Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 5. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 16.5.1992.

Sećate li se Orvelove 1984? Neprekidnog rata između Evroazije i Istazije, Velikog brata i neprekidnog iscrpljivanja stanovništva na najrazličitije, a uvek određene načine, do istrebljenja svakog mišljenja, pamćenja, sećanja, do svođenja celokupne ljudske aktivnosti na potragu za žiletima i užasnim, ubitačnim veštačkim alkoholnim pićem. Dok televizijski ekran neprekidno bljuje „istinu“ isfabrikovanu u Ministinu, narod, „proli“, smrdi i umire. U toj knjizi koja se ostvarila, O’Brajan, ispitujući Vinstona Smita utvrđuje kako su dva i dva pet. Ne, dva i dva su četiri, reći će Smit, a onda će mu O’Brajan zapretiti onim što se za njega, Vinstona Smita, nalazi u sobi 101, a tamo se nalazi ono što je za svakog od nas pojedinačno najstrašnija stvar na svetu. Za Vinstona Smita to su bili pacovi.

Slike iz sobe 101 odavno se emituju. Ako uvek i nisu bile politički prepoznatljive, a jesu, one su to sigurno bile na svojoj simboličkoj ravni ili po svojoj ikonografiji.

Došli su u mantilima, stajali su pred skupštinom kada je narod srpski došao sa Kosova. Već su posezali rukom ispod mantila. Danas vidimo jasno da su tamo bili „hekleri“. Setite se tih muškaraca koji su posezali za džepovima i podlakticama pridržavali pantalone, setite se kako sa dva prsta drže čašu: oni to čine tako zato što su im ruke krvave.

Sećate li se kako je tadašnji predsednik vlade Zelenović, za vreme martovskih demonstracija, izmislio neko selo u Hrvatskoj u kome su Srbi ugroženi, a to mesto posle niko nije mogao da pronađe na karti? Sećate li se tog podatka koji je trebalo da smiri „pobunjene“, učvrsti vlast, to jest homogenizira ljude na nacionalnoj osnovi u Beogradu?

Sećate li se donjih rakursa, fotografija predsednika, uvek odozdo, u hodu – Lenjina za govornicom?

Na šta vas je podsećala ikonografija proslave na Gazimestanu? Na Špera, na arhitektonski san koji su najdoslednije ostvarili sovjeti, o čemu svedoče užasne kule i ogromna zdanja po gradovima Sovjetskog Saveza.

Ovaj rat, pored svih svojih političkih, socioloških, psiholoških, antropoloških i svih drugih karakteristika, ima svakako i svoje simboličko značenje, ono koje je već nagovešteno u ranijoj propagandi, pripremi za rat. Grad mora biti uništen zato što se mora uništiti ljudskost, odnosno svaka buduća mogućnost zajedničkog života. Razoriti grad znači razoriti pojam o njemu.

Sećate li se prekida predstave „Sveti Sava“? Uglastih slova, slova poput sekira, ispisanih u znak protesta protiv „blaćenja“ svetitelja?

I povika sa galerije: „Marš napolje!“ Iz ovog pozorišta, iz ovog grada?

Ima li za vas ikakve veze između Arkanove fotografije na naslovnoj strani NIN-a (on drži lavića, iza njega stoje „njegovi“ sa kukuljicama preko glave) i događaja u Bijeljini?

„Sahranjujući“ komunizam, sahranjivali smo internacionalizam i humanizam; s promenom strukture stanovništva prema nacionalnoj podobnosti, obavljala se, zapravo, i klasna smena. „U destabilizovanim fazama društva na površinu isplivavaju donji slojevi“, rekao bi From. Nacionalno je dovelo na površinu sve ono što sada divlja po našim gradovima, dušama i životima. Što razara, uništava, pljačka i ubija.

Zar to sve nismo već negde videli? Onog dečka u uniformi na kraju filma „Kabare“ Boba Fosa koji peva „Sutrašnjica pripada meni“? Jeste li videli te momke po ulicama? Ne podseća li vas vojvoda Šešelj na Atilu (Donald Saterlend) u Bertolučijevom filmu „Dvadeseti vek“! Njega su doveli da ih zaštiti od naroda, na kraju je on vladao svima. Slike, simboli sasvim su precizni. Sve što je napisano, odigrano, filmovano, događa se. I svako na javnoj sceni ima onu ulogu koja je počela u komadu, a završava se u životu.

Gledala sam u Sarajevu, pre dva meseca, predstavu „Majka Hrabrosti i njena deca“ Bertolda Brehta. Na kraju predstave izgovara se molba za spasenje grada. I čitava publika je ustala, aplaudirala i plakala. Zato što je na nivou simbola sve jasno.

I svako od nas zna šta ga čeka u sobi 101.

A ako bi se svi ti simbolični prizori mogli nazvati nekim našim arhetipskim osećanjem, sumom našeg užasa, onda je to sigurno fašizam. Fašizam je zajednički imenitelj onoga što su nam kao ljudima pripremili tamo, u sobi 101.

I pre nego što stanete u red za hranu, pre nego što stanete u red, ne smem reći za šta, a to mi je bilo na pameti čim su došli, i napisala sam to u Književnim novinama – red za koji samo mislite da je red za kupanje, setite se svega, setite se njihove ikonografije, njihovih medija, našeg života sa njima, sebe samih, drugih, setite se svega onoga što oni hoće da unište, možda će nam to pomoći da se ne ostvari ona najstrašnija stvar na svetu (i u 1984), a to je pesma (poezija uvek prethodi stvarnosti) „Pod kestenom senke duge, izdadosmo jedni druge…“1

Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.

Peščanik.net, 12.02.2023.

DRUGA SRBIJA

________________

  1. Under the spreading chestnut tree / I sold you and you sold me, stihovi iz Orvelovog romana 1984 (I deo, 7. poglavlje). Orvel tu referiše na Kafe pod kestenom gde se sastaju ljubavnici i pobunjenici.