Šta se Srbiji može dogoditi ako niko ne bude u stanju da se susretne i realno uhvati u koštac sa njenim krupnim ekonomskim problemima, lepo se može videti u eskalaciji krize u fudbalu i košarci, posebno na relaciji dva najpopularnija „centralna kluba“ – Crvene zvezde i Partizana.
U ovoj svojevrsnoj zlokobnoj „predigri“ nekih još krupnijih društvenih opasnosti vidimo nesavladivu inerciju neodgovornog političkog nadgornjavanja, neskriveno uplitanje mafijaških klanova, hronično vansistemske državne i paradržavne dotacije, lažno medijsko napumpavanje i oslikavanje odavno izbušenog balona nad našminkanim i rastrojenim dirižablom sportske upravljačke elite, dugo prikrivana bankrotstva i krupne privatne krađe, kontinuirano aboliranu korupciju, katastrofalno anahron menadžment i nizak kvalitet sportskih predstava, pretenciozni primitivizam navodno „stručnih sportskih krugova“, a sve to povezuje navodno veliki javni interes da baš ti i takvi „nacionalni klubovi“, kakvi su Zvezda i Partizan, moraju opstati da bi siromašan narod mogao da se zabavlja i da bi imao za koga da navija.
To je ona stara problematična priča da se preko sporta i „sokolskog duha“ stvara i hrabri nacija, to jest jača njena država. Pa ako se sportskim uspesima jača država, valjda važi i obrnuto pravilo – kada se sport svede na mržnju i tuču, krađu i prevaru, onda se ni državi ne piše dobro, ako neko ne posegne za nekom radikalnom hirurgijom. Istina, premijer Aleksandar Vučić je, posle prvih pokušaja da nekako „konsoliduje“ klub za koji je navijao, čini se shvatio da mu je pametnije da se skloni dalje od Zvezdinih problema i zavrne budžetske slavine prema vodećim prestoničkim klubovima, pa je izneo stav da je jedino rešenje za velike klubove u fudbalu i košarci – privatizacija. Naravno da je privatizacija bila solidna šansa ovih klubova pre dve i po decenije, dok je još trajala njihova prethodna sportska slava i dok su njihovi finansijski deficiti bili daleko manji. I na njihovom primeru se vidi kuda vodi „zakasnela tranzicija“.
Jer, danas bi se slobodno moglo reći da kompletan srpski fudbal (a nije daleko ni košarka) mora prvo otići u stečaj, da bi se počelo nešto graditi potpuno ispočetka. Uostalom, to proizlazi i iz naprasne odluke Fudbalskog saveza Srbije da blokira račune praktično svih klubova „Jelen super lige“ (prve naše lige) zbog kršenja „finansijskog fer-pleja“, odnosno zbog neplaćanja bilo kakvih finansijskih obaveza prema poveriocima svake vrste (od države do igrača). Reč je, zapravo, o odluci koja je doneta po „naređenju“ Evropske fudbalske federacije. Simptomatično je da ova odluka FSS nije naišla na velik odjek u našoj javnosti – valjda je neko iz politike graknuo da je ona „ishitrena“. No, FSS je morao, napokon, nešto da učini, kako i sam ne bi, poput naših fudbalskih klubova, bio izbačen iz međunarodnih takmičenja i njihovih institucija. Smem se kladiti da će sada krenuti priča o „državnom razlogu“ da se srpskom fudbalu nekako budžetski pomogne, kako se Srbija ne bi brukala pred svetom i kako bi očuvala navodni ugled pouzdane države.
Stanje u našim fudbalskim i košarkaškim klubovima (dakle klubovima koji se takmiče u sportovima koji su praktično u celom svetu profesionalizovani i komercijalizovani) može i najneobaveštenijim ljudima da pruži i metaforičnu sliku stanja u srpskim javnim i komunalnim preduzećima – jer i sportski klubovi su kod nas upravo neka vrsta „javnih preduzeća“, to jest način njihovog poslovanja je veoma sličan.
Zbog toga i deluju uverljivo reči ministra privrede Dušana Vujovića da se u javnim preduzećima u Srbiji može ostvariti daleko efikasnije poslovanje koje bi smanjilo potrebu za nekim enormnim pritiskom na plate i penzije, radi fiskalne konsolidacije. Prvo bi se morala skresati njihova megalomanija bez finansijskog pokrića, pa onda sve ostalo. Moralo bi si, zatim, temeljnije prići pitanju zašto komunalna preduzeća i u našim najvećim gradovima traže dotacije, umesto da odbacuju profit – iako su cene njihovih usluga sve bliže svetskim cenama, a kvalitet tih usluga koje pružaju, ostaje „beznadežno balkanski“? Zašto, zatim, Elektroprivreda Srbije (EPS) ima relativno nizak profit, uz gotovo besplatnu devastaciju nacionalnih resursa i sa velikim učešćem proizvodnje jeftine struje iz starih hidroelektrana? U krajnjoj liniji, postavlja se i pitanje zašto i NIS nije iz svog profita uplatio u budžet Srbije ono što je od njega tražio sam premijer Aleksandar Vučić? Pitanja ima još sijaset, ali odgovori i konkretne mere za nužne i hitne promene – izostaju. A problem je navodno odavno jasan, kao što je odavno jasno šta se dešava u našem fudbalu, a i u košarci.
Novi magazin, 20.06.2014.
Peščanik.net, 20.06.2014.
