Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 6. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 23.5.1992.
Ponekad se čini da istorijska nauka ima grandiozni zadatak da razvoj civilizacije prikaže kao pobedu racionalnog u nama, da što veštije prikrije duge periode ništavila i dominacije bolesnih ili isključivo nagonskih dela čoveka. Ipak, naučna objašnjenja ne mogu da prikriju da nam smisao nekih istorijskih događanja, i pored najbrižljivijih objašnjenja, izmiče. Navedimo bar dva primera.
Kada je u utorak, 27. novembra 1095. godine, na crkvenom saboru u francuskom gradu Klermonu, papa Urban II pozvao zapadno hrišćanstvo da „spase Hristov grob“, teško da je i on sam mogao da sluti da će pokrenuti lanac događaja koji će trajati do 13. veka. Uzvik „Deus vult“ gotovo mistično proširio se među masama feudalne Evrope. Pojavili su se i proroci, među njima je bio najpoznatiji Petar iz Amijena, zvani Petar Pustinjak, koji je svojim propovedima skupio više od 14.000 seljaka. Ta masa, ogromna za ono vreme, kao u transu krenula je za njim. Zdravi, ali i bolesni, odrasli, ali i deca, bogalji, slepi, svi su krenuli na dugo i neizvesno putovanje. To je posle biblijskih vremena bio najočigledniji primer kombinacije verskog zanosa i manipulacije harizmom. Ali, kako stvarno shvatiti šta se zbivalo? Zverstva koja je ta masa usput učinila? Ipak, Evropa je dramatično upoznala snagu opijenosti masa i njen rušilački bes. Možda je to prva i najvažnija lekcija koju moramo da savladamo ako želimo da shvatimo naš sadašnji trenutak.
Drugu lekciju nudi nam 17. vek koji je, uprkos proklamovanoj verskoj toleranciji, Nantskom ediktu iz 1598. godine i svetovnoj politici kardinala Rišeljea, Mazarena i Kolbera, dozvolio da širom Evrope bude spaljeno 50.000 veštica i veštaca. Kako ističe Robert Mandru, za analizu duhovne klime koja je omogućila da pravnici i erudite podržavaju spaljivanje veštica a sudije vešticama sude, mora se imati u vidu ogromna promena nastala reformacijom i verskim ratovima u 16. veku. Krv koja je tekla francuskim gradovima menjala je verska osećanja. Đavo je postao svakodnevno prisutan preko svojih jeretičkih poslušnika, dok su nemiri u državi ostavljali francusko selo bez državnog i verskog nadzora, što je omogućilo da se u vreme ratova vrati srednjovekovnim ili čak paganskim praznovercima.1 Žan Boden, pravnik i filozof iz Anžuja, u svom delu Demonomanija veštica objavljenom 1580. godine, ne samo što opravdava progon veštica i veštaca već i upozorava na njihovu beskrajnu prevrtljivost, što u praksi čini optužbu za veštičenje neporecivom. Ne zaboravimo da je ovo vek jednog Dekarta i velikog uspona nauke, pa ipak ljudi pokazuju zaprepašćujuće odsustvo kontrole svoga straha. Verski ratovi i razaranja na prelasku iz 16. u 17. vek učinili su da osiromašeno francusko selo oseća prisustvo đavola. Okruženo neprozirnim omotačem straha i neznanja, ostavljeno sebi i strahom podstaknutoj mašti, ono se brani verom u đavola. Đavo je ovde samo istorijski izraz iracionalnog objašnjenja, koje će se i kasnije pojavljivati u ne manje drastičnim oblicima, posebno za vreme fašizma.
Zapravo, u fašizmu imamo kombinaciju psihološke suštine oba navedena istorijska događaja – strah od siromašenja i raspada društvene organizacije koji vodi veri u doslovno natprirodno i zanos masa koje svoje izbavljenje vide u mesiji. Čini se da već i obrisi ovako shvaćenog fašizma zahtevaju pažljivu analizu nesvesnih mehanizama, jer racionalnom tumačenju izmiče značaj iracionalnog u čoveku.
Već je Vilhelm Rajh u Masovnoj psihologiji fašizma ukazao na manipulaciju nesvesnim kao na osnovnu polugu nastanka fašizma. Dakle, ne samo objektivne okolnosti – ekonomske, istorijske i društvene, već i ono što se naslućuje, ali se bez poznavanja psihologije ne da shvatiti: iracionalno u čoveku kao osnova za izgradnju specifičnog oblika totalitarne vlasti. Na nekoliko stranica Rajh briljantno skicira uspon Hitlerovog političkog programa, polazeći od njega samog. Zadržimo se nakratko na ovoj analizi. Njenu polaznu osnovu čini lucidna Rajhova opaska da je Hitlerova lična pobuna istovetna pobuni nemačkog srednjeg staleža, ona je, paradoksalno, pobuna protiv autoriteta uz istovremeno njegovo priznavanje i podvrgavanje njemu. Hitler uočava da je nemačkom narodu bio potreban novi pogled na svet koji bi zastupala partija organizovana kao jurišni odred. U Mein Kampfu Hitler piše: „Što sam se tada više bavio mišlju o nužnoj promeni držanja državnih vlasti nasuprot socijaldemokratiji kao trenutnom obliku zasnivanja marksizma, to sam više primećivao nedostatak upotrebljive zamene za tu nauku. Šta bi se moglo dati masama kada bi, uzmimo, socijaldemokratija bila slomljena? Nije postojao ni jedan pokret od koga bi se moglo očekivati da će pod svoj uticaj dovesti velike skupine radnika koji su ostali bez vođe. Besmisleno je i više nego glupo misliti da će internacionalni fanatik koji je izašao iz klasne partije odmah preći u neku građansku partiju, dakle u novu klasnu organizaciju“.2 Hitler zato ne nudi samo novi tip političke partije već i pogled na svet, koji se oslanja na elemente tradicionalnog života i njegove vrednosti što često, potisnuto, počivaju u čoveku. Izdvojimo bar dva elementa.
Jedan od njih je obnova patrijarhalnog seoskog morala i antiurbani stav: „Nikada ne možemo dovoljno visoko da cenimo mogućnost održavanja zdravog seoskog staleža kao fundamenta cele nacije. Mnoge naše današnje nevolje samo su posledica nezdravog odnosa između seoskog i gradskog stanovništva“.3
Drugi element je rasna teorija. Njoj Hitler naravno posvećuje dosta pažnje u svojoj knjizi: „Neizbežna pretpostavka zdravog života jednog naroda je nerazrušiva veza krvi i tla“4Međutim, uprkos ideologiji po kojoj je „opšte dobro pre vlastitog“ i korporativnoj zamisli fašizma, osnovni elementi fašističke ideologije ostaju individualistički, kao „princip vođe“, politika porodice i slično. Upravo princip vođe ukazuje ne samo na patrijarhalni karakter ustrojstva vlasti, već i na duboke nesvesne potrebe kojima se vođa obraća. „Narod je u pretežnoj većini usmeren i sklon femininosti; pa je njegovo mišljenje i delovanje više vođeno emotivnim podsticajima nego trezvenim razmišljanjem. Taj osećaj nije, međutim, složen. Nema tu mnogo diferencijacija, nego samo pozitivno ili negativno, ljubav i mržnja, pravda ili nepravda, istina ili laž, a nikada pola ovako, pola onako ili delimično, itd“.5
Tako već Hitler uočava da je vođa otac, pa, shodno ulozi oca u porodici, ima funkciju određivanja dozvoljenog i zabranjenog, posebno u sferi seksualnosti. Već i sama ideja rasne teorije ima nešto seksualno u svojoj prirodi, pa nije slučajno što se stalno pojavljuju sintagme lična čast, čast roda, čast naroda i slično. (S obzirom na to što je kod nas sličan proces započeo obnovom „kosovskog mita“, ne može biti slučajno to što se u njegovom korenu nalazi „slučaj Martinović“, kao i neprekidno pozivanje na dokazane i nedokazane slučajeve silovanja.) Rasna teorija, sa svojom kvazinaučnom biološkom argumentacijom, služi kao objašnjenje svega – „panacea“ za svaku istorijsku situaciju: „Mešanje krvi i time uslovljen pad rasnoga nivoa jedini je uzrok odumiranja starih kultura, jer ljudi ne propadaju zbog izgubljenih ratova, nego zbog gubitka otporne snage koju ima samo čista krv… Cilj za koji se borimo tokom rata bio je najuzvišeniji i najsilniji koji se za čoveka može zamisliti: to je sloboda i nezavisnost našeg naroda, osiguranje ishrane za budućnost – i čast nacije“.6 I konačno: „Ono za što se moramo boriti je osiguranje opstanka i proširenje naše rase i našeg naroda, ishrana naše dece i očuvanje čistoće krvi, sloboda i nezavisnosti otadžbine, da bi naš narod mogao sazreti za ispunjenje misije koju mu je dodelio tvorac univerzuma“.7
Reč misija logički završava i u psihološkom smislu ogoljuje stvar, govor postaje otvoreno paranoičan. U našim uslovima može se naći mnogo primera ideje o „nebeskom narodu“ ili „nadistorijskom trenutku“ koje takođe svedoče o ubeđenosti u misiju vlastitog naroda. One služe i za na izgled neobičnu i istorijski neutemeljenu analogiju između sudbina jevrejskog i srpskog naroda koja naravno počiva na prihvatanju starozavetne ideje „izabranog naroda“.8
Naravno, određenjem ovog govora kao paranoidnog primakli smo se razumevanju njegove psihološke suštine, ali istovremeno postavili smo i nova, znatno teža pitanja. Nema sumnje da paranoidni govor ukazuje na golemi osećaj nesigurnosti i progonjenosti, ali se postavlja pitanje: s koje strane? Za onoga ko ovako govori, stvar je jasna – opasnosti su spolja i one se obično izražavaju u vidu zavere. Recimo da je već i neprekidno naglašavanje zavera (a zanimljivo, uvek vrlo „providnih“ zavera) oblik paranoidnog govora. Ali, bilo bi uputno suočiti se sa činjenicom da su spoljne opasnosti najčešće eksternalizacija unutrašnje ugroženosti. U nemogućnosti da je rešimo, mi je samo premeštamo spolja. To je odbrana kratkoga daha, ali omogućava posmatraču da bolje razume šta se dešava unutra i šta će se dešavati. Ako se vratimo Rajhu, moramo se složiti sa njim da je psihološki nezrele mase patrijarhalna porodica učinila nespremnim da bez pomoći autoriteta (oca) izlaze na kraj sa svojim potrebama. Kada From govori o „bekstvu od slobode“, on u stvari izražava istu misao – kako samostalno regulisati svoje potrebe, od kojih su mnoge nagonske prirode, a da ne pobegnemo pod skute novog autoriteta. Ali postoji jedna važna razlika koju ni Rajh ni From ne uočavaju dovoljno. Naredni autoritet (vođa) nužno mora biti gori, jer su potrebe i nagoni već oslobođeni, oni ugrožavaju našu okoštalu i nefleksibilnu strukturu ličnosti, oni se moraju „brzo i odmah“ potisnuti. Zato „konkurs“ za novi autoritet traje tako kratko i zato novi autoritet mora imati i jedno novo svojstvo – on naime mora biti nekrofilan. Oslobođene potrebe nas do te mere ugrožavaju da moraju delovati smrtonosno. Njih mora regulisati autoritet koji dobro zna na vlastitom primeru šta znači biti ugrožen od spontane snage nagona. Ključna reč je kontrola. Ali budući da je potpuna kontrola potreba nemogućna, i da one, u rušilačkom besu, zbog sve žešćeg potiskivanja izbijaju na površinu, autodestrukcija se pojavljuje kao sve realnija opcija.
Naravno, destrukciji se odupire sila života u nama. Frojd bi rekao naš eros. On je danas nažalost slab. Gotovo je neumesno govoriti i javno i privatno o ljubavi, sreći ili zadovoljstvu. Mi smo društvo ljudi koji su zaboravili da se smeju, koji pogureni, teško dišu i rđavo spavaju. Naši politički lideri su nesposobni da se osmehnu i oni nam umesto osmeha nude preteća keženja. Sadistički psihopati postaju narodni tribuni. Slušajući njihove govore, čovek se pita da li će oni, poput vođe u Čaplinovom „Velikom diktatoru“, da zalaju.
Demokratija podrazumeva demokratske ličnosti, što se često zaboravlja. Tolerancija i razumevanje suprotnog uče se, naravno, ali oni moraju imati izvesno uporište i u vlastitoj ličnosti. Jedno od tih uporišta bila bi sposobnost prepoznavanja ove nekrofilne submisije spoljnom autoritetu, umesto izgradnje unutrašnjih mehanizama regulacije potreba. Mora nas duboko zabrinuti to što većina ljudi danas ne prepoznaje ovu veličanstvenu lakoću s kojom su svoje sudbine poverili drugome.
Određeni tipovi politike naravno beskrupulozno manipulišu našim strahom od novoponuđene slobode. Mi se bojimo prava na izbor jer se bojimo konsekvenci od greške. Lakše je krivicu svaliti na spoljni autoritet nego se suočiti sa vlastitom odgovornošću. Tu prazninu unutrašnjeg osećanja odgovornosti ništa ne može stvarno da ispuni osim slepe pokornosti autoritetu. I što se vođa bude pokazivao nemoćnijim da spreči naše strahove, to ćemo mi biti potišteniji ili agresivniji. Ne radi se samo o paranoidnom govoru, submisiji vođi i dominaciji nekrofilije. Ima i drugih elemenata koji pokazuju da smo društvo u regresiji i da sve dublje tonemo.
Psihopatologija naglašava da postoji značajna veza između stavova prema sebi i mentalnog zdravlja. Obično se ističe da postoje četiri glavna izvora samopoštovanja: osećanje značaja koje se zasniva na prihvatanju od strane drugih ljudi; svest o sopstvenoj sposobnosti zasnovana na prošlim i sadašnjim postignućima; osećanje moći zasnovano na sposobnosti da se utiče na druge ljude; i osećanje vrline koje proističe iz pridržavanja sopstvenih moralnih i etičkih standarda. Ako samo letimično analizujemo način na koji o nacionalnom interesu pišu sredstva informisanja, lako ćemo uočiti da se izrazito prenaglašavaju sva četiri elementa: mi smo izvanredno značajni i sposobni, a naša moć da kontrolišemo istoriju zasniva se na našoj istorijski dokazanoj pripadnosti vrlini. Nažalost, stvarno samopoštovanje je obrnuto proporcionalno ovim, blago rečeno, preteranim tvrdnjama. A izvori se pre svega moraju tražiti u krvavom raspadu države i društva kome prisustvujemo. Ovi dramatični i tragični događaji, kao i u 17. veku, traže svoje veštice i vešce. Utopiji u kojoj smo živeli došao je kraj. Fukujama čak govori o kraju istorije pokušavajući da objasni slom komunizma u istočnoj Evropi. Umesto utopije, da bismo izbegli da se suočimo sa realnošću, izabrali smo neurotsku regresiju i autoiluzije, ono što Frenkel-Brunsvik zove mehanizmom samoobmane. Nije stoga slučajno što su najveće varalice postali proroci; mi želimo, i što je najgore, moramo da im verujemo. Mi se ne usuđujemo da ih pozovemo na odgovornost jer je sve bolje od otrežnjujućeg kontakta sa realnošću.
I zato je mogućno da se život odvija gotovo normalno dok na sto ili dvesta kilometara od vas ginu ljudi i uništavaju se čitavi gradovi. Neki ljudi se bave sportom, šetaju ili popravljaju automobile dok oko njih promiču drugi ljudi, izbezumljenog izgleda, koji su izgubili svoje domove i imovinu, koji nemaju vesti o rođacima i prijateljima i koji slute svoju tragičnu sudbinu. Mehanizam samoobmane dovodi do čudovišnih stvari: do potpune negacije realnosti, pa čitavo društvo liči na orkestar sa „Titanika“ koji svira dok brod tone. Izgleda da je Andrićev bife „Titanik“ doslovnija paradigma naše sudbine nego što mi i slutimo. Samoobmana nas dovodi do potpunog ignorisanja činjenica, tako da čitavo društvo počinje da počiva na lažima i pobeđuje. Orvelova parola: Laž je istina a istina je laž. Kao drogirani, ljudi ne mogu bez svog dnevnog obroka lažnih informacija, jer je neophodno da ostanu omamljeni.
Upravo zato najgore se osećaju otrežnjeni – oni vide ali nemaju kome da kažu. Otuda naše osećanje usamljenosti. U svetu neurotičara, najteže je zdravima. Možda je Sartr u pravu kada kaže da je čovek strast koja ničemu ne služi. Ali jedna od najvećih čovekovih strasti ipak je traganje za istinom. Ovaj rad zato i posvećujemo onima koji vide, onima koji danas znaju ono što će većini biti poznato sutra, kada bude kasno.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 24.02.2023.
DRUGA SRBIJA________________
- Robert Mandru, Opsednutost đavolom i vradžbine u XVIII veku, Književna zajednica Novog Sada, 1988, str. 10.
- Ibid., str. 57
- Ibid., str. 58.
- Ibid., str. 63.
- Ibid., str. 87.
- Ibid.
- Vilhelm Reich, Masovna psihologija fašizma, Ideje, Beograd, 1973, str. 46.
- U slučaju Jevreja, njihova tragična dvomilenijumska istorija dala je ogromnu snagu ovom shvatanju.