Prošle su tri godine od kada je oslobađanje Georgea Zimmermana optužbe za ubistvo Trayvona Martina u julu 2013. navelo aktivistkinju Aliciu Garza iz Ouklanda u Kaliformiji da izrazi svoj bes objavom na Fejsbuku koju je završila sloganom „Black Lives Matter“ (Crni životi su važni) – rečima koje su pokrenule lavinu protesta na društvenim mrežama. Godinu dana kasnije, policija u Fergusonu u Misuriju ubila je Michaela Browna, što je dovelo do pobune lokalne crne zajednice i nastanka pokreta BLM. Policija Fergusona je ostavila smrtno ranjenog Browna da satima leži na ulici. Njegova smrt je postala simbol zanemarivanja stradanja crnih ljudi koji je pokrenuo prosteste širom zemlje.

U međuvremenu, pokret Black Lives Matter i nasilje na koje njegovi aktivisti ukazuju postali su deo svakodnevnice u medijskim izveštajima i na društvenim mrežama. Slike nasilja nastavljaju da se smenjuju nesmanjenim tempom: Tamir Rice, dečak koji se igrao pištoljem igračkom, ustreljen je u policijskom napadu; policija je u poteri sustigla sredovečnog Waltera Scotta i pucala mu u leđa; zatim, hladnokrvno ubistvo Laquana McDonalda na ulici u Čikagu; i najsvežiji primeri, napad na Altona Sterlinga u Baton Ružu i egzekucija Philanda Castilea u Falkon Hajtsu u Minesoti, pred očima njegove devojke i njenog deteta, zato što je pokušao da izvadi novčanik. Odlučni, besni i ožalošćeni demonstranti koji širom zemlje blokiraju puteve, protestuju na kampusima i ulicama gradova, privukli su pažnju javnosti kao prvi veliki lokalno iniciran pokret protiv postupaka američke policije u istoriji zemlje.

Uprkos medijskim prikazima koji često sužavaju njegov kontekst, ovo nije pokret koji se može svesti na jedno pitanje. Dok je Sandersova kampanja tražila načine da revitalizuje biračko telo levice, aktivnosti pokreta BLM – kao i borbe za prava imigranata i mininalnu nadnicu od 15 dolara – podsećaju nas na to koliko su masovne akcije, moralna osuda, omladinsko vođstvo, građanska neposlušnost, energično demonstriranje, sofisticirano korišćenje medija i inspirisane ideološke debate važni za izgradnju levičarske svesti i pokreta.

Kada izbliza pogledamo zahteve BLM, primetićemo jedan obuhvatniji pristup društvenoj promeni od onoga što mediji standardno dopuštaju da bude preneto. BLM uvek iznova ukazuje na odustajanje od crnih zajednica kao problem u korenu poslednjeg talasa nasilja.

Ono što ujedinjuje široki spektar BLM organizacija i glasova jeste frustracija zbog odsustva pozivanja na odgvornost policije koja primenjuje neprimerenu silu, kao i zbog uobičajenog odgovora države u takvim situacijama – formiranje radne grupe ili komisije koja će dobiti nekoliko pozitivnih naslova u novinama, a na kraju neće uraditi ništa. Ova generacija se zalaže za dublje promene, uključujući čak i mogućnost sveta bez policije. Doslednim radikalizmom svojih zahteva i taktika pokret se nameće kao avangarda regenerisane levice.

Buđenje

Krajem jula, grupe okupljene ispod širokog kišobrana ovog pokreta, uključujući Projekat za crnu omladinu 100 (BYP 100), BLM DC, Milion kapuljača i Grupu #PustiteNasDaDišemo, organizivale su širom zemlje seriju protesta koji ilustruju radikalni etos pokreta. Na meti većine protesta bili su sindikati policajaca koji štite policajce od odgovornosti za korišćenje smrtonosne sile. Okupacija njihovih sedišta, u duhu građanske neposlušnosti, imala je za rezultat niz hapšenja.

Aktivisti u Čikagu su se fokusirali na blokiranje policijskog kompleksa na Trgu Homan, „tajne lokacije“ na kojoj su, prema pisanju Gardijana, hiljade ljudi u tajnosti pritvarani i ispitivani, a neki čak i mučeni.

Uprkos neprobojnim kordonima teško naoružanih policajaca, aktivisti su pokazali svoj pravedni bes i odlučnost i afirmisali crni pokret. Dok su demonstranti telima blokirali ulaz u kompleks, okupljeni mladi su skandirali „policija nam ne treba“ i „zatvorićemo kompleks“. Kada je formiran ljudski mikrofon, mogle su se čuti rečenice: „ovde smo jer volimo kvir crne ljude“, „ovde smo jer crni ljudi zaslužuju slobodu“, „čitav sistem je kriv“ i „verujem da ćemo pobediti“.

U vreme kada je ovaj članak odlazio u štampu, desetak aktivista su i dalje okupirali površinu prekoputa policijskog kompleksa koja je nazvana Trg slobode. Odlučili su da ostanu tamo dok gradsko veće ne odustane od predložene uredbe „Plavi životi su važni“, prema kojoj bi se napadi na policajce i vatrogasce kvalifikovali kao zločini mržnje.

Ovaj prkosni pokret crne omladine je prvi takav pokret posle borbi za slobodu crnih ljudi šezdesetih godina. Ali veoma je važno da pokret ne posmatramo samo u kontekstu istorije borbe crnih ljudi, već i kao deo istorije – i budućnosti – levice. Američke levičarske i socijalističke tradicije mnogi vezuju za vođstvo belih muškaraca, fokusiranje na klasu i zanemariivanje rase, roda i seksualnosti, ali to je netačan i nepotpun pogled. Crni, latino i azijski-američki aktivisti svih rodova bili su deo tradicije stare i nove levice više od jednog veka i vodili su bitke da antiimperijalistička, antirasistička i feministička svest postanu važan deo pokreta za društvenu promenu. Najvažniji lideri pokreta za građanska prava predstavljali su se kao socijalisti, uključujući Martina Luthera Kinga. Ipak, za mnoge mlade aktiviste drugačije boje kože, reč „socijalista“ i dalje zvuči kao nešto što je rezervisano za bele muškarce, a početni nesporazumi između Sandersove kampanje i BLM su te stare asocijacije nažalost oživeli.

Levičari koji na osnovu kritika koje je BLM upućivao Sandersu zaključuju da je pokret udaljen od levice, bez razvijene klasne perspektive i bez izgleda da takvu perspektivu stekne, prave veliku grešku. Taj pokret je, između ostalog, pokazao kako neoliberalni poredak koristi policiju da teret poreza prebaci sa onih koji imaju najviše na one koji imaju najmanje. U oblastima sa niskim fiskalnim prihodima širom zemlje policajci naplaćuju novčane kazne siromašnima da bi povećali budžetski priliv. Slučaj kada je policajac Darren Wilson ubio Michaela Browna u Fergusonu i protesti koji su sledeli otkrili su u kojoj meri su crni vozači i pešaci finansijski opterećeni. Ministarstvo pravde je donelo zaključak da su svi segmenti vlasti u Fergusonu krivi za rasnu diskriminaciju zbog disproporcionalnog kažnjavanja Afroamerikanaca.

Protesti zbog policijskih ubistava takođe su otkrili koliko daleko je policija spremna da ide u sprečavanju pokušaja siromašnih ljudi da opstanu na margini. Policajac je prišao Ericu Garneru  u Stejten Ajlendu dok je ovaj prodavao cigarete na komad; Altonu Sterlingu su prišli dok je prodavao kompakt diskove na trotoaru. Obojica su samo pokušavali da sastave kraj s krajem.

Prihvatanjem konfrontacije, upućivanjem izazova urbanim policijskim elitama (u kojima dominiraju glasači Demokratske partije) i zaštitom interesa marginalizovanih grupa, aktivisti pokreta BLM su popunili liderski vakuum u siromašnim afroameričkim zajednicama. Mnogi crni političari, pa i lideri crnih crkava, kompromitovani su usponom neoliberalizma u američkoj politici, koji je oslabio sindikate, omogućio privatizaciju javnih službi, podstakao gentrifikaciju i okrivio siromašne za sve probleme. Takvim razvojem događaja su dodatno marginalizovani pokušaji zalaganja za rešavanje brojnih problema koji opeterćuju crne zajednice, (Vidi “The Black Political Establishment Should Never Have Given Hillary Clinton a Blank Check.”)

Kad se gradonačelnik Čikaga Rahm Emanuel našao na meti sve glasnijih poziva da podnese ostavku posle pokušaja prikrivanja policijskog ubistva Laquana McDonalda, republikanski kongresmen Bobby Rush, nekada pripadnik pokreta Crnih pantera, napisao mu je pismo podrške. S druge strane, mladi crni aktivisti su vodili kampanju za njegovu ostavku i privukli multirasne grupe demonstranata koji su ispunili ulice i blokirali puteve. Čini se da ti novi lideri nisu zainteresovani za sklapanje saveza koji vode do pozicija moći. Umesto toga, oni grade novi model asertivnog i osnaženog građanstva za generaciju koja je doživela ukidanje već osvojenih građanskih i ljudskih prava.

Uloga države

BLM je odraz iskustava ove generacije sa kaznenom državom. Nepoverenje u javne institucije je kod mnogih aktivista proizvelio snažan impuls protiv države. Neki pripadnici kampanje se zalažu za tradicionalnije oblike reformi – Kampanja nula je uglavnom usmerena na državne politike – ali u diskursu pokreta BLM dominiraju pozivi na „deeskalaciju“, na „smanjivanje fondova“ i „razoružavanje“, kao i još radikalniji pozivi da se policija i zatvori ukinu.

To nepoverenje je u oštrom kontrastu prema prethodnim generacijama levičara koji su državu videli kao redistributivnu i progresivnu silu koja obezbeđuje penzije, vodu za piće, fondove za kulturu ili zdravstvenu zaštitu. Međutim, generacija koja je odrasla u eri smanjivanja troškova za socijalnu zaštitu, regresivnog oporezivanja, beskrajnih ratova, militarizovane policije i širenja zatvorske industrije, ekspanzivna država je izvor opasnosti.

Michelle Alexander je nedavno pisala da nas je pokret BLM konačno naveo da policiju vidimo „kao unutrašnju armiju koja vodi rat protiv sopstvenog naroda“. Neverovatan asortiman polovne vojne opreme koja je korišćenja prilikom suzbijanja protesta u Fergusonu pokazao je koliko su policijske snage militarizovane. Izgleda da je čak i predsednik Obama bio iznenađen. Na zahtev aktivista predsednik je zabranio opremanje policije nekim tipovima vojne opreme, uključujući oklopna vozila. Ali posle nedavnih ubistava policajaca u Dalasu i Baton Ružu, lideri nacionalnog Bratskog reda policajaca i Nacionalne unije policijskih organizacija sastali su se sa Obamom i navodno ga ubedili da odustane od zabrane. Obamina spremnost da to učini ukazuje na ograničen domet polovičnih reformi policije i govori o političkoj moći policijskih organizacija. Aktivisti BLM imaju razloga za sumnju.

Kriza je donela niz navodnih reformi, ali kao što serija policijskih ubistava pokazuje, one nisu rešile suštinski problem korišćenja policije za kriminalizaciju i kontrolu zajednica koje su obeležene kao društveno manje važne. Od 2014. godine najmanje dvadesetak država je usvojilo zakone koji regulišu policijsko nasilje, uključujući prikupljanje podataka o korišćenju oružja i obavezu nošenja kamere. Ova druga mera je kontroverzna, jer neki strahuju da kamere pojačavaju državni nadzor i ugrožavaju građanske slobode. U martu je Ministarstvo pravde izdalo nove smernice državama i okruzima u pokušaju da spreči hapšenja siromašnih zbog neplaćenih kazni. A ovog leta, državni lideri Luizijane i Minesote su se obratili Ministarstvu pravde sa zahtevom da odmah preuzme istragu o smrti Altona Sterlinga i Philanda Castilea.

Mada su skeptični prema reformama ograničenog dometa, mnogi u pokretu BLM kombinuju abolicionistički senzibilitet sa pozivima  na radikalnu transformaciju sistema uprave. BYP 100, na primer, traži ukidanje fondova za policiju i istovremeno zahteva da država „investira u budućnost crnih ljudi“, u obrazovanje, zdravstvo, otvaranje radnih mesta i druge vitalne potrebe crnih zajednica. Oni žele svet u kojem „svi crni ljudi imaju ekonomsku, socijalnu, političku i obrazovnu slobodu“ – u viziji budućnosti koja podrazumeva upotrebu autoriteta države da se resursi temeljno redistriburaju. Za takav poduhvat je potreban politički pokret koji zahvata sve segmente jednog šireg progresivnog pokreta. Robusna progresivna politika koju zastupaju mnogi mladi organizatori pokreta BLM pozicionira ih kao njegove lidere.

Svi zajedno

Ta nova generacija crnih lidera zasenila je figure kao što su Al Sharpton i Jesse Jackson. Oni čak i izgledaju sasvim drugačije. Pogled na svet mladih BLM aktivista oblikovan je studijama crne kulture, etničkim, rodnim i kvir studijama, kao i odrastanjem u eri masovnog zatvaranja, neoliberalizma, beskrajnih ratova i globalizacije. Uvažavanje raznolikosti iskustava crnih ljudi uz potragu za jedinstvom crnog pokreta je ugaoni kamen njihovog političkog obrazovanja. Poznata im je posebna ranjivost, na primer, transrodnih osoba pred nasilnim policijskim akcijama. Takođe, posvećeni su podršci iskustava i perspektiva crnih žena, uključujući kvir crne žene, koje su vizionari i stratezi pokreta. Osnivači #BlackLivesMatter su tri žene – Alicia Garza, Opal Tometi i Patrisse Cullors. Zbog njihovog insistiranja na stavu da su životi svih crnih ljudi važni saznali smo za policijsko ubistvo Rekie Boyd u Čikagu i nezakonito zatvaranje Marisse Alexander u Floridi. Mnogi smatraju da je termin „intersekcionalnost“ rezervisan za akademski žargon, ali lideri BLM uvode intersekcionalnost u praksu. Oni prihvataju širok krug progresivnih politika koje podržavaju ukidanje zatvora, rodnu pravdu, borbu za prava imigranata i kritiku kapitalizma.

Savršenija zajednica

Kao i fraza „black power“ koja je nekada izazivala strah, bes i otpor, pokret BLM je od početka na meti kritika i pogrešnih tumačenja. Bivši gradonačelnik Njujorka Rudolph Giuliani i predsednički kandidat Donald Trump su ga optuživali za izazivanje rasnog razdora i nasilja prema policiji. Ta otrovna retorika pruža pokriće policajcima koji oštro reaguju na marševe i demonstracije. Posle ubistva Altona Sterlinga u Baton Ružu policija je nasilno prekinula protest i uhapsila veliki broj demonstranata.

Ipak, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da BLM ima podršku mnogih belih Amerikanaca, uprkos tome što je bela Amerika, „koliko god dobronamerna, i dalje zapanjujujće nesvesna sveprisutne nepravde“, kao što primećuje kolumnista Njujork Tajmsa Nicholas Kristof

BLM nameće otvoreniju raspravu o rasi u Americi. Pokret protiv policijskog nasilja ponovo je aktivirao borbu protiv rasizma u američkim gradovima, što je dobrodošla promena posle lažnih obećanja „postrasnog“ doba koje je navodno trebalo da počne Obaminim mandatom. Takođe, organizacije BLM-a ulaze u koalicije sa drugim pokretima i zadobijaju značajnu podršku mladih ljudi svih rasa za akcije koje organizuju širom zemlje. Na nedavno održanoj konvenciji Američke federacije nastavnika u Mineapolisu, stotine nastavnika su marširali ulicama iza velikog transparenta na kojem je pisalo „Nastavnci za BLM“, u znak protesta zbog ubistva Philanda Castilea. Pokret podstiče nastavnike, zakonodavce i aktiviste u savezničkim pokretima da se više angažuju u borbi protiv rasizma u američkom društvu.

Uprkos brojnim izazovima koji ga čekaju i nesmanjenoj moći policajaca i političara da izbegavaju odgovornost za svoje postupke, pokret BLM je postigao nešto što nijednom progresivnom pokretu već dugo nije pošlo za rukom. Talas lokalne samoorganizacije se proširio zemljom i izazvao koordinisanu reakciju onih koji poseduju moć. Ako pokret ostvari još nekoliko pobeda i tako pomeri polje javnog diskursa, naći će se na poziciji koja će mu omogućiti da vrši snažniji uticaj na političku agendu snaga levice. Dok se kriza neoloberalizma nastavlja, a nezadovoljstvo vodećim partijama raste, BLM će nastaviti da upućuje izazove i inspiriše svojom radikalnom vizijom.

Martha Biondi, In These Times, 15.08.2016.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 06.09.2016.