Mislio sam da više neću o ovoj temi, ali ne vredi: pustio bih ja nju, ali neće ona mene. U naivnom uverenju da kao građanin imam izvesna prava, pri tome ne ugrožavajući prava drugih, sinoć sam pokušao da, sa uredno kupljenom ulaznicom, gledam predstavu u uglednom beogradskom pozorištu, razbarušenom čedu moderne, zatočniku avangarde. Pročitao sam kako upravnik reče da se program njegovog pozorišta neće menjati u danima žalosti, jer se ionako radi o ozbiljnom, umetničkom teatru. Svaka čast. Ipak, prethodno sam se telefonom za svaki slučaj raspitao: je l’ igra? Igra. Kad tamo, međutim: otkazano u poslednji čas. Razlog se ne navodi, tek sleganje ramenima. Jer se valjda podrazumeva. To jest, biće da nije u pitanju grip, ni svinjski ni ljudski, jer bi nam valjda reklo da jeste. U vreme komunista smatralo se da je baš tu, u tom pozorištu – što na sceni, što u bifeu, kao priručnoj Agori – jedno od glavnih uporišta građanskog otpora. Eto, ispada da se kožnim mantilima bilo lakše suprotstaviti nego kamilavkama.
U međuvremenu, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas proglasio je četvrtak danom žalosti u Beogradu. Srbija, eto, ima tri dana žalosti, ali Beograd je metropola, malo je to za njegove visoke standarde, pa će zato da dobije i četvrti. A i šta su tri dana – očas to prođe! Ne stigneš ni da se navikneš, a već gotovo! Ne bih vam zato savetovao ni da u četvrtak pokušate normalno da živite: ako vas spaze, ako vas uhvate u takvom pokušaju, mogao bi se kogod uvrediti i naljutiti, mogao bi oceniti kako nedovoljno patite, pa još izvoljevate s nekakvim solipsističkim prohtevima, a sve to nikako nije zdravo. Setih se nešto jedne davne anegdote koju je opisala Ljiljana Šop: kako joj je, naime, jednog od onih dana neposredno nakon smrti Najvećeg Sina Naših Naroda i Narodnosti, neki mladić prišao na ulici i besno joj strgao lančić s krstom sa vrata, jerbo da je taj krst čista provokacija, u danima kad ceo narod žali… Šta se u međuvremenu promenilo? Tek podela uloga, reklo bi se, da ostanemo u pozorišnom žargonu. Stil režije, međutim, nije u međuvremenu evoluirao.
Zato, pošto očigledno ne ide drugačije, imam jedan predlog, na liniji one znamenite “ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se”. Elem, glupo je da se stane na četvrtku, taman kada smo se uigrali. Zašto ostali gradonačelnici ne bi prihvatili i razradili Đilasovu inicijativu? Što je pa on bolji od njih? Mogao bi, recimo, petak da bude dodatni dan žalosti u Novom Sadu, subota u Nišu, nedelja u Kragujevcu, ponedeljak u Zrenjaninu… I tako redom, bar 365 dana, a za posle ćemo da vidimo. Žao mi je što ovo zvuči kao sprdnja, jer čovekova smrt nije za sprdnju. Ali, sprdnju prave oni koji je prave, ja je samo konstatujem. Čitajte, uostalom, Nušića, tamo sve piše, ništa spektakularno ja tu ne mogu da dodam.
Šta je to što progovara iz ove duboke, pri tome nepodnošljivo neartikulisane duhovne mizerije političke kaste, bilo vladajuće ili opozicione? Šta je to što vrišti iz ove skrnave bede od medija, iz tih nadobudno udovičkih toaleta, iz tih uvežbano tupih izraza lica, iz tog farisejskog mantranja prigodnih neumnosti? Ima li tog Frojda, tog majčinog sina, koji bi sve ovo dostojno ispsihoanalizirao, koji bi nesmiljeno istražio šta nam se to ovih dana zapravo ukazuje i prikazuje, kako se to zove, šta nam to donosi, čemu se s tim uopšte možemo nadati?
Pa dobro, i to će proći, i vratićemo se u kolotečinu. Ali bogatiji za jednu spoznaju: ovde je uzaludno biti pesimista, jer svaki tvoj pretenciozni pesimizam pokaže se smešno malim i nejakim u sudaru sa pravim iskušenjima. Stvari, naime, postojano stoje mnogo gore nego što si bio u stanju da zamisliš, i zato ti je bolje da ni ne zamišljaš, nego lepo udri brigu na veselje. Osim u Danima žalosti, dakako.
Dnevni unos (023),
Peščanik.net, 18. 11. 2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
