Sa pristaništa ili malog mola u Rovinju, Istra, u određeno vreme, to jest u određenom času, ka Crvenom otoku, najlepšem otoku na svetu, polazi jedan od tri broda, najlepša na svetu, koji su, u stvari, nekadašnji ribarski brodovi, pa malo reparirani, Monatauro, Arupinum, Crveni otok. Naravno, oduvek, kao i sada, ja ih sasvim jasno vidim, sa uvek obnovljenim intenzitetom osećanja koje se ničim od svega proživljenog ne može zatomiti. Znajući kada oni polaze, zasedali smo u Baatani, baš mesnoj rovinjskoj kafani i usput kupivši novine, pretresali sve i svakog. Mislili smo da pod izgovorom čekanja znanog časa polaska sledećeg brodića, imamo još vremena i prostora za po koju agonsku reč. Bila su to vremena života na trgovima. Pa je bilo podne, pa dva po podne, pa četiri i petnaest.
A onda bi, tačno u četiri i deset, glavnim rovinjskim trgom, trgom koji, sa svojim institucijama, čini Rovinj gradom, polisom, prolazili i ka brodiću išli Kaća Samardžić i Radomir Konstantinović. Oni nikada nisu ni “žurili, ni oklevali”.
Jednoga leta iz moje mladosti, iz naše mladosti, kopajući baštu dok smo mi, tada postšezdesetosmaši “politizirali”, u senci pesme Ivana Lalića, koju je pesnik izgovarao na vrhu Rovinja kod Svete Eufemije, “Lipe univerziteta”, moj otac, profesor, okrenu se i reče: “Deco, meni se čini da vi toliko citirate Krležu, jer još ništa niste smislili i, uostalom, pročitajte Radomira Konstantinovića, Filosofiju palanke”. To, kako je ko od nas do tada, šezdeset i devete, pročitao i šta je tada uspeo da smisli, opredeliće naše živote, ovako ili onako. Svaki za sebe. U svemu i svačemu. Jedno veče, na rivi, gde smo svi šetali, otac me je upoznao sa Radomirom Konstantinovićem.
Kako je ovaj čovek lep!, pomislila sam.
Dok su me još držale navike profesorskog deteta koje “radi u cirkusu”, jer je Ostap Bender i moj otac tako zvao pozorište, pa i pored toga što je jednom, bez ikakvog mog saznanja i angažmana, dopao prilike da, na poziv Mire Trailović, kaže nešto o Traktatusu filosofikusu na prvoj probi “Akrobata” Toma Stoparda, reših da obavim i to sa magistraturom na temi srpske nadrealističke drame između dva rata, te jedno celo leto nisam videla Rovinj, ali sam se uporno trudila da istisnem bilo šta što bi bilo moje nad stranicama i stranicama Bića i jezika Radomira Konstantinovića. Ponekad, docnije, gledajući podvučeno u tomovima Trećeg programa, pomislim da tada nisam baš bila toliko nedotupava da barem vidim bitno. Odsustvo glagola u dramama koje se smatraju građanskim kod Momčila Nastasijevića, recimo. Zato smo igrali šekspirijanca Stefana Stefanovića u okviru Moderne, zbog glagola, zbog kretnje, zbog čina, zbog drame, zbog tragičke radnje, zbog katarze.
No dobro. Ne, nije dobro. Godina je devedeset i prva. Skurnice na rovinjskim prozorima su zatvorene. To je bio poslednji put kada sam tako, iznutra, videla Rovinj. Moj sin Jovan je malen i plav. Crveni otok je pust. Jednoga dana, u podne, shvatih kako sam sa detetom potpuno sama na celom ostrvu. Na ručku kod komšinice, Slavonke, udate za Rovinjeza, gledam, sa njom, tenkove u Borovu Selu, ona je iz Mirkovaca, tamo joj je brat, vrti se kupola tenka pred Osijekom, čujem Kramarića koji zapomaže. Čitam Vjesnik, Glas Istre. I tada počinjem da se budim svakog jutra u pet sati ujutro, stanem na prozor i gledam more i luku Valdeboro. A onda čujem susedu Dašu Drndić, spisateljicu, ćerku oslobodioca Istre, kako kaže “Pušiš li, Borka?””Pušim, Dašo”, kažem.
A onda idem, posle podne, na Otok, znam da će doći Kaća i Rade, čekam ih, evo ih, spuštaju se niz stenu do šljunka. Sunce je već blago i zlatasto. Rade ide na špic stene i ja ne mogu da sprečim svoje dete da ode do Radeta i da mu ne smeta. Eto, moj Jovan je imao privilegiju i da se zabaulja na gospodina Radeta Konstantinovića, a Kaća kaže, pa pusti ga, i ja gledam te dve plave kose. Rade je Jovanu poklonio plavi brodić, iz svoje kuće sa Beketovim pismima, ko zna da li se on još uvek nalazi tamo, Beketovih pisama više nema.
Šta je u međuvremenu bilo, to vi u Sarajevu dobro znate. To što je bilo sprečavalo je i pomisao na pravo lične ispovesti. Ljudi su užasno trpeli, vi ste toliko trpeli, to je rezalo biće i jezik tako da je, kako bi to rekao Radetov prijatelj slikar Edo Murtić, i more potamnelo.
No ponekad, ne uvek u zoru, jer se još uvek budim u pet i znam da će tako biti i sada kada trešnja cveta, jer sam to skoro primetila, valjda zato što sada nemam toliko vremena, gledam u tu monadu, u tu formu definitivnu, slušam tu operu, taj sistem crvenog otoka, ta popodneva, tu sliku sa Radomirom Konstantinovićem. I sećam se kada su u tu formu, u tu monadu, u otsjaj stvarno zlatno crvenog sunca, na pučini, ušli bojni brodovi.
Znam da će moj sin u svetu, u nepalanci ili u dalekoj palanci, naučiti svašta, da će sresti razne ljude, da će njegova iskustva biti velika, ali i njegov otac i ja znamo, da on neće imati priliku da odraste onako kako smo mi odrastali, sa neverovatnom privilegijom da čita i upozna takve ljude kao što je Radomir Konstantinović, s kakvima su nas naši roditelji upoznali.
Priređeno prema pisanom tekstu izlaganja, Misao i djelo Radomira Konstantinovića, Revija slobodne misli 99, broj 41-42/2003.
Peščanik.net, 04.11.2011.
