Lewis Hine 1913 http://bit.ly/1tN8Kb8

Predsednik vlade Srbije doputovao je juče u Berlin, gde će danas – zajedno sa šefovima vlada i ministrima Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosova, Albanije i Makedonije – učestvovati na „konferenciji o Zapadnom Balkanu“. Već juče, predsednik se video i razgovarao sa nemačkim ministrom za ekonomski razvoj i saradnju. Bio je to zanimljiv razgovor. Iz onoga što je premijer rekao posle tog sastanka – pomalo neočekivano jer mu sagovornik nije bio nemački ministar prosvete – možemo ponešto zaključiti o perpsektivama obrazovanja, pedagoga i prosvetnih radnika u Srbiji.

Evo kako, na osnovu premijerove jučerašnje izjave, treba rešiti stvari u domaćoj prosveti: trenutno ukinuti sve katedre na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu koje imaju bilo kakve veze s izučavanjem obrazovanja; trenutno ukinuti sve slične katedre na univerzitetima u Novom Sadu i Nišu; ukinuti odmah visoke škole za učitelje; ukinuti sve institute i sva državna tela koja se bave obrazovanjem – ukinuti dakle sve što se finansira iz državnog budžeta a zaduženo je da prati, osmišljava i realizuje obrazovne politike u Srbiji. Odmah ukinuti i ministarstvo prosvete, a prethodno najuriti sadašnjeg ministra. Jer, nema nijednog razloga da se ionako oskudna sredstva rasipaju na ove ustanove i ljude koji u njima rade kada već predsednik vlade zna sve o školstvu. Ili, ako sam baš i ne zna sve, onda bar zna gde rešenja za domaće obrazovanje svakako ne treba tražiti (ovde) i gde se ona sigurno mogu naći (tamo). Dakle, po predsedniku vlade, za mišljenja ne treba pitati ovdašnje obrazovne stručnjake, odgovore treba tražiti kod – nemačkog ministra za ekonomsku saradnju i razvoj.[1]

Svojom izjavom predsednik vlade je javno ponizio domaće pedagoge i prosvetare i brutalno im stavio do znanja da, po njegovom mišljenju, oni nemaju pojma. Jedan nemački ministar za ekonomsku saradnju i razvoj, koji dakle nema nikakve veze s obrazovanjem, zna više od svakog ovdašnjeg stručnjaka iz oblasti obrazovanja, čvrsto veruje predsednik vlade. I pošto je konačno dobio priliku da razgovara s kompetentnom osobom, predsednik vlade joj se promptno poverio: „… mladi su nam i dalje problem.“[2] Ne znamo šta je nemački ministar na to odgovorio, da li je našao reči utehe za slomljenog premijera, ali sva je prilika da je ljubazno oćutao na ovaj izliv premijerske iskrenosti. Možda je bio i pomalo zbunjen: šef vlade jedne države svoj pokušaj da sklopi najpovoljnije poslovne aranžmane započinje priznanjem da su građani koji su ga svojim glasovima doveli na to mesto naprosto nesposobni da rade i privređuju.

Takav kakav je – iskreni ignorant – predsednik vlade je „problem“ koji ima sa mladima dodatno produbio: „Tražimo rešenja za promenu obrazovnog sistema kako bi mladi ljudi u školama već bili spremni za posao. Za to nam je neophodna pomoć Nemačke.“[3] Ko zna, možda je pročitao Nacionalnu strategiju obrazovanja do 2020, pa zaključio da taj dokument ništa ne valja (kao što i ne valja)[4] i shvatio da rešenje treba da potraži negde napolju. Jedino nije jasno što nije prvo sa nama podelio taj utisak o Strategiji. Moguće je i da je neko instruirao predsednika vlade da govori o obrazovanju, a on te instrukcije nije dobro zapamtio, pa su mu u glavi ostali samo fragmenti koji ovako nakaradno izgedaju. Nije isključeno ni to da je sam predsednik u svojoj obuzetosti promenom domaće „svesti“, svojevoljno krenuo u potragu za „projektima za razvoj preduzetničkog duha“ te tako nabasao na ljubaznog i strpljivog nemačkog ministra i požalio mu se.

U tim svojim izlivima, predsednik vlade sada već pomalo podseća na jednog „oštroumnog“ književnog junaka što se proslavio pustolovinama u koje se upustio pošto je „pomerio pameću“ čitajući viteške knjige. Jedino što se umesto viteških knjiga naš premijer načitao Webera. Naravno, ovo je preterana slika, i u svakom smislu nedolična, ali ovde joj je mesto kao dobronamernoj opomeni: predsednik vlade ne bi trebalo ni domaćoj javnosti ni stranim zvaničnicima da govori o stvarima o kojima se nije dovoljno obavestio, makar to činio i iz najboljih namera. U takvim situacijama, sve što izgovara izgleda groteskno i unižava ionako već lošu predstavu koju i drugi i mi imamo o nama samima. Ovom prilikom, šamar je dobila domaća obrazovna struka. Na stranu sad da li je taj šamar ta struka zaslužila: ako jeste, to je trebalo uraditi kod kuće, pre nego što se na put krenulo. Ovako, to je još jedan u nizu sličnih poteza ove vlade i njenog predsednika: oni javno obznanjuju da sistemi kojima rukovode više od dve godine ne valjaju i neprekidno najavljuju njihovu promenu, a da se pri tom zapravo ništa ne događa; izuzev ako u ovom slučaju predsednik vlade nije čvrsto rešio da u Srbiju dovede poseban tim nemačkih edukatora koji će zameniti sve domaće stručnjake.

Na kraju, da kažemo nešto i o tom čuvenom preduzetničkom duhu, koji ne mora uvek biti sinonim za Weberov „duh kapitalizma“. Pedagozi i edukatori koji su se posebno bavili formiranjem kreativnosti i preduzimljivosti kod dece, uglavnom nisu radili na nemačkom tlu. Temelje takvom obrazovanju postavljali su filozofi, edukatori i pedagozi u Francuskoj, Švajcarskoj, Sjedinjenim Državama, pa čak i Indiji te odnedavno u Brazilu, što pomalo narušava sliku o tome kako je ta vrsta obrazovanja bila moguća jedino u nepatvorenom liberalnom okruženju. Druga stvar koju treba naglasiti u vezi s ovim obrazovanjem tiče se odnosa između škole i posla. Nijedan od ovih pedagoških modela nije „spremao“ decu za posao nego za to da budu slobodne i samostalne osobe, jer samo takve osobe mogu biti kreativne i preduzetne. A ključ za formiranje takvih osoba nije u posebnim preduzetničkim znanjima (jer takva ni ne postoje), koja se utuvljuju u dečje glave; naprotiv, takve postaju osobe koje su u školi dobile priliku i bile podstaknute da se – igraju. To praktično znači sledeće: ako je već i hteo da sazna da li se i kako u nemačkim školama razvija kreativnost i preduzimljivost (kakrakteristike dakle bez kojih nema duha preduzetništva)[5] predsednik vlade je trebalo da pita – kako se i koliko deca igraju u nemačkim školama?

Konačno, nije jasno ni na koji period je predsednik vlade računao kada je od nemačkog ministra za ekonomski razvoj i saradnju zatražio pomoć u reformi domaćeg obrazovanja. Takve reforme sprovode se u ciklusima koji traju najmanje dvanaest godina, a pripremaju se bar nekoliko godina. Za dvanaest i više godina, ni predsednik vlade ni njegov nemački kolega neće biti na mestima na kojima su danas. Za drugog ne znamo, ali za prvog je izvesno da će u tom vremenu već postati davna politička prošlost.

Peščanik.net, 28.08.2014.

———–    

  1. Kako to da predsednik vlade svog nemačkog sagovornika nije pitao ništa o procesima tranzicione pravde i nemačkog suočavanja sa zlom prošlošću, koji su u mnogome doprineli transformaciji nemačke države i društva, tema je za neki drugi tekst. ↑
  2. Ovo je gotovo revolucionarna misao: razlog za propadanje srpske privrede nisu manjak vladavine prava, nesolidno pravosuđe, loši zakoni, sprega političke i ekonomske moći, nego upravo građani kojima nedostaje preduzetnički duh. Predsednik vlade tako pokazuje da je umesto učenja Maxa Webera na poseban način razumeo i usvojio poznatu izreku Bertolta Brechta: „Ako narod loše misli, menjajte narod.“ O tretiranju građana kao pacijenata ovde je nedavno već bilo reči. ↑
  3. Uzgred, u istoriji domaćeg školstva poznat je sličan pokušaj, od pre tridesetak godina, pod indikativnim nazivom „usmerenog obrazovanja“. Ko god bi sad pomislio da je taj pedagoški eksperiment propao jer je bio loše osmišljen, a ne zato što je imao pogrešno postavljen cilj, prevario bi se. A cilj je bio, podsetimo se, osposobiti đake da odmah posle završene srednje škole (koja je trajala tri ili četiri godine) mogu da se „uključe u proizvodnju“. Nema načina da se obrazovanje sa ovako postavljenim cilje valjano osmisli. O tome vidi u Dejan Ilić, „Demokratija za obrazovanje“, „Reč“ br. 83 (2013), str. 201-215. ↑
  4. A ne valja upravo zato što u vezi sa ciljevima obrazovanja insistira baš na onim stvarima na kojima insistira i predsednik vlade. ↑
  5. Naravno, pod uslovom da govorimo o pristojnim liberalnim ekonomijama koje se razvijaju u okrilju vladavine prava, čvrste podele vlasti (pa dakle i nezavisnog sudstva) i razumne pravne regulative, što sve Nemačka uglavnom ima, a Srbija nema. Uz to, nemačka ekonomija je zasnovana i na ideji i praksi socijalne pravde (ustavna formulacija: socijalna pravna država) te partnerstva između kapitala i rada u ekonomskom odlučivanju (Mitbestimmung – suodlučivanje). U slučaju Srbije, pak, i njoj sličnih zemalja s klijentelističkom privredom, preduzetnički duh će podrazumevati umeće „čitanja“ vlasti, što praktično znači da osoba zna da prepozna moć i povinuje joj se, pa je tu reč ponajpre o podaništvu, a ne o kreativnosti i preduzimljivosti. ↑

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).