Prethodnih pet-šest dana proveo sam u Hrvatskoj, u Puli i Zagrebu, uz mali BG intermeco. Obožavam ta potucanja gore-dole te uzduž i popreko po prostorima koje smatram intimno svojim, bez obzira na sve granice; jedino što me uporno nervira u vezi s tim smucanjima jeste što me tamo stalno zapitkuju kako je ovde, a kada se vratim ovde, onda me zapitkuju kako je tamo. A mene je, pravo da vam kažem, više baš briga za svako Tamo i svako Ovde, nije mi uopšte do razglabanja o tome, radije hvatam trenutke čistog života i okrepljujuće tišine, uživam u zubatom istarskom suncu, u ombolu sa kupusom u jednoj trošnoj pulskoj konobi u koju kao da nikada nije kročila profana turistička noga, u žudnome gutljaju pelješačkog vina ili u blaženo pustome parku na zagrebačkoj Opatovini, prekrivenom snegom… Tjah.

Pa, kako je, dakle, tamo? Ma užasno, naravno; baš kao i ovde. Sve bi nekako trebalo da je “isto”, paralele su bezbrojne, lako pronalazive i prezavodljive. A opet, ima nešto što nije isto, i to nešto mi ne daje mira.

Voziš se, recimo, autoputem ka Zagrebu. Novine pišu o gigantskim zloupotrebama u Hrvatskim autocestama, tu su se nafatirali milioni i milioni evara, da bog sačuva; pa ipak, hrvatski deo puta (pogledajte samo signalizaciju!) u osetno je boljem stanju od srpskog, koji se doima kao kakva zabetonirana seoska utrina, utonula u mrak iz kojeg nikada više neće proglavinjati na svetlo dana. A tek Hrvatske željeznice, ljudi moji, kako se tamo epohalno kralo! Firma je oglodana i u poluraspadu, pa ipak: vraćam se sinoć kući vozom, iskusan, mislim, ništa me ne može iznenaditi. Poznato je da vagone za ove vozove daju hrvatske i slovenačke železnice, jer su srpski sasvim neupotrebljivi, osim vagon-restorana, jakako. Ipak, nekim čudom, prvi putnički vagon je Gošino čedo, vlasništvo ŽS: nijedna vrata, međutim, ne funkcionišu, radnici na zagrebačkom Kolodvoru muče se s njima petnaestak minuta, na kraju ih sve zablokiraju, da ne poispadamo usput. Jedan kaže, vrteći glavom: pa dobro, dokle više, zar oni nemaju baš nijedan normalan vagon? Uzgred, u toaletu srpskog vagona ima krep papira, ima i tečnog sapuna, jedino je NEMOGUĆE prokljuviti kako da se pusti voda iz česme; posle dva-tri uzaludna pokušaja, prelaziš u slovenački da obaviš tu megakomplikovanu radnju koja je tamo, gle, savršeno jednostavna i logična.

Ajmo dalje. Milan Bandić, zagrebački gradonačelnik i jedan od jačih kandidata na predstojećim predsedničkim izborima, po svoj je prilici mufljuz velikog kalibra, slatkorečivi populista koji je nerazmrsivo povezan sa više nego mračnim mafijaškim strukturama, kojima namešta velike poslove. Ili bar svi u Zagrebu i Hrvatskoj čvrsto veruju da je tako. Pa ipak, Zagreb je prilično dobro sređen, uređen, okupan i iznad svega prohodan, ako tako nešto možete da zamislite, ako se sećate šta to uopšte znači. Bandićeva mufljuska tvorevina Zagreb holding po svoj je prilici mašinerija za korupciju na veliko i za epohalno nafatiravanje Povezanih Lica tuđim parama, pa ipak, zagrebački tramvaji i autobusi su mahom novi, hipermoderni, niskopodni, ozvučeni, čisti, sjajno dizajnirani. Na skoro svim stanicama postavljeni su elektronski displeji koji prate kretanje vozila i obaveštavaju vas koliko ćete još minuta čekati svoj tramvaj ili bus. Dobro, displej nekad i omane (život je nepredvidljiva pojava), ali uglavnom je solidno pouzdan.

Mogao bih još ovako da ređam primere, ali negde valja stati. Šta zapravo hoću da kažem? Nije Hrvatska “politički” ništa bitno bolja i naprednija od Srbije, u ponečemu važnom je i vidno gora (recimo, skandalozni teror crkve i “parackrvenih formacija” nad svakodnevnim životom, kakav je ovde ipak nezamisliv; ovih, predbožićnih dana i iz razglasa hipermarketa na vas danonoćno nasrću unjkave nabožne pesmice, od kojih hoće i sraćka da se dobije, ako ste osetljivi). Samo, na nivou svakodnevnog života, tamo stvari uglavnom funkcionišu. Ovo, dakako, nije sociološka studija no tek impresije jednog putnika, ali znam šta znam. Ovde je, pak – u Beogradu naročito – sve postavljeno tako da ništa ne (sme da) funkcioniše, i da to bude trajno stanje stvari. A trajno se nekako olako pretvori u prirodno, pa pomisliš da nikako drugačije ne bi ni moglo biti. E, to je za mene pravi poraz “petog oktobra” & co.: deset godina kasnije, sovjetsko-trećesvetski model dubinske sirotinje i mnogoslojne štroke, meteža i haosa ovde je i dalje dominantan. I niko neće učiniti ništa da se to promeni. Baš niko. Baš ništa. Jer bi se za tu vrstu promene moralo zahvatiti jako duboko. Bedu smo interiorizovali, svakodnevni život kao muku i napor smo usvojili, i niko nam ništa tu nije kriv.

Kako god, u grad sam stigao pred ponoć, zasut teškom lapavicom i košavom. Ura, ipak sam stigao na vreme za poslednji autobus! Poslednjeg autobusa, međutim, nije bilo: naprosto se nije pojavio. To ovde i nije nešto što se smatra skandaloznim. Seo sam u taksi, koji me je odrao (uzgred, Zagrepčani su jedini ljudi na svetu koji žive u vrlo bizarnoj zabludi da je taksi u Beogradu jeftin), i ispovratio me pred kućom. Sutradan, ja ispisujem ovaj zapis, a moj sinoćnji taksista garant džedži tamo “na protestu” u Nemanjinoj, sa još par hiljada svojih kolega, duboko uveren da je njegovo pravo da me šikanira neprikosnoveno i neograničeno. A zašto da i ne misli tako – zar ga išta što vidi oko sebe podučava da je nekako drugačije?

 
Dnevni unos (042),

Peščanik.net, 17.12.2009.