U intervjuu za italijansku televiziju iz 1980. godine, Luj Altiser pominje fudbal kao primer komunizma, malo komunističko područje koje već postoji u našoj stvarnosti (njegovi drugi primeri su verske zajednice, sindikati i neke ćelije Komunističke partije):
„Pogledajte kako se igra fudbal, šta se dešava? Ne radi se o tržišnim odnosima, ne radi se o političkoj dominaciji, ne radi se o ideološkom zastrašivanju. Postoje ljudi iz različitih timova koji su jedni drugima suprotstavljeni, poštuju pravila, odnosno poštuju jedni druge. Komunizam je poštovanje ljudskog roda.“
Altiser vrlo dobro zna da to nije društvena stvarnost velikih fudbalskih klubova i takmičenja: oni su duboko uronjeni u tržišne odnose (milijarde su tu u opticaju), političku dominaciju (dovoljno je setiti se Trampove manipulacije FIFA-om) i ideološko zastrašivanje (upotrebe fudbala za potvrđivanje nacionalnog jedinstva – zbog mog potpunog neznanja o fudbalu često sam bio proglašavan nepatriotskim izdajnikom). Međutim, on uopšte nije naivan: prosto primećuje emancipatorsku suštinu sadržanu u samoj formi fudbala – tržište, politika i ideologija parazitiraju na toj suštini.
Po mom mišljenju, Mamdanijev zahtev da Benjamin Netanjahu bude uhapšen ukoliko poseti Njujork treba čitati na sličan način. Mamdani je potpuno svestan da je naš pravosudni sistem, kako nacionalni tako i međunarodni, duboko korumpiran i pristrasan; međutim, takođe je svestan da zahtev za pravdom ne treba odbaciti zbog tih činjenica i da, kada (kao izuzetak, da tako kažemo) neko pravno telo zaista obavi svoju dužnost kako treba, ono zaslužuje bezuslovnu podršku.
Mamdani počinje jednostavnim i jasnim opisom činjenica koje naši veliki mediji često izbegavaju:
„Benjamin Netanjahu je ratni zločinac, arhitekta užasnog genocida nad palestinskim narodom. Odgovoran je za ubistvo više od 73.000 ljudi; za sakaćenje desetina hiljada dece, dok oni koji prežive prolaze kroz amputacije bez anestezije; za napade na neonatalne bolnice i centre za porodiljsku negu, uskraćujući novorođenim bebama čak i priliku da žive; za bezbrojne ljude koje je izgladneo sprečavajući da hrana i humanitarna pomoć stignu do njih; za streljanje stotina humanitarnih radnika i novinara. A upravo prošlog meseca Ujedinjene nacije su potvrdile da izraelske oružane snage i dalje namerno gađaju i ubijaju palestinsku decu – više od osam meseci nakon takozvanog primirja. Spisak se nastavlja u nedogled, dok mi, kao Amerikanci, plaćamo njihove bombe. Postoji razlog zbog kojeg je Međunarodni krivični sud izdao nalog za njegovo hapšenje.“
Ono što sledi jeste jednostavna i direktna logička posledica ovih činjenica:
„Jasno je da nemamo nezavisna pravna ovlašćenja da sprovedemo ovaj nalog. Međutim, savezna vlada ih ima i pozivam je da pristupi MKS-u i izvrši ovaj nalog. Takođe želim da budem potpuno jasan: Benjamin Netanjahu nije dobrodošao u Njujorku, kao ni bilo koji drugi ratni zločinac koji je i dalje na slobodi. Iako ne možemo sami da zaustavimo genocid, možemo da odlučimo da li će naše ćutanje postati još jedno oružje na njegovoj strani. I možemo da preispitamo svako sredstvo koje nam stoji na raspolaganju kako bismo odbranili humanost i dostojanstvo svih ljudi. To je moja obaveza prema vama.“
Prva reakcija prosečnog ciničnog čitaoca jeste, naravno, da Mamdani igra naivnu igru: čini prazan gest, dobro znajući da se Netanjahuu ništa ne bi dogodilo čak i kada bi sat vremena šetao Petom avenijom (osim što bi ga uznemiravali pojedini demonstranti, dok bi ga policija štitila). Njegov cilj je bio samo da privuče pažnju i još jednom se predstavi kao protivnik izraelske politike. Međutim, iako je tačno da je u formalnom smislu Mamdani napravio prazan gest, mislim da je u konkretnoj situaciji taj gest bio veoma važan. Međunarodni krivični sud (MKS), jedini univerzalni krivični sud, izdao je nalog za hapšenje Netanjahua velikom većinom glasova, a nalog obuhvata i ključne ličnosti Hamasa (koje je Izrael u međuvremenu već ubio). Dok Izrael i Sjedinjene Države sprovode politiku ubijanja ili hapšenja lidera država koje su s njima u sukobu, mere koje nisu zasnovane ni na kakvom pravnom okviru, oni istovremeno ignorišu međunarodno priznate pravne odluke koje bi za njih trebalo da budu obavezujuće.
Ako o tome ne budemo uporno javno govorili, takva situacija će postepeno biti – i već jeste – normalizovana. Preovladaće prećutno rezonovanje: „Budimo realisti, prihvatimo stvari onakvima kakve jesu umesto da gubimo vreme na nemoguće zahteve.“ Ono što bi ovde trebalo da nas brine nije Izrael, već njegov vojni izvršilac, Sjedinjene Države. Poput Rusije, i SAD vodi veliki ratni zločinac; povrh toga, SAD dopuštaju da ih druga država koristi za vođenje svog rata:
„Izraelski krajnje desničarski ministar finansija Bezalel Smotrič opisao je obnovljeni američki rat protiv Irana kao idealan ishod za Izrael, pod uslovom da Izraelci sami ne moraju da ga vode. ‘Izrael nema nikakav interes da se pridruži toj kampanji – sadašnja situacija je najbolja moguća za nas’, rekao je Smotrič.“
Kada bi MKS zaista bio autonoman i dosledan, trebalo bi da doda Trampa na listu za hapšenje. Ali ono što bi trebalo da nas još više zabrine jeste licemerna uloga većine evropskih država koje, iako načelno podržavaju odluku MKS-a, čine sve što mogu da izbegnu situaciju u kojoj bi bile primorane da je sprovedu. To je kao kad se neko slaže da poznati kriminalac treba da bude uhapšen, ali istovremeno sarađuje sa tim kriminalcem kako do hapšenja ne bi došlo. Takva uloga nedvosmisleno lišava evropske države čak i minimuma dostojanstva – a tema dostojanstva je ovde od ključnog značaja. U svojoj izjavi Mamdani govori o odbrani „humanosti i dostojanstva“. Humanitarne organizacije unutar postojećeg poretka u najboljem slučaju mogu da ponude humanitarnu pomoć koja po pravilu lišava dostojanstva ljude koji je primaju. Dovoljno je prisetiti se poniženja kojima su bili izloženi ljudi u Gazi dok su primali humanitarnu pomoć – kao da su im davaoci te pomoći postavili prinudan izbor: možete dobiti određenu pomoć, ali samo pod uslovom da budete spremni da izgubite svoje dostojanstvo.
Ne primećuje se dovoljno često da je dostojanstvo ključni zahtev današnjih protesta širom sveta. Dana 23. jula 2026. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu se pojavilo neobično pismo: „Grupa od 120 milionera u Ujedinjenom Kraljevstvu zatražila je od novog premijera Endija Burnama da poveća poreze ultrabogatima, navodeći da su spremni da plaćaju više kako bi zemlja mogla ponovo da ulaže u svoje ljude. U pismu pod nazivom ‘Ponosni da platimo’, objavljenom u četvrtak, milioneri, među kojima su sportski komentator Geri Lineker i glumica Džulija Dejvis, poručili su Bernamu: ‘Kao milioneri imamo jasnu poruku za vas, našeg novog premijera: oporezujte nas. Ponosni smo da platimo i ne idemo nikud.’“
Mislim da ovu inicijativu treba tumačiti izvan jednostavnog moralističkog ili utilitarističkog okvira: ona nije samo rezultat utilitarne računice (ako se o ljudima ne vodi računa, pobuniće se i izazvati nered) niti moralne samosvesti (bogati imaju dužnost da obezbede blagostanje većini). Pre bi trebalo da u ovom zahtevu prepoznamo znak svesti da ljudi ne žive samo od hleba, već da zaslužuju i da budu tretirani s poštovanjem. Setimo se slogana koji je Bil Klinton koristio u svojoj izbornoj kampanji: „To je ekonomija, glupane.“ Danas bi pre trebalo reći: „To je dostojanstvo, glupane.“
I, na sasvim drugačijem nivou, isto važi za velike proteste koji su izbili u Indiji u julu 2026. godine, pri čemu su sami demonstranti svoje akcije ironično nazvali „protestima bubašvaba“ (kao prkosna reakcija na činjenicu da ih je ministar obrazovanja nazvao bubašvabama).
Ti protesti okupili su hinduse i muslimane, žene i muškarce, i odvijaju se na nenasilan gandijevski način, ali sa negandijevskim duhom ironije i komedije. Tako, na primer, kada demonstranti naiđu na policijsku barijeru sa vodenim topovima, oni pozivaju policajce da ih poprskaju vodom, a zatim igraju pod tim tušem. Njihovo ogromno dostignuće leži u tome što su razbili čaroliju Modijevog hindu nacionalizma: razorili su njegovu ideološku hegemoniju. Ljudi mu se sada otvoreno smeju; više se ne plaše ni Modija ni njegove državne moći čak ni kada ih policija tuče. Protesti bubašvaba dali su patriotizmu novo značenje: stotine javnih ličnosti izjavljuju da su prvi put posle više od jedne decenije ponosni na to što su Indijci.
Zato ove proteste treba bezuslovno i sa punim entuzijazmom podržati, ali i uz punu svest o njihovim ograničenjima. Šta će se dogoditi ako pobede i Modijev režim se raspadne? U najboljem slučaju, na vlast će doći nova stranka (ili koalicija), verovatno stara sekularna Kongresna partija, ali opstaće veliki problemi koji se na taj način ne mogu rešiti. Međutim, treba naglasiti da proteste bubašvaba takođe pokreće zahtev da ih državna vlast tretira sa poštovanjem. Duhovitost protesta ne bi smela da nas zavara: oni nisu komedija, već veoma ozbiljan pokret za obnovu dostojanstva običnih ljudi.
Iako su po svojoj formi potpuno različiti, protesti bubašvaba i Mamdanijeva izjava deo su istog globalnog pokreta. Njihova meta je sistem koji, za razliku od Altiserovog fudbalskog tima, ne poštuje sopstvena pravila. Ovde treba izbeći pseudo-levičarsku zamku prizivanja potrebe za „simptomatskim čitanjem“ korumpiranog i pristrasnog pravnog sistema, uz trijumfalnu tvrdnju da korupcija i pristrasnost nisu slučajna odstupanja već mračna naličja samog sistema. Iako je to načelno tačno (barem do određene mere), upravo zato je još snažniji emancipatorski osećaj kada prisilimo državu da zanemari sopstvenu pristrasnost i postupi u skladu sa svojim principima. Setimo se nastanka pojma ljudskih prava: kada su prvi put formulisana bila su pristrasna i prećutno su privilegovala bele, bogate muškarce. Međutim, umesto da pojam ljudskih prava odbacimo kao ideološku mistifikaciju, zar nije bilo mnogo plodonosnije postepeno uklanjati tu pristrasnost i proširivati ih na žene, siromašne, pripadnike drugih rasa…? Svaki od tih koraka, čak i kada nije bio u potpunosti ostvaren, pružao je ženama, robovima i drugima puno ljudsko dostojanstvo. Isto važi i za Mamdanijevu izjavu: ona žrtvama ratnih zločinaca kakav je Netanjahu daje puno ljudsko dostojanstvo i time znatno otežava ignorisanje njihove patnje. Kao što je Ernst Bloh jednom rekao: „Ljudi ne žive samo od hleba – naročito kada ga nemaju.“
Žižek Goads and Prods, 01.08.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 05.08.2026.
