Ili pak razmislimo o tome koliko se delova Časnog Krsta nalazi svuda po svetu. Kada bih pripovedao samo o onome što je meni poznato, bilo bi toga dovoljno za čitavu jednu knjigu. Jer nema čak ni malog grada koji se ne bi mogao podičiti makar jednom česticom, i to ne samo kada je reč o katedralnoj crkvi, već i o nekim parohijama. Nema ni manastira, ma koliko beznačajnog, u kojem se jedan deo Krsta ne pokazuje. A u nekim mestima su ti komadi poprilično veliki, što je slučaj sa Svetom kapelom u Parizu, Poatjeom ili Rimom, gde se nalazi čitavo jedno veliko raspeće koje je, kako vele, od njega napravljeno. Ukratko, ako bi se htelo sakupiti sve što se od delova Časnog Krsta može naći, bilo bi to dovoljno za tovar jedne poprilično velike lađe. A Jevanđelje svedoči o tome kako je krst mogao nositi samo jedan čovek. Pa kolika je onda drskost potrebna da se čitava zemlja ispuni komadima drveta kojih ima toliko da ih ni tri stotine ljudi ne bi moglo poneti?
Žan Kalvin, Rasprava o relikvijama
Pontifikat Porfirija Perića obeležili su mnogi usponi i padovi. Padovi, razume se, pripadaju moralnom domenu, dok se usponi, gotovo isključivo, odnose na stanje na računima, i to kako onim „crkvenim“ tako i onim „ličnim“, o čemu će se, nema nikakve sumnje, tek pisati u bliskoj budućnosti. Namerno ne kažem privatnim, pošto u dominantnom teološkom diskursu SPC lično nikako ne pripada domenu privatnog; između ličnog i crkvenog postoji potpuna konvergencija. Ličnost se, naime, realizuje samo u zajednici, odnosno u crkvi, i to ne samo kada je reč o njenim duhovnim, već i svim drugim kapacitetima. Naravno, ukoliko je to ličnost koja, kako bi to rekao patrijarhov starešina, pardon, starac, zna koliko su važni poslušnost i crkveni autoritet ili, kraće rečeno, ukoliko je to ličnost koja je naša. U suprotnom, to nije čak ni ličnost, već je, najkraće rečeno, ustaša.
Verovatno najveći marketinški uspeh SPC za Porfirijeva vakta do sada je majski versko-politički performans sa donošenjem svetogorske relikvije, odnosno pojasa Presvete Bogorodice iz Manastira Vatopeda. Ovo marketinški treba razumeti u sveobuhvatnom smislu: medijskom, ekonomskom i političkom. Naime, fenomen je nedeljama okupirao pažnju medija, ostvaren je ogroman prihod od priloga vernika (šta je sa njim bilo, o tome ćemo takođe tek čitati), a skrenuta je donekle i pažnja javnosti sa ogromnog studentskog skupa Ti i ja, Slavija održanog 23. maja. Ipak, glavni cilj nije postignut, a to je makar delimični oporavak zasluženo srozanog ugleda patrijarha Porfirija i, razume se, glavnog protagoniste, Aleksandra Oskara Čvarka Vučića. Pored toga, performans je dodatno ogolio notornu činjenicu da ne samo što vrh SPC sa režimom otvoreno sarađuje na način protivan Ustavu i zakonima Srbije, već i da je on zapravo njegov integralni deo, odnosno versko-propagandno odeljenje organizovanog kriminala koji je uzurpirao državne institucije Srbije. Jer čitav ovaj političko-marketinški projekat podrazumevao je, direktno i otvoreno, angažovanje institucija sekularne države Srbije, njene vlade, vojske i policije, kao i, prema svedočenju blagoglagoljivog i nenamerno jurodstvujuščeg režimskog teologa Miloša Stojkovića, milionskih sredstava za koja se sa velikom verovatnoćom može pretpostaviti da dolaze iz: 1) budžeta; 2) od trgovine drogom; 3) od trgovine oružjem. Quartum non datur u bogospasavanom Srpskom svetu kojim vladaju čvarci, oskari i sarumani.
Ipak, uprkos delimičnom uspehu projekta Pojas za spasavanje 1.0, nema nikakvog razloga da se sreća ponovo ne okuša, pogotovo ako se uzme u obzir da ovakva SPC izvesno ništa pametnije u kategoriji duhovnih proizvoda nije u stanju da smisli i ponudi. Utoliko pre ukoliko se uzme u obzir činjenica da je za velikolepne sahrane ratnih zločinaca, uprkos ogromnoj pažnji stranih medija, kod domaće publike interesovanje opalo.
I tako je svjatjejši Porfirije, u navečerje izbora za koje se pravi da su tek ružan san (iz koga, međutim, teško da će se ikad probuditi), u uživom prenosu na „internetskim platformama“ razgovarao sa vatopedskim igumanom Jefremom i tom prilikom najavio novi spektakl u istoj produkciji kao i pređašnji. Naime, verni narod koji se okupio na „internetskim platformama“ imao je blagoslov da „čuje radosnu vest da će deo Časnog Krsta Gospodnjeg, dar Svetog kneza Lazara manastiru Vatopedu, uskoro stići u srpsku prestonicu“.
E sada, ovde ćemo posve zanemariti činjenicu da je vsečesnjejši iguman Jefrem, na sličan način i u posve sličnom političkom kontekstu, noseći svetinju svoga manastira hodočastio Putinovu Rusiju, kao i da je, zbog optužbi za proneveru i pranje novca, proveo tri meseca u zatvoru krajem 2011. i početkom 2012. Zanemarićemo i to da je vsečesnjejši sa pojasom Presvete boravio u Rusiji upravo netom pred svoje hapšenje, ali i parlamentarne izbore u Rusiji 2011, kao i da je diplomatski pritisak Rusije imao odlučujuću ulogu pri njegovom oslobađanju iz zatvora.
To sve sada nije važno, a ni previše zanimljivo. Bilo pa prošlo. No, ono što je važno je to da su u Srbiji sada održani izbori, te da je opcija na koju je svjatjejši Porfirije stavio sve svoje karte, pardon ugled, pardon kartice, narodski rečeno pukla. A sa tim izbornim pucanjem političkog krila organizovane kriminalne grupe po dubini, sa tim svojevrsnim topljenjem Čvarka, počeće da pucaju i zagnojeni čirevi koji godinama rastu na našem društvenom telu, među njima i onaj lociran na adresi Kralja Petra 5. Prizor i miris biće daleko od prijatnog, ali ozdravljenja nema bez suočavanja sa bolešću. Jer rane jesu ljute, ali skalpel je oštar i ljuta trava nikla je u izobilju iz tla koje je upilo previše krvi i đubriva.
A pored svega toga, važno je i to da verni narod Beograda i Srbije zna da još jedno jedinstveno i neponovljivo duhovno iskustvo, koje mu Svjatjejši Porfirije & Co. spremaju kako bi oprali i pokrpili patrljke njegove biografije u perspektivi izvesnog kraha klana čiji je duhovni konsiljere tako rado pristao da bude, i nije baš toliko jedinstveno i neponovljivo, i to u veoma bukvalnom smislu. I to ne samo zbog visprenih i duhovitih Kalvinovih opaski na račun iracionalne i posve nejevanđelske opsesije relikvijama, već i zbog notorne činjenice da se u ovom konkretnom slučaju spektakl pravi bez naročito mnogo osnova. Naime, jedna relikvija Časnog krsta, jedna njegova, kako se to kaže, čestica, nalazi se već više od stotinu godina u našem glavnom gradu, u zemunskoj Nikolajevskoj crkvi. Slično važi i za, da se tako izrazim, kultno prisustvo kneza Lazara – njegovo telo je čitavih pola veka počivalo u Sabornoj crkvi, a sada se nalazi u njegovoj stotinak kilometara udaljenoj zadužbini koju bi svaki građanin ove zemlje, bez obzira na (ne)versku pripadnost, bilo lepo da vidi. Pored toga, čestice njegovih moštiju se nalaze u više beogradskih crkava.
Dakle, no big deal.
I da se razumemo: niko ne vređa, da prostite, verska osećanja naroda. Naprotiv, radi se upravo o suprotnom, odnosno o tome da se spreči zloupotreba tih istih osećanja. A ko pristane da bude zloupotrebljen prestaje da bude žrtva i postaje saučesnik.
Peščanik.net, 27.10.2026.
SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
