Potpuno razumem kolegu Ljubu Živkova, koji je nedavno (s Basarom i sa mnom, ali i na samostalnoj bazi) prošao kroz toplog zeca anonimne parapatriotske bulumente naskačuće iz internet-budžaka, kojoj nije strano ni najmizernije vređanje, ni bilo koja druga niskost. Iz nekih razloga, sa takvima imam već veoma bogato iskustvo (hoće me manijaci?), pa se valjda manje uzrujavam od Živkova, biće da sam jače oguglao.
Tako se nekako sklope stvari, i tu ne vredi mnogo kukati: postaneš opsesijom jedne specifične vrste ološa, i od tada, šta god rekao, napisao, učinio, iznova i iznova ćeš prolaziti kroz tog živkovljevskog toplog zeca. Njima to, bez brige, neće dosaditi, ali tebi hoće; međutim, to je igra koju ti ne možeš da prekineš. Zato ti je najpametnije da je ignorišeš. Nešto manje pametno, ali i dalje ispravno, jeste da se s njom sprdaš. Sasvim budalasto je da se s toplim zecom raspravljaš (darujući mu nepostojeći legitimitet sagovornika), da mu crtaš da je u zabludi (čuj, u zabludi), da ga odobrovoljavaš na ovoj ili onaj način. E, tek tad si pukao: zgaziće te kao bubašvabu.
Dugo sam mislio da je biti na meti fukare najgore što može da ti se desi. Međutim, nije. Ima nešto mnogo gore: da te fukara uzdiže, da te stavlja na zastavu. Nedavno smo videli kako to izgleda, na primeru smrti Gojka Stojčevića alias Patrijarha Pavla, kada se lavina kanibalske rike i gneva sručila na ono nekoliko bezopasnih profesora i novinara koji su se usudili da zucnu i mucnu nešto što je odudaralo od Propisanog Tona, ili naprosto nešto što je preispitivalo zvanične kodove žalosti. Da me je ta čaša zaobišla – nije, naravno. I neka, srdačno sam se preporučio.
Mnogo bizarnija stvar desila se koji dan kasnije. Kada je umro Milorad Pavić, iz zagrebačkog Jutarnjeg lista pozvali su me da napišem neku vrstu analitičkog nekrologa. Napisao sam tekst u kojem nisam krio divljenje za književno majstorstvo ranog i “srednjeg” Pavića, i za štošta još dobro, ali nisam mogao ni preko činjenice da su njegove novije knjige bivale, jako blago rečeno, sve slabašnije. Kao što nisam mogao ni preko toga da je pisac neko vreme, u doba raspada Jugoslavije, uglavnom izjavljivao užasne i skandalozne stvari, neretko premašujući i najprononsiranije “nacionaliste” klasičnog kova. Pa, znate šta, ipak ne mogu da zamislim Dobricu Ćosića – Gedžu kako mudruje da bi “oslobođeni” Vukovar trebalo izgraditi “u neovizantijskom stilu”… Sve je to objavljeno pod nesrećno urednički prepravljenim naslovom: “Majstor u raljama olako stečene slave”. U mom tekstu nigde, međutim, ne stoji da je Pavićeva slava “olako stečena”. Da mene pitate, pre bih rekao da je olako spiskana.
Ono što je usledilo moglo bi se opisati kao koordinisana histerija: vide li ti ovo kumašine, šta učini onaj Pančić našem Bardu, a samim tim i svima nama? Vido vido, a jesi li zapazio kako… I tako baba za dedu, deda za repu… nije moralo proći mnogo odjeka i reagovanja dok nije naučno utvrđeno kako ja zapravo mrzim Milorada Pavića (kao i Pavla pre toga, kao i tolike druge do sada), a ko mrzi “našeg” Pavića – kojeg, doduše, slabo da smo čitali, ali znamo da je bio neka veeelika faca, evo, družio se čak i sa Isidorom Bjelicom! – taj mrzi i srpsku kulturu, samim tim i samo Srpsko Nacionalno Biće.
To što je ovde na delu, inicijalno u sajber budžacima, ali sve više i u mejnstrim medijima, moglo bi se nazvati agresivna emotivizacija diskursa; sprovodi se vrsta paramoralne ucene, u stilu: pokaži koliko si neutešan zbog Patrijarhove smrti, inače si prezira vredni odrod i Juda, pokaži (pa još pred “strancima”!) koliko si spreman ponizno da metanišeš pred Miloradom Pavićem čak i kad je pokojnik, inače ćeš biti izbačen iz simboličke zajednice Naših (molim, bez putinovskih asocijacija…).
Da se razumemo, anonimni sajber ološ nije smislio ova pravila igre, on ih samo terenski sprovodi. Pravi autori su negde drugde, tamo gde posluga ne sme ni da zaviri.
Dnevni unos (040),
Peščanik.net, 11. 12. 2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
