Ključ za razumevanje krvavog haosa devedesetih
Ime Radomira Konstantinovića i naslov njegovog najpoznatijeg dela – Filosofija palanke postali su apsolutno nedeljivi. Ime pisca podrazumeva naslov dela, delo podrazumeva ime pisca.
Imajući, razume se, u vidu vrstu knjige i novije vreme, preciznije drugu polovinu XX veka, Filosofiju palanke bih označila kao jednu od ključnih knjiga u srpskoj kulturi. Ključnih knjiga po definiciji nema mnogo ni u velikim kulturama, u malim – pogotovo. Filosofiji palanke uz bok stoji, možda, još samo knjiga Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst – „ta genijalna knjiga“, kako je za nju rekao istoričar Ivo Banac. Obe ove knjige imale su sličnu sudbinu: dugo su bile prećutkivane.
Objavljena prvi put davne 1969. godine, Filosofija palanke počela se više čitati i citirati u poslednjoj deceniji XX veka. Bilo je potrebno da se duh palanke otelotvori u svim pojedinostima, da bi Filosofija palanke postala ključ za razumevanje krvavog haosa u toj deceniji, kao, u ljušturi, agonija srpske patrijarhalne civilizacije u njenom najnovijem, i najdramatičnijem, sudaru sa modernom civilizacijom.
Šta se od karakteristika duha palanke u poslednje dve decenije nije manifestovalo i ostvarilo? Trijumfovalo je, pre svega, „izvanredno jako osećanje kolektiviteta“, kojem je sve „pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno“. Sabiranju, zgušnjavanju nacije – kolektiviteta pomagalo je „jako osećanje za istoriju, izvestan duh istoričnosti“, koji su, u suštini, „delo van – istorijskog (ili samo protivistorijskog) duha“. A zatim opsednutost smrću, na kojoj je, kako bi rekao Ivan Lovrenović, nastala kultura smrti, čije je pravo lice bescenje života.
Patrijarhalnost prožima i leve i desne ideje
Izgubljen u složenostima, otporan na promene, svet palanke je ideološki prost – totalitaran. On je negirao svaku protivurečnost, suzbijao mišljenje i odbacivao tvoraštvo. Nagon za zatvaranjem bio je doveden do vrhunca. Ne mireći se sa svojom propašću, infantilan i inferioran svet palanke prešao je u agresivnost „prema svemu što je onostrano, što je od drugoga sveta, što je, jednostavno, od sveta“. A njegova filosofija, filosofija palanke, okrenula se „neizbežno… ludilu“.
Patrijarhalnost prožima i leve i desne ideje, orijentacije i programe i u modernoj istoriji Srbije. Zato se bez Filosofije palanke ne može napisati društvena istorija Srbije u XIX i XX veku. Ta knjiga, zaista i pre svega, jeste „ogled o srpskoj patrijarhalnoj civilizaciji“. Već sama njena pojava je znak distance prema toj civilizaciji, a distanca je rodno mesto alternative. Zato je bitan istorijski milje iz koga je proizišla Filosofija palanke. Odnosno, u kojem je bio moguć jedan Radomir Konstantinović. Verovatno uprošćeno, ali u tom miljeu ja razaznajem tri linije.
Norberto Bobbio u svome delu Liberalizam i demokracija piše:
„Cjelokupnim političkim mišljenjem dominira velika dihotomija: organicizam (holizam) i individualizam (atomizam). Premda kretanje nije pravocrtno, može se reći da organicizam pripada prošlosti, a individualizam je moderan (ili barem od njega može početi teorija moderne države)… Liberalizam čupa pojedinca iz organskog tijela društva i omogućuje mu da živi, barem veći dio života, izvan majčine utrobe, baca ga u nepoznat svijet pun opasnosti, gdje vlada borba za opstanak, a demokracija pojedinca ponovo priključuje drugim ljudima koji su mu slični, kako bi na temelju njihova spoja društvo bilo ponovo uspostavljeno – ne više kao organska cjelina, nego kao udruženje slobodnih pojedinaca.“
Ta dihotomija karakteriše i modernu istoriju Srbije. Dominante ideologije u njoj, i nacionalna i socijalna, uključujući i komunističku, organističke su. Kad danas čitam kako mi, valjda posle komunističkog totalitarizma, treba da se vratimo u Evropu, u kojoj smo uvek bili, prisećam se Todora Manojlovića, koji je, 1927. godine, u Letopisu Matice srpske, pisao: „Mi živimo, nekako eksteritorijalno usred Evrope, u čijoj idejnoj evoluciji ne učestvujemo… Karakterističan je tu antimodernizam“.
Prva linija u istorijskom miljeu Radomira Konstantinovića i njegove Filosofije palanke na tragu je slabije, ali u modernoj istoriji Srbije postojeće, tradicije individualizma i modernizacije. On se nadovezuje na prosvetiteljstvo Dositeja Obradovića i naučnost Đure Daničića, koji je govorio: „Za otadžbinu se može umreti na svakom korisnom poslu“. Na tragu je Ilariona Ruvarca, koji je pisao da se istoričar prema izvorima ne može odnositi kao „svako dete i prost narod“. Najzad, na tragu zagovornika države kao sredstva a ne cilja, vladavine zakona i dostojanstva građanina. Ta strana pomenute dihotomije probijala se i kroz komunističku partiju po logici, kako Gramši kaže, kad postoji jedna partija, onda sve stranke postaju unutarnje. Ona je bila najugroženija na kraju XX veka, kada je kolektivizam već ušao u degeneraciju.
Druga linija istorijskog miljea u kome sazreva Radomir Konstantinović je porodična linija. Dekartova smrt, ako sam dobro pročitala, pokazuje koliki je značaj on sam pridavao toj liniji. Njegov otac, čuveni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, Mihailo Konstantinović, u svom delu Politika sporazuma, Dnevničke beleške 1939-1941. Londonske beleške 1944-1945, koje su 1998. godine objavljene u Novom Sadu, nije, naravno, pisao o filosofiji palanke ali je uočio mnoge njene karakteristike koje zvuče kao dijagnoza:
„Naši ljudi: sami se proglasili autoritetima.“
„Naši ljudi zadocnjavaju u shvatanjima.“
„Naši su ljudi pretenciozni. I lenji.“
Mihailo Konstantinović između organicizma i individualizma nedvosmisleno je bio na strani ovog drugog. „Fašizam, komunizam i nacionalsocijalizam“ – pisao je – „mislim da imaju zajedničku osnovu: reakciju protiv individualizma, ali ako su te reakcije razumljive, pitanje je može li se izmeniti osnovno načelo moderne civilizacije. Hoće li primarnost kolektiva biti moguće svuda provesti?
Najzad, o trećoj liniji istorijskog miljea Radomira Konstantinovića. Iskustvo XX veka je i njegovo lično iskustvo. Hana Arent je svoju studiju O totalitarizmu napisala sažimajući iskustva i nacističkog i komunističkog totalitarizma. Radomir Konstantinović je na ključni fenomen svoga veka reagovao analizom slučaja, relevantnom za istoriju totalitarizma uopšte.
Jedan od graditelja modernog sveta u Srbiji
Radomir Konstantinović nije samo anatom sveta palanke u agoniji. On je jedan od graditelja modernog sveta, Evrope u Srbiji. Njegovo osmotomno delo Biće i jezik, koje je nastalo između 1970. i 1981. godine, i koje sadrži sto trinaest rasprava o isto toliko srpskih pesnika, jedinstveno je ne samo u srpskoj kulturi nego i u svim južnoslovenskim kulturama. Sa njim bi se mogla upoređivati samo Krležijana Stanka Lasića. Praveći presek, jedan – kroz celokupno srpsko pesništvo, drugi – kroz voluminozno delo jednog književnog gorostasa, ova dva stvaraoca imaju isto polazište – dijalog nasuprot monologu kao rodnom mestu totalitarizma. Prema monološkom, totalitarnom obrascu: „Hrvatska je povijest – kaže Lasić – puna izdajica. To su oni koji ne misle kao ja. Sve što je protiv mene, treba odsjeći: trulo i zaraženo koje bi moglo otrovati cjelinu. Tako vidim našu sudbinu u novijoj povijesti.“
Ovaj obrazac ima svoj savršeni pandan u srpskoj kulturi. Tako današnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti piše da je „Oskar Davičo dokaz naše obolelosti – ako jednom ozdravimo, biće odbačen kao strano telo, amputiran kao gangrenozno tkivo.“
To je onaj isti Oskar Davičo, o kome je Radomir Konstantinoviću u svome monumentalnom delu Biće i jezik napisao: „Jedan od najvećih pustolova srpske poezije, bez čijeg vanredno obimnog i raznovrsnog dela je njena moderna epoha nezamisliva.“
Radomir Konstantinovićne ukida dihotomiju, koja karakteriše i srpsko pesništvo. Njegovi kriteriji su imanentni poeziji, a suprotni svakoj ideologiji, pogotovo politici. On, jednostavno, ne pristaje na zaborav. Tamo će, pre no što počnu da im pomeraju kosti i njihovim imenima kite ubice, pisati o Jovanu Dučiću i Svetislavu Stefanoviću kao o pesnicima. Iz istih razloga suprotstaviće se prećutkivanju izvornog dara jednog Mileta Jakšića; „mudrosti lokalnih šereta“ i „prizemnoj utilitarnosti“ u vrednovanju raskošnog talenta Stanislava Vinavera, koji je „ugradio sebe… u same osnove najnovije srpske kulture jezika i stiha.“
Nije slučajno da su ključna dela Radomira Konstantinovića nastala u poslednje dve decenije XX veka. On je naslućivao agoniju sveta palanke. Verovao je da ne postoji samo jedan izbor. Zato je u Sarajevu, uoči rata rekao: „Kriza je velika; naši izgledi su, dakle, veliki.“ Svet palanke potražio je izlaz u savezu državnog socijalizma i nacionalizma. Kroz taj savez, on se i ostvario da bi se, posle sloma, dramatičnije no ikad, našao ponovo pred istim izborom pred kojim je bio i na početku.
Iz zbornika Fenomenologija Duha palanke, urednik Nenad Daković, Otkrovenje, 2008, povodom šestog izdanja Filozofije palanke, osamdesetog rođendana Radomira Konstantinovića i četrdeset godina od kada je Konstantinović na Trećem programu Radio Beograda pročitao ovo svoje delo.
Preneto iz dnevnog lista Danas, 28.01.2009 – 25.02.2009.
Peščanik.net, 04.11.2011.
