Што времена постају тежа и неиздржљивија, власт постаје све бахатија а народ све луђи. Ваљда је то тако уређено да власт опстане а народ нестане, пошто код нас, упркос глибу који нам је већ прешао вратове, не постоје ни назнаке самоорганизовања народа у борби против прије свега безобразлука којим нас власт шамара свакодневно.
Након финансијског унижења, власти, додуше, и није остало друго до да прича националистичке приче. И да с времена на вријеме развесели народ. Као што ће учинити 30. априла, када се РТВ РС сели у нови ТВ Дом, па поводом тога долази Велики Опсјенар – Горан Бреговић, са својим Оркестром за свадбе и сахране (како символичан назив)…
Прије 6 дана обиљежено је 65 година од пробоја јасеновачких логораша. Чудно ми је да је овогодишњем обиљежавању посвећено тако мало медијске пажње, зато што су говори били другачији него иначе, у Доњој Градини.
Жалосно је да се тај моменат, иначе јако битан за народ Крајине, користи у чудне сврхе. Наш Деспот је причао стандардно неуравнотежено, његови посилни такође, наш нестабилни Предсједник, који је од комунисте до националисте дошао на деспотовим крилима, је говорио нешто себи “у њедра”, како ми кажемо за неодређене и нејасне ствари. Било је ту и вјерских великодостојника. Слушајући православно Опијело мислио сам да је неукусно и неправославно стално помињати усташке фашисте и нељуде, али онда је дошао рабин па се Владичин говор одједном учинио много блажим, зато што су рабинове ријечи биле још страшније. Био је ту и представник Рома. Није било представника друга два наша народа.
Сви српски вођи се савили око Јасеновца, сви настоје од Јасеновца узети што више за сопствену промоцију. Јасеновац је постао зла окосница српства, безвременски печат невиности и страдања српског, и сл. Лако је навући преко себе плашт јасеновачки, па кренути у освету – нема кривице, плашт на себе не прима туђу крв јер је већ пренатопљен српском.
Сви народи који имају јаку свијест о себи као невинашцима и сталним жртвама, имају у исто вријеме највећу шансу да постану жестоки зликовци, ја мислим.
На крају говоранција у Доњој Градини појавио се и предсједник Удружења преживјелих Холокауст. Његов је говор био најпатогномоничнији од свих: он је помињао независност и стављао Републику Српску и Израел у исту раван – као једине јемце да геноцид и Холокауст неће бити заборављени.
У тренутку док је то тако зборио наш пријатељ из далеког нам Израиља, камера је приказивала нашег Деспота како се нагиње ка једном од својих посилних и смије се, очигледно орасположен говором високог госта.
Чудна ситуација: док са друге стране стоје преживјели, који су избјегли затрпавање у ту исту земљу на којој стоје, неко је нашао разлога дa сe самозадовољно смије…
Пешчаник.нет, 18.04.2010.
