako teško da bude običan poslanik.“
Smatra da se Laburistička partija sada vratila na pravi put posle katastrofalnih Blerovih i Braunovih godina. „Dopada mi se Ed Miliband. Bio mi je saradnik kad je išao u školu. Zauzeo je odlučan stav rekavši da će ukinuti „porez na spavaću sobu“ i žestoko je branio svog oca.“ Ben je dobro poznavao Ralfa Milibanda, i još uvek je u vrlo prisnim odnosima sa njegovom ženom Marion. „Mnogo sam cenio Ralfa, i on je bio vrlo ljubazan prema meni. Optužiti ga da je mrzeo Britaniju je komično i Ed je tu sasvim dobro reagovao.“
Dok razgovaramo, Ben se igra sa lulom, sabijajući duvan ali ne paleći je. Pitam se da li da ga pustim da se odmori. Pošto je video da mi je nelagodno, objašnjava mi da pripreme uvek traju dugo. „Pušenje lule je“, kaže on, „zanimanje.“ U dnevniku ima zabavnih delova – iako je povremeno mračna, ova knjiga je često vrlo šaljiva – gde Ben mora da se dovija i zaobilazi zakon kako bi mogao da zapali. „Kad vam dozvole da jednu supstancu kupite sasvim legalno a onda vam na pakovanju poručuju „Pušenje ubija“, to je prilično radikalno“, kaže on.
Benova politička karijera išla je neobičnom putanjom: ministar za telekomunikacije u vladi Harolda Vilsona šezdesetih, kandidat za šefa partije sedamdesetih, levičarski buntovnik osamdesetih. Kako to da nije sledio uobičajenu trasu nego je s godinama naginjao sve više ulevo? „Dok sam bio u vladi“, kaže on, „postalo mi je prilično jasno da, iako je u pitanju laburistička vlada, ona se zapravo ne bavi promenom društva, već samo sticanjem poena u parlamentarnoj borbi.“ Ben je bio protiv rezova koje je Međunarodni monetarni fond zahtevao od ministra finansija Denisa Hilija sredinom sedamdesetih, predložio je alternativnu ekonomsku strategiju, protivio se ulasku u Evropsku uniju i zalagao se za veću partijsku demokratiju.
Ali šta je postigao? U dnevniku nekoliko puta spominje neuspeh svoje političke karijere. „Inok Pauel je govorio da se sve političke karijere završavaju neuspehom,“ kaže on. „Ja kažem da se moja završila neuspehom pre većine drugih. Mnogi su govorili da uništavam partiju. To me je deprimiralo.“ Da li bi sada neke stvari uradio drugačije? „Pravio sam mnogo grešaka i pokušavao da iz njih izvučem pouku, ali nikad nisam tvrdio da sam ja odgovor na probleme partije. Ja sam jednostavno bio neko ko je imao mišljenje i izražavao ga bez obzira na sve.“
Na jednom mestu u dnevniku iznenada optužuje sebe za egoizam. „Sve vreme sam bio toliko opsednut sobom – Ben, Ben, Ben, Toni Ben – a u stvari uopšte nisam zanimljiv.“ Zar nije prestrog prema sebi? „S godinama sam shvatio da najvažnija stvar koju čovek može da uradi jeste da utiče na stavove ljudi.“
Kažem mu da, kao sin državnog sekretara za Indiju i proizvod Vestminstera i Oksforda, romantizuje radničku klasu, možda zato što ga muči klasna krivica. „Nisam ih romantizovao“, kaže on. „Imao sam snažno osećanje za pravdu. Ako se osvrnete kroz istoriju, do napretka je dolazilo uglavnom kad se pojavi neki narodni pokret predvođen odlučnim ljudima. Oni trpe ogromne udarce establišmenta, ali ako izdrže na kraju pobeđuju.“
Pravimo pauzu za novo punjenje lule, a zatim on iznenada prekida tišinu kratkom ali dirljivom političkom arijom. „Kako dolazi do napretka? Za početak, ako predložite neku radikalnu ideju, svi je ignorišu. Onda ako nastavite, kažu vam da je nerealna. Zatim ako i dalje insistirate, proglase vas ludakom. Ako ni tad ne odustanete, onda ste opasni. Zatim nastane tišina, i potom nema više nikog na vrhu ko ne tvrdi da je tu ideju podržavao od samog početka.“ Čini mi se da ga je verovanje u ovaj proces održavalo u životu tokom dugih perioda kad su ga ismevali i marginalizovali.
Nikad nije došao u iskušenje da napusti Laburističku partiju i osnuje otvoreno socijalističku stranku. „Ne verujem u ideju da može da se napravi nova socijalistička partija“, kaže on. „Bilo je mnogo pokušaja da se to uradi i svi su propali. Postoji jedan radikalan element i taj element bi trebalo da može da živi u Laburističkoj partiji. Konkurentske organizacije pod individualnim vođstvom ne preživljavaju. Partija Artura Skargila nije preživela.“
Laburisti, kaže on, najbolje funkcionišu kao koalicija. „Ta koalicija omogućava učešće ljudima koji bi u nekim drugim delovima sveta bili izbačeni iz partije. Razvoj koalicije „Stop the War“ (čiji je on predsednik) i kampanja protiv politike odricanja uticali su na razmišljanje Laburističke partije, a kad se tako nešto dogodi, to počinje da utiče na stavove građana. Treba obratiti pažnju na one ljude koji sada grade odnose sa grupama posvećenim konkretnim ciljevima. Kada sam otišao iz parlamenta (2001) da bih se više posvetio politici, zaista sam tako mislio.“ Dnevnik je pun poseta skupovima i festivalima, prvenstveno njegovim redovnim godišnjim odlascima u Glastonberi, gde se raduje susretima sa političkim aktivistima, mladim i poletnim. Upravo ga ovi susreti, ove ideje, kako tvrdi, održavaju u životu.
Finansijski krah će, smatra on, na kraju dovesti do promene strateškog razmišljanja. „Ono što se dogodilo 2007-08 vlada sada koristi kao primer neuspeha Laburističke partije. Ali promene do kojih je došlo iznedrile su potrebu za pronalaženjem nečeg radikalnijeg, a radikalnije ideje – na primer o društvenom vlasništvu i obrazovanju – dobiće podršku ljudi ako se iznesu pred građane.“ Pošto je proglašavan i ludim i opasnim, Ben računa da dolazi trenutak kad će njegove ideje prisvojiti drugi.
Prošlo je sat vremena i publicista kao da se brine da zamaram Bena. Sebično tražim još malo vremena, ali napad kašlja nužno privodi razgovor kraju. Kakav je veličanstven žvot proživeo ovaj čovek. Kao dečak upoznao je Lojda Džordža i Gandija; bio je narodni poslanik 50 godina; učestvovao je u svakom obračunu u Laburističkoj partiji od Drugog svetskog rata i pamćenje mu seže dovoljno daleko da može da tvrdi kako je seme Novih laburista zasejano pod Hjuom Gejtskilom pedesetih godina.
Dok se spremam da krenem, Ben mi kaže kako se nada da će doživeti devedeseti rođendan. Pitam ga kako uspeva, uprkos slabosti i povremenim mračnim trenucima, da ostane tako pozitivan. „Na neki način“, kaže on, „politički ispit je da li se koncenrišete na prošlost ili na budućnost, a ja se uvek trudim da se koncentrišem na budućnost.“ Sada će, ako kašalj popusti, konačno moći da zapali lulu.
Stephen Moss, The Guardian, 27.10.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.03.2014.
