Dobar pokazatelj koliko nisko je pala američka politika je činjenica da se u javnosti izražava zahvalnost zbog toga što će američki predsednik zatražiti izjašnjavanje Kongresa pre nego što počne da bombarduje zemlju koja ne napada Ameriku niti joj preti. Da se SAD neće mešati u strane ratove bez pristanka američkog naroda preko njegovih predstavnika u Kongresu je centralna odredba američkog ustava, a ne neka prosvećena, progresivna inovacija 21. veka. Džordž Buš je, naravno, tražio odobrenje Kongresa za rat u Iraku (iako je to uradio tek kada je postalo jasno da će ga dobiti: dobro se sećam da sam gledao tadašnjeg predsednika Komiteta za odnose sa inostranstvom u Senatu, Džoa Bajdena, kako praktično moli Bušovu Belu kuću da „dozvoli“ Kongresu da se izjasni o napadu, dok unapred obećava da će ga odobriti).
Ali ono što slavljeničku reakciju na jučerašnju predsednikovu izjavu čini naročito čudnom jeste da glasanje Kongresa koje će Obama zatražiti po svemu sudeći, u njegovoj glavi, nema nikakvu obavezujuću snagu. Nema razloga da verujemo kako će odbacivanje rata u Kongresu na bilo koji način omesti Obamu, osim možda politički. Naprotiv, ima dovoljno dokaza da Bela kuća ovo glasanje smatra isključivo savetodavnim, to jest beznačajnim.
Setite se kako je – u jednom od najnezapaženijih loših postupaka Obamine administracije – Kongres zapravo većinski glasao protiv američkog rata u Libiji, pa ipak je Obama to prosto ignorisao i nastavio da vodi rat (kao što je učinio i Klinton kada je Kongres odbio da izda odobrenje koje je od njega zatražio za bombardovanje Kosova, iako je u tom slučaju Kongres makar kasnije glasao da odobri sredstva za kampanju bombardovanja). Zašto bi Bela kuća smatrala da Kongres ne može da odvrati predsednika od rata u Libiji, ali da njegova sposobnost da povede rat u Siriji zavisi od odobrenja Kongresa?
Pritom, njegovi saradnici jasno stavljaju do znanja da Obama ovo glasanje ne smatra obavezujućim, kao što izveštava Time:
„Da stvari budu još komplikovanije, Obamini saradnici su jasno stavili do znanja da predsednikovo traženje pristanka od Kongresa neće biti obavezujuće. On bi mogao da napadne Siriju čak i da Kongres to odbaci.“
Svakako je bolje da predsednik traži odobrenje Kongresa nego da ga ne traži, pre nego što uplete SAD u još jedan proizvoljni rat na Bliskom istoku, ali ovo važi samo ako se glasanje tretira kao nešto više od ispraznog simboličnog rituala. Proglasiti unapred da su rasprava na koju je predsednik pozvao i kongresno glasanje koje je zatražio samo neobavezujući gestovi – da će se računati samo ako je ishod onakav kakav predsednik priželjkuje – znači pokazati prilično jak prezir i prema demokratiji i prema ustavu.
Bizarno je gledati ljude koji predlažu bombardovanje druge zemlje, dok istovremeno priznaju da se time neće postići nijedan drugi cilj osim očuvanja „kredibiliteta“ onih koji bombarduju. Isto tako, teško je zamisliti jači simptom slabe, posrnule imperije od toga da nečiji nacionalni „kredibilitet“ zavisi od periodičnog bombardovanja drugih zemalja.
Dodatak: Državni sekretar Džon Keri rekao je jutros na CNN-u, na pitanje da li će glasanje u Kongresu biti obavezujuće: „Obama ima pravo da to uradi, šta god Kongres odlučio.“
Glenn Greenwald, The Guardian, 01.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 03.09.2013.
