Dosete se povremeno sajtovi da organizuju izbor za najlepšu reč, ili kakvu novu reč koja će zameniti tuđice. Pa čuvari srpske jezičke čistoće i/ili dokoni lingvisti-amateri obraduju dokone medije izborom „novih srpskih reči“ koje, naravno, neće zaživeti u jeziku. Ne mogu se pohvaliti da s pažnjom pratim te manifestacije, ali sam pre par godina dokačio diskusiju povodom „najlepše nove reči“ koju su izabrali desetočlani žiri i „glas javnosti“ – duhoklonuća. Ta novokomponovana srpska reč trebalo je da zameni tuđicu – reč „depresija“. Autorka je tražila „srpski izraz“ koji će zameniti depresiju „sa svim svojim silnim značenjima“. Tuđinski sam „izguglovao“ i našao vest na sajtu (internet mestu ili mrežomestu) RTS-a u kojoj nam je i struka, oličena u izvesnoj profesorki književnosti, objasnila da „kad mi našoj deci u nižim razredima kažemo depresija, oni možda ne znaju šta je, ali kad vi nekom kažete da je duhom klonuo, njemu je jasnije šta je to“. Ona druga struka, koja se bavi depresijom kao ozbiljnim psihičkim problemom, koji se ne može svoditi na klonulost duhom, nije bila oduševljena čak ni dodatnim pojašnjenjem o sličnim ruskim i staroslovenskim pojmovima poput „reč uninije koju Sveti Oci protivstavljaju reči depresija u značenju čamotinja, klonulost, mrzovolja duha“.
Ne znam da li se Vlada Srbije u međuvremenu očitovala (na inicijativu Svetog Šefa) i da li je Zlatibor Lončar poslao dopis zdravstvenim ustanovama da se u duhu zaštite jezika ima koristiti duhoklonuće kao dijagnoza. Ili, da li su bar nacionalno i jezički senzitivirani pojedinci i organizovane grupe počele da koriste taj izraz u onom „neformalnom“ obliku – „ne znam šta mi je danas, nešto sam duhoklonuo, možda je od ovog vremena“ (ili od graha i kupusa).
A nije ni bitno, jer ovo nije tekst o duhoklonuću, već poduži uvod čiji je cilj da vam podigne duh i otvori čakre kako bi ste zaprimili moj predlog za novu srpsku reč. Esenesizacija. Guglovao sam i zaprepastio se da se niko pre nije dosetio da je zvanično kandiduje i predloži da joj se dodeli državljanstvo Srpskog (jezičkog) sveta. Štaviše, na „mrežomestima“ je samo par puta zabeleženo njeno korišćenje – u nastupu jednog opozicionog odbornika u Požegi pre sedam godina i na nekom hrvatskom forumu u kontekstu „esenesizacija HDZ-a“.
Oba puta, čini mi se, u prilično uskom značenju. Odbornik je pominjao sistematizaciju, racionalizaciju, esenesizaciju u izlaganju o nedostatku logopeda, dok se hrvatski forum bavio vezom plastificiranih starleta sa kadrovskom politikom vladajuće partije.
A esenesizacija je reč toliko bogata značenjima da bi njeno uvođenje u jezik moglo da izazove i negativnu posledicu – osiromašenje svakodnevnog rečnika. Esenesizacija je pravi lingvistički džoker – menja mnoštvo reči – i srpskih i tuđica. Gotovo na isti način na koji SNS i neformalni lider te organizovane skupine menjaju sve i svja u Srbiji – institucije, zakone, procedure.
Kvarenje, korumpiranje, prevarne šeme, bahaćenje, nasilje, govor mržnje, zatrovani javni diskurs, izopačena medijska slika, srozani standardi javnog života, urnisanje kulture, pristojnosti, morala, samo se neke od odrednica kojima bi se esenesizacija mogla objasniti u rečniku.
Pre gotovo četiri decenije uvedena je kovanica „događanje naroda“. A u poslednjoj deceniji dogodila nam se esenesizacija.
Esenesizovano je čak i „događanje naroda“ – „spontani“ skupovi podrške dobili su stroge scenarije od kojih nema odstupanja, kao da je reč o kakvoj tradicionalnoj japanskog veštini. Esenesizovan je jezik – u leksičkom smislu, pa smo dobili telepromptovanje, nambijsku baljegu, maćanje lata, Hlebane, vazduplohove (kamo sreće da je koristio tuđicu avion, pa makar i avijon) na aerodrumovima. Esenesizovan je, naravno, i jezik u medijima, u javnoj komunikaciji, što je deo šireg poduhvata esenesizacije društva u celini. Ono što se danas može čuti i pročitati na programima preduzeća koja se nazivaju medijima ili stranicama papira koje se nazivaju novinama, u saopštenjima i govorima osoba koje se nazivaju „javnim funkcionerima“, nekad je bilo neprimereno i za svađu pijanih besposličara ispred seoske prodavnice.
Esenesizovana su javna i državna preduzeća. Otišlo se mnogo dalje od svih kriminalnih, ali jednostavnih, koncepata privatizacije iz prethodnih decenija. Šeme u kojima se usvajaju propisi po meri, dodeljuju subvencije i poslovi toliko su složene i dobro razrađene, da čovek ne može a da se ne zapita kako bi ova država izgledala kada bi se bar delić te umešnosti i energije uložio u njeno funkcionisanje.
Esenesizacija kulture otišla je toliko daleko da danas čak i „tradicionalistička folklorno-guslarska kulturna politika“ izgleda kao nostalgična slika iz prošlosti.
Esenesizacija u kadrovskoj politici dovela je osobe koje odgovaraju esenesizovanom uzusu čoveka po meri esenes ere ne samo na rukovodeće pozicije, već duboko u sve strukture, do poslednjeg točkića koji ima i mrvicu moći. Ili bar privida moći.
Esenesizacija policije, tužilaštva, sudstva uvela nas je u stravične lavirinte kafkijanske nesigurnosti. Pa ako Vrhovni esenesizator misli da ni to nije dovoljno, preko esenesizovanih medija preti da će zažaliti svako ko podigne glas ili glavu.
Esenesizovani su civilni sektor i strukovna udruženja – stvoreni su zombi klonovi.
Konačno, esenesizovano je i ono što se nekada smatralo svojstveno esazaciji i esesizizaciji – dobili smo esenesizovane srpske kristalne noći, nasilje je normalizovano, a u esenesizovanom propagandnom obrtu, nasilnici se proglašavaju žrtvama, a žrtve kriminalcima.
Pa ipak, ne treba duhoklonuti. Postoje i reči poput deesenesizacija. I deratizacija.
Peščanik.net, 29.07.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve po zakonu - 02/07/2026
- Dva saveta i tri saveza - 17/06/2026
- Ciganska unija - 28/05/2026
