Odiseja Christophera Nolana postavila je Homerov ep u epicentar popularne kulture, što je podvig dostojan divljenja. Mnogi su me pozivali da napišem prikaz filma. Odbio sam sve ponude. To što sam Grk ne daje mi privilegovanu poziciju za tumačenje dela koje je putovalo kroz mnogo vekova i jezika da bi osvojilo maštu stranaca. Ono danas pripada svima. Za sada sam spreman da upotrebim nekoliko Homerovih i Nolanovih tema da bih se osvrnuo na savremena zbivanja koja me proganjaju i ne daju mi da zaspim.
Od naših sve malobrojnijih akademskih publikacija do društvenih mreža, svuda se vodi bitka tehnooptimista i tehnofoba. Da li je efikasnost važnija od pravičnosti? Hoće li nas veštačka inteligencija osloboditi ili porobiti? To su debate koje se vrte u krug i uglavnom samo jačaju već prihvaćene stavove, ne donoseći nikakve nove uvide. Možda u razmišljanjima na tu temu ne bi bilo loše da se okrenemo antičkim precima koji su znali ponešto o tome kako se stiže do suštine stvari.
U središtu Homerove Ilijade je priča o dugotrajnom štrajku. U 18 od 24 knjige epa, Ahilej, najbolji grčki ratnik, odbija da uzme oružje u ruke. Odbija da izađe iz šatora i pridruži se borbi jer je besan na Agamemnona, kralja Ahejaca, svog nadređenog. Pobesneo je posle posete Odiseja koji mu je doneo kraljev edikt o oduzimanju plena iz prethodnih okršaja s Trojancima. Homer nam predstavlja Odiseja ne kao lukavog junaka, već kao glasnika – slugu autoritarnog kralja. Tek nakon što mu Trojanci ubiju najboljeg druga, Patrokla, Ahilej će imperativ osvete Trojancima postaviti iznad sukoba s Agamemnonom, prekinuti štrajk i izaći iz šatora na bojište.
U tom trenutku, Ahilejeva majka, Tetida, moli Hefesta – jedinog korisnog stanovnika Olimpa, boga proizvodnje – da napravi novi oklop za njenog potomka. Hefest, koga je Tetida zadužila vodeći računa o njemu dok je bio izbačen s Olimpa, baca se na posao u svojoj vulkanskoj kovačnici. U vatrenoj tami kuje impresivan štit, kacigu, oklop i štitnike za potkolenice. Štit zauzima centralno mesto i pažljivo je ukrašen prizorima zemaljskog života, rata, mira, kosmosa i čovekovog rada: odraz ljudskog sveta. To nije običan kovački proizvod, već božansko delo, obdareno moćima nedostižnim za smrtne kovače. To je božanski dar, a ne proizvod ljudskog rada ili inteligencije, i treba da nas podseti da su istinski darovi neprocenjivo vredni.
Onda sledi prelaz na Odiseja deset godina kasnije. Ahilej je mrtav. Najviše je doprineo pustošenju Troje, mada je Odisej taj koji je zadao završni udarac podvalom u obliku konja – još jednim poklonom koji donosi propast velikom gradu. Nolan prikazuje Odiseja na mukotrpnom putu povratka kao čoveka opterećenog kajanjem, progonjenog krivicom zbog načina na koji se odnosio prema poraženim Trojancima, mučenog razumljivim osećajem krivice preživelih, čoveka koga pritiskaju sećanja na drugove koji su nestajali jedan po jedan na dugom putu do obala Itake. Postoji još jedna epizoda koja je mogla uvećati Odisejevo moralno breme dodatnom i zasluženom krivicom, ali Nolan je izostavlja; to je priča koju Ovidije uvodi u kanon kao dodatnu muku za čoveka već progonjenog brojnim duhovima prošlosti.
Posle pada Troje – prenosi Ovidije u Metamorfozama – grčki pobednici su morali da reše spor između Odiseja, glavnog stratega, i Ajanta, najstrašnijeg ratnika na kopnu. Koji od njih dvojice će otploviti kući s Ahilejevim božanskim oklopom? Pošto direktni pregovori nisu uspeli, grčki poglavari su sazvali sud i zakazali nadmetanje, ne mačevima već rečima, u kom je nagrada mnogo veća od oružja.
Ajantov argument je jednostavan. Više se borio, više je krvario, više ubijao. I bolji je u rukovanju teškim oružjem. Nikada se nije skrivao iza lukavstava ili prevare. Za razliku od Odiseja koji je pokušao da glumi ludilo da bi izbegao odlazak u rat, Ajant se spremno odazvao pozivu. Zaslužio je Ahilejevo oružje svojom neukaljanom hrabrošću i vrlinom, kao i veštinom u njegovom korišćenju.
Odisej je prvo zapanjio sve prisutne priznanjem da je Ajant zaista hrabriji i korisniji u borbi prsa u prsa. Ali onda se ostavio pravičnosti i hrabrosti da bi se okrenuo delotvornosti. „Ko je najbolje služio Grcima?“, upitao se naglas. On je taj koji je pomirio posvađane poglavare, uvukao se u Troju kao špijun, smislio trojanskog konja. Snaga bez lukavstva, zaključuje, nije ništa više od proste sile. Pobedu je donela njegova domišljatost, a ne Ajantova snaga.
Kada je sud odlučio da Ahilejevo oružje pripadne Odiseju, Ajant se bacio na sopstveni mač, neutešan u sramoti koju nije mogao da podnese. Tako je Ajantov leš još jedan dodatak nizu brojnih Odisejevih razloga za gorko kajanje koji će ga mučiti na putu do kuće i pretvoriti ga, u Nolanovoj interpretaciji, iz samouverenog i preduzetnog aktera u introspektivnog, sumnjičavog, ali gledaocima bližeg junaka, čoveka koji težinu sudbine drugih ljudi nosi na sebi kao olovo ušiveno u postavu ogrtača.
Ali kako sve to rezonira sa savremenim svetom? Priča nudi nekoliko uvida na koje treba obratiti pažnju. Prvo, pokazuje nam kako se određuje vrednost stvari. Danas nam za rešavanje spora ne bi bio potreban savet poglavara, pa ni sukobljavanje moralnih argumenata – dovoljna bi bila raskošna aukcija koju bi organizovao Sotheby’s ili Christie’s. Činjenica da bi to svi prihvatili kao nešto najprirodnije pokazuje koliko nam je mahnita komodifikacija potkopala sposobnost prepoznavanja vrednosti koje se ne mogu svesti na dubinu novčanika.
Drugi važan uvid je da sukob naslikan Ajantovim pozivanjem na pravičnost i Odisejevim isticanjem delotvornosti i danas traje. Tek što neko predloži povećanje poreza na bogatstvo, ne bi li se u naša društva vratila makar trunka zaboravljene pravičnosti, branitelji bogataša potežu Odisejev argument: „Ko bolje služi državnom trezoru time što ostaje u zemlji? Ultra-bogati ili sirotinja koja ionako nikuda ne može da ode?“
Treći uvid se stiče podrobnijim ispitivanjem klice razdora u Homerovim i Ovidijevim pričama. Šta je plen čije je oduzimanje izazvalo Ahilejev bes? To je Briseida, Trojanka koju su Grci oteli zajedno s drugima, a onda je kao robinju poklonili Ahileju. Kada je Agamemnon morao da se odrekne jedne od robinja da bi umirio Apolona, izabrao je Briseidu – zbog čega je Ahilej stupio u štrajk. Homer prikazuje Ahilejov bes zbog krađe imovine – imovine koja je mogla biti amfora dobrog vina ili prestravljena živa žena.
Da li smo danas išta bolji? Pre nego što čestitamo sebi na superiornosti u odnosu na primitivne Grke, bilo bi dobro da kritički ispitamo našu sudbinu. Pored uspona manosfere koja nemilosrdno oživljava patrijarhalne predstave o ženi kao obliku imovine, frenetična komodifikacija je proizvela smešna uverenja da je voda roba kao i svaka druga, da su studenti potrošači, da je tržište električne energije odlična ideja, da je sumnjivo trgovanje emisijama ugljenika efikasan način za dekarbonizaciju atmosfere i tako dalje.
Tu je i druga klica razdora: Ahilejev oklop. Zasedanje saveta je bila samo predstava. Odluka je bila doneta unapred, uprkos Ovidijevim pokušajima da je prikaže kao neizvesnu. Agamemnon i poglavari su unapred odlučili, kao i danas kada se organizuju javna saslušanja i bučne parlamentarne rasprave da bi se proizveli ishodi koji su već odlučeni negde drugde. Bogovi daju oružje, zemaljski moćnici ga dele. Da li to zvuči poznato? Možda previše učitavam u Ovidija i Homera, ali saslušajte me.
Pred nama su kapitalna dobra koja je iskovao Hefest. Nisu nastala naporima smrtnika. Potiču sa Olimpa. Takvi darovi smrtnicima koji ih se dokopaju daju moći nesrazmerne sredstvima uloženim u njihovo sticanje. U slučaju Ahilejevog oružja, ono je božanski proizvedeno sredstvo uništenja. U nekim drugim prilikama, kada nam je Prometej poklonio vatru, darovi bogova su bili sredstva za proizvodnju. U svakom slučaju, smrtnici se za njih bore na život i smrt.
Vratimo se sada u našu budućnost. Hajde da na mesto Hefestovog oružja postavimo kapital u oblaku: to su algoritmi iza Amazonove Alexe i, odnedavno, veliki jezički modeli koji pokreću AI botove. Za razliku od Ahilejevog oklopa, ta magična oruđa nisu iskovana božanskim moćima već našim kolektivnim radom: svaka kupovina koju obavimo, svaka rečenica koju napišemo, svaka slika koju tagujemo, svaki link na koji kliknemo, svaka ispravka koju ponudimo botu koji nas je obučio da ga podučavamo. Mi smo iskovali oklop, svi zajedno. Ali ga ne koristimo. Koristi ga – nezavisno od tržišta, od bilo kakvih izbora ili postupka nabavke – šačica kompanija koje poseduju algoritme i centre za čuvanje podataka. Vlasnici kapitala u oblaku su današnji Agamemnoni koji izdaju edikte sa olimpijskih visina, dok mi stojimo ispred šatora i čekamo.
U starom kapitalizmu eksploatacija je bar bila zaogrnuta formom tržišta. Prodavali smo radnu snagu na pijaci, što je formalno ličilo na razmenu između ravnopravnih učesnika – mada se ta formalna sloboda raspadala onog trenutka kada prođemo kroz kapije fabrike i shvatimo da će nas, kao što kaže Marksov vampir, cediti „do poslednje tetive koja se može iskoristiti“.
Ovidijeva priča o zasedanju saveta samo je lepo upakovana odluka koju je Agamemnon već doneo, isto kao što je predstavljanje dostavljača kao slobodnih „saradnika“ pokušaj da se njihov prekarni položaj prikaže kao sloboda izbora, čak i kao manifestacija preduzetničkog duha. Tehnofeudalizam, sistem u kom danas živimo, odbacuje čak i tu fikciju. Ne postoji tržište za ono što Amazonov algoritam odlučuje da vam prikaže, nema tržišta za sud društvene mreže o tome kako danas treba da se osećate. Postoji samo edikt – Agamemnonovo „pokori se mojoj želji“ – koji sada umesto kralja izdaje mašina koja nam deli preporuke, apsurdno odevena u jezik personalizacije. Nismo daleko odmakli od Homerovog šatora; samo smo Agamemnonu predali farme servera i AI agente i nazvali to progresom.
I ovde ponovo stižemo do najstarijeg trika slobode. Sloboda, već dugo tvrdim, ne može biti definisana kao ograđena zona koja isključuje bilo kakvu dominaciju. Zato što se tako zanemaruje ko je ogradu izgradio i činjenica da je njena izgradnja i sama oblik potčinjavanja. Silicijumska dolina je usavršila ogradu. „Slobodni“ ste da zatvorite aplikaciju, da odbijete kolačiće, slobodni ste da napustite platforme na kojima se odvijaju vaša prijateljstva, vaši poslovi, čitavo vaše društveno postojanje – slobodni onako kako je putnik kroz pustinju slobodan da ne kupi vodu od jedinog trgovca koji je prodaje. To nije sloboda, to je kmetstvo ogrnuto jezikom izbora. Tržišna razmena je ustupila mesto digitalnim feudima, a njihovi gospodari ne nameravaju da pregovaraju.
Što nas dovodi do domaćinstva koje Odisej želi da povrati. Nolan kaže da je namera njegove Odiseje bila da gledaoce upozna sa strahotom i dostojanstvom nostosa — duge, ponižavajuće, lukave borbe da povratimo ono što je naše nakon što je svet, u trenutku našeg odsustva, odlučio da se slobodno posluži. Dok je Odisej odsutan, prosci se ne zadovoljavaju udvaranjem Penelopi; oni troše imanje, kolju stada, piju vino i tretiraju tuđe stečeno bogatstvo kao ničije samo zato što vlasnik nije prisutan da se usprotivi. To je upravo ono što se desilo s našom imovinom, s našim zajedničkim dobrima – s našim tekstovima, našom pažnjom, našim zajedničkim kreativnim i intelektualnim proizvodima. Izgradili smo imanje i posle trenutka nepažnje shvatili da ga neko proždire. Prosci nisu lopovi koji se kriju u noći. Sami smo pozvali platforme da uđu unutra, a one su se pobrinule da sve podese da se osećaju kao kod kuće.
Odisej nudi dva oružja za tu borbu, i oba su dugo bila predmet mog divljenja. Prvo je lukavstvo moćnije od sile: on preživljava susret s Kiklopom nazivajući sebe „Niko“ – identitet je strateški uskraćen – a naša ekonomija danas traži upravo suprotno, da predamo svoje podatke, svedene na korisne granularne detalje, sistemima koji profitiraju od toga što nas poznaju bolje nego što sami poznajemo sebe. Drugo je korišćenje spoljašnjih ograničenja umesto oslanjanja na veru u sopstvenu snagu volje: Odisej je uspeo da se odupre sirenama upravo zato što nije verovao sopstvenoj odlučnosti, pa je izabrao da ga vežu za jarbol broda – kao spolja nametnuti oblik uzdržavanja, jer sam razum nije dovoljan da se suprotstavi zavodljivoj pesmi. Beskrajno skrolovanje je pesma naših sirena. U tom takmičenju niko nije pobedio snagom volje; možete pobediti, ako budete imali sreće, tako što ćete se vezati za nešto čvrsto izvan sopstvenog ja: za propise, kolektivnu akciju, jarbol moći javnog mnjenja, a ne za uslove korišćenja koje prihvatate jednim klikom. Pojedinac je nemoćan protiv algoritma; samo zajednica, ujedinjena, ima izgleda.
Što me dovodi do lekcije skrivene u starom, poluzaboravljenom uvidu da je svakom eksploatatorskom društvu i svakom režimu raspodele potrebna priča koja će učiniti da prinuda izgleda pošteno i razumno. Homer i Ovidije su izgradili priču drevnog sveta; tržište je to obavilo za stari kapitalizam; sada je algoritam angažovan da napiše priču za tehnofeudalizam. Zadatak pred nama nije da osvojimo Ahilejev oklop tako što ćemo nadmašiti Odiseja. Niti je to sticanje prava, kao što je Ahilej želeo, da posedujemo druge ljude kao da su stvari. Zadatak je da konačno primetimo da je utakmica nameštena od trenutka kada je Agamemnon odlučio ko će biti sudije – i najzad zaplovimo kući. Jer imanje je i dalje naše, pod uslovom da budemo dovoljno lukavi da ga povratimo i dovoljno hrabri da se vežemo za jarbol i odbranimo od pesama koje mame u propast.
UnHerd, 12.08.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 27.08.2026.
Srodni linkovi:
Dejan Ilić – Odiseja: Nolanova priča o laži i zaboravu
Svetlana Slapšak – Odiseja: kroz biblioteku pa levo
NOVE TEHNOLOGIJE
