Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002.
Ove, 2002. godine, navršilo se 10 godina od početka rada Beogradskog kruga. To je povod da se dva najznačajnija dokumenta o njegovom radu, zbornici Druga Srbija i Intelektualci i rat, ponovo objave, i to zajedno. Ali, osim povoda, za to je postojao i jedan poseban razlog.
Bez dokumenata o Beogradskom krugu bila bi bitno osiromašena biblioteka Svedočanstva, koju već nekolike godine izdaje Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, s ciljem da se utemelji što bogatija istraživačka osnova za proučavanje naše neposredne prošlosti.
Knjiga o Beogradskom krugu razlikuje se od knjiga koje su dosad objavljene u Svedočanstvima. Ona ne potiče iz pera jednog autora, a ne predstavlja ni zbirku dokumenata – važnih, ali bez ličnog pečata. Knjiga o Beogradskom krugu je posebna u onoj meri u kojoj je Beogradski krug jedinstvena pojava – po vremenu i načinu nastanka; po radu, odjeku i dometu; najzad – po svojoj karakterističnoj sudbini.
Beogradski krug je nastao u vreme ubeđenosti jednih da je srpska nacionalna ideja 80-ih godina 20. veka dobila neponovljivu istorijsku šansu. Otuda njihov optimistički i u isto vreme tvrdi voluntarizam svojstven svakoj ideologiji, pa i nacional boljševičkoj ideologiji u Srbiji, čiji su zagovornici oni zapravo bili. Sad ili nikad, ognjem i mačem, dovoljno je samo hteti da se ostvari vekovni san o etničkoj državi svih Srba: „Mi smo ponovo u 19. veku. Ponovo moramo da stvorimo svoju Srbiju. Moramo da stvorimo takvu Srbiju u kojoj će svi Srbi na planeti videti svoju otadžbinu“ (D. Ćosić, Piščevi zapisi (1981-1991), Beograd, 2002).1
Glavni cilj ideologije, mit o državi kao ostvarenom snu, do ludila je fanatizovao mase. Ulicama, trgovima i poljima valjale su se stotine hiljada ljudi noseći socijalističke i nacionalne simbole. Na Gazimestanu, povodom 6 vekova od Kosovske bitke, sabralo ih se više od milion. Poziv za ispravljanje nepravdi koje je istorija nanela srpskom narodu, upućen baš sa mesta koje je smatrano sublimacijom tih nepravdi, odjeknuo je u zbijenoj masi duboko i preteći. Dugo pripremana, ona je za takav odjek konačno bila pripremljena: „Istoricizam nije više idejna, filozofska koncepcija u književnosti i društvenim naukama, istoricizam je prožeo i svakodnevicu, svačije mišljenje i razmišljanje o društvu i narodu, osvojio kuće, kafane, međuljudske odnose“ (D. Ćosić, isto).
Ali, do cilja, do svoje države, tek je trebalo stići. Zato se nije smeo dopustiti predah, usporavanje ritma, pad temperature. Nije se smelo ostaviti mesto za sumnju, za pitanja i rasprave. Bilo je neophodno totalno jedinstvo: „Da bismo pobedili tolike neprijatelje, da bismo od ovog surovog sveta i pokvarene Evrope oteli nešto prava i pravde, moramo da mobilišemo celokupne svoje umne, moralne i fizičke snage“ (D. Ćosić, isto).
Da bi „stvarnost potvrdila napisano“ (Pavle Rak, Nacionalistička internacionala, Beograd, 2002), bilo je nužno nasilje. Utoliko veće ukoliko se stvarnost više opirala: „Malo je Srba koji su spremni da poginu za ujedinjenje Srpstva i svoju državu“ (D. Ćosić, isto).
U iracionalnom pozivu na ispravljanje istorije, drugi su videli početak neograničenog nasilja. Bez njega nije bilo moguće poništiti dva veka moderne istorije srpskog naroda, to jest dostići nultu tačku, da bi se od nje krenulo ka obnovi srednjovekovne slave i veličine. Ishod ovog kretanja od nihilizma ka fikciji bio je predvidiv: sukob sa civilizacijom i pad u varvarstvo. Rečju, poraz same ideje moderne države i društva sa svim neposrednim i dugoročnim posledicama.
Prvi su bili opijeni teritorijalnim širenjem i nisu pitali za cenu: cilj opravdava sredstva. Drugi – obuzeti užasom i obremenjeni odgovornošću. Svesni da su apsolutna manjina, nemoćna da spreči sunovrat kao posledicu zaokreta unatrag, oni se nisu obraćali svojim savremenicima već svome potomstvu:
„Oko nas su zavladali hladnoća i tama. Javljamo se iz toga diluvijalnog mraka onima što će doći posle nas sa molbom da nam oproste što im u nasleđe ostavljamo pustoš i očajanje, i mržnju, to otrovno seme bačeno u razorene njive. Hoće li neko poverovati da nismo bili u stanju da sprečimo pomor i ludilo, da je snaga nas malobrojnih bila ništavna, nikakva u odnosu na njihovu silu, njihovo varvarstvo? Hoće li se kroz mnogobrojne koprene vremena probiti i čuti vapaj, taj glas pokajanja i očajničke molbe za oproštaj upućen iz duboke tame boljim i dostojnijim ljudima u dalekoj, za nas nedostižnoj budućnosti?“ (F. David)
Beogradski krug je nastao spontano. Profesionalno, politički i – treba li reći – etnički različite ličnosti tražile su mesto sa koga su mogle da dignu svoj glas protiv rata i užasa u koje je on bacio jugoslovenske narode. Svaka od tih ličnosti, već prema svojoj vokaciji, mogla je naći formu da to učini. Ali, osećala je potrebu da samu sebe čuje i uveri se da se njena reč razlikuje od one reči koja je unisono odzvanjala sa katedara i predikaonica, sa stranica listova i ekrana, u kasarnama i na trgovima. Kad nestanu sve druge mogućnosti da se zlo spreči, treba „vikati na sav glas i uglas“ (A. Mimica); „treba jaukati“, jer – „šutnja je pravi zločin nad ljudskim rodom“ – podsećao je Vladimir Pogačić na zaveštanje Nadežde Mandeljštam. Uostalom, „ćutati u ovakvim vremenima i zbivanjima znači pristajati“ (S. Vujović).
Beogradski krug je nastao i iz teskobe pripadnika jedne manjine da u svojoj nemoći svako od njih ne ostane sam i da, nemajući sa kim da deli vlastito osećanje sapatništva, ne počne da gubi samopoštovanje i nadu. Bio je to „skup pojedinaca koji su pokušali da svoju različitost, bez patetike žrtvovanja, uklope u jedan zajednički program“. Skromniji u odnosu na vladajući poredak, u smislu da je bio lišen svake pretenzije na vlast, Beogradski krug je bio ambiciozniji u težnji da „unese promene u jedan žalosni mentalitet“ (M. Miočinović), to jest, onaj skup vrednosti u čijem je središtu primat kolektiva nad pojedincem, koji je bio i ostao osnova svakog totalitarizma.
U vreme nastanka i okupljanja – „iz subote u subotu, mesec za mesecom, godinu za godinom“ (M. Mladenović) – Beogradski krug je imao prvenstveno moralni značaj. Tako su ga, pre svega, doživljavali oni koji su prolazili kroz ratni pakao: u Srbiji, u Beogradu, postoje, dakle, i ljudi koji idu uz struju. Usamljeni su, ali dovoljno hrabri da dignu glas protiv ubijanja nedužnih i bespomoćnih ljudi; protiv etničkog čišćenja, logora, silovanja, torture; protiv razaranja gradova i uništavanja kulturnih spomenika i sakralnih objekata, e da bi se zatro svaki trag o postojanju Drugog.
Moralna dimenzija Beogradskog kruga bila je i jedini preostali, uski prolaz za simpatiju sveta prema Srbiji i Srbima. Posle rata u Hrvatskoj, a za vreme dok je Bosna i Hercegovina krvarila, Srbijom su krstarili samo poneka zapadnoevropska protuva i ruski nacional-boljševici. Eduard Limonov, vođa Nacional boljševičke partije u Rusiji, pucao je sa Pala u Sarajevo u uverenju da „služi srpskoj stvari“, koju je, očito, smatrao nedeljivom od programa svoje partije, da u Rusiji, središtu slovenske civilizacije – „Fašizam odgovara svima, i svima je neophodan… On će uništiti neprijatelje, sve će popraviti svojim mladim rukama, uz zvuke bodre pesme. I biće opet mnogo dece, sile i sreće u kući“ (Pavle Rak, Nacionalistička internacionala…).
U vreme kad je Srbija iznutra gurana a spolja vučena na stranu nacional-boljševizma, a najugledniji svetski listovi pisali: „Srbi (su) u ovom ratu izišli na glas po divljačnosti“; treba zaustaviti „podivljalu Srbiju“; „Srbija mora da odgovara za zločine“ (D. Simić), Beogradski krug je bio jedna od onih retkih pukotina nacional boljševičkog totalitarizma kroz koju se, kao kroz iglene uši, moglo prodenuti uže spasa i narušiti predstava o kolektivnoj krivici. On je postao „svedočanstvo lične hrabrosti i morala jednog dela srpskih intelektualaca rešenih da nastave bitku za afirmaciju nezavisnog i alternativnog mišljenja“ (M. Rihter Malabota).
Zapadnoevropski intelektualci dobre volje otkrili su u Beogradskom krugu partnera za dijalog o uzrocima raspada jugoslovenske države, koji je bio praćen bestijalnošću kakva u Evropi nije viđena od Drugog svetskog rata. Bilo je to mnogo više od zadovoljavanja njihove lične intelektualne i moralne potrebe. Bio je to izraz njihovog osećaja da je objašnjenje jugoslovenskog slučaja i u interesu Evrope. „Ova naša braća, ovi ljudi poput nas, koji su se u Beogradu proteklih godina suprotstavljali jednom militarističkom režimu da bi širili ideju razuma i mira, ne govore samo o Srbiji, svojoj domovini, već o nečemu što se dešava svuda u Evropi, te je njihova analiza na evropskom nivou. Dužni smo da ih saslušamo“. Oni su postali nezaobilazni sagovornici najviše zbog toga što su „učinili napor da uopšte probleme o kojima govore“ i što su pokušali „da nađu celovite odgovore i pri tome se ne ograniče samo na Balkan“ (R. Rekupero). Ovaj rezultat, koji je gledano spolja bio lakše uočljiv, nalazio se na tragu onih ambicioznijih težnji Beogradskog kruga. U trenutku dramatičnog izbora pred kojim se našla Jugoslavija sa planetarnim krajem jedne ideologije i jednog poretka, pomenuti rezultat je dosegnut otvaranjem rasprave upravo o ključnim pitanjima moderne istorije Srbije. Analizom, koja je bez presedana u kulturnoj i političkoj tradiciji Srbije, a ne samo osudom nekih fenomena – socijalnog i nacionalnog kolektivizma kao osnove totalitarizma, pre svega.
Matrica Beogradskog kruga razlikovala se od matrice koja nije samo trenutno bila dominantna. Viđena kao „uobličavanje jednog novog javnog mnjenja“ (A. Kron), ni matrica Beogradskog kruga nije bila za Srbiju nova. Ona je imala koren u tankoj i isprekidanoj istoriji liberalne misli u Srbiji.
Beogradski krug je počivao istovremeno na jedinstvu i na razlikama. Ovu manjinu objedinjavalo je isto moralno stanovište prema ratu. Osuda rata u samoj Srbiji, za početak rata najodgovornijoj, bila je neposredno najvažnija i najpotrebnija. Ona je skidala „ljagu s lica Srbije“ (P. Matvejević). Ali, iz današnje perspektive, vidljivija je vrednost razlika kao drugog načela Beogradskog kruga. U najmanju ruku, te su razlike bile dvostruke. Prema vladajućem totalitarnom obrascu, one su bile spoljnje. Ali, suprotstavljanje drugoj strani nije dovelo do homogenizacije Beogradskog kruga. Na oltar njegovog jedinstva nisu položene unutrašnje razlike, u ime njegovih ciljeva nisu žrtvovane posebnosti. Da je bilo drukčije, Beogradski krug ne bi ni bio moguć. U tom smislu, on jeste jedinstvena, možda ne i neponovljiva, pojava u Srbiji – zamisliva kao pravilo pluralnog društva, a ne kao istorijski incident.
Razlike su bile latentne u raspravama na svim sesijama dajući im izvesnu dinamiku. Posebnost je razlike činila nesvodivim, ostavljala ih otvorenim. Današnji, a naročito budući čitalac ove knjige, uočiće razlike čak i u shvatanju središnih pitanja.
Druga Srbija – u odnosu na koju: zvaničnu, prvu, prvu pravu, čistu, nebesku? Za jedne je ona bila stvarnost („Drugu Srbiju ne moram da zamišljam, ona postoji“ – G. Logar). Za druge – iluzija („Druge Srbije nema i izgleda nam dalje nego ikad“ – S. Karanović). Za treće – program („tek neka zamišljena, ona građanska, okrenuta ka budućnosti i otrgnuta ne samo od boljševičke nego i od četničke, ljotićevske, nedićevske Srbije“ – N. Popov).
Druga Srbija je za većinu drugačija Srbija. Pre svega, moderna država zasnovana na vladavini zakona, a ne ljudi. Ali, kako do nje stići, kad „Srbiji, u njenoj duhovnoj tradiciji, nedostaju protestantizam i reformacija, a u njenoj socijalnoj tradiciji nedostaje joj liberalizam“. To su moderni izvori „emancipacije pojedinca u odnosu na zajednicu“. A Srbija je „predmoderno, možda feudalno društvo“ (M. Milović). Ona je „pretpolitička zajednica“, u kojoj „kolektivistički (nacionalni) princip poprima univerzalno emancipatorsko obeležje i delimično ustavno-demokratsku formu“ (D. Janjić). Kako, inače, objasniti „taj iznenadni stravični entuzijazam, neuračunljivu težnju za slepom homogenizacijom zajednice, tu promenu za identitetom čije naličje je smrt svake drugosti i razlike“ (M. Belančić)? Onaj tvrdokorni konzervativizam, čiji je izraz tvrdnja jednog akademika da se narod leči „upornim gledanjem unatrag, u staru slavu, u pradedovske (stvarne i izmaštane – svejedno) moralne vrednosti, u velike zavete i sudbinske pouke“ (cit. prema S. Blagojeviću)? Onu zagledanost drugog akademika u prošlost koja rezultira ekstremnom inferiornošću: „Srbi su najkulturniji, najcivilizovaniji narod Evrope, i to im po istorijskoj prošlosti Srednjeg veka pripada, kad su jeli zlatnim kašikama, viljuškama i kada su hleb rezali zlatnim noževima, kad njihova severozapadna braća nisu ni znala za državnu kulturu“ (cit. prema P. Lukoviću)? Onu primitivnu ideju „o polaganju prava na nekakvu nadoknadu na osnovu biblijskog zakona odmazde (‘oko za oko, zub za zub’)“, koja dovodi do „zanosa zbog sopstvenog ‘narodskog militarizma’“, po kome „nema drugog dostojnog čoveka doli rata, i nema mira osim predaha između dve bitke“ (P. Faki)? Najzad, onu opsesiju Srba o njihovom istorijskom primatu među južnoslovenskim narodima? (Isto.)
Pedeset godina partijske države; Ustav od 1974. godine; Slobodan Milošević; mnoštvo inteligenata sa diplomama, ali bez kulture i vrlina; simbioza „određenih političara i intelektualaca“ (M. Životić); propaganda – sve su to etape, pojavni oblici, sredstva, ali ne i dubinski uzroci rata. Rat je tinjao u jednom mentalitetu i buknuo iz jednog stanja duha, koje bi, možda, mogli da objasne tek odgovori na prethodna pitanja.
Rat je izbacio Srbiju iz razvoja, uništio vrednosti i principe, doveo ljudski život do bescenja. Tako je politika postala zločin. „U ime politike nametnuta je jedna pretpolitička situacija koja je za zadovoljenje primitivizma masa i neodgovornosti vlasti iskoristila sve najgore što je mogla iz istorijske prošlosti“ (H. Prodromidis). Time su u velikoj meri određene i prve godine mira: „Drugačija Srbija neće nastati preko noći… Smena vlasti znači samo to da je u Srbiji neko drugi na vlasti. Za drugačiju Srbiju mora se voditi mnogo dugotrajnija borba“ (Lj. Rajić). Ima li ona izgleda? Jer – „Mi smo, na žalost, ljudi kratkog daha i kratkog pamćenja. Mi smo večna deca. Nas ništa ne obavezuje. Mi znamo samo za prava, ali ne i za obaveze… Mi smo samozaljubljeni i lenji. Volimo da se pretvaramo da nešto radimo, da smo nešto uradili“ (B. Rajčić). Mi, to jest, i Beogradski krug.
Srbija je istrošila kolektivističku matricu. Ona može da se reprodukuje samo u patološkim socijalnim i političkim formama. I u Srbiji, „nacionalizam (se) svukao do kraja i… srasta s fašizmom“ (Aleksandar N. Jakovljev, U vrtlogu sećanja, 1, Beograd, 2002). Ali, tek u miru može da se proveri koliko su, ne samo politički konkurenti Slobodana Miloševića, nego i antiratni intelektualci, koje vlast nije zanimala, „apsolutno čisti od svakog nacionalističkog iskušenja“ (D. Salnev). To je od bitnog značaja za mogućnost druge matrice i preumljenja u Srbiji, koje znači i pokajanje i novo mišljenje.
Beogradski krug je smatran bezopasnim sve dok je u karantinu održavao svoje „spiritističke seanse“. Prvo objavljivanje zbornika Druga Srbija dovelo je do preokreta: „Knjiga je događaj koji se teško može prećutati, izlazak iz geta“ (Lj. Stojić). Pojavio se strah da se zaraza ne proširi. Opasno je postaviti i pustiti iz boce pitanje: „Šta će svi ti mladi mrtvaci Srbima danas, na kraju 20. veka“?
Ali, reakcije na pojavu Druge Srbije bile su simptomatične. „Nisu reagovali predstavnici vlasti, mada je njihova stalna briga da eliminišu Drugo kao ‘izdaju’. Reagovala je opozicija, i to ona ‘umerena’ videvši u tome ‘apsurdnu i opasnu’ podelu na dve Srbije koje ‘treba da se sudare, pa šta bude’. Odbacujući mogućnost Drugog, nudi se Jedno…“ Danas je u Srbiji na vlasti ta „umerena“ opozicija. Da li je totalitarizam sudbina Srbije? U kojoj to perspektivi nestaje mogućnost alternative?
Beogradski krug je stekao značajan moralni kapital u bivšoj Jugoslaviji i u svetu. U nevolji, njime može da se posluži i bivša „umerena“ opozicija, a sadašnja vlast. Pitanja koja je postavio Beogradski krug o mogućnosti drugačije Srbije, o odgovornosti intelektualaca za rat, o počinjenim zločinima, i dalje su otvorena. Istina, ona danas mnogo više zaokupljaju pažnju drugih nego nas samih. Pokušavajući da objasne naš slučaj, drugi, naravno, pomažu i nama. Ali, pre svega, sebi. Sagledati vlastitu odgovornost, naslutiti opasnosti po sebe, razmotriti sve mogućnosti da se smanji rizik i zaštiti sopstveni interes – to je stvar zrelosti. Ni narodi, kao ni pojedinci, ne mogu zrelost ni da ustupe drugom ni da je od drugog pozajme.
U Beogradu,
avgusta 2002.
Preuzmite PDF knjige „Druga Srbija“
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 27.02.2023.
DRUGA SRBIJA
