Prikaz nove knjige Naomi Klein: This Changes Everything: Capitalism Vs. the Climate.
U svojim prethodnim knjigama, Doktrina šoka: Uspon kapitalizma katastrofe (2007) i NO LOGO (2000), kanadska autorka i aktivistkinja Naomi Klajn bavila se temama kao što su neoliberalna „šok terapija“, konzumerizam, globalizacija i „kapitalizam katastrofe“, temeljno analizirajući sile koje stoje iza dramatičnog rasta ekonomske nejednakosti i ekološke degradacije tokom proteklih 50 godina.
Ali u svojoj novoj knjizi, Ovo menja sve: Kapitalizam protiv klime (izlazi iz štampe 16. septembra), Klajn skreće pažnju na budućnost, dokazujući da opasnost od klimatskih promena zahteva trenutnu radikalnu akciju kako bi se sprečila katastrofa. Klajn svakako nije jedina koja ukazuje na urgentnost pretnje, ali od ostalih je izdvaja argument da je kapitalizam – a ne ugljendioksid – u korenu klimatskih promena, i da nas žudnja za profitom neumoljivo vodi ka ekološkom armagedonu.
Knjiga Ovo menja sve je vredna čitanja (ili dva) od korica do korica, ali smo izdvojili neka ključna mesta.
1. Band-Aid rešenja ne rade
Sada nas mogu spasiti samo masovni društveni pokreti. Jer vidimo kuda nas vodi aktuelni sistem koji niko ne kontroliše.
Dobar deo problema sa klimatskim promenama svodi se na ono što Klajn odbacuje kao Band-Aid rešenja, krpljenja problema: profitabilne šeme kao što su napredne tehnološke inovacije, otkup emisije toksičnih gasova i tobožnje „čiste“ alternative poput prirodnog gasa. Po njoj, takve strategije rešavaju suviše malo toga i prekasno. U svojoj detaljnoj kritici korporativnog učešća u prevenciji klimatskih promena, ona demonstrira kako profitabilna „rešenja“ koja promovišu mnogi think tankovi (i njihovi korporativni zaštitnici) u stvari pogoršavaju stvari. Na primer, ona kaže da programi otkupa emisije ugljenika perverzno podstrekavaju firme da proizvode štetnije gasove staklene bašte, samo da bi bile plaćene za to da ih smanje. U ovom procesu korporacije su zaradile milijarde – direktno profitirajući na degradaciji planete. Umesto toga, tvrdi Klajn, trebalo bi da se oslobodimo tržišnog fundamentalizma i primenimo dugoročno planiranje, strogu regulativu poslovanja, više poreze, više državnog ulaganja i poništavanja privatizacija kako bi se infrastruktura vratila pod javnu kontrolu.
2. Treba da menjamo sebe, a ne svet
Planeta nije naš zarobljenik, pacijent, mašina,pa ni naš monstrum. Ona je naš svet. I rešenje za globalno zagrevanje nije u promenitog sveta, već menjanjunas samih.
Klajn čitavo poglavlje svoje nove knjige posvećuje geoinženjeringu: polju istraživanja koje vodi uzan krug naučnika, finansijera i medijskih ličnosti. Njihov cilj je rešavanje problema globalnog zagrevanja promenom same planete – na primer, prekrivanjem pustinja materijalom koji odbija sunčeve zrake nazad u svemir ili čak prigušivanjem sunca kako bi se smanjila količina toplote koja stiže na planetu. Međutim, političari i veći deo svetske javnosti izneli su neke ekološke, zdravstvene i etičke probleme u vezi sa ovim predloženim naučnim eksperimentima s planetom, a Klajn upozorava na nepoznate posledice stvaranja „frankenštajnskog sveta“, u čemu učestvuju mnoge zemlje koje projekte lansiraju simultano. Umesto vraćanja ekološke ravnoteže, ona tvrdi da će je ove „tehno-popravke“ samo dodatno narušiti. Svaka od njih izazvaće novu grupu problema za čije rešavanje su potrebne nove „popravke“. Klajn piše: „Planeta – sistem koji održava naše živote – i sama će biti priključena na mašine za održavanje života, da bismo je sprečili da se okrene protiv nas.“
3. Bez „dobronamernog“ korporativnog finansiranja
Mnogi progresivci su istupili iz debate o klimatskim promenama i zato što su bili uvereni da o tome brinu ekološke grupe, prepune filantropskih dolara. Ispostavlja se da je to bila teška zabluda.
Klajn oštro kritikuje partnerstva korporacija i velikih ekoloških grupa, kao i pokušaje „zelenih milijardera“ poput Bila Gejtsa i Ričarda Brensona da koriste kapitalizam u borbi protiv globalnog zagrevanja. Kada je sam kapitalizam glavni uzrok klimatskih promena, tvrdi Klajn, besmisleno je očekivati da korporacijama i milijarderima planeta bude važnija od profita. Na primer, iako je Gejtsova fondacija finansirala mnoge velike ekološke grupe posvećene borbi protiv klimatskih promena,od decembra 2013. ona je uložila najmanje 1,2 milijarde dolara u naftne komapnije BP i ExxonMobil. Pored toga, kad ekolozi postanu zavisni od korporativnih fondova, oni počinju da sprovode korporativnu agendu. Na primer, organizacije kao što su „Nature Conservancy“ i Fondacija za ekološku odbranu, koje su uzele milione dolara od korporativnih finansijera koji se zalažu za frakovanje, kao što su Shell, Chevron i JP Morgan – promovišu prirodni gas kao čistiju alternativu nafti i uglju.
4. Potrebno nam je divestiranje i reinvestiranje
Glavna snaga divestiranja nije u tome što kratkoročno finansijski šteti kompanijama kao što su Shell i Chevron, već u tome što erodira društvenu licencu kompanija fosilnih goriva i stvara pritisak na političare da uvedu opštevažeće propise za smanjenje emisije gasova.
Kritičari pokreta koji zagovara povlačenje ulaganja iz poslova vezanih za fosilna goriva često tvrde da bi divestiranje imalo minimalni uticaj na prihode zagađivača. Ali Klajn tvrdi da ovaj način mišljenja promašuje suštinu i citira argument kanadskog aktiviste za divestiranje Kamerona Fentona, koji kaže da „niko ne misli da ćemo dovesti do bankrota kompanije koje se bave fosilnim gorivima. Ali možemo izazvati bankrot njihove reputacije i oduzeti im političku moć“. Što je još važnije, divestiranje otvara prostor za reinvestiranje. Nekoliko miliona dolara koji se izbiju iz ruku kompanija kao što su ExxonMobil ili BP oslobađa novac koji se može potrošiti na razvoj zelene infrastrukture ili osnaživanje zajednica da lokalizuju svoju ekonomiju. Neki koledži, humanitarne organizacije, penzijski fondovi i opštine već su primili poruku: Klajn izveštava da se do sada već 13 američkih koledža i univerziteta, 25 severnoameričkih gradova, oko 40 verskih institucija i nekoliko krupnih fondacija obavezalo da će divestirati svoje fondove iz vrednosnih hartija i obveznica koje izdaju kompanije za fosilna goriva.
5. Otvaranje ostalih društvenih, ekonomskih i političkih pitanja
Oni koji poriču klimatske promene i tvrde da je globalno zagrevanje zavera onih koji žele redistribuciju bogatstva, to ne čine samo zato što su paranoični. Oni to čine zato što brinu o svojim interesima.
U Doktrini šoka, Klajn je objasnila kako su korporacije profitirale na krizama širom sveta. U knjizi Ovo menja sve, ona tvrdi da klimatska kriza može poslužiti kao poziv na široku demokratsku akciju. Na primer, kada je 2007. tornado uništio veći deo Grinsburga, grada u Kanzasu, vlasti su odbile hijerarhijski pristup obnovi u korist napora lokalne zajednice, što je povećalo demokratsko učešće i izgradilo nove, ekološki adekvatnije javne zgrade. Danas je Grinsburg jedan od najzelenijih gradova u SAD. Za Klajn, ovaj primer ilustruje kako ljudi mogu da iskoriste klimatske promene da bi zajedno gradili društvo manje škodljivo po okolinu. To takođe može, i zapravo mora podstaći radikalne promene naše ekonomije: manje potrošnje, manje međunarodne trgovine (pitanje relokalizacije naših ekonomija) i manje privatnih investicija, a mnogo više državnih ulaganja da bi se stvorila infrastruktura potrebna zelenoj ekonomiji. Klajn kaže: „To podrazumeva veću redistribuciju, kako bi što više nas živelo udobno u okvirima mogućnosti planete.“
Ethan Corey i Jessica Corbett, In These Times, 21.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 06.09.2014.
