Две стожерне странке у Србији, ДС и СНС, појма немају како земљу извести из економских тешкоћа! То је једна од најгорих ситуација у којима се Србија нашла за последњих 200 година новије политичке историје. Очигледно је да власт предузима неке кораке да би добила у марту позитиван одговор од ЕУ, као што је хапшење браће Веселиновић, противљење референдуму у четири српске општине на северу Косова и неколико других потеза. То показује да Борис Тадић и садашња власт желе кандидатуру за чланство у ЕУ, као један од главних изборних адута. Међутим, оно што остаје проблем јесте питање да ли ће то бити прихваћено као нормализација односа са Приштином у овом тренутку, и да ли ће се сматрати да је Београд довољно учинио да се смири стање на северу Косова, где се пре неколико месеци пуцало на војнике у саставу КФОР-а, указује у разговору за „Дневник“ лидер СДУ и народни посланик др Жарко Кораћ, одговарајући на дилему да ли Србија чини довољно, да одлука ЕУ буде повољна.
Бојим се да је та одлука неизвесна, иако сам нешто склонији да мислим да ће нам ЕУ дати кандидатуру – процењује Кораћ.
Може ли најављени референдум на северу Косова утицати неповољно на тај исход?
Београд је већ изразио противљење том референдуму, последњи који је то јавно рекао је министар за Косово Горан Богдановић. Много је тежи проблем у овом тренутку то што Београд намерно избегава да нешто каже о датуму расписивања избора у Србији, што је врло необично с обзиром на то да би требало да буду одржани за неколико месеци. То се чини управо зато што је неизвесно да ли ће Београд тражити да локални избори буду расписани и на северу Косова, дакле по прописима Републике Србије. И то је још један елемент ове тешке политичке ситуације. Јер, уколико би Београд расписао локалне изборе и на северу КиМ, то би се схватило као прст у око Приштини и директно противљење политици ЕУ, која сматра да север треба постепено интегрисати у Републику Косово.
Да ли су са аспекта саме Србије априлски, односно мајски избори закаснели, да ли је било корисније да су расписани у децембру, након изостанка кандидатуре?
Владајућа гарнитура практично више ништа не може да уради. Она је урадила све што је могла – то је отварање мостова и путева, не сумњам да ће отварања бити још. Идемо на изборе са мостовима и путевима, са могућом кандидатуром. С друге стране, негативан салдо на страни власти је толико велики, почевши од незапослености, пада животног стандарда до општег смањења производње, опште апатије грађана… да режим, у суштини, ових последњих месеци врло мало може да уради.
Пошто је ваша странка чланица колаиције под називом „Преокрет“, да ли у Србији постоји нека будућа већина која би формирала власт и спровела преокрет који заговарате?
Најпре, мора бити јасно да „Преокрет” још увек није изборна коалиција, то је за сада само једна политичка групација која је тражила и тражи промену политике према Косову. На жалост, показало се да смо били у прву и да је Србија запала ћорсокак у европским интеграцијама. Међутим, реч „преокрет“ нема само значење промене политике, него има и значење стварања услова реалног оптимизма да је заиста могуће нешто променити, пре свега у економској слици Србије. Јер, оно што је сигурно, то је да ће избори бити обележени апатијом и неверицом већине грађана да нешто суштински може да се промени на политичкој сцени Србије.
Оно чега се плашим, јесте да ће владајућа коалиција покушати по сваку цену да остане власти, при томе, наравно, не мислим на недемократска средства. Бојим се да оно што се Србији „смеши“, јесте понуда такозване економске владе националног спаса, у којој би могли да се нађу и Борис Тадић и Томислав Николић.
А које странке би биле кандидати за ту неку евентуалну ’коалицију преокрета’, о којој говорите? Има ли их уопште у власти?
Нема никаве сумње да постоје у Србији људи, стручњаци, политичке групације, актери економског и политичког живота, који су способни за такав преокрет. Оно што је проблем, то је што постоји монопол у јавном животу оних који су се показали неспособним да воде Србију. Ми идемо на изборе, а две главне странке које су данас доминантне у Србији и које имају преко 60 посто гласача, то су ДС и СНС, немају ни у траговима програм економског преокрета. То је једна од најгорих ситуација у којима се Србија нашла за последњих 200 година новије политичке историје. Две стожерне странке у Србији појма немају како Србију извести из економских тешкоћа! На жалост, мањим странкама, групацијама, стручњацима, интелектуалцима, људима у јавном животу, остављено је да покушају да направе такав програм, што је врло тешко.
Ипак, Чедомир Јовановић, Вук Драшковић и ви били сте у разлиичтим временима у владама које водила ДС. Верујете ли да то може да се понови и да седите поново у истој влади?
Није проблем име странке са којом седите. Проблем су људи који је воде и политика која се у том тренутку води. ДС су водили Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић и Борис Тадић, али то нити су исте полиике, нити иста времена, нити исте тешкоће с којима се суочавају. Није, дакле, битно име странке, битно је ко њу води и шта је њена политика. Не може се једнако негативно процењивати свих последњих 10, или 20 година. Ја то зовем нивелисањем политичког живота Србије: другим речима, Војислав Шешељ, Томислав Николић, Борис Тадић, Зоран Ђинђић, Вук Драшковић, Жарко Кораћ… сви су једнако одговорни за све што се догодило. Опростите, тако неће моћи, ту врсту анализе у потпуности одбацујем. Прво, нити су поједини политички актери били у истим периодима на власти, нити су имали једнаку одговорност у власти, нити су били једнако успешни када су били на власти.
Оно што је сигурно, то је да је Србији потребна драматична промена политичког тренутка, да будем прецизан, потребно је стварање јасног и детаљног политичког програма економских и друштвених промена. Србији је потребан јасан и детаљан пројекат са временским роковима како да изађе из економских тешкоћа. Али илузија је да ће се створити некаква нова политичка елита у Србији преко ноћи, као Венера чувеног италијанског сликара Ботичелија која израња из мора. То је једнако идеји да ће Србија једног јутра само осванути са фудбалском репрезентацијом кадром да туче Шпанију 5:0 и освоји Светско првенство.
Лидер СПС Ивица Дачић најавио је могућност да се СПС извини грађанима. Како вам изгледа такав његов политички потез?
Дачић је тренутно најјачи кандидат за најциничнијег политичара кога је Србија имала последњих 20 година, а конкуренција у тој дисциплини је заиста велика. Његова изјава је са два кондиционала, да би он можда могао да се извини и друго да би могао да се извини за оно за шта је СПС делимично крив. Прво, СПС није делимично крив, он је држао апсолутну власт 10 година, па је потпуно крив! А под два: реч извињење подразумева да се или извините, или не извините. Дачић је увео нови појам у српском језику, а то је могуће извињење. Што би рекли српски сељаци, „може да бидне, али не мора“. То само по себи говори колико је он спреман да упути било какво извињење. Један од разлога зашто на то није спреман јесте тај што он има и личну одговорност за ту политику, јер је у том периоду био портпарол СПС-а и близак сарадник Слободана Милошевића. Дакле, Дачић не би могао да прича о извињењу, а да пре тога нешто не каже о својој личној одговорности за политку из тог периода.
Видите ли на политичкој сцени Србије особу која би била неки будући премијер, предводник промена које су потребне?
Такве личности постоје, нећу сада намерно да износим имена да не би те људе доводио у тежак положај. Идеја да Србија, која има осам милиона становника нема способних људи, сама је по себи монструозна. Наравно да у Србији постоје способни људи, али створена је атмосфера – прво, да ти људи не желе да се нађу власти, јер су свесни линча кроз који ће проћи, те шта ће се све заверити против њих да у томе не би успели. И под два, корумпиране политичке елите се веома активно труде да ти људи и не добију шансу да било шта помогну Србији.
Страх од приче о Ђинђићу
Шта ће бити тема изборне кампање, хоће ли место добити и прича о политичкој позадини убиства премијера Зорана Ђинђића?
Та прича неће бити активирана, јер говото сви политички лидери у Србији не желе њено отварање, плашећи се консеквенци и своје одговорности. Морам да кажем да ова тема није ни отворена у сфери политике, него напротив, у једној приватној тужби, коју су поднеле мајка и сестра покојног Зорана Ђинђића. Адвокат Срђа Поповић је поднео две пријаве у њихово име, у првој су обухваћени Војислав Коштуница и сарадници, а у другој још неколико људи. У тим је пријавама изнето све што би Тужилаштво требало да испита, па да та истрага покаже основаност тужби. Лично мислим да је нарочито прва тужба и те како основана, али да утемељење има и друга. На жалост, у Србији не постоји никаква спремност да се подржи ова истрага. Посебно ме боли и посебно ми је тешко што она не постоји данас ни у врху Демократске странке. Борис Тадић се оглашавао разним поводима, али тим поводом – не.
Светлана Станковић, Дневник, 08.01.2012.
Peščanik.net, 08.01.2012.
