Након Другог свјетског рата савезници су у Њемачкој имали неколико проблема. Прије свега, ималу су проблеме међу собом, а потом и многе са њемачким народом, након Хитлера. Требало је раскрстити са нацизмом, и осудити оне који су уништавали невине животе, на овај или онај начин.

Нијемци су, наравно, вриједан народ, па је обнова земље услиједила веома брзо. Међутим, борба са суштином – нацизмом и његовим отровима је трајала много дуже. Требало је да се измијени много генерација, па да отрови престану да дјелују.

Причао сам са једним Нијемцом, о томе. Говорећи о Хитлеру, рекао је: “Одузео је сву топлоту из срца људима. Моја мати и данас чврсто вјерује да су савезници лагали о томе шта је све рађено у Њемачкој, по логорима, и беспоговорно и даље вјерује у оно што је Фирер говорио.”

Од Другог свјетског рата је прошло много година.

На помен “Сребренице” велики број Срба ће реаговати исто, као Нијемци на “вијест” да су Јудеји убијани, спаљивани, мучени… Савезници су, да би Нијемце увјерили у то да говоре истину, систематски упознавали народ са продуктима нацизма. Организовали туре у логоре, правили филмове… Ми, Срби, што се Сребренице тиче, и даље вјерујемо највише самима себи. А сами себи можемо само рећи : “Нема шансе да је то наш народ могао урадити. То је муслиманска, да не кажем: балијска, пропаганда!” А ако би нас неко сатјерао у угао да се неке ствари ипак морамо признати, рећи ћемо: “Али, у Скеланима су они нас…”, или, једноставно само једну ријеч: „Јасеновац“.

У филму „Коме се приклонити“, И. Сабо је направио једну одличну сцену: Кад је савезнички официр, након уласка у Беч и одушевљеног аустријског народa тад, рекао Аустријанцу поред себе: “Види их. Овако су и 1938. дочекивали Хитлера”, он му је одговорио: “Не, господине, нису то ти људи. Ово су други, који су тад у својом подрумима и таванима скривали Јудеје!” На то му је амерички војник рекао: “Па стално тврдите да нисте знали да се Јудејима ишта нажао ради, зашто сте их онда скривали?!”

На сличан начин функционишемо и ми, Срби, у Републици Српској. Тешко да је неко могао не примијетити шта се дешава. Већина је, међутим, одлучила прекрити очи и уши рукама да би касније могли чисте савјести глумити невинашца, блажена у свом незнању.

Најгоре је одглумљено или инатно незнање. Оно је негација стварности, негација која се не може одржати, јер негира и нас саме.

Некада је потребно сагледати догађај, сам по себи, без околне приче, која онемогућује ум да разумије сам догађај. Тако је у случају Сребренице. Треба се дистанцирати од коришћења жртава у политичке сврхе, занемарити мржњу, презир… све што онемогућује некога да схвати колико је страшно то што се десило. Хиљаде људи иструнулих по масовним гробницама. Много је то. Заиста.

Пешчаник.нет, 02.07.2010.