1995. је по свему била непријатна година за Србе. Након 4 мучне године освајања и доминирања просторима бивше Југославије, српске војске су почеле да слабе. Полет који им је дала бивша ЈНА био је поријеклом из необновљивих извора, те је, од почетка неизвјестан, био осуђен на крај. Од 1994. године ратна срећа, ако се тако ишта везано за рат може назвати, се мијења. Српске војске су изморене, исцрпљене, прије свега бесциљношћу и бесмислом борбе коју су водиле. Територијални максимум је оставрен, остали су сведени на остатке остатака.
Слом новоформираних српских псеудоаутономија услиједиће након почетка координисане хрватско-муслиманске акције уз подстицај западних сила.
Неки ће рећи да се, након година пропуштених могућности са Србима, Запад окренуо онима који су имали слуха. Како год, 1994. је била предукус дна које се приближавало. Односно, којем смо се приближавали. Зима је прошла, и наступило је прољеће. Хрватска држава се дотад већ опоравила од ратних дејстава из почетка деведесетих и ојачала своје снаге, те у Западу стекла моћног савезника. Западу више није било битно што хрватску државу води човјек који је „поносан што му жена није Српкиња ни Жидовка“, човјек који је ндх-начин комуницирања опет испотиха благословио као прихватљив. Такође, прије него што је кренула у акцију успостављања суверенитета над неконтролисаном територијом, Хрватска је у Босни ушла у „тал“ са Бошњацима – постигавши својеврсни споразум о ненападању и сарадњи.
Дакле, све се то десило до прољећа 1995.
У Домовину се тада најприје вратила Западна Славонија. Десеци хиљада српских избјеглица су уточиште прво потражили у Босанској Крајини, а потом их је један дио наставио ка Србији, Матици којој се вјеровало, обећаној српској земљи. Сјећам се тих дана. Дешавало се да су изненада као избјеглице људи долазили у куће својих сродника који су их до прије који дан посјећивали у тадашњј РСК, најзападнијој српској земљи.
Акција Бљесак је била само увод у много озбиљнију и опсежнију акцију. Акцију толико симболичног назива да би и најнепоетскијем човјеку много тога пало на памет. Акцију која је закључила причу о трећинама у Хрватској. Олују.
Срби у Хрватској су били и остали најогољенији огранак српског народа у бившој држави, поготово ако се у обзир узме историја и чињеница да је српско питање у Хрватској увијек било деликатно.
Срби из Србије у сарадњи са предводницима Срба из Хрватске нису били толико деликатни у рјешавању тог питања. Напротив. Кренуло се са превентивним рјешавањем српског питања, док је вријеме повољно, и омјер снага у корист Срба.
Београд је задовољно трљао руке гледајући Крајишнике како у тенковима ЈНА стижу до самог Задра и како хрватска војска преклапа кољена пред њима, којих је само 10% у укупном становништву Хрватске. Шта ли се само може постићи у Босни, у којој је Срба преко 30%?
Становништво бјежи на све стране, пријатељства се раскидају, животи губе. Не могу ни да замислим колико је то страшно било за генерације које су одрастале без сјећања на рат – бити запљуснут осјећајем мржње и страхом без граница.
Срби у Хрватској постижу свој максимум, освајају четвртину територије. Croats-free зона.
Али, побједа ће им бити кратка вијека. Само три године након посљедњих већих војних акција та РСК, главни шверцерски коридор, нестаће у налету хрватске војске, за свега неколико дана. И са њом нестаће и народ, који је ту живио вијековима, а са њим и културно насљеђе, историја – све њихово. Јер по доласку у Србију или БиХ неће затећи ништа своје – све ће им бити туђе, све ће морати градити испочетка.
За разлику од Славонаца Крајишници се не задржавају, већ настављају ка Србији.
Никада у животу нисам видио толико трактора, аутомобила, коњских запрега и несрећних људи, који као да су извирали из саме земље. Врели августовски дани били су пакао за крајишке Србе. Сви су се питали шта су учинили да их задеси таква судбина, њих, који су увијек били жртва.
Када су, након неколико дана претурања од немила до недрага по Босанској Крајини и Посавини напокон кренули према Србији, ми смо их гледали са тугом у очима и зебњом. За њима је остао празан простор и сви су некако знали да смо на ред дошли ми.
Бахатост наше политике ускоро ће донијети своје, за Србе из Босне најгоре плодове.
Оно што нам се некада чинило свјежим, сјајним и у боји, већ је било почело заударати на трулеж и мртвило. Агресивност може само да доведе до нове агресивности.
По доласку у Београд, крајишке Србе није дочекало оно чему су се неки од њих надали – Србија им се тада већ није чинила као обећана земља. Размјештени су тако да „поправе“ српску слику у неким крајевима – насељавани су најчешће у Војводину и на Косово (са којег ће избјећи 1998. и 1999)
Данас се над судбином крајишких Срба проливају сузе – не толико због судбине народа, колико због територијалних губитака и распадања сна Вировитица – Карловац – Карлобаг.Сви помињу број страдалих Срба и подсјећају на хрватске злочине, неки чак протјеривање Срба из Крајине називају геноцидом.
Сви занемарују чињеницу да је узевши у обзир колико је људи избјегло било, уколико се може овако незграпно рећи, чак и мало цивилних жртава. Наравно, број тих жртава би Срби да увећају, а Хрвати да умање. Хрватска држава се до уназад неколико година веома трудила да повратак Срба учини што мање вјероватним, а Србији то уопште није сметало. Мистерија око тога зашто је Крајина тако брзо освојена и зашто одбрана није била адекватна траје до данас. Иако мислим да ту нема много мистерије.
Сада се, као задњи чин крваве представе, повлачи опет српско питање у Хрватској, али чисто политике ради – као што је био случај и 1990. и 1991. Срби су адут у преговорима Србије са Хрватском, нешто чиме се увијек може уцјењивати. Наравно, без обраћање пажње на то шта ће то конкретном народу донијети. Након сваких преговора сви остају срећни и задовољни: Хрвати јер се Срби не враћају, Срби јер им адут и даље остаје у рукама.
Српско питање у Хрватској је завршило тако како јесте зато што од краја осамдесетих оно није ни било питање, већ одговор. Одговор који су други морали да слушају.
Оног часа када је постало питање, ствари су постале проблематичне.
Овај пут за крајишке Србе. Све до данас.
Пешчаник.нет, 04.08.2010.
