Kad čujem da je Bojana vetirana, ili da nije vetirana (što mi je naravno svejedno, trebalo bi svima da bude svejedno, osim možda samoj profesorki) – tri dana sreće nemam; nedavno sam se samoproglasio ocem srpske semiologije i morao bih novu reč da primim ako ne baš raširenih ruku, a ono sa ravnodušnošću nekoga ko zna da štete od karasklepotine nikakove ne može biti (jeziku se ne može nauditi); dalje, ako sam naučno ustanovio da se jeziku ne može ni pomoći, ne treba ni ja da vetiram glagol koji mi ko zna zašto nije po volji.
Ako Matica naša (koja će, pet minuta pošto je otpevana šaljiva pesmica o Vođi, otkazati zakazani koncert slavnoj solistkinji) izda novi rečnik, ja ga iz revolta, siromaštva i novoškrtosti neću kupiti (dva prethodna kompleta, braon i crveni, sam bio kupio), ali držim (priznajem) da bi se u njemu morale obresti reči koje su same, svojom učestalošću i samorazumljivošću, izborile ulazak u trajni opticaj, pa će pored imenice „veto“, koja verujem tamo odvajkada stoji, biti i glagol „vetirati“, i biće trpni glag. pridev: vetiran, vetirana, vetirano; mn. vetirani, vetirane, vetirana, a u zagradi biće: „Bojani Maljević pretila je opasnost da bude vetirana na Studenskoj listi, što je predupredila Pismom o samopovlačenju“; umesto efemernog izleta u Skupštinu Bojani se smeši večnost u Rečniku Matere Serbske.
&
Kad se budu potrošili svi moji dani, oličeni u datumima i razasuti po milionima kalendara, obesiću naravno nos i biću pokunjen u prvih nekoliko stoleća, ali se nadam i nekoj milosti: neću više menjati kanale na televizoru, neću se pitati iz kojih sve delova grada u rano jutro ka studijima televizija sklonih režimu (blago rečeno) hrle pametnjakovići, radi da svoju dosad nedovoljno primećenu i nedovoljno cenjenu natprirodnu inteligenciju predstave pučini koja, sirota, ne zna koga bi od njih pre slušala, od koga bi upila što više istine i lepote; mudraci šaraju, danas su ovde, sutra onde, pa televizije to još predusretljivo ponavljaju, i čini se da je svako od njih na svakoj televiziji u svakom trenutku: brbljivaca i samoljubaca ima toliko da bi se u slučaju mobilizacije za rat protiv blokadera mogla oformiti divizija besednika, komandant bi mogao biti prepametni, preanalitični Leka; voditelji, daleki izdanci čuvenog gostoljubija slovenskago, svakom gostu unapred daju za pravo, dive se svakom ponaosob, sve se u potaji nadajući da mudri ljudi znaju šta tvrde, šta poriču, šta proriču, a da će gledaoci, neki još u spavaćim sobama, drugi već za doručkom, mnogo bolje nego domaćini u studiju razumeti šta je koji mislilac želeo da kaže, jer na licu mesta, pod reflektorima i pred uperenim kamerama, i sama pitanja i pogotovo odgovori zvuče ili odveć predvidljivo ili odveć bizarno, ćaknuto, otkačeno; ono što je, pak, zajedničko obema stranama mislim da je mantra koje se u svakoj sekundi blebetanja svak drži: „Govori tako kao da te Predsednik gleda: ako nemaš nešto čime ćeš ga zadiviti i čime ćeš mu se preporučiti, pazi da ti ne izleti nešto zbog čega bi Predsednik, razočaran, promenio kanal.“
Na televizijama su stalno ljudi poznati po tome što su stalno na televiziji, pa su svakim novim ispadom sve poznatiji i poznatiji, e, to će u budućnosti – koja mi nije prvi izbor, ali pokušavam da zamislim njene dobre strane – biti, verujem, posve iskorenjeno i zaboravljeno.
&
Ko nije na televiziji video zadivljujuć naslov IZDVAJAMO URANAK? Zvuči kao „Udaramo flekice“, ali to kod šustera, u izlogu, zna se tačno šta je. Nisam naravno čekao nikad da lično ustanovim iz čega je frakcionom destilacijom izdvojen čist uranak, pa ko vam je to smislio, sretnicima koji ste se pod ekstrahumanim uslovima domogli Telegrafske agencije nove Jugoslavije?
Odmara me pomisao na vekove u kojima neću menjati kanale i neću videti neverovatan naziv: „Vesti sa Srđanom Predojevićem“. Kao da je Lari King! Pa i Lari King sam vodi ili je barem vodio svoje emisije, nije taj Srđan Volt Dizni, pa da kompanija pod slavnim imenom radi još decenijama ili stolećima pošto se g. Dizni upokojio u Gospodu i odobrio – kako sam bio načuo, pošto sam kupio po to i prodajem – da njegovi zemni ostaci budu kriogenizovani, kako bi ih nauka, kad bude to zaslužila, kad bude dosegla mogućnost oživljavanja, vratila u krug živih, među kojima doduše neće biti nikoga od onih koje su ostaci poznavali; u tih minut ili dva, koliko bih se zadržao na kanalu sa vestima pod ovim megasvečanim naslovom, nikad nisam video građanina Predojevića: on je pravo na korišćenje preslavnog imena prodao ili zaveštao toj televiziji, i ne mora možda više ništa da radi?
&
Pretpostavljam da se neću sećati onih koji sednu na spoljašnje od dva slobodna sedišta u autobusu, da bi na ono do prozora stavio/stavila svoj ranac, zembilj ili veliku, takoreći svečanu kesu iz tržnog centra. Smrtnici (u daljem tekstu: živi) time obeshrabruju novoušavše da sednu, jer bi potonji za to najpre morali da zamole razbaškarenu sebičnjakinju ili samoživca, pa, ako se ova/j udostoji da uzme svoje koleto u krilo, potom bi morali da se, dodirujući raskalašnikova ili raskalašničina kolena i sl., guraju ka nevoljko ispraženjom sedištu.
Još su gori oni koji od svoje prve do svoje poslednje stanice stoje na vratima trolejbusa ili tramvaja: kako ste došli do tog svog kategoričkog imperativa, da mi je znati.
S druge strane, kad usavršiš, kao ja, svoju netrpeljivost, razdražuje te i neko ko ti ni na koji način ne smeta: ljudi na semaforu pritiskaju višekratno onaj metalni mehanizam koji nekom tobožnjem sistemu prenosi dragoceno izvješće: pešak je rad da pređe ulicu. Ništa, ali baš ništa, u mom sada već možda i prekomernom iskustvu, nikakva statistika, niti i jedan jedini slučaj, nisu mi nagovestili da pritisak na taj taster utiče na rad i ritam semafora; da nisam tu prevarnu spravu viđao i drugde, mislio bih da je izmišljena kod nas, da bi neki vazal zaradio bogatstvo ugradivši te ni sa čim nepovezane obaveštajne punktove, da, tamo gde budem jednog lepog dana otišao for good, tamo neće duž svih ulica biti zabetoniranih metalnih ograda, rešetke su brana protiv nezahvalnih i dosadnih pobunjenika, ili služe da neko blizak Caru dobije silan novac za taj građevinarski omaž logorima? (Taksista me je prosvetlio da su ograde dosad spasle ko zna koliko života, jer je pretrčavanje ulica onemogućeno, hvala, Ćaci!)
&
Tamo daleko neću osetiti miris tovatne masti, koju sam voleo jer smo njome podmazivali osovine na zaprežnim kolima, a kojom je sada miropomazan neshvatljivi, neizrecivi i nepodnošljivi Ćacilend, neću više čuti mrske glasove moje braće u Hristu, neće me moje sestre u Hristu obasipati lažima, besmislicama i neumoljivom podlošću, neću svakodnevno slušati poruge istini, lepo, ali šta ako me Sila Višnja pošalje u isto unutarnje nebo u koje će poslati svu našu gospodu hrišćansku, presrećnu, brnabićanski ili malijevsko-glišićevski zajapurenu od radosti, uspeha, moći i luksuza?
Jesu putevi Gospodnji čudni, ali ovaj bi put Gospodnji bio baš čudački, čudovišan i okrutan u neobrazloženoj, ponovljenoj nepravednosti. Smatram ako ne baš nesrećom, a ono priličnim pehom, ili ovozemaljskom kaznom, što sam se obreo sa ovako vladajućom klasom na istom parčetu Zemljine kore: zar mi ne pripada večni rastanak od nje?
Peščanik.net, 05.08.2026.
Muzički blog Ljubomira Živkova
