Kada ne potpisuje „memorandume o razumevanju“ i „ugovore o obezbeđivanju sredstava“ sa aktuelnim srpskim poglavnikom i njegovim pobočnicima, vrh SPC bavi se onim što najbolje zna: izgradnjom i očuvanjem moralno beskrupuloznog autoviktimizacijskog mita i pratećim negiranjem zločina koje su počinile duše čije je spasenje, koga nema bez pokajanja, povereno upravo SPC. Ovo, naravno i nažalost, ne iznenađuje; no, ono što može iznenaditi je zaoštravanje retorike u tom pogledu.
Tako je patrijarh Porfirije 18. juna 2026. u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu razgovarao sa članovima „Organizacionog odbora za obeležavanje stradanja Srba u Srednjem Podrinju i Birču tokom ratnih sukoba od 1992. do 1995. godine“. „Molitveno sabranje“ tim povodom, „pod pokroviteljstvom najviših institucija Republike Srpske“, biće održano 4. jula u Bratuncu, dakle, nedelju dana pre komemoracije žrtvama srebreničkog genocida koja će se održati u neposrednoj blizini, odnosno u Memorijalnom centru Srebrenica u Potočarima.
Naravno, čitava ta stvar nema nikakve veze sa sećanjem na srpske civilne žrtve iz Istočne Bosne, o čemu sam istim povodom pisao i prošle godine. Naime, prema podacima Istraživačko dokumentacionog centra iz Sarajeva, ukupan broj civilnih žrtava nastradalih u regiji Podrinja (što uključuje i opštine iz „Birča“) od 1992. do 1995. iznosi 16.315 (13.286 muškaraca i 3.029 žene; spisak je poimeničan), od čega je iz reda srpskog naroda ubijeno ukupno 866 ljudi. Brojem od 3267 žrtava, kojim barataju organizatori „molitvenog sabranja“ u Bratuncu, obuhvaćene su i sve srpske vojne žrtve sa područja Podrinja za period 1992-1995, što se može ustanoviti čak i površnim uvidom u s tim u vezi dostupne podatke. Naravno, sve ovo je dobro poznato kako organizatorima „molitvenog sabranja“, tako i njegovom glavnom akteru, patrijarhu Porfiriju. Njemu se prošle godine čak i omaklo da u svojoj besedi prilikom „molitvenog sabranja“ kaže kako smo „danas služili parastos našoj braći i sestrama, vojskovođama i vojnicima koji su postradali u Srednjem Podrinju i Birču“, da bi se ubrzo potom „ispravio“ rekavši kako je „većinom“ reč o „nezaštićenim srpskim civilima – deci, ženama i starcima“.
Ove pak godine patrijarh Porfirije i zvanični sajt SPC, bez ikakve zadrške i rezerve, govore o „3267 nevinih srpskih mučenika u Srednjem Podrinju i Birču“, čime se, još eksplicitnije nego ranije, predstojeće bratunačko „molitveno sabranje“ stavlja u nedvosmileno jasan, nimalo molitveni kontekst.
Upravo u tom istom nimalo molitvenom kontekstu, nekoliko dana kasnije, na sajtu SPC objavljena je vest i o tome da je Ordenom Svetog Save drugog stepena odlikovana „istražni sudija Danica Marinković“ (o odnosu SPC prema rodno senzitivnom jeziku ćemo nekom drugom prilikom). No, ono što privlači pažnju više od same činjenice dodele odlikovanja (pošto bi s tim u vezi retko šta više moglo da iznenadi), zapravo je način na koji je ovaj čin obrazložen, i to kako u vesti, tako i u diplomi izdatoj tim povodom, a čija se fotografija na zvaničnim nalozima i stranicama SPC mogla videti. Naime, „istražni sudija“ Marinković odlikovana je „u znak priznanja za pravdoljubivo zalaganje na otkrivanju istine o lažnom takozvanom slučaju ‘Račak’, kojim se srpskom narodu stavljao na teret izmišljeni masakr nad albanskim civilima, što je poslužilo kao povod za NATO bombardovanje SR jugoslavije 1999. godine“.
Iako je slučaj Račak daleko od takozvanog (o čemu je, kao i o celokupnom profesionalnom angažmanu sudije Marinković, već temeljno pisano na ovom portalu), ovde je zapravo poenta u tome što se kvalifikacije „lažni“, „takozvani“ i, naposletku, „izmišljeni masakr nad albanskim civilima“, koji je stavljen „na teret srpskom narodu“ (sic!) po svoj prilici odnosi na sve zločine nad albanskim civilima počinjene 1998-1999. Jer kako drugačije razumeti to što niko u SPC ne nalazi za shodno da pomene ni čitav niz zločina nad albanskim civilima, pre i posle „takozvanog“ Račka, u vezi sa kojima su mnogi „pravdoljubivi“ istražitelji ustanovili činjenice, među njima i u onu da je gotovo osam stotina tih civila bilo zakopano na području kojim danas kanonski upravlja patrijarh Porfirije? Jesu li i ti ljudi bili zakopani sa ciljem da se pokaže kako je zločin počinjen nad njima bio „lažni“, „takozvani“ i „izmišljeni“? I kako razumeti činjenicu da u crkvici podignutoj pre nekoliko godina nedaleko od te grobnice nema ni pomena o tim žrtvama, u vidu nekakve komemorativne ploče ili slike, da nema niti reči o cuclama, klikerima, olovkama i drugom lakom pešadijskom naoružanju pronađenom u toj grobnici? Jer za hrišćane su valjda sve nevine žrtve svete i zaslužuju makar da budu spomenute, bez obzira na to koje su vere i nacije za vreme zemaljskog života bile. Osim, naravno, ukoliko nisu „lažne“, „takozvane“ i „izmišljene“, što u našem slučaju po svoj prilici znači naprosto „nesrpske“.
No, čemu sve ovo služi i kakve sve posledice može da ima?
Naravno, prva i glavna funkcija ovakve „kulture sećanja“ je relativizacija i negiranje zločina koje su srpske snage počinile nad bošnjačkim civilima u Istočnoj Bosni 1992-1995, na prvom mestu srebreničkog genocida, kao i nad albanskim civilima 1998-1999. Ta relativizacija i negiranje, naravno, služe održanju i jačanju autoviktimizacijskog mita, a na to koja je njegova funkcija ne treba ovde trošiti previše reči. Međutim, ono što je zanimljivo je to što se čini da je ovakva retorika sada namenjena pre svega za potrebe unutrašnjeg političkog tržišta. Jer optuživanje protivnika aktuelnog srbijanskog režima da su „ustaše“, da su Piculini ili Kurtijevi plaćenici, te besmislene tlapnje poput one da „Srbi nisu genocidan narod“, ne služe tome da se bilo ko u bošnjačkom, albanskom ili hrvatskom nacionalnom korpusu retorički porazi, u nešto ubedi ili šta prizna, već da se efekat kakav ima međuetnička omraza proizvede u sopstvenom nacionalnom korpusu i da se politički diskurs koji je opasno iskliznuo ka opštim vrednostima kakve su istina, vladavina prava, demokratija i tome slično, vrati na dobro poznato polje određeno nacionalističkom binarnom formulom mi protiv njih, pa da svima bude jasno zašto prema „blokaderima“ pravi Srbin treba da se odnosi kao prema „ustašama“, „balijama“ i „šiptarima“. Jer, ma koliko to čudno zvučalo, baš kao što za postojanje rasizma nisu potrebne nikakve „stvarne“ rase, tako isto i za postojanje nacionalizma nisu potrebne nikakve „stvarne“ nacije ili međuetničke razlike. Reč je o htonskom osećanju pripadnosti jednoj grupi nasuprot druge, osećanju koje bilo kakvoj „stvarnoj“ podeli prethodi i koje, prema mračnom geniju Karlu Šmitu, stoji u temelju onog političkog.
Pri svemu tome, kada se ustoliči ovakav diskurs, najgora sudbina namenjena je stvarnim nevinim žrtvama iz „naših“ redova, bez obzira na to da li je reč o 866 srpskih civila ubijenih u Istočnoj Bosni od 1992-1995, o žrtvama genocida koje je na istom području u Drugom svetskom ratu sprovodila NDH ili o srpskim civilnim žrtvama sa Kosova. Njima svima sopstveni nacionalni korpus namenjuje svojevrsni damnatio memoriae jer je jedino što se ceni njihova vrednost za to da budu upotrebljeni protiv drugih. I to onih sa kojima su, u svojoj nevinosti, u svojoj ogoljenoj i tragičnoj ljudskosti, upravo jedno, tamo gde bilo koje i bilo kakve podele na „nas“ i na „njih“ nemaju više nikakvoga smisla niti domašaja i gde se završava svaka prava potraga za onim što bi se moglo nazvati čovekom.
Peščanik.net, 03.07.2026.
