„Pa znamo valjda da pravimo sir.“ To je bio komentar jednog poznatog srpskog pisca kada je ponovo počeo da se uvozi sir iz Holandije u vreme vlade Ante Markovića. Kako se sada raspravlja, ne mnogo različito, o posledicama ugovora o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, a valjalo bi dodati, i onih sa susednim zemljama, CEFTA, sa Rusijom i drugima (sa zemljama članicama EFTA, Turskom itd), možda treba, ponovo, videti koliko političke izjave o tome uopšte imaju smisla. To pruža priliku i da se nešto kaže o kretanjima u privrednoj razmeni sa inostranstvom u poslednjih desetak godina i da se vidi kako se došlo do stanja u kojem se privreda zemlje sada nalazi.
Grafikon 1 pokazuje trendove (gde su veličine prilagođene tako da mogu da budu predstavljene grafikonom), a izvorni podaci su u Tabeli 1.
Grafikon 1: Spoljna trgovina, kurs i spoljni dug
Tabela 1: Spoljna trgovina, kurs i spoljni dug
Šta vidimo? Do 2003, kurs je uglavnom fiksiran za evro. Rast uvoza je brži od rasta izvoza, što se ogleda i u padu pokrivenosti uvoza izvozom, ali spoljni dug se ne povećava zato što je u to vreme pristizala značajna pomoć, a i nasleđeni dug je delimično otpisan. Od 2004. do 2008, izvoz je rastao nešto brže od uvoza, ali je više nego dupliran spoljni dug. Od 2008. do 2011, uvoz je imao negativan rast i na kraju perioda je još uvek bio niži od najveće vrednosti dostignute 2008, za oko 1,5 milijardi evra. To se jasno vidi i na Grafikonu 1. Izvoz robe, opet, je za oko 1 milijardu evra viši od onoga u 2008, kada je dostigao najvišu vrednost pre izbijanja krize. U tom periodu, kurs dinara u odnosu na evro je depresirao za oko 25% (od oko 82 dinara za evro u proseku u 2008, na oko prosečno 103 u 2011). Spoljni dug je povećan znatno manje: otprilike milijardu evra godišnje za razliku od nešto manje od 2,5 milijarde evra godišnje u periodu 2004-2008.
To je opis razvoja najvažnijeg dela spoljne trgovine, dakle uvoza i izvoza robe, spoljnog duga i kursa. Kako se on, taj razvoj, može objasniti?
Jedan razlog za rast izvoza jeste jednostrano uvođenje bescarinskog režima uvoza u zemlje Evropske unije od negde 2001. godine. Drugi, liberalizacija slobodne trgovine sa susednim zemljama u okviru CEFTA. Treći, povremene depresijacije dinara u odnosu na evro.
Kada je reč o uvozu, od najvećeg je značaja zaduživanje u inostranstvu i priliv stranih ulaganja, a potom promena kursa, pa konačno rast privrede, pozitivan ili negativan, kao pokazatelj rasta ili pada, pre svega, privatne potrošnje.
Ono što je zanimljivo, zbog toga što se o tome neprestano raspravlja – inicijalna liberalizacija odmah posle 2001, i posebno primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i smanjenje carinske zaštite do koje je on doveo, nisu značajnije uticali na povećanje uvoza. Ovo pre svega zato što je u čitavom periodu od 2001. do 2008. najveći uticaj na uvoz imao priliv stranih kredita i ulaganja i kurs dinara, dok su u periodu posle 2008. godine presušili strani izvori finansiranja, smanjena je potrošnja, a dinar je značajno depresirao u odnosu na evro.
Valja imati u vidu da je depresijacija kursa isto što i povećanje carina, a apresijacija isto što i smanjenje carina.
Tako je opšti nivo zaštite od uvoza ili od strane konkurencije, po osnovu nižeg kursa, u periodu od 2008. do 2011. porastao za oko 25% (ako se uzme u obzir trenutni nivo kursa, oko 108 dinara za jedan evro, to je oko 30%). Efektivna carinska stopa, plaćene carine kao procenat od uvoza, smanjene su za oko 2,4 procentnih poena u te tri godine. To znači da je ukupna zaštita privrede od uvoza povećana za više od 20%. To je jedan od razloga zašto je uvoz u 2011. bio još uvek značajno ispod onoga u 2008, bez obzira na smanjenje carina na uvoz iz EU, zemalja CEFTA, Rusije i drugih zemalja sa kojima su potpisani ili primenjeni ugovori o slobodnoj trgovini.
Možda ovde ima smisla ukazati na neke osnovne odnose u bilansu plaćanja. Kada, primera radi, tekući račun bilansa plaćanja iskazuje deficit, koji na primer u periodu od 2004. do 2008. iznosi nešto manje od 19 milijardi evra (spoljnotrgovinski deficit oko 30 milijardi evra), to mora da se pokrije zaduživanjem ili stranim ulaganjima ili smanjenjem deviznih rezervi. U tom periodu, strani je dug povećan za nešto više od 11,5 milijardi evra, a devizne rezerve za nešto više od 5 milijardi, što znači da je nešto manje od polovine deficita na tekućem računu finansirano stranim ulaganjima, uglavnom prodajom imovine strancima. Dakle, ako se zemlja zaduži za 11,5 milijardi evra, to će, ceteris paribus, otići na uvoz.
Jednostavno rečeno, ako se nivo deviznih rezervi ne menja, svaki evro pozajmljen ili uložen iz inostranstva, ako se ne reinvestira u inostranstvo, jeste evro uvoza iz inostranstva. I obratno, svaki evro razduživanja ili smanjenja drugih finansijskih obaveza prema inostranstvu jeste evro zarađen u izvozu, opet ceteris paribus. Da bi spoljna razmena bila održiva, da spoljnotrgovinski deficiti ne bi doveli do neprestanog rasta stranog duga, na kraju je potrebno uvoz platiti izvozom.
Imajući to u vidu, postaje razumljivo ono što se dogodilo u periodu od 2004. do 2008. Akumulirane su velike obaveze prema inostranstvu, koje su samo manjim delom otišle u devizne rezerve, a najveći deo je potrošen na uvoz robe i usluga. Zastoj u rastu uvoza i povećani izvoz, što je karakteristično za period posle 2008, posledica je smanjenih mogućnosti stranog finansiranja i povećane potrebe da se zaradom od izvoza zemlja razdužuje prema inostranstvu. To u najvećoj meri, uz odgovarajuće prilagođavanje kursa, određuje kretanja u spoljnoj trgovini u nekoliko poslednjih godina. A tako će biti i u sledećih nekoliko godina, zato što je deficit u razmeni sa inostranstvom, dakle deficit na tekućem računu bilansa plaćanja, još uvek veliki, prosečno oko 7,5% bruto domaćeg proizvoda (preko dve milijarde evra godišnje) u poslednje tri godine. A strani dug, koji sada iznosi nešto više od 24 milijarde evra, ako se izuzme nasleđeni dug iz perioda od pre 2001. godine, u najvećoj meri je akumulisan u periodu između 2004. i 2008, i tek će ga biti potrebno otplaćivati.
Usled toga, sada su značajniji održivost tekućeg računa bilansa plaćanja, usled visokog spoljnog duga, i kurs dinara, kako bi se smanjio uvoz i povećao izvoz. Njihov će uticaj biti odlučujući i u sledećem periodu, jer će dalje zaduživanje u inostranstvu biti otežano.
U svemu tome promene u carinskom režimu igraju relativno malu ulogu, bar kada je reč o uvozu. Što se izvoza tiče, na početku, odmah posle preuzimanja vlasti 2000-2001, bilo je važno što su uklonjene carine na izvoz u Evropsku uniju, a takođe je kasnije bila i ostala važna regionalna slobodna zona trgovine, CEFTA, a korisni su i svi drugi ugovori o slobodnoj trgovini (sa Rusijom, Turskom i drugi).
Koji je uticaj promene carinskog režima na poreske prihode, što je tema koja je izazvala posebno agitovanje kritičara neoliberalizma i evroskeptika? Kao što se vidi iz podataka, prihodi od carina su morali da se smanje u periodu posle 2008, jer je smanjen uvoz, kao što su se i povećavali u vreme rasta uvoza. O kojim je veličinama reč? Kao što se vidi iz Tabele 1, uvoz je 2008. iznosio gotovo 16 milijardi evra, a u 2009. gotovo 5 milijardi evra manje, a manji je bio i u sledeće dve godine u odnosu na najviši nivo iz 2008. Ukupno, za tri godine, 2009-2011, uvoz je manji za oko 10 milijardi evra u odnosu na to koliki bi bio da je ostao na nivou iz 2008. Za toliko, za 10 milijardi evra, bi bile veće i obaveze prema inostranstvu (ne nužno i neto strane obaveze, budući da je deficit na tekućem računu obićno manji usled značajnih doznaka iz inostranstva).
Kako je došlo do tog smanjenja uvoza? Pre svega tako što tih 10 milijardi evra više nije bilo; postali su nedostupni ili mnogo manje dostupni strani krediti i presušila su strana ulaganja. Uz to, smanjena je potrošnja usled recesije. Potom, povećana je zaštita domaće proizvodnje, pa i izvoza, depresijacijom dinara. Valja ponoviti, promena kursa je kao promena prosečne carinske stope: ako dinar povećava vrednost, to je isto kao smanjenje carine, a ako gubi vrednost, to je isto kao povećanje carine. Za precizniju ocenu ovoga efekta kursa, potrebno je uzeti promenu realnog kursa, dakle onoga koji je korigovan za rast cena. Ovo zato što je ubrzanje inflacije isto što i depresijacija kursa, dok je usporavanje inflacije isto što i apresijacija kursa.
Inflacija je isto što i smanjenje carinskih stopa, a deflacija isto što i njihovo povećanje. Realni kurs izražava ukupnu promenu inflacije i promene nominalnog kursa.
Kako stoje stvari sa realnim kursom dinara u periodu od 2004. do 2008 i u poslednje tri godine? Nivo cena u 2008. je bio oko 75% iznad onoga u 2004, dok je dinar depresirao za oko 13% u tom periodu (uglavnom u 2004). To znači da je dinar realno apresirao, povećao vrednost, u odnosu na evro za oko 60%. To je otprilike kao da je za toliko smanjena carinska zaštita ili, opštije rečeno, zaštita privrede u tom periodu.
E sada, realna depresijacija je isto što i subvencija izvoznicima, a realna apresijacija isto što i subvencija uvoznicima.
Tako da realna apresijacija od oko 60% u periodu 2004-2008. predstavlja značajnu subvenciju za uvoznike. Nije dakle čudo što je porastao uvoz i što su, u skladu sa tim, porasli i prihodi od carina, zajedno sa spoljnim dugom. Ovo je naravno sve poznato, ne samo u Srbiji nego uopšte, a posebno sada kada se raspravlja o problemima u kojima se nalaze zemlje na jugu Evrope.
U periodu posle 2008, nivo cena je porastao za oko 28% do 2011, a otprilike je tolika i depresijacija dinara, što znači da je realni kurs otpirlike tamo gde je i bio (mada su u tom periodu povećane fluktuacije). No, ova stabilnost realnog kursa je posledica politike praktično fiksnog kursa dinara u 2011. Ona nije održiva i dinar je već depresirao početkom 2012. Ukoliko se nadoknadi izgubljeno u 2011, a rast cena nastavi da se usporava, realni kurs dinara će nastaviti da depresira i verovatno će biti negde na nivou od 10% nižem, realno, nego u 2008. To je isto kao da je carinska zaštita, ili zaštita privrede, povećana za 10 postotnih poena i da se time subvencioniše izvoz. Dakle i kada se uzme u obzir smanjenje carinske stope, efektivna zaštita privrede, preračunata u carinske stope, zapravo je povećana i nastaviće da se povećava.
To delimično objašnjava pad uvoza (u odnosu na 2008) u poslednjih nekoliko godina, mada je daleko najveći uticaj smanjenje priliva finansijskih sredstava iz inostranstva. A pad izvoza objašnjava, u značajnoj meri, smanjene prihode od carina. Nivo zaštite, carinske i kursne, u poslednjih nekoliko godina je neuporedivo veći nego u periodu od 2004. do 2008. Smanjenje carinskih stopa u periodu posle 2008. je imalo neznatan uticaj na sve to.
Da bismo koliko-toliko identifikovali uticaj smanjenja carinske sope, recimo tako da bismo mogli da kažemo da bi prihodi od carina bili veći da nisu menjane carinske stope, potrebno je bar da se izračuna efektivna carinska stopa i onda preračunaju prihodi od carina, pod pretpostavkom da promene carinske stope ne utiču na uvoz (ili da je taj uticaj relativno mali). Ako se prihodi od carina stave u odnos sa vrednošću uvoza, u 2008. je efektivna carinska stopa (naplaćene carine podeljene sa uvozom) bila 5%, u 2009. 4,6%, u 2010. 3,5%, a 2011, po preliminarnim podacima, oko 2,6%. Ukoliko se carinski prihodi preračunaju na ostvarenom uvozu po stopi od 5%, u 2009. bi prihodi bili veći za 44,4 miliona evra, 2010. za 182,6 miliona, a 2011. 337 miliona evra, ili ukupno za te tri godine 564 miliona evra. Udeo uvoza iz Evropske unije je oko 55% ukupnog uvoza, što daje smanjenje prihoda od carina za ove tri godine od ispod 300 miliona evra ili nešto ispod 100 miliona evra godišnje.
Kako je udeo CEFTA zemalja u ukupnom uvozu oko 8%, a iz Rusije oko 13%, u 2011, i taj bi uvoz trebalo da bude u velikoj meri oslobođen od carina. Prihodi od carina bi naravno bili povećani kada bi se taj uvoz opteretio efektivnom carinskom stopom. Naravno, u tim se slučajevima uzima u obzir da bi recipročno povećanje carina delovalo negativno na izvoz iz Srbije, koji je značajan kada je reč o zemljama CEFTA, a nije zanemariv ni kada je reč o Rusiji. Zemlje CEFTA, na primer, imale bi razlog i da povećaju carinsku zaštitu od uvoza iz Srbije jer imaju, sve koje su značajne, kurs fiksiran za evro. Tako da je depresijacija dinara za njih isto što i smanjenje carinske zaštite. A isto, naravno, važi i za Evropsku uniju, koja je daleko najvažniji trgovački partner Srbije.
Prihodi od carina bi bili viši da je uvoz viši, recimo na nivou od 2008, za otprilike 250 miliona evra (ili za 500 miliona po efektivnoj carinskoj stopi iz 2008), za period 2009-2011. Budući da je reč o smanjenju uvoza od 10 milijardi evra u tom periodu, to je 2,5% (ili 5%) neostvarenih carinskih prihoda od neostvarenog uvoza. Ovo u najvećoj meri zato što nije bilo tih dodatnih deset milijardi evra da se taj uvoz plati, jer bi se do tih para došlo ili zaduživanjem ili stranim ulaganjima. Usled toga je bila neophodna depresijacija dinara kako bi se, povećanom zaštitom, smanjio uvoz i, povećanim subvencijama, povećao izvoz. Kako stvari stoje na tekućem i spoljnotrgovinskom računu, biće neophodna dalja depresijacija dinara i usporeniji rast uvoza, a to znači i dalje smanjenje carinskih prihoda ili njihov sporiji rast. S obzirom na nagomilani strani dug, biće potrebno izvoziti više kako bi se ne samo uvozilo, već i da bi se vraćali dugovi.
Protekcionisti iznose prigovore liberalizaciji trgovine upravo tako što tvrde da se smanjenjem carinske zaštite povećava pristup stranih proizvođača domaćem tržištu, dakle tako što raste uvoz. Kao što se vidi, to nije karakteristično za period posle 2008, jednim delom i zato što je nivo zaštite povećan usled depresijacije kursa dinara. Kako stoji stvar sa poreskim prihodima? Da li su usled smanjenja carinskih stopa smanjeni ukupni budžetski prihodi? Tu je potrebno reći nešto o carinama i porezima.
Carina je porez. Nju, carinu, plaća poreski obveznik zemlje uvoznice. Porezi se plaćaju iz dohodaka, nezavisno od toga kako se ubiru: neposredno oporezivanjem dohodaka građana ili preduzeća, ili posredno oporezivanjem prometa ili potrošnje. Na nivou ukupne privrede, porezi se plaćaju iz nacionalnog dohotka. Ukoliko se nacionalni dohodak, dakle zbir prihoda od rada, kapitala i renti, ne smanjuje, manji prihodi od carina nadoknađuju se većim prihodima od drugih poreza, ukoliko se prosečna stopa oporezivanja ne menja. U slučaju kada, kao u periodu 2004-2008, raste uvoz, a smanjuje se, relativno, potrošnja na domaću robu, prihod od carine se povećava, ceteris paribus, brže od drugih prihoda. Ukoliko se, pak, kao u periodu posle 2008, uvoz smanjuje, povećava se, relativno, potrošnja na domaću robu, pa tako i poreski prihodi po tom osnovu. Oni će se, naravno, ukupno povećati ili smanjiti u skladu sa rastom ili padom nacionalnog dohotka. Uz to, ukoliko je stopa oporezivanja domaće potrošnje veća nego carinska stopa, što će svakako biti slučaj, smanjeni poreski prihodi od carina će biti više nego nadoknađeni većim prihodima od drugih poreza na potrošnju.
Što, međutim, ne znači da recesija neće dovesti do smanjenja ukupnih poreskih prihoda. Kada se uporedi period pre 2008. sa onim u poslednjih nekoliko godina, procenat javnih prihoda u bruto domaćem proizvodu je bio veći, do 44% u 2008, da bi 2009. godine bio smanjen na 42%, pa na 41% u 2010, a po preliminarnim podacima na jedva 39% u 2011. No, prosečan privredni rast je bio u proseku iznad 4% godišnje u periodu pre 2008, a u proseku negativan u periodu posle 2008.
Kao posledica trogodišnje recesije, procenat ukupnih javnih prihoda u bruto domaćem proizvodu je smanjen za oko 5 procentnih poena u periodu 2009-2011.
Naravno, veći procenat javnih prihoda u nacionalnom dohotku (ovde u odnosu na BDP), znači i veći poreski teret, i obratno. Tako da smanjenje javnih prihoda sa 44% na 39% bruto domaćeg proizvoda, predstavlja smanjenje poreskog tereta i shodno tome veći udeo raspoloživog dohotka domaćinstava i korporacija.
U ostvarenim poreskim prihodima, udeo su zadržali porez na dodatu vrednost, i porez na dohodak građana, a znatno je smanjen doprinos poreza na dobit preduzeća. Smanjen je i udeo carina, sa oko 5,7% u 2008. na oko 2,9% u 2011, ali bi on bio smanjen, na u proseku oko 4,4% u tome periodu, čak i da nisu smanjene carinske stope, zato što je, da ponovim, smanjen uvoz. Porastao je značajno udeo prihoda od akciza, sa oko 9,6 u 2008. na oko 13,1% u 2011, svakako kao posledica povećanja stopa po kojima se obračunavaju.
Nešto detaljnije, kretanje poreskih prihoda izgleda ovako. U jeku krize, 2009, uvoz je smanjen za oko 30%, a prihodi od carina oko 26%. Prihod od poreza na dodatu vrednost, opet, smanjen je za oko 1,5% u odnosu na prethodnu godinu, a u procentima od BDP-a je praktično ostao na istom nivou. Ukupni poreski prihodi su ostali na istom nivou 2009. kao 2008, s tim da je nominalni BDP porastao za oko 2%. Tu je, naravno, potrebno računati sa izmenama u poreskim stopama, koje utiču na ukupne prihode, mada ne na jednostavan način, kao što je već rečeno. Ako se uzme samo kretanje poreskih prihoda iz izvora čije se stope nisu menjale, u 2009. su smanjeni prihodi od poreza na dohodak građana, oko 2%, i znatno više prihodi od dobiti preduzeća, za oko 20%; ukupno, uzevši u obzir i PDV, poreski prihodi iz ta tri izvora su smanjeni za oko 3,5%.
U periodu 2009-2011, poreski prihodi iz ta tri izvora su uvećani za 11,3%, oko 500 miliona evra, dok je nominalni BDP povećan za oko 26%. Značajno su povećani prihodi od akciza, za oko 55%, i to povećanje je nešto više od dva puta veće nego smanjenje u prihodima od carina; ali, naravno, stope po kojima se računaju akcize su povećane. Prihodi od poreza na dodatnu vrednost su povećani za oko 13,5%, a nešto manje su povećani prihodi od poreza na dohodak građana, oko 10%, a još uvek su prihodi od poreza na dobit preduzeća manji nego u 2008, oko 3%. Ovo poslednje je jednim delom takođe posledica pada uvoza, budući da je to posebno pogodilo profite preduzeća uvoznika.
Iz ovoga se može zaključiti sledeće: najvažniji uticaj na kretanja u spoljnoj trgovini imao je i još uvek ima priliv stranih finansijskih sredstava; trgovačka politika u periodu 2004-2008. je bila prociklična – subvencionisala je uvoz u vreme velikih priliva novca iz inostranstva – i dovela do neodrživog rasta spoljni dug zemlje i značajno povećala ukupno poresko opterećenje domaćinstva i preduzeća. U periodu posle 2008, priliv stranog novca je presušio, privreda je ušla u recesiju, uvoz je značajno smanjen i dinar je značajno devalvirao. Procenat ukupnih javnih prihoda u BDP (pod pretpostavkom da se on valjano meri) je smanjen za čitavih 5 procentnih poena. Ovaj pad javnih prihoda je ublažen oporavkom poreza na dodatnu vrednost i povećanim prihodima od akciza. Eventualni efekat umanjenih poreskih prihoda usled smanjenja prosečne poreske stope na uvoz iz Evropske unije jeste u proseku oko 0,03 posto od BDP godišnje. Mada je to teško izmeriti, sva je prilika da je to više nego nadoknađeno većim prihodima od poreza na promet i posebno akciza usled povećanog udela domaće potrošnje.
Kao što se vidi, nije problem proizvodnja i trgovina sirom i upšte bilo kojom robom, a ni nelojalna konkurencija iz inostranstva. Ponajmanje je reč o tome da su EU-kvislinzi preuzeli vlast od patriota, koji brinu za državne i nacionalne interese. Za privredni i socijalni problem sa kojim će se nositi bar jedna generacija građana Srbije odgovorne su patriotske stranke i pre i posle političkih promena iz 2000.
Peščanik.net, 22.02.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
