Razgovor vodio Relja Knežević
„Iz evropskog i nemačkog ugla premijer Dačić je uneo u srpsku politiku svojevrsni pragmatizam u ophođenju s kosovskom temom. Ipak, još uvek faktički na delu vidim staru politiku Beograda ’i Kosovo i Evropa’, samo u novoj konstelaciji snaga i u novoj podeli rada. Premijer ima slobodne ruke da u Briselu kaže ono što Brisel želi da čuje, i da se s gospodinom Tačijem usaglasi u onome što Brisel priželjkuje da se usaglasi – ali rezultati toga su ipak vezani uz jedan papir: nedavnu rezoluciju predsednika i parlamenta o Kosovu. A ona, po meni, ne sadrži suštinski ništa novo u odnosu na politiku Tadić – Jeremić”…
Ovo za naš list tvrdi politički analitičar Volfgang Kloc, donedavno direktor regionalne kancelarije „Hajnrih Bel fondacije” za Jugoistočnu Evropu u Beogradu. On je, posle višegodišnjeg boravka u Srbiji, uveren da su rešenja konflikta moguća, ali pre svega uz pomoć radikalno-demokratskih metoda. „Demokratija ima prioritet nad članstvom u Evropskoj uniji, ona se mora želeti, mora biti predmet borbe i mora biti postignuta bez obzira na uslove koje nameće Brisel. Dok to nije vodeći princip u Srbiji (ili BiH, Crnoj Gori ili na Kosovu), reforma pravosuđa, obrazovanja ili zdravstva, proces privatizacije i decentralizacije – svode se na nepovezane projekte. Biće započeti i sprovođeni, ali bez stvarne svesti o tome zašto, zbog čega i za koga, i niko neće znati kako ih treba sprovoditi. Zato i ne uspevaju“, kaže Kloc.
Kakvo je vaše viđenje aktuelnih političkih pregovora između Beograda i Prištine?
Razgovori između Beograda i Prištine se odvijaju zapravo između tri strane, pri čemu možemo imati opravdanu dilemu da li se lejdi Ketrin Ešton ograničava na nepartijsku rolu. Uvek mi se činilo da je greška Evropske unije što se u tu komunikaciju uključuje s vlastite pozicije, sa vlastitim zahtevima. Čini mi se ispravnijim da EU koristi svoj uticaj i što jasnije kaže da obe strane moraju da iznađu plodonosno rešenje. Ali, po meni, bilo bi razboritije da se suština tog ishoda (uključujući i moguće promene granica) prepusti obema stranama u sporu. Tako bi se EU ograničila ne definisanje metoda u njegovom rešavanju: da traži ustezanje od upotrebe sile od obeju strana i da jasno definiše demokratske procedure uz koje bi se ishod pregovaranja u oba društva, i u Srbiji i na Kosovu, demokratski legitimisao.
Da li se sada, iz vaše perspektive, jasnije vidi šta zapravo hoće da uradi i postigne Srbija sa Kosovom?
Poslednja rezolucija u parlamentu, po mom viđenju u stvari ne donosi ništa novo. Ponekad mi se čini da ni Srbija sama ne zna šta želi da učini s Kosovom i zbog toga je jedina odista jasna opcija: držati sve opcije otvorenim! Ili obrnuto: nikakve promene po pitanju statusa. Na pitanje šta Srbija želi da uradi s Kosovom mogao bi da odgovori samo referendum. Sve do toga se pitanje komplikuje, recimo: šta ko u Srbiji hoće s Kosovom i zašto?
Kosovsko pitanje je katalizator moći za sve stranke, od SNS do DSS, SRS, Nove Srbije i još dalje desno. Kada bi to pitanje bilo rešeno – na bilo koji način – čime bi onda te političke snage privlačile demokratsku saglasnost? Da li bi mogle da ponude rast blagostanja? Pravnu sigurnost? Bolje škole i bolnice? U doglednom vremenu – ne! Stoga se tzv. kosovski problem mora držati onoliko dugo otvorenim, sve dok srpska politika u pretežnom delu ne pronađe druge puteve i strategije kako bi osigurala moć. Kosovsko pitanje je u njenim rukama još uvek „opijum za srpski narod“, da ne bi došao na ludu ideju da pita o bolnicama, školama i radnim mestima. Kada Srbija prestane da guta taj simbolički opijum, tada će i s realnim heroinom i gospodom Šarićima izaći na kraj.
U kojoj meri bi Vuk Jeremić u Ujedinjenim nacijama mogao da utiče na rešavanje tog „najvažnijeg pitanja“ srpske politike?
U pogledu Jeremićevog predsedavanja Generalnom skupštinom UN mogu da kažem samo to da kada se teži jednoj tako poštovanoj ulozi, tada se mora i delovati na taj način da to, na kraju krajeva, bar ne šteti Srbiji. A onaj ko šteti srpskim interesima na toj funkciji je neko ko više teži ličnom nego javnom interesu. Budući da je gospodin Jeremić na jednogodišnjoj službi, to Srbiji neće biti od faktičke koristi. A to kako je na to mesto dospeo, samo je nanelo diplomatsku štetu Srbiji.
Koji su, po vašem mišljenju, nužni politički i drugi preduslovi za stabilizovanje prilika u regionu?
Početkom ovog meseca je predsedavajući bosanskog Ministarskog saveta Vjekoslav Bevanda posle razgovora sa srpskim premijerom Dačićem rekao: „Svi oni koji u vladama u regionu imaju odgovorne pozicije su dovoljno sposobni i obrazovani da bi mogli sami da komuniciraju. Niko nam nije potreban za posredovanje i za organizovanje sastanaka u Briselu“. Bio sam ushićen – konačno! – zbog te javne i jasno izražene samosvesti prema Briselu. Ali pravo budi rečeno, sumnjam u njegovu dijagnozu o sposobnosti političkog osoblja u regionu. Mogao bih bez napora da sastavim listu od stotinu i više predstavnika regiona koji imaju takve kvalitete. Ali malo njih je u političkoj službi. To što društvima u regionu nije pošlo za rukom u demokratskom procesu, jeste da pokrenu njihov stvarni potencijal i pretoče ga u politički kvalitet i političke zadatke, pa se većini sposobnih ljudi ne čini vrednim truda da se bave politikom. To je po meni osnovna slabost regionalne stabilnosti.
Šta biste savetovali u pogledu posebnog režima za Kosovsku Mitrovicu?
Već sam rekao da ne bi bilo dobro da se rešenje tog pitanja traži i sprovodi manje ili više uz pomoć autoriteta sa strane. Nije moja stvar kao nemačkog državljana da dajem takve predloge. Ali u mom interesu kao građanina EU jeste da se na to pitanje nađe odgovor brzo i plodonosno. Gde su mudri ljudi u regionu da pronađu rešenje? Opet se vraćamo na ono: ima ih, ali ne nužno u politici. Često su – da citiram Đerđa Konrada – u nekoj vrsti veštačke situacije „antipolitike“. Uvek se pitam: kako postići da onaj ko ima šta da kaže u svom društvu postane merodavan? Prostor za tako nešto u regionu još uvek ne postoji, a reč je o kulturi javnog prostora. Ne želim da prekomerno hvalim Nemačku; niko ne može ozbiljno da sluti da u Nemačkoj ima manje „idiota“ – dakle onih ljudi koje je baš briga za javne poslove i koji neće da postanu pravi građani – nego u Srbiji, Bosni ili Kosovu…
Ali ako, na primer, Habermas ima nešto da kaže Nemačkoj, tada ga, bar na trenutak, sluša 20 posto manje „idiota“. I ako mi sada srpski čitalac kaže da je u Srbiji isto tako kada joj se obraća Dobrica Ćosić, ja bih mu odgovorio: da, ali u tom slučaju imamo problem što Ćosić nije prethodno oslušnuo društvo. A to čini jako veliku razliku!
Katastrofalno stanje srpske ekonomije predstavlja opasnost za sve nas ovde, podriva izgradnju institucija… Kako procenjujete šanse Vlade u Beogradu da nešto učini na tom planu a ne samo da pozajmljuje novac?
Na to pitanje nemam dobar odgovor, slabo se razumem u ekonomiju. Ali nešto mi se čini sasvim jasno: kada je ministar Dinkić pre nekoliko nedelja obećao desetogodišnje oslobađanje poreza na dobit za onog ko uloži najmanje 10 miliona evra u Srbiju, time je legalizovao socijalnu neodgovornost u sledećih 10 godina. Jer onaj ko toliku sumu uloži u Srbiju, morao bi da bude u poziciji i da plati porez na dobit iz tog ulaganja. Čini mi se da bi mnogo delotvorniji bio zakon kojim bi se ponudilo oslobađanje od poreza u malim preduzimačkim projektima, sa dva, pet ili sedam radnih mesta. To bi nešto učinilo za ljude i u provinciji a ne samo u centrima. Tako bi se otvorio prostor za kreativne, inteligentne ljude, koji po pravilu znaju šta žele i mogu da urade, ako im to okolnosti dopuste. Vladajuća depresija u Srbiji je velikim delom posledica frustracije zbog prilika koje takve stvari ne dopuštaju. Srpska ekonomija se neće izbaviti iz krize mega-projektima nego kada se postojeća pamet transformiše iz mrtvog u aktivan kapital.
Kakva je uloga Nemačke, a posebno nemačke javnosti u procesu integracije Srbije u EU?
Nemačko društvo je prema Srbiji i prema Zapadnom Balkanu ukupno uzevši sasvim ravnodušno. Javnost ovde se zapravo ni ne bavi tim regionom i integracijom Srbije u EU. Skrenuti pažnju na to i plasirati o tome informacije je stvarno težak posao.
Dnevnik, 16.02.2013.
Peščanik.net, 17.02.2013.