Pre pet godina, ujutru 17. septembra 2011. jedini stalni stanovnik parka Zukoti na Donjem Menhetnu bila je bronzana statua biznismena posađena na klupu na zapadnoj strani parka. To je, naravno, bilo pre nego što su se stotine demonstranata okupili u parku i podigli kamp koji će postati središte protesta protiv 1% najbogatijih u SAD. Do 24. septembra, kada su mediji preneli snimak njujorškog policajca koji suzavcem napada pripadnike pokreta Occupy Wallstreet / Okupirajmo Volstrit, preimenovani park Liberti plaza dobio je prijemni centar, kuhinju, deo za čuvanje dece, zonu posvećenu kulturi i umetnosti, medicinski i pravni tim, pres centar i biblioteku.

Sve što je stvarano nastajalo je kroz improvizaciju koja je bila aktivni sastojak pokreta. Od prvih javnih istupa osnivača do umnožavanja sličnih mesta širom zemlje, razvojem pokreta su upravljali intuicija, eksperiment, slučajnost, dobra sreća i spoljašni pritisak. Pritisak se pojačao kada je policija pokrenula ofanzivu i počela da zatvara kampove. Država je ubrzo porušila najveći deo vidljivih postignuća pokreta, što je u javnosti proizvelo utisak da OWS nije uspeo da izgradi ništa trajno ili korisno. Ali 5 godina kasnije mnogi priznaju da je upravo taj pokret postavio nejednakost kao jedan od političkih prioriteta – što je pripremilo teren za istorijski uspeh izborne kampanje jednog 74-orogodišnjeg socijaliste – i označio početak nove ere burnih protesta i građanske neposlušnosti.

Nekome će se učiniti da je to previše zasluga za jedan pokret koji je na kraju ipak propao. Zato vredi pažljivije ispitati šta su pripadnici pokreta izgradili – i šta nastavljaju da grade – izvan parkova. OWS nije samo „promenio agendu“ i popularizacijom 99% vratio klasu u politički narativ. Jednako je važno to što je pokret izgradio trajnu infrastrukturu – mreže za komunikaciju, fizičke prostore koji stoje na raspolaganju organizatorima i modele obuke i analize. Ta infrastruktura se često zanemaruje ili potcenjuje, ali ona je presudno važna za širenje i dugoročni uticaj pokreta. OWS se pojavio na sceni u trenutku kada se američka levica nalazila na najnižoj tački i izgradio strukture koje su je vratile u život. Njegovo najvažnije nasleđe su temelji koje je ostavio budućim pokretima kao osnovu na kojoj mogu dalje raditi i graditi.

Početi ispočetka

Kada je počinjao 2011. godine, pokret iza sebe nije imao institucije, političke partije i publikacije, kao ni mreže za komunikaciju ili mesta za okupljanje. Antiglobalizacijski pokret koji je delovao prethodnih desetak godina i antiratni protesti koji su počeli polovinom dvehiljaditih stvorili su nešto od alatki i sistema podrške za društvene pokrete. Radničke organizacije kao što su sindikati zaposlenih u komunikacijama, radnika u čeličanama i medicinskih sestara pružili su podršku pokretu, a neke od lokalnih podružnica davale su i materijalnu pomoć. Ali pokret nije mogao računati na podršku infrastrukture neke ozbiljnije političke levice. Bez alatki i prostora koji su neophodni za strateški razvoj pokreta, OWS nije imao izgleda da izraste u snažnu političku formaciju.

Ali pokret je bio osvežavajuća promena u odnosu na anemične proteste i demonstracije na koje su aktivisti navikli u prethodnim godinama. Yotam Marom se seća da je učestvovao u pokušajima organizacije socijalističkih protesta i pre OWS-a, ali prethodne javne demonstracije i aktivizam su „ostavljali utisak nečeg slabog, malog i nevažnog. Pozivao sam prijatelje da dođu i nadao se da se neće pojaviti, jer mi je bilo neprijatno“. Onda su se jednog dana u parku Zukoti „stekli uslovi, pravi ljudi su se pojavili u pravom trenutku, neko je posuo malo magičnog praha i čudo se dogodilo“, kaže on.

Svakog sata pristizali su novi ljudi. Večina njih nikada nije ništa organizovala; mnogi nisu imali nikakvo aktivističko iskustvo. Dobro organizovan sistem, kaže Marom, identifikovao bi prirodne lidere među njima i uključio ih u proces obuke za vođstvo. Ali takav proces tada nije postojao. „Pretvarali smo se da smo pokret bez vođa“, seća se Marom. Novi lideri su obučavani tako što su bacani u vodu, da sami nauče da plivaju ili da potonu, a odsustvo boljeg sistema je dovelo do toga da „lideri koji su se sami nametnuli nisu nikome polagali račune. To je ugrozilo kolektivni i demokratski duh pokreta“.

Vođstvo je bilo ozbiljan problem. Zato su Marom i još nekoliko aktivista sa sličnim idejama posle zatvaranja parkova pokrenuli projekat Wildfire, sa ciljem da poboljšaju strateško planiranje, političko obrazovanje i razvoj vođstva u pokretima koji su nastajali posle OWS. Otkada je projekat iniciran početkom 2013, njegovi aktivisti su radili sa omladinskom organizacijom Dream Defenders koja se bori za slobodu crnih ljudi u Floridi, sa studentskom mrežom koja zagovara zamenu fosilnih goriva, sa orgnizacijom Occupy Our Homes koja se bori protv zaplene stanova i nekoliko drugih, da bi ih pripremili za krizne situacije i opremili „alatkama i veštinama koje će im biti potrebne u svakodnevnom radu“.

Projekat Wildfire nudi obuku u osnovnim veštinama kao što su javno nastupanje i direktna komunikacija. U procesu obuke koriste se i druge naučene lekcije iz vremena OWS-a – na primer, da sukobe ne treba suzbijati. „Uobičajeni pristup u procesu strateškog planiranja podrazumeva da se emocionalna/politička/interpersonalna pitanja ostave po strani i da se okupljeni koncentrišu na ’posao’“, objašnjava Marom. U projektu Wildfire „prvo ulazimo u sukobe. Pokušavamo, koliko god je to moguće, da sukobe iskoristimo na produktivan način, kao sredstvo koje će učesnike naučiti da se sukobljavaju oko strateških pitanja“.

Istovremeno, Wildfire nastoji da prevaziđe antipatiju prema vođstvu koja je obeležila pokret OWS. „To je delom bila posledica straha od neprijatelja pokreta, rezigniranosti, utiska da ionako ne možemo pobediti“, kaže Marom. Takva kultura, koja dominura na širem polju levice, predstavlja „prepreku koja onemogućuje izgradnju jakih pokreta“.

Novi plan rada za radikalnu levicu

Decentralizovani model pokreta pokazao se kao ograničavajući faktor. Ali upravo to je privuklo mnoge koji su bili zgađeni uobičajenim oblicima političkog delovanja. Neposredno pre nego što će se dogoditi OWS, Tammy Shapiro je razmišljala o odustajanju od aktivizma. Činilo joj se da u ponudi više nema ničega osim neprofitnih organizacija koje rade isključivo po unapred pripremljenom politčkom scenariju i strogo kontrolišu svaki aspekt poruka koje šalju. „Odbijalo me je to što finansijeri i veliki novac kontrolišu rad neprofitnih organizacija isto koliko i politiku u Vašingtonu“, seća se ova nekadašnja organizatorka projekta J Street U, pokreta mladih američkih Jevreja protiv izraelske okupacije. „Primetila sam da bogati donatori uvek imaju veću moć nego ljudi koji direktno učestvuju u pokretu“.

Početni uspeh OWS-a otkrio joj je „snagu drugačijih oblika organizacije“, kaže ona. Decentralizovani stil pokreta, koji je ostavljao dosta prostora za eksperimente ne lokalnom nivou, stvorio je paradigmu u kojoj je videla smisao i vratio joj veru u posao koji je već htela da napusti. Uključila se u InterOccupy, kolektiv koji je radio na uspostavljanju komunikacije između grupa u različitim delovima zemlje. Koristili su razne alate, veb-stranice, društvene mreže i tehnologiju za onlajn konferencije, što je omogućilo utisak pripadnicima pokreta iz različitih gradova da imaju zajednički fizički prostor za sastanke. Učesnici su bili podeljeni na zasebne podgrupe, formiran je red čekanja na reč i omogućeno je glasanje telefonom.

Zahvaljujući tako uspostavljenoj mreži za komunikaciju, InterOccupy je mogao da publikuje redovne biltene u kojima su primaoci obaveštavani o izazovima sa kojima se pokret suočava na različitim mestima, o isprobanim rešenjima, planiranim akcijama i tako dalje – i sve to bez ikakve hijerarhijske strukture. Tammy Shapiro je u tome prepoznala „potencijal decentralizovanog sistema“. Sledeće godine je dobila priliku da isti model primeni na nov način, iako su mnogi od njenih saboraca u međuvremenu proglasili da je OWS mrtav. „I dalje imamo mrežu“, seća se da je govorila u oktobru 2012. na jednom skupu izvan grada. „Pokret nije mrtav“. Njena vera je uskoro stavljena na probu, kada je stigao uragan Sandy.

U toku Occupy Sandy ne samo da su mreže koje su izgrađene prethodne godine preko noći oživele, nego je i učinak pokreta bacio u zasenak tradicionalne hijerarhijske organizacije kao što su FEMA, Crveni krst i druge, koje su zakazale kada je pomoć bila najpotrebnija. „Oni što ne može FEMA, može Occupy Sandy“, glasio je naslov u Njujork tajmsu iz novembra 2012. „Occupy Sandy je za mene i mnoge druge ljude u Njujorku bio dokaz da način na koji radimo dobro funkcioniše“, kaže ona. „Da naš način organizovanja donosi rezultate“. Ali nije bilo lako preneti mogućnosti decentralizacije ljudima koji nisu učestvovali u OWS ili Occupy Sandy. „Razumeli smo sve na jednom intuitivnom nivou, ali nismo imali razvijen jezik, nismo imali modele“, objašnjava Tammy. „Nismo imali spreman plan rada za doba umreženih društvenih pokreta.“

Bez jasne artikulacije organizacinog modela pokreta nije bilo lako identifikovati njegove slabe tačke i raditi na njima. Tammy Shapiro i još nekoliko aktivista sličnih uverenja organizovali su Movement Netlab (MNL), „trust za rad i razmišljanje“, da bi to promenili. U jednom od projekata su pokušali da definišu različite uloge koje prihvataju učesnici u masovnom decentralizovanom protestu. Na primer, pokretu su potrebni instruktori, ljudi koji stvaraju kulturu, ljudi koji povezuju druge ljude i tako dalje. U drugom projektu su mapirali životni ciklus pokreta. MNL deli pokrete na nekoliko zasebnih „momenata“. U prvoj fazi raste bes javnosti zbog aktuelne krize. Onda okidački događaj inicira spontanu masovnu reakciju, čime počinje „herojska“ faza ekspanzije i medenog meseca, kada se čini da je sve moguće. Kada se to završi, pokret prolazu kroz bolnu fazu kontrakcije i konačno ulazi u fazu refleksije i evolucije. Zatim ciklus počinje iznova – s tom razlikom što je pokret u međuvremenu ostvario određene dobitke i sada je bolje pripremljen da iskoristi sledeć talas.

Shapiro i MNL su radili sa pokretom za klimatsku pravičnost na praktičnom testiranju hipoteza o tome kako se masovni decentralizovani pokreti mogu organizovati na način koji najviše doprinosi zajedničkom cilju. Na primer, u fazi pripreme za Klimatski marš 2014, Tammy Shapiro je izgradila komunikacijski sistem koji se oslanjao na InterOccupy strukturu. Svaki od više od 100 centara (Radništvo za klimu, Umetnici za klimu. Instruktori joge…) imao je sopstvenu veb-stranicu, Fejsbuk i Gugl grupu – „sa povezanim, ali zasebnim onlajn ulazima“. To je ljudima omogućilo da pristupaju pokretu iz zajednica sa kojima se najviše poistovećuju i tako unesu svoje partikularne identitete u širi pokret, umesto da ih ostave pred vratima. Štaviše, to je omogućilo grupama koje su često u sukobu – na primer, radnički sindikati i grupe koje se bore protiv frekinga – da se autonomno organizuju za marš koristeći one poruke koje su primerene njihovom članstvu.

Okupacija izborne politike

Winnie Wong, koja je takođe učestvovala u pokretu Occupy Sandy, dobila je još jednu ideju kako da iskoristi decentralizovane mreže. Pošto se uverila u uspešnost takvih mreža u pružanju pomoći žrtvama uragana, zapitala se kako bi se one pokazale u vođenju direktne političke borbe. „Htela sam da se oprobamo na šire postavljenim strateškim i taktičkim ciljevima, da pokušamo da okupiramo Demokratsku partiju, za koju verujem da je saučesnik u mnogim štetnim politikama protiv kojih se borimo“. Tako je nastao pokret People for Bernie koji je lansirao slogan „Feel the Bern“. „Organizovani smo u radne grupe“, kaže Winnie Wong, sa 8 do 10 članova. „Jedni drugima dajemo dozvolu za autonomno delovanje u ime kolektiva“. Ako dođe do neslaganja („što se retko događa“, tvrdi Winnie Wong) o tome da li je određeni materijal primeren za korišćenje ili ne, sukob se brzo razrešava u četu na Fejsbuku. „Mislim da sam u pokretu Occupy naučila kako da rešavam sukobe.“

Grupa je, zapravo, pokrenuta 2014, pod imenom „Ready for Warren“. Misija je bila „razvoj izborne baze za ljude koji su se identifikovali sa glavnim ciljevima i porukama koje je formulisao OWS“, kaže Winnie Wong. „Izabrali smo Elizabeth Warren, progresivnu senatorku iz Masačusetsa, da bude predstavnik 99%“. Uskoro su se mnoge istaknute liberalne organizacije priključile pozivu da se Elizabeth Warren kandiduje protiv Hillary Clinton na primarnim izborima 2016.

U aprilu 2015, kaže Winnie Wong, „bili smo prvi koji su podržali Bernie Sandersa, znatno pre nego što su druge grupe stale iza njega“. Pokret People for Bernie iniciran je otvorenim pismom u znak podrške Sandersu koje su potpisali mnogi od organizatora protesta u parku Zukoti i na drugim mestima (autor ovog teksta je jedan od potpisnika). U stilu Tammy Shapiro i InterOccupy, grupa je odmah napravila veb-stranicu i više od 50 Fejsbuk grupa i Tviter naloga „… za Berniea“, čime je „praktično formiran veliki decenztralizovani prostor u koji su mogli ući i zajedno ga koristiti ljudi iz čitave zemlje. Zainteresovanima smo odmah prosledili lozinke za naloge“, kaže Wong. „Znali smo da ne možemo mi biti odgovorni za kreiranje poruka. Bilo je potrebno da ljudi sami formulišu poruke, da se uključe u diskusiju o pitanjima koja su im važna“. Još nema planova da se plutajući označitelj „Bernie“ zameni nečim drugim. „Naš cilj nije bila pobeda Bernie Sandersa. Naš cilj je izgradnja pokreta“, kaže Winnie Wong. Što je najvažnije, mreža People for Bernie je okupila simpatizere i spremila ih za reaktiviranje kada dođe pravi trenutak.

Okupacija za aboliciju

Ovog leta zemlju je zapljusnuo novi talas protestnih kampova. Od Dekolonizacije Los Anđelesa do čikaškog Trga slobode i njujorškog Trga abolicije, aktivisti su ponovo izgradili mesta produženog protesta, ovog puta da bi zahtevali sprečavanje rasističkog postupanja policije i ukidanje masovnih pritvora. Ti protesti su direktno proistekli iz pokreta Black Lives Matter, a neki od njih navode kampove organizovane za vreme protesta u Fergusonu 2014. kao direktnu inspiraciju. Važan deo je i infrastruktura koju je postavio OWS.

Inicijalni sastanci za organizaciju Trga abolicije, koji je samo nekoliko blokova udaljen od parka Zukoti, održani su u Centru 1. maj u Episkopalnoj crkvi u severnom delu Bušvika u Bruklinu. Kolektiv koji upravlja projektom uglavnom čine nekadašnji učesnici u pokretu OWS koji znaju koliko je nedostatak trajnog mesta okupljanja bio poguban za pokret. Prethodno su koristili znatno veći prostor na drugoj lokaciju u Bušviku, gde su bile prostorije više lokalnih pokreta i organizovani su sastanci, forumi, zabave i slično.

„Naš zadatak je da obezbedimo prostor za grupe posvećene pitanjima socijalne pravde“, izjavila je Sandra Nurse, veteranka pokreta OWS i kolektiva 1. maj. „Prostor je organizovan tako da se zainteresovane grupe osećaju dobrodošlima u svako doba dana, kad god im je to potrebno“. Zahvaljujući Centru 1. maj grupe koje direktno rade na organizaciji nisu ograničene na korišćenje tuđih prostorija izvan radnog vremena ili na rad na otvorenom gde policija može da ih nadzire i zlostavlja. Pre 5 godina pokret OWS je imao velikih problema upravo zbog nedostatka prostora – masovna hapšenja su sprečila formiranje trajnog kampa.

Na Trgu slobode u Čikagu su uspeli da urade ono što pokretu Occupy Chicago nije uspelo: okupirali su javni prostor. Uz pomoć grupe #LetUsBreathe organizatori su transformisali zapuštenu praznu gradsku parcelu i držali je pod kontrolom 41 dan. Šatori su podignuti prekoputa navodne tajne policijske lokacije na Trgu Homan. Pored upućivanja poziva da se zatvori kompleks na Trgu Homan, grupa #LetUsBreathe koristi Trg slobode kao mesto na kojem se „zamišlja svet bez policije“ i organizuju se „velike ulične zabave“. Organizatori su u međuvremenu obustavili okupaciju i predali prostor zajednicama iz susedstva.

Jedna od glavnih organizacionih razlika između OWS i Black Lives Matter, veruje Tammy Shapiro, jeste to što je ovaj drugi pokret sračunato otvoren za stožerne organizacije sa formalnom liderskom strukturom. BLM je tako izbegao fetišizaciju organizacije bez vođstva koja je frustrirala Yotama Maroma u parku Zukoti. Taj fetiš je nastao „samo zato što tada nismo imali radni okvir i strukturu koje smo izgradili u MNL“, objašnjava Tammy Shapiro. „Decentralizovana mreža zahteva velike količine distribuiranog vođstva. Ali vođstvo je u svakom slučaju prisutno“, kaže ona. Naučene lekcije su temeljno promenile levicu u poslednjih 5 godina. „Najveći dobitak (od pokreta OWS) jeste osećaj mogućnosti koji su ljudi tamo stekli i poneli ga sa sobom. Nismo verovali da čemo postati veliki ili snažni. To je imalo katastrofalne posledice“, kaže Yotam Marom. Danas aktivisti „veruju da je pokret moguć i to iz osnova menja način njihovog rada.“

Jesse Myerson, In These Times, 17.09.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 24.09.2016.

Srodni linkovi:

George Packer – Svi gnevni ljudi

Slavoj Žižek – 2011: Godina opasnog sanjanja

Boston Review – Okupacija kao pravičnost

Arundhati Roy – OWS impresije