„Samo opasni fanatici ne pristaju na kompromis“, govorila je moja majka. Zato sam nekoliko decenija kasnije u vladu ušao spreman na kompromise. To je niska cena koju ću platiti, mislio sam, da bih malo olakšao život napaćenoj većini koja je glasala za nas. Ipak, i dalje me je mučilo teško, u takvim situacijama verovatno najvažnije pitanje: da li je moguće praviti kompromise i ne kompromitovati se? Koji pojedinačni kompromis će me prevesti na mračnu stranu? Mesecima sam tragao za odgovorom, dok mi se jednog dana nije ukazao.
To je enigma koja vodi u paradoks. S jedne strane, pokušaji da se prepozna onaj jedan prelomni kompromis zaludni su isto kao pokušaji da se pronađe ona jedna dlaka čiji nas je gubitak uveo u bratstvo ćelavih. S druge strane, kao što je jedan pogled dovoljan da pokaže da pripadam bratstvu ćelavaca, jedan pogled na Andyja Burnhama, i ogromnu većinu evropskih lidera levog centra, pokazuje da su svi kompromitovani. Moje pitanje ostaje aktuelno.
Ali u kom trenutku kompromis prerasta u izdaju? U kom trenutku praktikovanje veštine razumnog popuštanja dovodi do izdaje sopstvenog biračkog tela – čak i pristajanja na podlost? Znaju li zlikovci uopšte da su zlikovci? Da li su svesni onog trenutka kada ih je kaskada kompromisa konačno izbacila s terena moralnog postupanja? Ne verujem. Sposobnost ljudske duše da racionalizuje čak i najpodlije izbore praktično je bezgranična. Gotovo da nema užasa koje ljudi čine jedni drugima koji se ne mogu pravdati načelom manjeg zla.
Prizovite duh Vidkuna Quislinga ili njegovog grčkog kolege Georgiosa Tsolakogloua i pitajte ih zašto su prihvatili da budu marionetski nacistički premijeri u Norveškoj i Grčkoj. Odgovoriće da bi to „svakako neko uradio“, pa zašto onda to ne bi bili oni: reći će da je saučesništvo prihvatljiva cena ako to pomaže da se makar šačica zemljaka zaštiti od nacističke pretnje. Takve racionalizacije su besmislene u retrospektivi, što nas vraća na izvorno pitanje: u kom trenutku niz kompromisa čini čoveka kompromitovanim?
Bio je februar 2015. kada sam upoznao nepatvorenu banalnost kompromitovanih lidera evropskog levog centra. Tu banalnost dodatno je naglašavao oštar kontrast između tih ispraznih ljudi i Wolfganga Schäublea, konzervativnog nemačkog ministra finansija i evropskog prvosveštenika strogih mera štednje. Bio je nemilosrdan, ali uverljiv; analitički nejak, ali intelektualno dosledan sebi; grub i istovremeno umirujuće samouveren. Govorio je nečuvene stvari, na primer: „ne smemo dozvoliti da rezultati izbora utiču na ekonomsku politiku Evrope“. Ali bio je otvoren u svojim nastupima i odavao je utisak da svet opisuje upravo onako kako ga vidi.
Onda su počeli mučni razgovori s liderima levog centra.
Prvi je bio Michel Sapin, francuski ministar finansija, dugogodišnji kadar Socijalističke partije. Pošto me je dočekao kao brata po oružju, pohvalio moja mišljenja o merama štednje i obećao da ćemo se „zajedno boriti“ da Evropu ponovo izvedemo na „put rasta“, poveo me je na konferenciju za novinare. Tamo se sve u trenutku promenilo. Nestali su bratstvo, zajednički ciljevi i osude mera štednje. Umesto toga, optuživački je mahao prstom prema meni i hvalio „disciplinu“ i stezanje kaiša s više entuzijazma nego sam Schäuble. Kada smo ostali sami, odmah se vratio onaj drugarski ton. Prekinuo sam ga, pogledao u oči i pitao: „Ko ste vi i šta ste uradili s čovekom koga sam upoznao pre sat vremena?“
Niz depresivno sličnih susreta nastavio se nekoliko dana kasnije u Berlinu. Prvo sa Sigmarom Gabrielom, liderom nemačke Socijaldemokratske partije (SPD), a zatim s delegacijom parlamentaraca koji su predstavljali nemačke Zelene. Najtužniji deo tih sastanaka nije bilo ono što su govorili, već to koliko je bilo očigledno da ne misle ništa od onoga što govore. Odsustvo bilo kakvog stava u njihovom banalnom naklapanju razotkrilo ih je kao intelektualne beskičmenjake. Ničega tu nije bilo, ni sudova s kojima se sagovornik može slagati ili ne slagati, ni argumenta koji se mogu logički pobijati.
Odlazeći s tih sastanaka pitao sam se kako smo tu završili. Kako je SPD, stranka s istorijom transformacije Nemačke u funkcionalnu socijaldemokratiju, završila s liderom dovoljno banalnim i ispraznim da se potčini jednom Schäubleu? Kako su Zeleni, koji su nas sedamdesetih godina izvukli iz saučesništva u ekocidu, završili kao papagaji koji uporno ponavljaju dosadne i toksične iskaze?
Prema mojoj teoriji o produženom samoubistvu levog centra, početak ovog procesa treba smestiti u 1971. godinu, kada je Breton Vuds likvidiran Nixonovim šokom. Pre toga su evropski i britanski socijaldemokrati imali ulogu posrednika. Kada bi ušli u vladu, okupljali su industrijske i sindikalne lidere oko stola da se dogovore: deo industrijskih profita usmeravan je na finansiranje države blagostanja, a deo se vraćao radnicima kroz bolje plate i uslove rada. Međutim, s okončanjem aranžmana iz Breton Vudsa, novac i moć su se preselili iz sveta industrije u svet finansija.
Već poznih sedamdesetih, okupljanje posustalih industrijalaca i lidera sve slabijih sindikata oko istog stola više nije imalo smisla. U svetu kojim su vladali bankari i trgovci jedina smislena pogodba bila je ona između ministara i finansijera. To je bila faustovska pogodba. Tony Blair u Londonu, Jacques Delors, prvo u Parizu, zatim u Briselu, Gerhard Schröder u Berlinu… Svi su bankarima dali dozvolu da rade šta god požele u zamenu za krupnije mrvice s njihovog stola kojima će finansirati državu blagostanja i, da se ne zaboravi, sopstvene izborne kampanje. U toj ulozi je socijaldemokratija dopuzala do finansijskog sloma 2008. godine.
Kada su na jesen 2008. banke propale, socijaldemokrati na vlasti nisu znali šta ih je snašlo. U nedostatku analitičkih kapaciteta potrebnih da se shvati mehanizam kraha, bez moralne kičme potrebne da se stane na put finansijerima, odlučili su da spasu ne samo banke nego i bankare. Rezultat je bila štednja za mase i „socijalizam“ za bankare, kolaps investicija i ekonomski pad bez kraja. Od tog trenutka socijaldemokratija klizi u izborni, etički i politički zaborav.
Pisao sam o tome u knjizi Globalni Minotaur, 2011. godine. Ali jedno je razvijati teoriju, a drugo čitati je s lica lidera levog centra 2015. godine: poraz, kompromis, banalnost. Sećam se osećaja kada je avion uzleteo iz Berlina, noseći me nazad u Atinu, u parlament u kom je nacistička partija već bila treća po snazi zahvaljujući nezadovoljstvu izazvanom godinama bezumne centrističke štednje. Onda sam se setio Fione.
Setio sam se kako me je 1980. godine preslišavala na bučnom sastanku studentskog sindikata na Univerzitetu u Eseksu. Bila je postdiplomac na antropologiji i verovala je da svi, i levica i desnica, rade na istom projektu: grabe moć gde god je ima. Fiona je strahovala da levičari poput nje i mene, ljudi kojima nije data moć u Sitiju ili Vajtholu, traže moć u studentskim sindikatima, socijalističkim grupama, čak i feminističkim organizacijama. Njeni oštri napadi bili su sistemski, a ne lični, pa smo postali prijatelji.
Možda godinu kasnije, našao sam se na nekom od tada brojnih skupova protiv Margaret Thatcher. Tamo se zatekla i Fiona. Bila je najavljena kao govornica. Pošto je izdržala dva sata dosadnih predavanja o društvenom i industrijskom vandalizmu aktuelne vlade, izašla je za govornicu. Bila je veličanstvena:
„Slušajući prethodne govornike pomislila sam: ’Radije bih slušala Maggie Thatcher!’ Za razliku od vas, ona shvata šta se događa. Živimo u revolucionarnom trenutku. Posleratno primirje u klasnom ratu je završeno. Ako želimo da odbranimo slabe, ne možemo nastupati defanzivno. Kao i ona, moramo se boriti za rušenje starog sistema i uvođenje nečega sasvim novog. To neće biti njen distopijski sistem, ali svakako će biti nešto novo. Dok vi previjate leševe, ona kopa grobove. Ako budem morala da biram između vas i nje, uvek ću izabrati nju. Čudovišna kakva jeste, ona bar shvata subverziju. Vi subverziju ne biste prepoznali ni da vas napadne motkom“.
Te reči su mi se vratile na onom avionskom letu 2015. godine. Podsetile su me zašto mislim da su sastanci sa Schäubleom mnogo korisniji od susreta s liderima levog centra koji „previjaju leševe“ dok Schäuble „kopa grobove“. Pored zadovoljstva razgovora s ljudima koji misle ono što govore, tu su i drugi kratkoročni i dugoročni razlozi zašto ja, kao ponosni levičar, radije pregovaram sa samouverenim desničarima nego s gubitnicima s levog centra.
Umesto kompromitovanih pseudo-naprednjaka koji previjaju hodajuće ranjenike, radije bih na vlasti video Normana Tebbita koji im bešćutno poručuje da „urade nešto korisno“. Uspravna levica koja drži do sebe odgovorila bi mu da su bankari, šverceri i oligarsi oni koji treba da počnu da rade nešto korisno. Nažalost, kompromitovana levica to ne čini. Umesto toga, ona u srcima ugrožene većine raspiruje lažne nade praznim obećanjima da će se boriti za njih. Te nade se lome o kamenje stvarnosti. I onda? Posle gubitka vere u desni i levi centar, birači nemaju kome da se okrenu osim demagozima i njihovim obećanjima da će ih učiniti „ponovo velikim“, da će podići ograde na granicama, pripremiti se za rat protiv izmišljenih neprijatelja, pobrinuti se za „druge“: muslimane, Jevreje, invalide, tamnopute ljude koji „zagađuju“ genetski pul.
Nova vlada Andyja Burnhama je dobar primer. Pošto je ušao u Dauning strit 10 na talasu nove nade, njegova nespremnost da uđe u sukob s oligarsima odgovornim za stagnaciju Britanije doneće još jedan budžet koji će dodatno opteretiti već preopterećene i kazniti najslabije. To će fašistima otvoriti put do slomljenih srca većine. Da li će to biti Reformistička stranka, Obnova Britanije ili neka još radikalnija torijevska stranka, pokazaće vreme.
Naravno, lideri levog centra me napadaju zbog nespremnosti da ih podržim, prikazuju me kao korisnog idiota desnice. Odgovorio bih da je dužnost levica da ostane u opoziciji dokle god se ne sabere, dok ne izgradi temeljan plan i ne dobije mandat za svrgavanje oligarha i sprovođenje jedne funkcionalne, progresivne agende. Bolje je ostati u opoziciji koja održava u životu istinsku nadu dok desničarski establišment divlja na vlasti, nego dalje kompromitovati levicu uzimanjem vlasti lažnim obećanjima koja će zasigurno ugasiti svaku nadu i proizvesti postmoderne verzije fašizma.
To su misli koje su me samo šest meseci posle polaganja zakletve navele da podnesem ostavku, mada sam znao da ću biti demonizovan i odgurnut na političku marginu. Zapravo nije teško. Sećate li se pitanja koje me je mučilo od prvog dana na novom poslu? Da li ću prepoznati onaj fatalni kompromis koji me prevodi u zemlju korumpiranih?
Na kraju nije bilo tako teško primetiti ga. Trenutak je došao kada mi je saopšteno da imam izbor: politička karijera u zamenu za potpis na zahtevu za ogroman novi kredit (koji bi država koristila da se pretvara da otplaćuje dugove), kredit odobren pod uslovom da se još jednim paketom mera štednje 80% mojih sugrađana gurne u dugoročno dužničko ropstvo. Nisam potpisao. Većina mojih kolega u levičarskoj vladi jeste. Rezultat? Siriza više ne postoji, podivljala desnica dominira, a fašistička desnica je sve jača.
U krajnjoj instanci, kompromitovana levica ubija nadu i otvara put reakcionarima najgore vrste. Bolje je biti poštena opozicija desničarima na vlasti nego proizvoditi nova čudovišta politikama kompromitovane levice. To nije odustajanje od težnje da se stekne vlast. To je samo primena jednostavnog pravila: jedini kompromis vredan truda jeste spremnost na odricanje od vlasti pre nego na odricanje od budućnosti sopstvenog naroda.
UnHerd, 26.09.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 09.10.2026.
