Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Da sam na mestu Dejana Ilića, ideju o zaustavljanju Ibra pokušao bih da objasnim logikom natčoveka koji je do te ideje došao prirodnom evolucijom. Ali moje mogućnosti ne dopiru do te logike. Morao bih da smišljam izlaz iz lutališta i nerazrešive poente, da se krećem negde između fantastičnog i budalastog kako bih makar sebi objasnio besmisao zaustavljanja jedne reke.

Priznajem da me je majstermajnd doveo u ćorsokak: očekivao sam nebrojena misaona zamagljenja, pijana ministarska falširanja pod šatorima i u kafanama, neobuzdanu logoreju, ponižavanja lokalnih gaulajtera, hrabrenje pred balkanskim silama, diplomatski trijumfalizam posle Zelenskog, nove epizode ulagivanja Trampu. To su nastrane igre u vremenu, a te igre nije moguće zaustaviti poznatim sredstvima. Valja nekako sačuvati od agresivne i nasilne invazije ono malo slobodnog prostora što nam je ostalo.

Posle kakve-takve odbrane mukotrpnim ignorisanjem, moglo je da se ode negde gde radi klima i da se bar malo izbistri vrela kaša koja pokušava da misli: dobro je, još nije stiglo najgore. Kad stigne, znaćemo.

Ne znam tačno gde me je zatekla vest o zaustavljanju Ibra. Ali, moram da priznam, to je bio fantastični izliv ko zna čega, ko zna odakle i ko zna gde. Da li je to misao? Nisam siguran, nije bilo moguće da se upoznam sa uporednim mentalnim sekretima. Nije vladalac prvi koji je najavio radove oko velikih reka. Još je master T. Nikolić planirao kopanje kanala Beograd-Solun. Taj ogromni potopljeni, plovni i ribolovni prostor, postao bi turistička i privredna arterija Srbije, Makedonije i Grčke. Bila bi to iskopina prijateljstva među narodima. Ta šarlatanska utopija gos’n Tome jeste bila izrazito slaboumna, ali bar nije bila zloćudna.

Vladar je svoje geografske korekcije motivisao postupanjem kosovske policije prema Srbima na severu Kosova. Najavio je formiranje tima stručnjaka čiji bi zadatak bio da predvide mogućnost kroćenja i preusmeravanja prirodnih vodotokova. Ta velika intervencija bi se odvijala na području Ribarića i početnog dela jezera Gazivode koje je pod kontrolom Srbije. Vladar svoju ideju opravdava suverenošću i svojim pravom da na teritoriji Srbije radi šta hoće.

Ostvarivanje ovog ludačkog nauma imalo bi katastrofalne humanitarne, ekonomske, ekološke i geopolitičke posledice. Neposredno bi bio ugrožen vitalni vodosistem Ibar-Lepenac-Gazivode. Oko 800.000 ljudi ostalo bi bez dovoljno pijaće vode: žitelji u opštinama na severu Kosova, ali i u Prištini, Gračanici i Čaglavici.

To bi značilo i dugotrajni energetski kolaps, uništavanje poljoprivrede i ekološku katastrofu, uz kršenje međunarodnog prava i Konvencije o zajedničkim vodama.

Ljudi, koji dobro znaju šta sve može da padne A. Vučiću na ostatak pameti, ne veruju u ostvarenje ove pretnje. Ta izjava je obračunata u rasponu od sumanute fantazmagorije, do đilkoškog folklornog performansa. U suštini, to je samo surovi distopijski ogled sačinjen u potpunoj tmini. Ali, nije ovde reč o ostvarivanju neostvarivog. Jedan hidrograf kaže da bi za takav poduhvat bilo potrebno pomeranje brda i promena reljefa. Vučićevi trudbenici, naprosto, nisu u stanju da izvedu radove protiv reke.

A. Vučić je izrekao nezamislive pretnje revanšizmom (zbog rušenja srpskih kuća) koji bi na prostoru gde žive Srbi i Albanci oduzeo vitalna sredstva za život i neposredno ugrozio opstanak. Ne treba sumnjati da bi on to učinio, samo da može. Vizija patnje i smrti iz njegove mučne mizantropije, stvorenjima okupljenim oko njega deluje kao politika, ali i dokaz da taj sa podjednakom žestinom mrzi Srbe i Albance. Tražio sam izvore tih osećanja koja dolaze iz mračnog čudovišta i pokušavao da ih obrazložim uticajem ambicija, vladarskog transa, rakije, vrućine i narušenog zdravlja. Ali sve to zajedno nije bilo dovoljno. Sila mnogo jača, demonskom snagom isteruje nešto iz njega, još nije poznato šta.

Nisam siguran da je čuđenje i zgražanje odgovor na sve ovo, uz inventar zabrinutih pitanja šta se to nalazi unutar naprave. Takve nedoumice stvaraju u njemu snagu za nove strašne poduhvate i uverenje da ih može dostići. Valja ga podržati u tome, slaviti svaku njegovu mahnitost i sumanutost koje nas drže u spasonosnom apsurdu i nemoći da se odbranimo. Moguće je da se tako gasi i trne.

U kafani koju je zaposela pijana grupa opasnih štetočina, ministarka-pevaljka bez sluha, praćena gazdom bez sluha, peva škripućim vokalom osvajačku himnu: „Idem preko zemlje Srbije, ide srce gde mu milije.“

Peščanik.net, 12.08.2026.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.